Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Poznati filozofi

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Poznati filozofi    Ned 14 Jul - 10:08

Fridrih Niče



Po stilu svoga pisanja, Niče (1844-1900) predstavlja posebnu pojavu u filozofiji. Pisao je u aforizmima, metaforama i kratkim razmišljanjima, ne izgrađujući filozofski sistem poput npr. Hegela. Njegova tema je duboko nezadovoljstvo načinom mišljenja i življenja u njegovom vremenu. Nije se raspravljao sa drugim filozofima nego sa usvojenim, uobičajenim "duhom vremena". Smatrao je da su individualnost i strast potisnuti kulturnim modelom koji podstiče nemisaono uklapanje u postojeći moral i društvene norme. Najpoznatije Ničeove knjige su Tako je govorio Zaratustra, Volja za moć, S one strane dobra i zla i Genealogija morala.



"Moral" je uvek više od minimalnih zajedničkih normi koje bi jedna, npr. kantovska, etika mogla opravdati. Zbog toga se moralom mogu nametati načini života koji mogu sputavati sam život. Na taj način se ono što je postojeći kulturni model, pretvara u apsolut najčešće podržan "metafizičkim", nadzemaljskim razlozima. U skladu sa opštim usmerenjem protiv metafizike, koje je karakterisalo 19. vek, Niče se na svaki način trudio da skine taj oreol svetog sa postojećeg.




Tamo gde je u filozofiji i usvojenom moralu stajala neka večna ili samorazumljiva istina, Niče je video neku sklonost ili volju za moć, upravo se trudeći da sve svede u zemaljske okvire. Ukoliko nešto nije moglo da se opravda istinom argumenta, Niče je odmah u tome video ljudski motiv da se nekim stavom stekne prednost u odnosu na neke druge ljude. Sve je ispoljavanje volje za moći, i to se ne može izbeći - ono što Niče očigledno nije podnosio je zaogrtanje ovih motiva plaštom "viših istina".




U učenjima moralista Niče je video proizvoljnu želju da se mišljenja i želje ujednače, želju koja ne koristi životu i istini jer ne potpomaže stvaranje novih formi života i mišljenja.



Smatrao je da važeći kulturni model Zapada oličen u vrlinama skromnosti, odricanja i suzdržanosti, potiče iz odluke napravljene još u Staroj Grčkoj da se izabere "apolonski" umesto "dioniskog" kulta. Ovaj "dioniski" (po polubogu Dionisu u grčkoj mitologiji) model je slavio život kao takav, a ne neki njegov nadzemaljski nastavak ili ideal, kao što to čini hrišćanstvo koje je posledica izbora "apolonskih" vrednosti. Moderna varijanta starih dioniskih vrednosti koju se Niče trudio da formuliše, treba da bude vodič za prevrednovanje svih vrednosti.



Nasuprot svom prethodniku Hegelu koji je u istoriji video napredak, Niče je smatrao da je kretanje istorije kružno. Vreme se kreće kao "večno vraćanje istog". Svoju najčuveniju knjigu naslovio je "Tako je govorio Zaratustra", tako simbolički pokazavši da ne smatra da su novije istorijske forme samim tim bolje od starijih. U tom izboru naslova vidi se i Ničeova otvorenost za druge, ne-zapadne kulture, koju su raniji filozofi retko pokazivali.



filozofijainfo.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Poznati filozofi    Ned 14 Jul - 10:38

Artur Šopenhauer



Artur Šopenhauer (22. februara godine 1788. u Gdanjsku – 21. septembar godine 1860. u Franfurtu na Majni) nemački filozof idealist, klasični predstavnik pesimizma; učio da je volja osnova svega, Kantova "stvar po sebi", suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i pretstava. Do većeg uticaja došao tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: Metafizika lepog, Metafizika polne ljubavi, O stilu i pisanju, O geniju i dr.



Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara godine 1788. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansiskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filosofima što ih je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Baba sa očeve strane bila je umno bolesna.



»Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.« Njegova majka imala je intelekta — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala temperamenta i zle ćudi. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filosofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: »Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no drugi. Time ogorčavaš ljude oko sebe.« Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saošptio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice; a naš filosof na to joj ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu.

Samoća
U samoći bednik oseća svu svoju bedu, veliki duh svu svoju veličinu. Artur Šopenhauer

Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda zbog te okolnosti su obojica postali pesimisti.

Budala
Budala ima veliku prednost pred pametnim čovekom, uvek je zadovoljan samim sobom.
Artur Šopenhauer

Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je svoj susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filosofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat nikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio nastranu pored svoje postelje — svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: »Ja već odavno mislim (piše on) da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.« Graja je za njega jedno mučenje za inteligentno biće. Tako preterana upotreba živih snaga »u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.« On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu.

Želja
Retko kada pomišljamo na ono što imamo, a gotovo uvek na ono što nam nedostaje.
Artur Šopenhauer

Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja — a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813. pao je isprva toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je »Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju ugušivati.« Umesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filosofije.

Sreća
‎Ljudi se hiljadu puta više trude da steknu materijalno bogatstvo nego duhovno,mada je sasvim sigurno, da našu sreću stvara ono što jesmo, a ne ono što imamo.
Artur Šopenhauer

Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813.), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo — Svetu kao volji i pretstavi. Svoj rukopis -{magna cum laude}- poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, »u najvišem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote«; »to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i podstrek stotinama drugih knjiga.« Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filosofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonenu njene zagonetke.

Zdravlje
Zdravlje nadmašuje sva materijalna dobra - zdrav siromah, zaista je srećniji od bolesna kralja.
Artur Šopenhauer

Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljivanja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku »O onom šta ko pretstavlja« u Aforizmima mudrosti o životu, on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: »Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol«; i »kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?« S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: »Što više neko pripada potomstvu - drutima rečima, čovečanstvu uošpte - sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo.

Bogatstvo
Ljudi se hiljadu puta više trude da steknu materijalno nego duhovno bogatstvo, mada je sasvim sigurno, da našu sreću stvara ono što jesmo, a ne ono što imamo. A. Šopenhauer


Šopenhauer je sebe svega toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836. objavio je veću raspravu O volji u prirodi, koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje Sveta kao volje i predstave. Godine 1841. izašla su Oba osnovna problema etike, a 1851. dve sadržinom bogate sveske Parerga i paralipomena (doslovno: Sporedni radovi i dopune), koje su i na engleski prevedene kao Ogledi. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka.

Vedrina
Ono što nas najneposrednije usrećuje jeste vedrina uma - ova je dobra osobina sama sebi nagrada. Artur Šopenhauer

Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filosofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docenat. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i moćni Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegela posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegela koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti.

Sreća
Izvor naše sreće je u subjektivnim osobinama: plemenitom karakteru, pozitivnom duhu, vedrom umu i zdravom telu.
Artur Šopenhauer

Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filosofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Malom psu dao je ime Atma (bramanski izraz za »Svetsku dušu«); ali, varoški vragolani zvali su ga »mladi Šopenhauer«. Večerao bi obično u »Engleskom dvoru«. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgvorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima.

Duh
Čovek pun duha, i u potpunoj samoći se izvanredno zabavlja svojim mislima.
Artur Šopenhauer

Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filosofiji vrši izvan akademskih zidova. »Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različnost od njih«, kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa — advokati, lekari, trgovci — našli su u njemu filosofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filosofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak — svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava.

Ko je pametan, taj će u razgovoru manje misliti na ono o čemu govori, a više na onoga s kim razgovara. Ako tako bude činio, može biti uveren da neće reći ništa zbog čega bi se kasnije mogao kajati.
» Artur Šopenhauer«

On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854. Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko popratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filosofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta.

Najveća od svih ludosti je žrtvovati svoje zdravlje, ma zašta to bilo: zbog sticanja imovine, zbog napredovanja na poslu, zbog nauke, zbog slave, a da o slasti i kratkotrajnim užicima i ne govorimo; štaviše, zdravlju valja sve podrediti.
» Artur Šopenhauer«

Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav.

Sudbina meša karte, a mi igramo.
» Artur Šopenhauer«


Wikipedia.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Poznati filozofi    Ned 14 Jul - 10:53

Konfucije



Konfucije se rodio 551. godine pre naše ere, a umro je 479. godine pre nove ere, i bio je vršnjak poznatog grčkog filozofa Sokrata. Otac mu je umro kada je imao samo tri godine, i zatim se sa majkom preselio u istočni kineski grad Ćufu. Izvorno ime Konfučija je Kongćju, a potomci su ga prozvali Konfučije iz poštovanja. U drevnoj Kini, ako bi se iza prezimena jednog čoveka dodalo Zi, to je pokazivalo poštovanje drugih ljudi.



Doba Konfučija je bio period Proleća i Jeseni. U tom razdoblju, nekadašnji ujedinjeni državni sistem je bio srušen, i pojavile su se mnoge male kraljevine. Konfučije je živeo u jednoj takvoj kraljevini po nazivu Lu, koja je u tamošnje doba imala najrazvijeniju kulturu.



Tokom svoga života, Konfučije nije bio na važnom položaju u vladi. Međutim, bio je veoma dobro obrazovan, a u drevnoj Kini, obrazovanje je bilo povlastica plemića. Ali Konfučije je na svoj način izmenio ovu povlasticu plemića. On je sam primao studente na učenje, ne gledajući na njihov društveni status, i bilo ko ko bi mu platio malo školarine mogao je da sa njim uči. Konfučije je svojim studentima obrazlagao svoja politička mišljenja i etička gledišta. Prema predanjima o njemu, on je imao ukupno tri hiljade studenata, među kojima je i nekoliko studenata koji su postali veliki učenjaci isto kao Konfučije. Studenti Konfučija su nasledili i razvijali njegovu misao i prenosili je iz generacije u generaciju.



Zašto je konfučijanizam u kineskom feudalnom društvu imao dominantan položaj? Teško je odgovoriti na to pitanje. Jednostavno rečeno, njegova stroga klasna misao i mišljenje o političkoj reformi su odgovarali interesima vladajuće klase, a u tadašnjem dobu su istovremeno doprinosili stabilnosti i razvoju društva. Konfučije je visoko cenio strogi poredak, smatrajući da, ako potčinjeni ne slušaju naredbe funkcionera ili ako su deca neposlušana prema roditeljima, zbog toga snose veliku krivicu. Prema teoriji Konfučija, kralj je morao da dobro vlada svojom državom, a odgovornost građana je bila da budu lojalni kralju. Svaki čovek je, prema njemu, imao mnogo identiteta. Drugim rečima, najverovatnije je istovremeno bio sin, otac, sluga kralja...... ali je morao da se u različitim situacijama pridržava strogih ograničenja. Samo u takvim uslovima, narod je mogao mirno da živi.



Kad se konfučijanizam pojavio, nije odmah postao glavna misao kineskog društva. Sve do 2. veka pre nove ere, kada je tadašnja Kina već postala veoma jaka, ujedinjena centralistička država. Vladari su otkrili da teorija Konfučija odgovara zahtevima očuvanja društvene stabilnosti, i zato je konfučijanizam određen za ortodoksnu teoriju.



Knjiga u kojoj je zabeležena misao i delanje Konfučija se zove Lunju. U toj knjizi su uglavnom zabeleženi dijalozi Konfučija sa studentima. Ova knjiga je u drevnoj Kini smatrana svetom knjigom, kao Biblija u zapadnom svetu. Obični građani su koristili teoriju u toj knjizi da odmere standarde u svome životu; a za onog ko je želeo da postane činovnik, obavezno je bilo da je izuči. U kineskom narodu postoji poslovica koja kaže da ako je neko naučio samo pola teorije u knjizi Lun Ju, to je dovoljno da može da upravlja državom.



U stvari, Lun Ju je veoma sadržajna knjiga. Reči Konfučija se tiču mnogih oblasti, kao na primer, čitanja, muzike, prijateljstva itd. U ovoj knjizi je zabeležen dijalog između Konfučija i njegovog studenta Zigonga o upravljanju državom. Jednoga dana je Zigong upitao Konfučija: Ako između vojske, hrane i naroda treba da odbacite jedno, šta bi ste odabrali? Konfucija je odmah odgovorio da bi izbacio vojsku.



Teorija Konfučija je veoma bogata, i mnogo toga u njoj i u sadašnjem doba ima veliku vrednost. Mnogo izreka Konfučija su i danas fraze koje se često upotrbljavaju u svakodnevnom životu.




cri.cn








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Poznati filozofi    Ned 14 Jul - 11:27

Луције Енеја Сенека



Луције Енеја Сенека  Филозоф (лат. Lucius Annaeus Seneca; рођен око 4. п. н. е. у Кордоби — умро 65), римски књижевник, главни представник модерног, „новог стила“ у време Неронове владавине.



Његово књижевно дело је веома значајна појава у историји римске књижевности и сведок једног стилског правца који је оставио трага и у потоњим вековима не само римске већ и европске књижевности уопште. Чувене његове речи су: „Човек је несрећан онолико колико мисли да јесте“.

Пореклом из богате витешке породице Сенека Филозоф је имао лак и угодан живот у коме су неприлике долазиле само од Сенекиних политичких непријатеља и државничких амбиција. Под окриљем свога ученога оца Сенеке Ретора студирао је реторику и филозофију у Риму. Цео низ моћних и уважених Анаја, чланова његове уже породице, налазио се на високим државним положајима у Риму и у провинцијама. Тако је Сенека Филозоф, рођен као и његов отац у шпанској Кордови (Corduba), имао све услове да дође до најбољег образовања које му је његово време могло пружити и да брзо напредује по лествици високих и највиших државних положаја. Од куће већ је понео љубав за реторику и поезију, којој се придружила и склоност за филозофију и науку, нарочито физику и етнографију. Од филозофских праваца нарочито га је привлачила моралистичка озбиљност и готово аскетска строгост коју су проповедали млађи стоичари, а у Риму спроводили у дело секстијевци, спајајући стоичка схватања са платонским и новопитагорским. Поред секстијевца Папирија Фабијана и Сенекина секстијевцима блиског учитеља Сотиона (Sotio), на Сенеку Филозофа утиче нарочито стоичар Атал (Attalus) који је био пријатељ његова оца. Ефектну беседничку речитост ставиће у службу својих моралних поука и Сенека Филозоф, па у тој беседничкој вештини и новој стилистици лежи главни уметнички значај Сенекина филозофског дела.



Познато је да је млади Сенека са великим одушевљењем прихватио учења млађих стоичара, па и новопитагорско учење о селидби душа и вегетаријанство. Али богати господин отац, који није марио много за филозофију (philosophiam oderat) вратио је сина „животу заједнице“ (ad civitatis vitam). A тај живот значи за римску аристократију кренути путем државних служби, докопати се што вишег и што угледнијег положаја. Сенека Филозоф ће до смрти остати у свакодневном животу умерен и скроман, човек малих личних потреба. Али његове аскетско-филозофске тенденције пресекао је његов отац. Сенека Ретор пошаље свога одвише аскетски и филозофски расположеног сина на неко време у Египат, рођаку који је био префект те римске провинције.



По повратку у Рим сасвим се предао државној служби и беседничком послу. Већ за време Калигулине владавине истакао се као писац и беседник, али је због неких беседа у Сенату, пао у немилост. Од смртне казне као да га је спасло само то што се чинило да ће га ускоро сахранити туберкулоза. И у време Клаудијево био је уплетен у неке дворске интриге, па је на жељу Клаудијеве жене Месалине послат у изгнанство на Корзику године 41. н. е. Био је прогнан због неморала, односно ванбрачних веза са Јулијом Ливилом, сестром Калигулином. На Корзици остаје све док се прилике на двору нису промениле. Неронова мајка Агрипина издејствовала је његов повратак у Рим, па и много више: Сенека Филозоф заједно са Афранијем Буром, префектом преторијанске гарде, постаје тутор малолетноме Нерону, његов васпитач и главни саветник у државним пословима. У ствари, у прво време док се Нерон није осамосталио и сасвим распојасао, Сенека је био стварни владар у Риму, нешто налик на првог министра.



То прво време Неронове владавине, када је Сенека постао и конзул, било прилично мирно и подношљиво, свакако и захваљујући личном утицају Сенекину. Временом је Сенака постајао Нерону све неугоднији, и не само као васпитач већ нарочито као моћни први министар. Тако се Сенека све више претварао у дворјанина, попустљива и смерна. Када је Нерон убио своју мајку Агрипину године 59. н. е., књишки моралиста Сенека, којега је Агрипина довела из прогонства на највише државне положаје, саставио је за Нерона беседу у којој се Нерон оправдавао и бранио. Када је умро или када је можда „уклоњен“ и Бур, године 62. н. е., изгубио је Сенека свој главни ослонац, преторијанску гарду. Био је стекао огромно имање па је покушао да се на леп начин разиђе с Нероном. Повукао се у Кампању на своја добра. Али му није пошло за руком да измакне неповерљивом и окрутном Нерону, кога је већ огромно имање Сенекино изазивало. Уплетен — стварно или не, то се не зна — у Писонову заверу против Нерона, добио је Сенека милостиву дозволу да изврши самоубиство године 65. н. е. И тада је, на крају, овај богаташ, политичар, и дворјанин доиста постао и у животу, а не само у књигама, храбар стоичар.



Мирно и достојанствено се повукао из живота, као „засићени гост“ (conviva satur) (стоичка терминологија). Био је моралиста Салустијева стила, познавао је као политичар добро све људске слабости и себе је самога сматрао тек за човека. Казивао је да пише оно што треба чинити и како ваља живети, а не оно што чини и како живи. То је била згодна формула да се моралне поуке његових списа споје како тако са његовим животом дипломате и мултимилионара.



Па ипак Сенека се као сложена личност не сме свести на једноставну формулу придворице и лицемера, иако је истинита стара оптужба: „другачије говориш а другачије живиш“ (aliter loqueris, aliter vivis). Његова љубав за стоичку филозофију и научну проблематику била је реална, а никакве нарочите користи или практичне потребе није имао да велик део свога слободнога времена поклони књижевној делатности, филозофији и науци.




Wikipedia.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Carolija

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1953

Učlanjen : 18.11.2012

Raspoloženje : super


PočaljiNaslov: Re: Poznati filozofi    Ned 18 Avg - 15:15

Henri Bergson




Henri Bergson (Pariz, 18. oktobar 1859. - Pariz, 4. januar 1941.), francuski filozof
Henri Bergson je velik filozof koji je ostavio traga u 20. vijeku. Bio je izvrstan matematičar, a zatim prelazi na humanističke nauke. Predao je dvije doktorske radnje: Esej o neposrednim datostima svijesti, i jedan na latinskom o Aristotelovu poimanju mjesta. Predaje na koledžu "de France", sluša ga Ettienne Gilsone, T.E.Elliot, predaje i u Americi, član je francuske akademije i to kao prvi jevrej koji je ušao u nju. Imao je i političku karijeru, umire sa 81 godinom. Naginjao je katoličanstvu, a da nikada nije prešao na njega, a 1927. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Čitava mu je filozofija spiritualistička alternativa pozitivizmu 20. vijeka.


Dela

Materija i pamćenje
Stvarateljska evolucija (ovo mu je najbitnije djelo, a zbog te evolucije katolička ga Crkva nije voljela)

Temeljna Bergsonova intuicija koja hrani njegovu filozofsku špekulaciju skupljena je u iskaz da vrijeme nije atomsko već ono što traje. Time je izjednačio vrijeme i trajanje (DUREÉ). Pod uticajem pozitivizma i prirodnih nauka na vrijeme se gledalo kao i na prostor – da je djeljivo na dijelove međusobno različite po tome što je prije, a što poslije. Bergson smatra da to nije tako pa se utiče neposrednim datostima svijesti: vrijeme nije nešto poput tačaka već kontinuirano i protežno, sastavljeno od dimenzija: prošlost, sadašnjost i budućnost.
Ispitujući činjenice svijesti vidimo da one nisu homogene već da se svijest sastoji od heterogenih međusobno prožimajućih momenata koji konstituišu jedno trajanje. Vrijeme je stoga logika trajne svijesti te je u svojoj biti trajanje, proces u neprestanom obogaćivanju te je nedjeljivo. Trajanje osim datosti svijesti karakterizira čitavu stvarnost – stvarnost nema kao najviši princip bitak već je posljednji princip svekolike stvarnosti životni zamah, ELAN VITAL. Zbilja je stvaralačka evolucija sa bitnom karakteristikom trajanja, a koja je onda metoda istraživanja takve stvarnosti?
Metoda ne može biti pozitivistička – ona je pogodna za stvarnost koju reducira na šeme, a nije pogodna za filozofiju – tu je potrebna metoda koja je u mogućnosti približiti se stvarnosti, a da je ne iskrivi. Ta metoda ne dolazi od ratia – on je kompetentan samo za atomičnu stvarnost. Zato je naša metoda intuicija koja povezuje instinkt i intelekt.
Elan vital za svoj početak ima stvarnost koja je ispunjena različitim energijama: anorganska materija, vegetativna sfera i intelektualni život – tu Bergson vidi tri različitosti jednog pregnuća zamaha elana koji se akumulira u tim oblicima. Vegetativnu razinu karakterizira određena tromost i tupost, životinjski je svijet akcija, pokret i limitirana inteligencija, dok su u čovjeku sublimirani um, inteligencija i instinkt – ne postoji inteligencija koja ne bi bila dio instinkta i obratno. Ovo se ne može objasniti bez jednog prototipa – od te se početne stvarnosti rađaju divergentne unije života i materije pri čemu je život viši stvaralački princip materije koja je silazne putanje. Objekt je filozofije stoga životni zamah temeljne karakteristike trajanja, a zato nam je potreban jedan studij evolucionizma. Nastajanje je sam bitak stvarnosti iznad kojeg nema ništa više, to je jedna stvarateljska evolucija. Njoj odgovara dioba na STATIČKU I DINAMIČKU RELIGIJU te OTVORENI I ZATVORENI MORAL koji se pokazuju u distinkciji razuma i metode intuicije – dok ratio zatvara sve u šeme, intuicija je otvorena spram stvarnosti.
Zatvoreni je moral moral razuma, a inspirira se na ideji vremenske sakcije nagrade i kazne – to je naime metoda socijalnog pritiska i pokoravanja nametnutim zakonima društva koji ima za cilj održavanje istog motivima pozitivne i negativne sankcije. Tu je djelovanje automatizirano: činim tako jer svi tako čine. Otvoreni moral jest onaj po kojem se neko obvezuje na radnju nadahnjujući se na pojmu dobrobiti čovječanstva utemeljenog na ljubavi. Ovaj moral nije statičan već stvarateljski otvoren pa daje osjećaj slobode te se poistovjećuje sa samim životnim principom. U tome je sličan muzici. Ovdje Bergson slijedi Augustinovu ama et quod vis fac. Bergson je taj moral pronašao u Buddhi, Sokratu, svecima kršćanstva i judaizma kao onih koji su bili propagatori dobra. Oba ova morala ne pojavljuju se u čistoj formi već su dvije pojave jednog te istog zamaha.
Statička religija temelji se na pripovijedanju kojim se čovjek brani od štetnih uticaja, a motivirana je obećanjem vječne kazne ili nagrade. Dinamička religija temelji se na intuiciji apsolutnoga i na mističnom sjedinjenju s Njime tako da je praktični vid ove religije mistični život. Tu Bergson proučava grčki i istočni misticizam, jevrejske proroke te kršćansku mistiku pa zaključuje da je mistika kršćanstva jedina koja je uspjela u posvemašnjoj mjeri – tu se mistika posve iskristalizirala. Ovdje Bergson stiže do Božje opstojnosti koju postavlja na temeljima posve drugačijim od logičkih, za koje drži da ne dokazuju ništa: potrebno je ovdje vjerovati misticima – to su eksperti koji znaju o čemu govore baš kako vjerujemo doktoru kad je u pitanju naše zdravlje. Počekom 20. vijeka u Francuskoj se formira bergsonovska škola na koju utiče anglosaksonski pragmatizam, a koja ide dalje od Bergsona. On je pak na svojoj samrti zaželio da mu se spale spisi pa nam od njega nije ništa ostalo osim nekih.
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Poznati filozofi    Pon 16 Sep - 20:23

Бертран Расел



Бертран Расел, један од утемељивача аналитичке филозофије и непоколебљиви хуманиста, у Њујорку је доживео неке од најтежих тренутака у својој каријери

Текст: Љиљана Илић



Мапа: Стефан Унковић

Временска тачка у којој Бертран Расел стиже у Њујорк је 1940. година. Чувени енглески филозоф, математичар, логичар, историчар и друштвени реформатор, у Њујорк стиже након ангажмана на Универзитету у Чикагу. Његов боравак у Њујорку пропраћен је скандалом – након јавног притиска због ставова о сексуалном моралу изнесеним у неколико књига, он добија отказ.

Добитник Нобелове награде за књижевност (1950), писац књига и свестрани филозоф, у Њујорку добија титулу „морално неподобног“. Судија који је водио случај био је ирски католик Џон Мекгијан, који је на основу Раселових полазишта у књигама О образовању, У шта верујем, Образовање и савремени свет и Брак и морали донео закључак да је Расел „неподобан за подучавање филозофије“. У овим књигама Расел је, између осталог, заговарао секс пре брака.

Суд доноси пресуду којом Раселова жалба бива одбијена, а тадашњи градоначелник Њујорка Ла Гвардија укида средства из буџета за његову позицију на Универзитету. Многи интелектуалци, које је предводио Џон Дјуи, протестовали су због оваквог третмана. Ајнштајнов славни афоризам: „Велику умови су увек наилазили на насилну опозицију од стране медиокритетских умова“, настао је управо у његовом отвореном писму подршке Раселу. Дјуи је заједно са Хорасом М. Каленом објавио збирку чланака о овој афери под називом „Случај Бертран Расел“.

Расел се убрзо придружио Фондацији „Барнс“, где је разноврсној публици држао низ предавања о историји филозофије. Ова предавања послужила су као основ за његову књигу Историја западне филозофије, први пут објављену 1946. године. Историја западне филозофије је постала најпродаванија књига 20. века из области филозофије и неприкосновена као увод у западну филозофију. После разлаза са Барнсом, Расел се из Америке поново враћа у Европу.

Расел се данас углавном сматра једним од утемељивача аналитичке филозофије, а бавећи се готовo свим областима ове науке, најплоднији је био на пољу метафизике, филозофије и логике математике, филозофије језика, логике и епистемологије.

Расел и хуманизам

Расел је познат као оснивач и вођа познатог „Преког суда“ у коме су били осуђивани сви злочини САД у Вијетнамском рату током педесетих и шездесетих година двадесетог века. Иако је током живота наилазио на осуде као критичар сваке врсте доминације произашле из власништва, државе или у области међурасних и међуполних односа, Расел никада није одступио од борбе за боље и хуманије друштво: једно време је предеседавао Међународном суду за утврђивање ратних злочина у Вијетнаму. Чак је и у позној старости наступао као ангажовани хуманиста: у 89. години је затворен као вођа и учесник антинуклеарних демонстрација. Умро је у 98., а његов пепео расут је у планинама Велса.



elementarijum.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Poznati filozofi    Sub 14 Dec - 22:00

Ксенија Атанасијевић


Ксенија Атанасијевић(1894 — 1981), филозоф. Дипломирала је чисту филозофију са класичним језицима. Ксенија Атанасијевић је била прва доценткиња и прва жена која је докторирала на Београдском универзитету 1922. године. Била је преводилац класичних филозофских дела, као и писац студија, чланака, метафизичких и етичких расправа. Између два рата била је професор на Универзитету у Београду. Објављени су њени Филозофски фрагменти. Преводила је дела Аристотела (Органон), Платона (дијалог Парменид), Спинозе (Етика), Адлера (Индивидуална психологија). Била прва српска феминисткиња, Ксенија Атанасијевић је, упркос признањима у свету, у Београду целог живота била изложена мржњи, пакостима и зависти чаршије, освети просечних.



Биографија

Ксенија Атанасијевић рођена је 1894. године у Београду као шесто дете угледног лекара, управника Опште болнице Светозара Атанасијевића. Њена мајка Јелена, из београдске свештеничке породице и сестричина председника београдске општине Аћима Чумића, умрла је после порођаја. Када је имала 12 година, умире јој отац, и бригу о Ксенији преузима њена маћеха, просвећена наставница Више женске школе Софија Атанасијевић. Најбољи друг јој је песник Растко Петровић и његова сестра, париска сликарка Надежда. Ксенија студира филозофију на Београдском универзитету, професор главног предмета јој је славни Бранимир Петронијевић, кога због открића у палеонтологији и оргиналних филозофских радова високо уважавају европски научни кругови. Међутим, Петронијевић ја на Београдском универзитету страх и трепет. Ксенија се у писму пријатељици јада да су његова предавања "физиолошки неиздржива" и да студенти падају у несвест на семинарима које Петронијевић води, трудећи се да исмеје, понизи и с факултета заувек отера сваког ко није у стању да му интелектуално парира.
"Ја сам очекивала да сваког часа паднем мртва. Једна студенкиња је почела да плаче, а једна је отишла и никада више неће доћи", каже млађана Ксенија. Али тај исти Петонијевић Ксенију открива као најталентованију на факултету и неформално је проглашава својом наследницом. Но први успеси на факултету први су сусрети Ксеније Атанасијевић са злобом чаршије, која никада није трпела нити подржавал изузетост: почињу оговарања о њеној љубавној вези с професором Петронијевићем.
Пошто је дипломирала, за докторски рад она узима дело Ђордана Бруна и трага за ретким књигама о њему по читавој Европи. Има 28 година када брани своју докторску тезу Бруново учење о најмањем, 16. јануара 1922. године. У комисији којој председава Петронијевић још су и Милутин Миланковић и Веселин Чајкановић. Можда стога да би сам раскринкао трачеве о његовој сентименталности према Ксенији, Петронијевић тада превазилази и сопствену малициозност и суровост према студентима, па у једном часу Ксенију Атанасијевић, иако на филозофском испиту, води кроз подручје више математике. Она неочекивано доказије да је сасвим спремна да објасни и математичке формуле које се тичу дела Ђордана Бруна, а запањен Петронијевић и Миланковић гледају један другога и коментаришу: "Колега, јел све у реду са хормонима наше кандидаткиње?!" Њихови неспретни комплименти требало је да кажу да је Ксенија, "паметна ко мушко", но такве шале су учврстиле Ксенију решеност да се бори за равноправност жена у друштвеном животу Краљевине Југославије.
Чаршија у Београду прелази на "нову аферу", и проглашава Ксенију љубавницом њене најбоље пријатељеце Зоре Станковић. Ова говоркања затим замењују новом "причом": Ксенија Атанасијевић је у вези с позантим београдским лекаром и "ожењеним човеком" Миланом Марковићем. Провакативни наслови о љубавном животу Ксеније и доктора Марковића појављују се и на првим странама тадашње жуте штампе, листова "Балкан" и "Вече". Чаршија им не признаје и приватност ни када се доктор Марковић разводи од прве жене и венчава са Ксенијом Атанасијевић. Пошто је Ксенија постала и предавач на Београдском универзитету. Увређени професор Милош Тривунац на седници универзитетског већа поносно прокламује: "Има крајева у Србији где жене љубе у руку млађе мушкарце, а ви хоћете да дате катедру доцента једној младој девојци."
Ксенија Атанасеијевић неће издржати тортуру која јој се спрема на Београском универзитету. Читав круг професора, који углавним анонимно делују, страсно се окомио на њу и смишља афере. Главна им је да је Ксенија, у једном предавању на Коларцу, поменула извесни извор, не цитирајући га јасно, па је на тај начин постала плагијатор. На основу овога, они организују гласање за избацивање професорке Атанасијевић с Универзитета. Професор и правник, Живојин М. Перић, јавно и ватрено упозорава да су та гласања сасвим незаконита. Анонимна група тада дискусију пребацује на терен "аутономије универзитета". Ксенија Атанасијевић пише полемичке текстове, позива оне који је нападају да јавно кажу у чему је ствар, тражи право барем да се брани. С друге стране нема одјека, а што време више пролази, ствара се чаршијски утисак да "ту нечега ипак има". Пуних осам година Ксенија Атанасијевић безуспешно тражи правду и заштиту. У међувремену, Енциклопедија Британика увршћује у своје одреднице њен докторски рад о Ђордану Бруну као релевантну литературу за схватање Брунове мисли. Коначно она сама 1936. године пише молбу Универзитету да је превремено пензионише. Уморна је од ове борбе јер, како сама каже: "на својој страни, осим истине и закона, нисам имала ништа више".
У Београду за време Другог светског рата, Ксенија Атанасијевић одбија да потпише чувени Апел београдских интелектуалаца. Штавише, пре рата писала је против национализма и бранила Јевреје, па је Гестапо хапси. После завршетка рата, нове власт је хапси. Један од њених "колега" Душан Недељковић постаје декан Филозофског факултета, академик и председник Комисије за ратне злочине, па тражи смртну казну за Ксенију Анастасијевић. Ипак, изашла је из комунистичког затвора само лишена грађанских права, а све њене књиге стављене су на листи забрањених. Наставља анонимно да ради и припрема трећи том свог животног дела Филозофски фрагменти. Тај рукопис никада није пронађен, али на основу онога што јесте пронађено, данас се Ксенија Анастасијевић сматра творцем оригиналног и целовитог филозофског система.
Највећа српска жена мислилац, чија је главна тема проблем зла у појединцу и друштву. Добијала је и званичне позиве да предаје у Америци, али остала је у Београду, где умире 1981, у својој 88. години. Сахрањена је на београском Новом гробљу. Стара породична гробница Ксеније Анастасијевић постоји само у архивском регистру. Гробно место је прекопано и продато новим власницима, а све гробне плоче су уништене. Пошто је приватна породична гробница уништен крајем осмадесетих, више нема никаквих њених "земних остатака" и обележјa.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Poznati filozofi    Ned 23 Feb - 11:21

Epikur: vodič za sreću




“Ako želite istinsku slobodu, morate postati rob filozofije.” Epikur

Još od davnina, ljudi su tražili od filozofije da ponudi odgovor o ljudskoj sreći, ali malo je filozofa koji su dali bolje odgovore od jednog koji je rođen na Grčkom otoku Samos, na obali današnje Turske 341 godinu prije nove ere. Njegovo ime je Epikur.

Epikur je vjerovao da svi možemo biti sretni – problem je bio taj – što jednostavno tražimo sreću na pogrešnom mjestu. Za razliku od mnogih filozofa, vjerovao je da ne bi trebali osjećati krivicu zbog toga što živimo ugodan i sretan život i obećao je da nam može pokazati kako da to i postignemo. Ljudi misle da je put do sreće jednostavan. Da se sve svodi na posjedovanje velikih količina novca, ali prije nego što posegnemo za novčanikom, Epikur bi od nas tražio da stanemo i razmislimo. Lako je zamisliti da novac može riješiti sve probleme, ali da li je to istina?

U današnjem vremenu, luksuzan život, ponekad može biti opisan kao ‘epikurski’, ali zapravo to je pogrešno tumačenje njegove filozofije. Iako je rekao da je zadovoljstvo najvažnija stvar u životu, on sam je živio daleko od luksuznog života. Imao je jednostavnu kuću, nosio osnovnu i jednostavnu odjeću, pio je radije vodu nego vino i bio sretan jedući obroke sa kruhom, malo povrća i par maslina. Jednom prilikom je zamolio prijatelja: „Pošalji mi vrč sira, da bih mogao napraviti gozbu.“

To je bio ukus čovjeka koji je objašnjavao zadovoljstvo kao vrhunac života.

Tri sastojka sreće

U srcu Epikurove filozofije leži jednostavna misao: ne znamo šta nas čini sretnima. Privlače nas materijalne stvari i ubjeđeni smo da će nas one usrećiti. Često smo u krivu. Ono što želimo nije uvijek ono što trebamo. I ništa drugo ne pokazuje tu tezu tačnijom, kao naša želja da stalno idemo u shopping.

Na sreću onih bez mnogo novca, Epikur je trvrdio je da otkrio glavne sastojke za sreću i prvi sastojak koji trebamo su prijatelji. Toliko je bio siguran u svoju tezu da je napravio jedan radikalan potez. Došao je u Atenu u 35. godini, kupio kuću i zamolio nekoliko svojih prijatelja da se usele kod njega. Kuća je bila dovoljno velika da svi imaju svoju sobu i privatnost, ali u isto vrijeme da svi budu zajedno uz obroke i razgovore u zajedničkim prostorijama. Epikur je samo prihvatio ‘zdrav razum’ a to je da su prijatelji jedan od vodećih izvora sreće. Preporučio je da nikada ne pojedemo ni užinu sami: „Prije nego što pojedete ili popijete bilo šta, razmislite s kim jedete i pijete, radije nego šta jedete i pijete. Jer hraniti se sam je život lava ili vuka.“

Druga stvar za koju je Epikur vjerovao da nam je neophodna za sreću je sloboda. Za njega i njegove prijatelja, biti slobodan značilo je biti financijski neovisan, ne odgovarati užasnim šefovima za njihovo loše poslovanje, i zbog toga su svi zajedno odlučili napustiti Atenu. Epikur je napisao: „Moramo se osloboditi zatvora svakodnevnog života i politike.“ I to je upravo ono što su i uradili. Živili su jednostavan život, ali su uživali u svojoj slobodi. Nije im smetalo to što nisu izgledali najbolje ili imali dovoljno novca kao drugi ljudi, jer su ovisili samo o sebi samima.

Treći sastojak za sreću, prema Epikuru bio je analiziran život. Pod tim je mislio, život u kojem ponekad uzmemo vremena da se osvrnemo na svoj život i svoje brige. Da analiziramo ono što nas muči. Naše tjeskobe brzo nestaju, ako im posvetimo malo vremena da promislimo o njima. Da bi to postigli, potrebno je da se ponekad sklonimo od bučnog svijeta i pronađemo vrijeme i prostor gdje možemo u tišini razmisliti o svom životu.

Kriv je marketing!

Naravno, novac nikoga nije unesrećio, ali sigurno nikoga nije ni usrećio. Ako imate sve sastojke potrebne za sreću, ali vam nedostaje novca, sreća vam nikada neće biti uskraćena. Ako imate gomilu novca, ali nemate prijatelje, slobodu i analiziran život – nikada nećete biti sretni, tvrdio je Epikur.

Ali ako su sastojci za sreću tako jednostavni, zašto više ljudi nije sretnih? Epikur je krivio oglašavanje (u današnjem vremenu sigurno bi krivio marketing službe). Oglasi nas tjeraju na osjećaj da nam nedostaje ogromna količina stvari u životu, ali on je insistirao da nam trebaju samo tri stvari, da bi bili zaista sretni: prijatelji, sloboda i analiziran život.

Ako je bio upravu, zašto onda toliko jako želimo kupovati? Epikur je vjerovao da komercijalni svijet kombinuje stvari koje nam želi prodati sa stvarima koje zaista trebamo. U primjeru ispod, možemo vidjeti da je bio u pravu i da se do današnjeg dana praktikuje ista metoda marketinga.


izrekeiposlovice








Nazad na vrh Ići dole
Black Wizard

Master
Master


Muški
Poruka : 30492

Učlanjen : 30.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Poznati filozofi    Ned 13 Jul - 15:45

Immanuel Kant





Immanuel Kant (22.4. 1724. - 12.2. 1804.) njemački je filozof koji se smatra posljednjim velikim misliocem razdoblja Prosvjetiteljstva. Poznat je po filozofskoj doktrini koja se naziva transcendentalni idealizam. Poznat je i po svojim djelima na polju etike, i po tome što je formulirao kategorički imperativ.

On je imao veliki uticaj na romantičke i idealističke filozofe devetnaestog stoljeća, i njegov rad je bio polazna tačka za Hegela. Zajedno sa Hegelom, Fitheom i Šelingom pripadao je klasičnom njemačkom idealizmu ili u njegovom ličnom slučaju transcendentalnom idealizmu. Kantova filozofija se može podijeliti u dva perioda: "do kritički period" i "kritički period";

1. U do-kritičkom periodu Kant se bavi materijalističkim tumačenjem svijeta. Svoju teoriju o nastanku kosmosa iznio je u djelu "Opća historija prirode i teorija neba" (Allgemeine Naturgeschichte und Theorie des Himmels, 1755). U ovom djelu on je predvidio postojanje planete Uran, koja će 1881. godine biti i otkrivena.

2. U kritičkom periodu on daje kritiku predhodne filozofije (filozofije svojih predhodnika) i potpuno prelazi na idealizam. U ovom periodu je napisao svoja najveća djela:
(a) Kritika čistog uma - o spoznaji
(b) Kritika praktičnog uma - o etici
(c) Kritika rasudne snage/Kritika moći suđenja- o umjetnosti


U svojoj gnoseologiji (teoriji spoznaje), Kant je napravio tako zvani "kopernikanski obrt". Tvrdio je da se naša spoznaja ne prilagođava predmetima spoznaje već obrnuto, predmeti spoznaje se moraju prilagođavati našim mogućnostima spoznaje. Čitava spoznaja se zasniva na a priornim kategorijama i prolazi kroz tri stupnja:

1. Čulna spoznaja
2. Razumska spoznaja
3. Umska spoznaja


1. Čulna spoznaja povezuje osjete u opažaje. To je spoznaja samo pojavnih stvari i suština se ne može spoznati. Čulni sadržaji se uklapaju u prostor i vrijeme i izvan njih nema nikakvih doživljaja; gdje prostor predstavlja oblik vanjskih opažaja a vrijeme oblik unutrašnjih opažaja.

2. Razumska spoznaja je sinteza čulnih podataka. Ona se sastoji iz dvanaest kategorija razuma i uspostavlja uzročno-posljedične veze. Ovdje se javljaju analitički i sintetički sudovi. Analitički sudovi su a priorni i oni ne proširuju znanje dok sintetički sudovi proširuju znanje.

3. U umskoj spoznaji imamo a priorne ideje, i tu se želi preći granice iskustva. Ovdje se ne otkriva "stvar o sebi". Kant je smatrao da je "stvar o sebi" suština svih stvari. Ona je transcendentalna, podstiće savjest na stvaranje kategorija. Ni umska spoznaja ne može otkriti "stvar o sebi".


Kant je dao svoje etičko učenje u djelu "Kritiča praktičnog uma" (Kritik der praktischen Vernunft, 1788). U tumačenju etike Kant polazi od pojma dobre volje. Za njega to je dobro po sebi, bez ikakvih ograničenja, koje ima jedinu svrhu ispunjenje dužnosti odnosno poštovanje zakona. Moralno djelovanje se zasniva na samokontroli jer svaki čovjek već ima a priorni zakon koji nam naređuje kako da se ponašamo. Taj moralni zakon Kant naziva kategoričkim imperativom. Kant je dao više definicija kategoričkog imperativa. Jedna od tih je: "Radi tako da princip tvoga rada može postati princip rada svih drugih". Mada svaki čovjek ima u svojoj svijesti moralni zakon od njegove volje zavisi hoće li ga poštovati ili ne. Tako je moralni zakon uslov "praktičnog uma".

Kant je dao svoje mišljenje o estetici u svojoj knjizi "Kritika rasudne snage" ili "Kritika moći suđenja" (Kritik der Urteilskraft, 1790). U Kantovoj terminologiji estetika se ne odnosi na filozofiju umjetnosti, već na nešto čulno ili osjetilno. Kant tvrdi da je doživljaj ljepote zasnovan na bezinteresnom sviđanju oblika umjetničkog djela. Lijepo je ono što se svima bez interesa nameće kao takvo.

Temeljne misli svoje filozofske nauke o religiji Kant razvija u djelu Religija unutar granica čistoga uma. On tu razlaže umsku vjeru u njezinom odnosu prema crkvenoj vjeri.

U četiri dijela govori o:

- radikalnom zlu unutar ljudske naravi
- borbi dobrog i zlog principa za gospodovanje nad čovjekom
- pobjedi dobrog principa nad zlim i uspostavljanje Božjeg kraljevstva na zemlji
- pravoj i lošoj službi pod gospodstvom dobrog principa ili o religiji.


Osnovna terminologija Kantove filozofije

- A priori = nešto što je prije iskustva, odnosno, nešto što je nezavisno od iskustva
- A posteriori = ono što je poslije iskustva, odnosno, ono što je iz iskustva
- Imanentno = unutra, u iskustvu
- Transcendentno = sa one strane; prelazi granice iskustva
- Transcendentalno= uslov iskustva; ono što je izvan iskustva ali omogućava iskustvo
- Estetika = od riječi aestetos što znači čulno, osjetilno
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Poznati filozofi    Sre 8 Okt - 8:23

Sokrat



Sokrat je otac etike. Podučavao je ljude znanju i vrlini. Uloga mu je da se "stara o dušama sugrađana, da ih opominje na vrlinu, da je znanje istina, duša najvažnije; da se o tome mora starati." Ključne moralne vrline prema Sokratu su : pobožnost, mudrost, uzdržanost, hrabrost i pravičnost. Vjerovao je da čovjek teba da se usredsredi na samo-razvoj. Savjest označava terminom daimonion, unutršnji glas koji mu govori isključivo šta ne treba da radi, kako ne treba da se ponaša. Dakle ne radi se o nekom božanstvu već o autonomnom glasu savjesti (zapravo glasu razuma). Osnovni stav njegove filozofije morala je " Vrlina je znanje". Sokratova ideja o jedinstvu znanja i moralnog djelanja ili postupanja, predstavlja značajnu ideju u istoriji filozofije. Sokratov novi metod saznanja je zapravo subjektivna dijalektika : kretanje u oblasti mišljenja usaglašavanjem različitih pa i protivriječnih stavova. Ovaj novi metod ima tri stupnja : ironiju, majeutiku i definiciju.

1. IRONIJA - negativna strana-počiva na stavu "Ja znam da ništa ne znam." Iz toga slijedi da Sokrat zapitkuje. Razgovori počinju na taj način, dok naposlijetku dokazuje protivniku da ni on ne zna ono što je mislio da zna.

2. MAJEUTIKA - pozitivna strana-doslovno znači babička vještina. Sokrat u šali govori da je tu osobinu nasljedio od svoje majke, koja je bila babica. Sokrat pomaže pri "duhovnom rađanju"; tako se rađa znanje i vrlina. To je cilj njegove dijalektike, da pomogne sagovornicima da dođu do znanja i vrline. "Znanje je samo ono što sami misaono steknemo."

3. DEFINICIJA - istinito saznanje, rezultat vođenog razgovora.



Sokratovi učenici i poklonici su ubrzo poslije njegove smrti osnavali tri sokratske škole: Megarsku, Kirensku i kiničku.

Megarska škola

Osnivač Megarske škole je Euklid iz Megare, koga ne treba mešati s čuvenim matematičarem koji se takođe zvao Euklid. megarani su oponašali Sokrata u vođenju razgovora, ali su u tome i pretjerivali, tako da su ih nazivali svađalicama. Pošto su bili skloni, da pod uticajem Elejske filozofije, tumače i hipostaziraju dobro, moguće da su uticali i na Platona ( koji ih je posjetio). Poznat je i Eubulid, i to po svojim aporijama : "Sorit", "Kosa", "Rogati" i drugim. Najpoznatiji mu je paradoks "Lažljivac".

Kirenska škola

U sjevernoafričkom polisu Kireni, sokratovac Aristip je osnovao školu, koja se obično naziva Kirenska škola. Ovoj školi pripadaju i njegova ćerka Areta, sinovi Aristip, Fedar i Hegesija. Hegesija je učio da u životu dominiraju bolovi, da sreća nije moguća, te da je cilj mudraca da ravnodušno napusti ovaj svijet. S obzirom da su njegovi slušaoci često vršili samoubistva, on je dobio nadimak propovijednik smrti, a predavanja su mu zabranjena. Aristip je formulisao princip individualističkog hedonizma : što više uživanja tim bolje.

Kinička škola

Najpoznatija sokratska škola je kinička škola, čiji je osnivač Atinjanin Antisten. Kiničku školu najviše je proslavio Diogen Sinopski. Platon ga je nazvao poludjelim Sokratom. Doista pošto je tijelo zavještao zvjerima, išao je bosonog i prebivao u maslinovom buretu-amfori, sa psom. Otuda neki doksografi kinički način života identifikuju s psećim načinom života. Sreća za kinike se ogleda u redukciji želja i potreba. Diogen je prvi filozof koji se nazvao kosmopolitom. Cinizam ili kinizam je više životni stil nego teorijska filozofija.


znanje


   “Neki ljudi ne grade zidove da drže ljude van, već da vide kome je stalo da ih sruši.” Sokrat

   “Ako slijediš bilo koji duhovni put na kraju ćeš ipak dosegnuti ciljeve koji su unaprijed zacrtani od njihovih osnivača. Ali, to još ne znači da si dosegnuo sebe. Da bi dosegnuo sebe moraš slijediti sebe.”

   “Ali ja sam baš mislio da je to dovoljan dokaz pravednosti kad neko ne želi da čini nepravdu.”

   “Bolje je znati malo a korisno, nego mnogo a nekorisno.”

   “Brak je nešto zašto se čovjek uvek kaje, bilo da ga sklopi ili ne sklopi.”

   “Da bi pronašli sebe, mislite za sebe.”

   “Iskustvo je najbolja škola, samo je školarina vrlo skupa.”

   “Ja znam samo jedno, a to je da ništa ne znam.”

   “Ja sam građanin svijeta.”

   “Jaki umovi raspravljaju o idejama, prosječni umovi raspravljaju o događajima, slabi umovi raspravljaju o ljudima.”

   “Jedina prava mudrost je u saznanju da ništa ne znaš.”

   “Knjige su hladni, ali pouzdani prijatelji.”

   “Ljenčine nisu samo oni koji ne rade, već i oni koji mogu da rade bolje.”

   “Ljudi nisu namjerno zli, nego iz neznanja. Treba znati šta je dobro da bi dobro činili.”

   “Moj savjet je da se oženite. Ako nađete dobru ženu, bit ćete sretni, a ako ne, postat ćete filozof.”

   “Među prijateljima treba voljeti ne samo one koje žaloste vaše nesreće, nego i one koje nam ne zavide na sreći.”

   “Moj glavni svedok da govorim istinu jeste moje siromaštvo.”

   “Neki ljudi ne grade zidove da drže ljude van, već da vide kome je stalo da ih sruši.”

   “Naš najvažniji cilj u životu treba da bude uzdizanje naše duše. Drugim riječima, napredak naših duhovnih i moralnih moći: da svakim danom sve više prosvjećujemo svoj duh i svakim danom se osjećamo sve više slobodnim i boljim.”

   “Ne mogu naučiti nikoga ništa, mogu ih samo natjerati da misle.”

   “Ne traži razgovor s mrtvacom, a ni dobročinstvo od škrtca.”

   “Neistražen život nije vrijedan življenja.”

   “Ne živi se da se jede već se jede da se živi.”

   “Razumjeti pitanje je već pola odgovora.”

   “Sve one koji namjeravaju u gradu zauzeti visoke položaje treba uvjeriti da se vježbaju u nauci o brojevima… da sebi olakšaju put traženja istine.”

   “Svako će znati da vam kaže koliko ima koza i ovaca, ali ne i koliko ima prijatelja.”








Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Poznati filozofi    Sre 8 Okt - 8:32

HERAKLIT
(544 p.n.e. – 488 p.n.e.)



"Besmrtni su smrtni, a smrtni Besmrtni, jer je život ovih Smrt onih, a smrt onih, Život ovih"

Heraklit (oko 544-488 g.p.n.e.) je stvorio upečatljivu filozofiju koja je oduvek bila izazov za tumače. Izražavao se u metaforama tako da je zbog toga dobio nadimak "mračni". Rođen je u Efesu u porodici osnivača grada, ali je politiku i upravljačke poslove prepustio mlađem bratu. Bio je jakog karaktera koji nije podnosio mane ljudi svoga vremena. Zato je izabrao da kritikuje njihove običaje i religiju.



Heraklitova slika sveta je kompleksna. U njoj se bore i različite sile i različiti filozofski principi. Za Heraklita je osnovni element bila vatra. Osim toga, smatrao je da svet predstavlja poprište stalne borbe suprotnih sila toplog i hladnog, suvog i vlažnog, svetla i mraka. Zbog toga se kosmos nalazi u stanju stalne promene. Heraklit to kaže čuvenim izrekama:


"Sve teče"
(poznat je i latinski oblik ove izreke: panta rei )

"Ne može se dva puta ući u Istu reku"



Svet se stalno menja, i zato, ako tražimo ono što je ipak stalno i što je počelo prirode ne treba da gledamo u pravcu materija koje su promenljive, nego u pravcu pravila po kojima se ta promena dešava. Promena kosmosa nije haotična, već se odigrava u okviru istih zakona prirode.

Heraklit zakone prirode naziva i logosom prirode pretpostavljajući da ovi zakoni svedoče o razumu koji upravlja prirodom kao njen deo. "Logos" je grčka reč čije je osnovno značenje "govor, jezik", ali koja kroz upotrebu filozofa dobija i druga značenja. Njome se označava sve što ulazi u proces saznavanja i razumevanja prirode. O razumu koji upravlja prirodom govori se kao o logosu, ali se govori i da naša duša sluša i poseduje logos onda kada razumeva prirodu. Razumevanje prirode nikad nije lako. U tom smislu Heraklit kaže: "Priroda voli da se skriva". Ali, razumevanje je ipak moguće.

U jednom važnom fragmentu Heraklit kaže da je logos jedan za sve ljude, ali da oni uprkos tome žive kao da postoji poseban logos za svakog od njih. U pogledu načina saznavanja logosa (istine), on smatra da nam ono što nam govore čula može biti od pomoći kada zaključujemo o logosu ili zakonima prirode.

Tako je Heraklit, sa jedne strane, poznat po ideji o stalnoj promeni, a sa druge, on otkriva polje logosa ili zakona prirode i duše koje kasnije istražuje cela filozofija.

U logosu su skrivene i pouke o razumnom načinu života. Međutim, Heraklit nije mislio da su te pouke poznate i poštovane od strane većine ljudi. Bio je ljut na ljude svoga vremena, pa čak i na druge filozofe i Homera i Hesioda i u stalnom sukobu sa njima. Heraklit kaže:

"Mnogoznanje ne uči pameti, inače bi naučilo Hesioda i Pitagoru, Ksenofana i Hekateja", ili

"Većina je osrednjih, malo je onih koji vrede"

U Grčkoj se često dešavalo da se najbolji pojedinci proteruju ili osuđuju samo iz razloga što se ističu i izazivaju zavist drugih. Kada su tako Efežani proterali Heraklitovog prijatelja Hermodora, Heraklit se po legendi toliko naljutio da je rekao da bi svi trebalo da se obese i prepuste upravu deci, a sam je otišao iz grada.








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Poznati filozofi    Pet 30 Jan - 23:53

Platon je sve svoje radove napisao u obliku dijaloga. U njima Sokrat dovodi u pitanje suprotne hipoteze, odbacujući tako određene ideje kako bi se došlo do konačne istine. Dijalog je jedna vrlo korisna tehnika kojom razjašnjavamo i dokazujemo svoje ideje.









Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Poznati filozofi    Pet 30 Jan - 23:54

S obzirom da je voleo da hoda dok drži časove, Aristotel je osnovao takozvanu školu peripatetika, što znači „putujući“ ili „hodajući“.









Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Poznati filozofi    Pet 30 Jan - 23:55

Sa svega 38 godina, Mišel de Montenj se 1571. godine povukao u svoj zamak i posvetio se pisanju svojih eseja sve do smrti 1592. Montenj je bio skeptičan kada su u pitanju njegova znanja, pa je svoje tekstove koristio u pokušaju da odgovori na pitanje „Šta znam?“. Dakle, za razliku od Sokrata zamenio je dijalog razgovorom sa samim sobom zahvaljujući peru i hartiji.









Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Poznati filozofi    Pet 30 Jan - 23:56

Artur Šopenhauer nije bio samo mizantrop, već i samotnjak, i to samo takav. Društveni život je za njega bio obaveza i smatrao ga je obmanom, pa je stoga tvrdio da inteligentni ljudi mogu imati samo šačicu prijatelja, a i to je mnogo. Niče je bio još jedan okoreli samotnjak koji je pored toga i šetao nekoliko sati dnevno.








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Poznati filozofi    Pet 30 Jan - 23:56

Kant je govorio da čovek može da podešava svoj časovnik prema toma kada odlazi u šetnju. Svaki dan bi ustajao u pet i pio bi po šolju ili dve ne mnogo jakog čaja. Pušio bi svoju lulu meditirajući, a potom je davao časove od 7 do 11, zatim bi ručao, šetao i, pre povratka kući, razgovarao sa svojim prijateljem Džozefom Grinom. Prekide i promene nije voleo, čak i kada bi bilo u pitanju samo jedno drvo koje je toliko poraslo da zaklanja zvonik koji se video iz njegove kancelarije: takvo drvo bi bilo osuđeno na smrt. Ali, sebi je dozvoljavao pokoji gutljaj vina i poneku partiju bilijara.








Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Poznati filozofi    

Nazad na vrh Ići dole
 
Poznati filozofi
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Poznati i slavni bez diplome srednje škole
» Poznati koji izgledaju bolje kako godine prolaze
» Poznati hemičari i njihova otkrića
» Šta voze poznati?
» Poznati astronomi i astronauti
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Filozofija-