Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Španska istorija

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Španska istorija   Pet 25 Nov - 11:01

Istorija

[You must be registered and logged in to see this image.]

Spanija je u pocetku naseljena Keltima, Iberima i Baskima, postala je dio Rimske imperije 206. g. p. n. e. kada su je osvojili Scipio Afrikanci. 412. g. n. e. varvarin, vodja Vizigota Atalauf presao je Pirineje i zavladao Spanijom u ime rimskog imperatora, a onda nezavisno. 711. g. Muslimani pod Tarikom usli su u Spaniju iz Afrike i u roku od nekoliko godina zavrsili su osvajanje 732. g. n. e.

Franci vodjeni Carlsom Martelom pobijedili su Muslimane blizu Poitiersa, sprecavajuci na taj nacin daljnju ekspanziju islama na jug Evrope. Unutarnji razdor spanskog islama izazvao je nepokolebljive hriscanske osvajace sa sjevera. Aragon i Kastilja, najvaznije spanske zemlje od 12. do 15. v. ucvrscene su brakom Ferdinanda II i Izabele I 1469. g. Romanski katolicizam je bio ucvrscen kao zvanicna drzavna religija i vecina Jevreja (1492.) i Muslimana (1502.) bila je iseljena. U eri istrazivanja, otkrica i kolonizacije Spanija je zgrnula ogromno bogatstvo i napravila ogromnu kolonijalnu imperiju Pizarovim osvajanjem Perua (1532. -1533) i Kortezovim osvajanjem Meksika (1519-1521)

Spanska habzburska monarhija postala je za to vrijeme najjaca u svijetu. 1588. g. Filip II poslao je svoju nepobjedivu Armadu da osvoji Englesku, ali njena unistavanja kostala su Spaniju njene premoci na moru i na taj nacin omogucila je Engleskoj kolonizaciju Amerike. Spanija je tada brzo propala i dobila je status druge drzave po velicini pod upravom slabih habzburskih kraljeva i nikada nije imala ulogu u evropskoj politici.

Rat spanskog nasljedstva (1701-1714) rezultirao je spanskim gubicima Belgije, Luksemburga, Milana, Sardinije i Napulja. Njena kolonijalna imperija u Americi i na Filipinima nestala je u ratovima i revolucijama za vrijeme 18. i 19. vijeka.


znanje.org








[You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji put izmenio Shadow dana Pon 26 Avg - 21:35, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Pet 25 Nov - 11:04

[You must be registered and logged in to see this image.]


Dama iz Elčea/smatra se najvrednijim izrazom iberske umetnosti

Kelti stižu na poluostrvo u prvom milenijumu pre nove ere i naseljavaju se na teritoriji današnje Galicije, Asturije, Kantabrije, Baskije i severnom delu Kastilje i veliki deo današnjeg Portugala.

Takođe oko 1000. p. n. e. pojavljuju se Tartešani, jedna od najstarijih kultura na Iberijskom poluostrvu. Nastanjivali su teritoriju današnje zapadne Andaluzije i južnog Portugala, na ušću Gvadalkivira. Stari zavet pominje tartešanske brodove natovarene zlatom, srebrom, gvožđem i kalajem. Grci ih takođe pominju; prvi pomen se nalazi kod pesnika Estesikora, dok Strabon daje najdetaljniji opis ovog naroda. Herodot ih je takođe pominjao. Razvili su rudarstvo, ubiranje soli i soljenje ribe koju su izvozili u unutrašnjost kopna. Trgovali su sa Grcima te se opadanje njihove kulture poklapa sa opadanjem grčkih uticaja na poluostrvu, negde oko 6. veka p. n. e. Grad su verovatno razorili Kartaginjani oko 500. p. n. e.

Istočnu obalu su oko 1100. godine p. n. e. počeli da naseljavaju Feničani. Feničani su osnovali gradove Gadir (današnji Kadiz), Malaka (današnja Malaga) i Abdera (Adra, u današnjoj provinciji Alemerija), posejavši celu mediteransku obalu faktorijama.

Grci su se naselili nešto severnije na istočnoj obali, u Rodesu (današnji Rosas) i Emporion (današnji Ampurijas) na teritoriji današnje autonomne pokrajine Katalonije. Tu su naišli na Ibere i ujedno su bili prvi koji su ostavili pisane zapise o tom neindoevropskom narodu o kome se još uvek relativno malo zna.

Grčki i rimski izvori nam govore o dve prisutne kulture: keltska i iberska, jedna na severu, druga na jugu. Sa njima su na poluostrvu takođe živeli i Keltiberi, u centralnoj oblasti poluostrva zvanoj Mezeta, sa gradovima kao na primer, Numancija, zatim Vakseji, Vetoni i Karpetani. U Andaluziji su živeli Tartešani, u Almeriji i Mursiji Bastetani, na teritoriji od Valensije do Saragose Edetani, u Leridi Ilergeti, na severu su živeli Lajetani, Ausetani i Seretani. U Aragonu su dominirali Hasetani a u Baskiji Vaskoni, Barduli i Karistiji. Na teritoriji današnjeg Portugala živeli su Luzitanci, a u Galiciji Brakarensi i Lucensi.

U 3. veku pre nove ere, Kartaginjani započinju osvajanja Iberijskog poluostrva.

Kartagina i Rim će se sukobiti u Punskim ratovima oko prevlasti na zapadnom Mediteranu. Nakon poraza u Prvom punskom ratu, Kartagina će pokušati da nadoknadi gubitak Sicilije, Sardinije i Korzike intenziviranjem svog prisustva na Iberiji.

Hamilkar Barka, Hanibal i drugi kartaginjanski generali potčinjavaju stare feničanske kolonije na teritoriji današnje Andaluzije i nastavljaju osvajanja i širenje svoje zone uticaja na ostale autohtone narode. Krajem 3. veka p. n. e. veliki deo naroda južno od reka Duero i Ebro kao i Balearska ostrva priznaju kartaginjansku vlast.

Godine 218. p. n. e. počinje Drugi punski rat. Spor je nastao oko grčke kolonije Sagunt. Hanibal će u tom ratu izvršiti ofanzivu na sam Rim, pri čemu je koristio Iberijsko poluostrvo kao bazu za svoje operacije.

Međutim, ovaj rat će se završiti ponovnim porazom Kartagine, što će otvoriti put ka novoj etapi u istoriji Iberijskog poluostrva — romanizaciji.

wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Pet 25 Nov - 11:10

Hispanija

Nakon Drugog punskog rata, Iberijsko poluostrvo potpada pod vlast Rima. Proces potčinjavanja, a kasnije i romanizacije nije bio ujednačen. Teritorije mediteranske obale su lakše potpale pod rimsku vlast i uticaj kasnijeg procesa romanizacije nego atlanska obala. Na primer, Kantabri su pružali otpor skoro do početka Rimskog carstva i dolaska Avgusta na vlast.

Godine 197. p. n. e. Hispanija će biti podeljena na dve provincije: Hispanija Citerior i Hispanija Ulterior.

Rimska osvajanja će se kompletirati 19. p. n. e. nakon završetka Kantabrijskih ratova, nakon čega će se iste godine izvršiti druga podela Iberijskog poluostrva na provincije Betika, Tarakonensis i Luzitanija.

Proces romanizacije podrazumeva preuzimanje jezika, običaja i društvenog uređenja Rima koji je započet negde oko 110. p. n. e. i trajaće sve do sredine 3. veka.

Dodela rimskog građanskog prava omogućila je ličnostima rođenim na tlu Hispanije, kao što su bili Trajan, Hadrijan ili Teodosije, da postanu rimski carevi. Takođe su mnogi umetnici, političari i sportisti bili rodom iz Hispanije, od kojih su najznačajniji filozof Seneka i pesnici Marcijal i Lukano.

Vizigoti

U 3. veku Goti su počeli da napadaju na granice Rimskog carstva i pljačkaju gradove u Trakiji i Maloj Aziji. Dolaskom Dioklecijana na vlast, najezde Gota su zaustavljene i oni se naseljavaju privremeno na teriotoriji između Karpata, Dona, Visle i Azovskog mora, gde su se i podelili na Tervinge i Grejtunge. Ubrzo su oba naroda postali rimski saveznici koji su branili granice Carstva.

Tervinzi su vrlo brzo primili uticaje rimske kulture — odbacili su stare kultove i prihvatili hrišćanstvo onako kako ga je tumačio aleksandrijski teolog Arije, učenje koje je dobilo naziv arijanstvo, i koje je Prvom vaseljenskom saboru u Nikeji 325. godine bilo proglašeno za jeres. Episkop Ulfila je preveo Novi zavet na gotski jezik, što označava takođe i početke gotske pismenosti, mada ostaje sporno u kojoj meri je Ulfilin rad uticao na preobraćenje Gota u periodu dok su živeli van rimskih granica.

Godine 376. rimski car Valens dozvolio je Tervinzima, koji su tražili utočište pred nadolazećim Hunima, da se nasele na rimskoj teritoriji u svojstvu federata. Međutim, bez dozvole rimskih vlasti u Trakiju je pohrlio i jedan deo Grejtunga i Alana, tako da su se prilike ubrzo izmakle kontroli. Pored toga carski činovnici su loše postupali s pridošlicama te su se Goti pobunili i opustošili Trakiju, na šta je Valens odgovorio pokretanjem vojske s namerom da ih uništi, međutim, pretrpeo je težak poraz kod Hadrijanopolja 378. godine.

Posle Gotskog rata koji je bio težak za obe strane, Teodosije Veliki je uspeo da sklopi savez sa Gotima i naseli ih u Trakiju kao rimske saveznike. Ovakva pogodba je bila potpuno nova u rimskom sistemu pošto je sada carstvo de fakto prihvatilo stvaranje jedne varvarske enklave na svojoj teritoriji. Kada je Teodosije umro 395. godine, Alarik je uspeo da se nametne za vladara većine gotskih skupina na Balkanu i da ih povede u neizmenične obračune i pregovore sa rimskim vlastima zarad dobijanja boljeg statusa i mesta za trajno naseljavanje.

Alarihovi Goti, koji se od perioda njegove vlade mogu zvati zajedničkim imenom Vizigoti, su najposle 408. uspeli da uđu u Italiju i zatraže novi sporazum ca carem Honorijem. Kada su Alarihove nade za postizanje sporazuma sa zapadnorimskom vladom u Raveni po ko zna koji put izneverene, Vizigoti su napali sam Rim. Nakon tri dana pljačkanja, Vizigoti su napustili grad i krenuli ka jugu, s namerom da odu u Afriku ali tu je Alarik naprasno umro, te su odustali od te namere. Njegov naslednik, Ataulf, poveo je svoj narod ka Galiji.

Hispanija je još 409. godine pretrpela navalu Sveva, Alana i Vandala. Pod Valijom, Vizigoti su sklopili savez sa Rimljanima koji su im 418. godine dozvolili da se nasele u Galiji, tačnije u dolini reke Rone u Akvitaniji. Vizigoti su tako osnovali kraljevstvo sa sedištem u Tuluzu, a po zatim su zajedno sa Rimljanima uspešno ratovali protiv varvarskih skupina na Pirinejskom poluostrvu. U Hispaniji su Svevi i Hazdinzi nastavili sa međusobnim ratovima sve do 421. kada su se Hazdinzi spustili na jug, a potom otišli na Baleare. Vandali su 429. godine prešli u severnu Afriku i tamo osnovali Vandalsko kraljevstvo.



wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Pet 25 Nov - 11:21

Tulusko kraljevstvo


Godine 451. Vizigoti imaju važnu ulogu u bici na Katalaunskim poljima u kojoj su pod vođstvom rimskog vojskovođe Aecija pobedili i odbacili Hune i njihove saveznike predvođene Atilom. Vizigoti su se zatim proširili na Iberijsko poluostrvo, gde su Svevi upali u Galiciju i poharali je. Pod drugim velikim vizigotskim kraljem Eurikom, Vizigotsko kraljevstvo postaje ujedinjeno i 475. godine konačno postiže potpunu nezavisnost od Zapadnog rimskog carstva koje je ionako doživelo svoj kraj sledeće (476) godine kada je Odoakar, vođa varvarskih najamnika u Italiji, svrgavao maloletnog cara Romula Avgustula i poslao ga u progonstvo.

U doba Eurikove vladavine, vizigotska država je bila najmoćnija varvarska država u poznom 5. veku. Iako je Rimsko carstvo nestalo, Eurik je održao državni i pravni kontinuitet postavljanjem temelja vozigotskog zakonodavstva. Prvi vizigotski kodeks nosi Eurikovo ime.

Vizigotsko kraljevstvo u Tuluzu će uništiti franački kralj Hlodoveh 507. godine u bici kod Vujea. U to doba, Vizigotima je vladao Alarik II, Eurikov sin, koji je poginuo u sukobu sa Francima. Hlodoveh je baš tada prihvatio ortodoksno hrišćanstvo, te je sam predložio da očisti Galiju od jeretika (Vizigoti su u to doba pripadali jeretičkoj grani hrišćanstva, arijanstvu).

Vizigotsko kraljevstvo se tada u Galiji svodi samo na Septimaniju, a vlast preuzima Teodorik koji je do svoje smrti vršio ulogu regenta u ime svog unuka Amalariha.Amalarih se oženio sa Hlodovehovom kćerkom Hlotildom, međutim, kad je Hlodoveh saznao da je Amalarih zlostavlja i prisiljava da prihvati arijanstvo, Franci su opet napali na Vizigotsko kraljevstvo, ubili Amalariha i opljačkali i poharali razne gradove. Tada na čelo vizigotske države dolazi Teudis, ostrogotski vojskovođa. Teudis je morao da se suprotstavi Vizantiji jer je u to vreme vizantijski car Justinijan I želeo da povrati provincije koje su zaposeli varvarski narodi, tako da su Vizantinci zauzeli Vandalsku kraljevinu u severnoj Africi, osvojili Baleare i otpočeli seriju ratova sa Ostrogotima u Italiji. Godine 548. Teudis je ubijen, a godinu dana kasnije i njegov sin, Teudigisil. Na presto je došao Agila, međutim, Atanagild, njegov suparnik, pozvao je u pomoć Vizantince, te je uz pomoć male flote koju je Justinijan poslao sa Sicilije, uspeo da pobedi Agilu koji je pobegao u Meridu gde su ga ubili njegovi ljudi. Atanagild je onda postao vizigotski kralj, međutim, Vizantinci su zauzeli Kartahenu, Malagu i Kordobu i tamo ostali sledećih 70 godina.

Toledansko kraljevstvo

Nakon Atanagildove smrti (568), na presto je stupio Leovigild koji je do 573. vladao zajedno sa svojim bratom Liuvom. Leovigild je premestio prestonicu u srce Hispanije, u Toledo, crkveni i verski centar tog doba, i time uspeo da ujedini Vizigote i Hispanorimljane u borbi protiv Vizantije. Ovu vezu je još više učvrstio objavio revidirani zakonik, Kodeks revisus (lat. Codex Revisus), u kome je bolje definisao nedorečene zakone, neke zakone izbacio a neke nove ubacio i prilagodio ga svom vremenu. Takođe je počeo da potiskuje Vizantince i potčinjava Baske u Pirinejima, Sveve u severozapadnom delu poluostrva kao i druga plemena u unutrašnjosti. Na granicama je dizao utvrđenja i naseljavao seljake koji su imali istovremeno i zadatak da ih brane. Međutim, kao arijanac, došao je u sukob sa ortodoksnim hrišćanima među kojima se našao i njegov sin Hermenegild, grof Betike, koji je bio oženjen franačkom princezom i pod uticajem biskupa iz Sevilje 579. godine prešao u ortodoksno hrišćanstvo. Hermengild je digao bunu koja je međutim bila ugušena a njemu glava odrubljena.

Leovigild je umro 586. godine i nasledio ga je Rekared, njegov sin, koji je odmah po očevoj smrti napustio arijanstvo i prešao u ortodoksno hrišćanstvo, čime je uklonio najozbiljniju prepreku i najveći izvor nesuglasica između vladajuće klase, Vizigota, i podanika, Hispanorimljana, koji su u velikoj većini ispovedali ortodoksno hrišćanstvo.

Vizigotski kraljevi su do propasti Vizigotskog kraljevstva na početku 8. veka bezuspešno pokušavali da izbornu monarhiju učine naslednom, što je izazvalo niz obračuna koji su na kraju i došli glave vizigotskog državi. Nakon smrti Rekareda, sledili su kraljevi čije su vladavine bile kratkog veka — dolazili su silom na presto i silom su uklanjani s prestola. Sisebur (612—621), jer bio jedan od onih koji su se zadržali duže od par godina na prestolu i čija je vladavina ostala zapamćena po netolerantnim zakonima protiv Jevreja. Svintila (621—631) je ostao zapamćen po tome što je konačno proterao Vizantiju sa Iberijskog poluostrva i bio prvi vizigotski kralj koji je zavladao celom Hispanijom. Međutim, borbe za presto nisu prestajale i samo su sve više slabile i razjedinjavale vizigotsku državu. S druge strane, isto toliko je i verska netrpeljivost prema Jevrejima i niz antijevrejskih zakona koje su donosili razni kraljevi u toku svoje vladavine dovela do toga da su i Jevreji radili na propasti vizigotskog kraljevstva i prilično imali udela u muslimanskoj invaziji s početka 8. veka.


wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Pet 25 Nov - 11:26

Al-Andaluz i muslimanska dominacija

Mavri su otpočeli invaziju 711. i u roku od pet godina zauzeli su čitavo Iberijsko poluostrvo. Još pre 711. godine bilo je mavarskih upada na teritoriju današnje Španije. Godine 696. Mavri su napali Melilju, a 709. Seutu.

Prema starim hronikama, Mavri su uspeli da tako brzo osvoje i unište Vizigotsko kraljevstvo zahvaljujući izdaji grofa od Seute, Julijana. Nakon smrti kralja Vitiza, plemići i biskupi na poluostrvu izabrali su Roderika, grofa od Betike, za novog kralja. Vitizini sinovi su više bili za Akilu, tarakonskog grofa, te zbog toga sklapaju pakt sa Mavrima preko Julijana.

Roderih je u to vreme bio zaokupljen borbama protiv Vaskona koji su se digli na ustanak, međutim, kad je saznao za arapsku invaziju, odmah im je krenuo u susret. U bici kod Gvadalete bio je poražen zahvaljujući nelojalnosti Vitizinih pristalica, koji su se borili na strani muslimana. Pošto je Roderih umro, a glavnina vizigotske vojske bila potučena do nogu, Mavri su odlučili da nastave sa invazijom. Gradovi su brzo padali jedan za drugim, međutim, mnogi od njih ne pod vojnom muslimanskom silom, već zahvaljujući sklapanju dogovora i saveza sa pojedinim vizigotskim moćnicima, kao i magistratima gradova.

Pod Almanzorom (takođe poznat i kao Al-Mansur, što znači Pobednik), koji je opljačkao Barselonu 985, i kasnije za vreme vladavine njegovog sina, hrišćanski gradovi su bili predmet čestih pljački i pustošenja. Almanzor je bio prvi ministar i vojskovođa koji je vladao u ime maloletnog Hiksema II a uz podršku Hiksemove majke. Postao je jako moćan i bogat, a istovremeno je iskazivao veliku versku netrpljivost te je ogromnu i veoma vrednu biblioteku Hiksemovog oca, Al-Hakema II pročistio od knjiga koje po njemu nisu bile u skladu sa muslimanskom verom. Nakon Almanzorove smrti, njegovo mesto je na kratko zauzeo njegov sin, Abd-al-Malik (1002—1008), da bi se njegov drugi sin, Abd-al-Rahman Sančuelo proglasio kalifom, dok su plemići proglasili kalifom drugog pripadnika dinastije Omejada, Muhameda II. Kordopski kalifat je zapao u niz bratoubilačkih borbi i mada je 1031. godine Hiksem III bio proglašen kalifom, Al-Andaluz se raspao na mngoobrojne kraljevine koje su kontrolisali arapski, berberski pa čak i robovski poglavari, a same te kraljevine su dobile naziv "taife", što na arapskom znači "partija, frakcija".

Kraljevi taifi su bili jedni drugima konkurencija, ne samo na bojnom polju, već i u mecenarstvu, tako da su u to doba kultura i umetnost bili u procvatu. Međutim, taife su izgubile prilično teritorija koje su postale deo hrišćanskih kraljevina, i nakon gubitka Toleda 1055, muslimanski vladari su nevoljko pozvali Almoravide koji su izvršili invaziju na Al-Andaluz i uspostavili svoje carstvo. U 12. veku Almoravidsko carstvo se opet raspalo zahvaljujući invaziji Almohada, koji su bili poraženi od hrišćana u bici kod Navas de Tolosa, 1212. godine. Do kraja 13. veka, Granada je ostala kao jedina nezavisna muslimanska kraljevina na Iberijskom poluostrvu, koja će kao poslednje muslimansko utvrđenje nestati konačnom pobedom Katoličkih kraljeva 1492. godine.

wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Pet 25 Nov - 11:31

Rekonkista


Rekonkista (šp. Reconquista) predstavlja pokret Španaca i Portugalaca da proteraju Mavre (islamske Arape) sa Pirinejskog poluostrva odnosno da ga ponovo osvoje što je u stvari i značenje španske reči „Rekonkista“. Uzrok Rekonkiste bio je prodor Mavara u Evropu koji su 714. godine zauzeli veći deo poluostrva, a njihov dalji prodor zaustavlja tek Karlo Martel kod Poatjea 732. godine. Sama Rekonkista otpočinje 718. godine oslobođenjem Galicije i Leona odnosno Pelajovom pobedom kod Kovadonge 722. godine, a okončava se 1492. godine kada je osvojen Granadski emirat, poslednje mavarsko uporište u Evropi.

Borba oko prestola početkom VIII veka među Vizigotima koji su vladali Iberijskim poluostrvom, omogućila je 711. godine Mavrima koji su vladali severnom Afrikom da uđu u Evropu. Već posle godinu dana Mavri su otpočeli invaziju na poluostrvo, zauzevši do 714. godine njegov veći deo. Njihov prodor nije se tu zaustavio i oni su nastavili na sever napavši Merovinšku Franačku državu. Stigli su do Poatjea gde ih je 732. godine do nogu potukao i zaustavio Karlo Martel u čuvenoj bici.

Bitka kod Kovadonge (Asturija) koja se odigrala 720. godine označava početak Rekonkiste. Don Pelajo, vizigotski plemić je bio proglašen kraljem nakon bitke. Prvi dvor je uspostavljen u Kangas de Onis (šp. Cangas de Onís). Pelajo je umro 737. a dve godine kasnije, njegov zet, Alfonso I, iskoristio je unutrašnje sukobe između Arapa i Berebera, i ponovo krenuo u borbu protiv Mavara. Tom prilikom je napredovao do Riohe i reke Duero.

Krajem 9. veka od zapadnog dela Španske marke nastala je Kraljevina Navara koja je obuhvatala Baskiju sa Pamplonom i Aragon. Od istočnog dela Španske marke nastala je Grofovija Barselona. Kraljevina Asturija je do 1000. godine bila podeljena na Kraljevinu Leon i Kraljevinu Kastilju.

Godine 913. osnovana je nezavisna Kraljevina Leon kada su prinčevi Asturije premestili svoju prestonicu iz Ovijeda u Leon, a 931. grof Fernan Gonzales pretvara Kastilju u naslednu grofoviju, nezavisnu od uticaja leonskih kraljeva. Usvojio je titulu kralja Kastilje, prema mnogobrojnim utvrđenjima (šp. castillos) koja su se nalazila u toj oblasti, i nastavio sa širenjem kraljevstva na račun Leona sklopivši savez sa Kordopskim kalifatom sve do 966. kada ga je zaustavio Sančo I od Leona.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Pet 25 Nov - 11:36

ШПАНСКИ ГРАЂАНСКИ РАТ



Криза монархије у Шпанији достигла је врхунац тридесетих година.Избори за парламент одржани 12. априла 1931. године, претворили су се у антимонархистички плебисцит.Већина становништва изјаснила се за републику.Краљ Алфонс III одрекао се престола 14. априла и напустио земљу.

Али нова влада није решила најболније социјалне и политичке проблеме у земљи, што је изазвало ново незадовољство широких народних маса.То су искористили одређени кругови у врху армије и под вођством Хозеа Санхурхоа покушали 10. августа 1932. године војни пуч.Пуч је после краћег времена угушен, а Санхурхо је осуђен на смртну казну, која је преиначена у тридесетогодишњу робију.Након две године генерал је пуштен из затвора.Републиканско-социјалистичка коалиција изгубила је на изборима новембра 1933. године, препустивши власт Радикалној партији и десним снагама.Они су изнутра почели да подривају републиканске институције и да припремају услове за повратак монархије.Пред налетима националиста, демократске снаге Шпаније ујединиле су се у Народни фронт, предвођен Комунистичком партијом.На изборима одржаним 16. фебруара 1936. године победио је Народни фронт, чији су представници освојили у парламенту 268 од укупно 480 места.

Чак је у то време британска крстарица “Девоншир” ватром подржавала искрцавање пучиста на острво Менорка, које су држали републиканци.

Влада Народног фронта поновила је грешке предходне републиканске владе, не предузевши неопходне мере за заштиту демократског поретка.И даље су важне положаје у војсци држали националистички генерали, Франко, Мола, Годела, Кејпо де Лијано, Аранда, Кабањелас и други који су припремали заверу против републике.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Југословенски добровољци у Шпанији

Побуну су започеле јединице стациониране у Шпанском Мароку.Оне су за само два дана потпуно овладале целим протекторатом.Сутрадан им се придружила већина гарнизона у самој Шпанији, тако је од укупно 145 хиљада војника и официра, колико је Република имала, око 100 хиљада било на страни пучиста.Под притиском Комунистичке партије, председник Републике и премијер су поднели оставке.

У августу 1936. године на страни пучиста у шпанском грађанском рату војнички су интервенисале Италија и Немачка.Мусолини је у Шпанију упутио око 150 000 војника, авијацију, тенкове и артиљерију.Немачка и Италијанска флота ушле су 2. августа у територијалне воде Шпаније и почеле да пребацују на Пиринејско полуострво трупе генерала Франка стациониране у Мароку.У борбама против републиканаца учествовао је немачки “Легион Кондор” са око 250 авиона.

Само у прве две године рата, Немачка је дала Франку 650 авиона, 200 тенкова и 700 топова и минобацача.Помоћ Италије био је још већи, око 1000 авиона, 950 тенкова, 2000 топова, 7633 камиона, 2 подморнице, 4 разарача, 17000 авио бомби, 241000 пушака ... Сачувани документи показују да је Ватикан давао Франку око 2 милиона ондашњих лира дневно.

Водећи кругови западних земаља изјавили су се да се неће мешати у шпанске унутрашње послове.У намери да стишају Хитлера и Мусолинија, Енглеска и Француска су де факто признали владу генерала Франка.Почетком 1939. Чембрлен и Далајде су ултимативно тражили од републиканске владе да капитулира.Чак је у то време британска крстарица “Девоншир” ватром подржавала искрцавање пучиста на острво Менорка, које су држали републиканци.Енглеска и Француска влада су 27. фебруара и коначно признали Франков режим.Потом је Француска предала Франку флоту и златне фондове републиканске Шпаније, који су Француској дати на чување.Пучисти су 28. марта 1939. заузели Мадрид.Само три дана касније САД су признале Франкову владу.На тај начин Франков ражим је устоличен уз обимну помоћ западних влада.

У Шпанском грађанском рату погинуло је милион људи.У Шпанији је заведен режим који ће трајати близу четири деценије.У другом светском рату Шпанија се прогласила неутралном земљом, иако се на страни Вермархта против Црвене армије борила Франкова “Плава дивизија” са око 20 000 људи.


svetskirat.net








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Pet 25 Nov - 11:46

Posle rata

Referendumom 1947. g. spanski narod je ponovo izglasao monarhiju, Franko je , medjutim, nastavio da vlada kao sef drzave. 1969. godine Franko i Kortez odredili su princa Juan Carlos Alfonso Victor Maria de Borbon (koji je ozenio grcku princezu Sofiju 14. maja 1962. g.) da postane kralj Spanije kad je vlada sa Frankom na celu dosla do kraja. Franko je umro od srcanog udara, nakon vise od godinu dana bolovanja, a sedam dana kasnije Juan Carlos je proklamovan kraljem.

Pod pritiskom katalonijskih i baskijskih nacionalista premijer Adolfo Suarez je ovim regionima dao vlast u zemlji 1979. godine. Baskijski separatisti izvrsili su na stotine teroristickih bombardovanja i kidnapovanja koja su se nastavila do danas.

Daleko nadmocnim izborom prvog ministra Felipe Gonzalez Marquez i njegove Spanske Socijalisticke radnicke partije 20. oktobra 1982. , parlamentarnim izborima, Frankova proslost je konacno sahranjena.

Spanija je usla u NATO 1982. godine. Pregovaranje oko pristupanja Evropskoj Ekonomskoj Zajednici, sada Evropskoj Zajednici, odigralo se 1. januara 1986. Kasnije, te iste godine, Spanija je izglasala ostanak u NATO – u ali izvan njegove vojne komande.

Opstim izborima marta 1996. g. izvojevana je pobjeda Konzervativnre Narodne partije koja, mada gubi apsolutnu u Kortezu, organizuje koalicionu vladu sa regionalnim partijama , koje je primila kao povratnike, sa Aznarom kao prvim ministrom.

16. oktobra 1998. Spanija je izdala garanciju za izrucenje bivseg cileanskog diktatora Augusta Pinocea (Augusto Pinochet), optuzujuci ga za genocid, torturu i kidnapovanje na hiljade ljudi, ukljucujuci i spanske gradjane, za vrijeme njegove 17-ogodisnje vladavine. Sve dok se izrucenje ne ospori, Pinoce ostaje u kucnom pritvoru u Engleskoj gdje prima medicinski tretman.


znanje.org








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Pet 25 Nov - 11:53

Španska inkvizicija


[You must be registered and logged in to see this image.]

Španska inkvizicija je uspostavljena 1478. dekretom Katoličkih kraljeva, Fernanda II i Izabele I, u cilju uspostavljanja religiozne uniformnosti kraljevina na Iberijskom poluostrvu. Španska inkvizicija je bila pod direktnom kontrolom Katoličkih kraljeva. Inkvizicija nije ukinuta sve do 1834. do vladavine kraljice Izabele II.

Inkvizicija, kao crkveni sud, imala je jurisdikciju samo nad krštenim hrišćanima. Međutim, od kad su Jevreji (1492) i muslimani (1502) bili protjerani iz hrišćanskih kraljevina na Iberijskom poluostrvu, jurisdikcija inkvizicije se proširila na sve kraljevske podanike. Španska inkvizicija je osnovana s ciljem da kontroliše pokrštene Jevreje i muslimane, koji su zbog nasilnog načina pokrštavanja u velikoj mjeri i dalje nastavljali da praktikuju svoju prvobitnu vjeru u tajnosti.

Nasilno pokrštavanje je bilo neophodno kako bi španska inkvizicija mogla da djeluje protiv novih hrišćana, jer je Inkvizicija zvanično progonila samo jeres u okviru hrišćanske vjere, što Jevreji i muslimanii nisu bili jer su pripadali drugim vjeroispovijestima. Ovako pokrštene, mogli su da ih progone zbog nepoštovanja hrišćanske vjere kojoj su zvanično pripadali.

Ne postoji tačan datum koji bi se mogao uzeti kao početak djelovanja inkvizicije. Ona je nastajala postepeno, prilagođavajući se potrebama Crkve u borbi protiv valdenške i katarske jeresi, ali se kasnije razvila u sredstvo za učvršćivanje crkvene discipline.

Naziv potiče od latinske riječi inquisitio, koja vodi porijeklo iz procesnog prava čijim se metodama inkvizicija služila, a što znači istraga. Službeni naziv bio je Sanctum Officium (Sveta Služba).

Poznato je da su jedina oruđa borbe protiv jeresi do XII vijeka bili ekskomunikacija i interdikt. Budući da je njihovo sprovođenje bilo prepušteno svjetovnim vlastima, one su vodile naknadan krivični postupak prema okrivljenima, što je dodatno komplikovalo i produžavalo proces, te je ideja o formiranju posebne komisije koja bi se bavila isključivo tom problematikom bivala je sve prisutnija.

Od sabora u Veroni (1184) te ideje polako su prelazile u realnost. Papa Lucije III, nakon razgovora sa rimsko- njemačkim carem Fridrihom I Barbarosom, izdao je bulu Ad abolendam, kojom je ekskomunicirao Albižane i uz episkope, kojima je naložio da istražuju osumnjičene, postavio posebne komisije, nazvane inkvizitorske. U odnosu na raniju praksu, značajnu novinu je predstavljala obaveza episkopa da sami traže jeretike tokom obavezne dvogodišnje kanonske vizitacije, a ne da čekaju formalnu optužbu. Time je uveden postupak inkvizicije na mjesto akuzacije.

Bula Lucija III smatra se početkom života inkvizicije, čiji su se vrsta i metod istrage oslanjali na praksu krivične istrage, a vremenom razvijali i dopunjavali.

Godinu dana nakon stupanja na papski prijesto (1199), Inoćentije III izdao je bulu Vergentis in senium, kojom je pojačan uticaj rimskog prava pri borbi protiv jeresi. Njome su ponovljene naredbe pape Lucija III, ali se sama jeres tretirala kao crimen laesae maiestatis (zločin protiv svetosti, veličanstva) i kao takav trebao bi se u cjelosti tretirati u skladu sa odrednicama rimskog prava.

Uprkos snažnim progonima koje je podupirao papa Inoćentije III, jeres se kroz Francusku brzo širila. Zbog toga je 1204. godine poslao pisma gospodarima Provanse, upozoravajući ih da će se na njih obrušiti veliko prokletstvo, ukoliko ne budu progonili jeretike. Ukoliko budu ispunjavali obaveze, papa je obećavao oproštaj grijeha. Da bi pospiješio pronalaženje jeretika, papa je u Južnu Francusku poslao izaslanstvo od tri kaluđera, koji su imali punomoć nad crkvenim kneževima i zemaljskim vladarima. Ovo izaslanstvo predstavlja početak papske inkvizicije.

Četvrti lateranski koncil je 1215. godine podigao naredbe Lucija III i Inoćentija III na visinu kanona, podvlačeći da se osuđeni moraju prepustiti svjetovnim vlastima radi izvršenja kazne. Svjetovna vlast je u potpunosti prihvatila saradnju i već 1226. francuski kralj Ludvig VIII donio je zakone o kažnjavanju jeretika, koji su kasnije postali temelj i uzor, kako francuskog tako i evropskog protivjeretičkog zakonodavstva. I rimsko- njemači car Fridrih II Hoenštaufen uvodio je stroge zakone, među kojima spaljivanje na lomači (1224), koje je Crkva nakon oklijevanja uvela 1227. godine.

Papa Grgur IX prebacio je upravu nad inkvizicijom iz ruku nedovoljno obrazovanih episkopa u ruke posebno pripremljenih i temeljno obrazovanih kaluđera, dominikanaca i franjevaca, koji su bili direktno pod njegovim nadzorom. Objavivši bulu Excommunicamus 1231. godine, ponovio je zakone Ludviga VIII i Fridriha II, ali i odluku Sabora u Tuluzu iz 1229. godine, kojom se inkvizicija uvodi kao trajno tijelo u okviru Rimokatoličke crkve.

Bulom Ad extirpanda, papa Inoćentije IV je 1252. godine predao u potpunosti lokalne inkvizitorske komisije u ruke prosjačkih redova, dozvolivši upotrebu mučenja tokom inkvizitorskog procesa.

Potrebno je napomenuti da je prvobitna inkvizicija mogla vršiti istragu, ili suditi, samo hrišćanima, kao i onima koji su otpali od hrišćanstva, ali ne i pripadnicima drugih vjera, poput Jevreja ili muslimana.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Pet 25 Nov - 12:00

Razvoj inkvizicije u Španiji

[You must be registered and logged in to see this image.]

Španski inkvizitori spaljuju nedozvoljene knjige, na slici iz početka 15. veka

Ni Vizigotima nije uspjelo da preobrate sve Jevreje u zemlji u katoličanstvo. Godine 694. sabor u Toledu za njih je odredio oštre mjere, poput konfiskacije imovine, ili čak i smrti. Međutim, možda zbog straha od Arapa koji su sve više navirali, kraljevi u davali Jevrejima određena prava i povlastice. Ali mržnja koju je običan narod osjećao prema njima nije nikada prestala. Čim se stanje normalizovalo, progoni Jevreja opet su počeli. Neki su ubijeni, a mnogi su pokršteni. Ti preobraćenici (šp. conversos) stupali su u ugledne plemićke porodice i vremenom se uzdigli do značajnih pozicija (kardinali, biskupi, savjetnici).

Prvi edikt upućen protiv jeretika izdao je aragonski kralj Alfonso II od Aragona je 1192. godine izdao edikt protiv jeretika, koji je ujedno bio i prvi edikt tog tipa u Evropi. Smatrao ih je za neprijatelje države kojima u Aragonu nije mjesto. Njegov nasljedik Pere II od Aragona je, pet godina poslije, dodao tom zakonu odredbu o spaljivanju na lomači. Trudeći se da spriječi dotok krivih učenja, Đaume I je 1226. zabranio svima optuženim za jeres da stupe na teritorije Krune Aragona.

1232. papa Grgur IX izdao je bulu kojom je uspostavio papsku inkviziciju u Aragonu. Pored dominikanaca i franjevaca, u procesima su učestvovali biskupi i kraljevski činovnici, tako da se ovdje mogu uočiti prve naznake državne inkvizicije.

Pri osnivanju, inkvizicija na tlu današnje Španije nije bila efikasna i pretjerano voljna za rad, a inkvizitorski tribunali nalazili su se samo u nekoliko gradova. Zanimljiv je slučaj da kada su pronađeni neki jeretici u Valensiji, inkvizitori nisu znali šta će sa njima. Obratili su se papi Grguru IX za pomoć, a on im je naredio da jeretike izmire sa crkvom, budući da su se pokajali, što je bilo i učinjeno.

Ubrzo je papa Urban IV isključio franjevce iz inkvizitorskih procesa, a vođstvo prepustio dominikancima. Dominikanci su misionareći stvorili jak pokret protiv muslimana i Jevreja, tako da su mnogi od njih bili prinuđeni da se pokrste. Od neefikasnih tribunala, razvili su jednu od najorganizovanijih i najmarljivijih institucija.

Pojedine kraljevine, poput Kastilje i Leona, bile su pošteđene inkvizitora. Poznato je da su kraljevi Kastilje i bez uticaja Rima čuvali vjersku čistoću svojih podanika. To je bila jedina katolička kraljevina Evrope koja nije slala novac u Rim, u kojoj se na kanonsko pravo nije obraćala pažnja i u kojoj papskim bulama nije pridavana velika važnost.


Tek sa dolaskom na vlast Izabele i Fernanda, inkvizicija će na tlu današnje Španije uzeti veliki zamah. Sa to dvoje vladara, počelo je novo razdoblje u istoriji katoličanstva, u kojoj se inkvizicija pokazala u svoj svojoj veličini.


wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Pet 25 Nov - 12:03

[You must be registered and logged in to see this image.]

Izabela Katolička

Još 1434. Bazelski sabor dao je kastiljanskom biskupu Alfonsu de Santa Mariji vlast da pozove i kazni sve preobraćenike koji su se i dalje pridržavali jevrejskih običaja. Alvaro de Luna, nepopularni duhovnik i miljenik kralja Huana II, među prvima je pokušao da pokrene te procese. U tome je djelimično uspio jer je od pape Nikole V dobio niz inkvizitorskih ovlaštenja, koje nije bio u prilici da iskoristi, jer je ubrzo ubijen. Međutim, ovlaštenja koja je Luna dobio, nisu nikoga štedjela, pa čak ni biskupe. Tako je uveden sasvim novi oblik papske inkvizicije koji nije proganjao jeretike, već hrišćane preobraćenike koji su se još uvijek držali starih običaja. Ali slabi Huan II nije činio gotovo ništa da bi izvršio presude ovoga suda. Ubistvo Lune, koji je dobio ogromna ovlaštenja, rasplamsalo je mržnju protiv Jevreja i preobraćenika, jer se smatralo da su ga ubili neprijatelji protiv kojih su procesi uglavnom i bili upereni.

Godine 1474. godine na prijesto Kastilje stupila je kraljica Izabela Katolička, zajedno sa suprugom Fernandom II, koji je pet godina kasnije, 1479, naslijedio presto Krune Aragona. Još prije stupanja na prijesto Izabela se zaklela da će, ukoliko postane kraljica, iskorijeniti svako krivovjerstvo i bezvjerje u svom kraljevstvu. Bila je jako pobožna i pod velikim uticajem svog ispovjednika, dominikanca Tomasa de Torkemade. Zajedno sa suprugom, koji je mislio jedino na uvećanje svoje moći, primoravala je Mavre i Jevreje da prime katoličku vjeru, a uz papin blagoslov osnovali su novu inkviziciju, koja im je donijela i titulu Katoličkih kraljeva.

Uz njih je stojao Torkemada, koji se zajedno sa kraljevskim parom uzdigao do visina moći. Bio je kraljičin ispovjednik još dok je bila devojčica, i mrzio je Jevreje, možda zbog toga što je i sam imao jevrejske krvi u sebi. Torkemada je smatrao da su pravi jeretici bili preobraćenici za koje se sumnjalo da su iskreno odani katoličkoj vjeri. Njegova ideja bila je jednostavna: jedinstvo i čistota katoličke vjere kod svih kraljevskih podanika. Smatrao je da je iznad svih dužnosti Bog kraljevima postavio dužnost da privedu nevjerne Crkvi i da sačuvaju vjerne od bezbožništva. Da bi to ispunili, Torkemada je smatrao da je neophodno uvesti novu papsku inkviziciju, i u to je ubjeđivao vladare. Postigao je da 1478. godine njegov brat Dijego i biskup od Osme odu u Rim, da bi nagovorili papu da osnuje novu inkviziciju u Kastilji i Aragonu. Papa Sikst IV se, naravno, nije dvoumio, iako su postojale određene nesuglasice između Fernanda i njega. Naime, Fernando je htio da inkviziciju drži pod svojim okriljem, a papi je davao jedino pravo da procese vode redovnici, ali ne i pravo imenovanja nadinkvizitora. Osim toga, za Fernanda je bilo jako važno da prihodi od konfiskovane imovine idu u kraljevsku blagajnu, a ne kuriji. Na kraju je izdržao u svojim zahtjevima, obavezujući se da će izdržavati inkvizicione sudove od konfiskovanih prihoda. Nakon dvije godine, 1480, imenovao je papa prve inkvizitore: dominikance Migela de Morilja i Huana de San Martina. Tako je ustoličen tribunal u Sevilji. U ukazu Fernanda i Izabele, kojim se uvodi inkvizicija na teritorije Krune Aragona i Krune Kastilje, kaže se:

„Ja kralj, Ja kraljica. Poznato vam je kako naš sveti otac želi da suzbije sveopšte zlo, koje vlada u našim državama zbog jeresi, i da je izdao bule i breve za uvođenje inkvizicije u tim našim državama. Na osnovu tih bula pristupili smo u našim državama uređelju inkvizicije protiv jeresi.“


wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Pet 25 Nov - 12:07

Torkemada

[You must be registered and logged in to see this image.]

Godine 1482. papa je dozvolio postavljanje još sedmorice dominikanaca za inkvizitore. Torkemada se našao među tom sedmoricom, iako je do tada bio i više nego zadovoljan svojim moćnim mjestom iza prijestola.

Tribunali inkvizicije osnivali su se i u ostalim gradovima, a najradije su se bavili bogatašima od kojih su imali velike dobiti pri konfiskaciji imovine. Od 1483. svi pojedinačni tribunali podređeni su vrhovnom autoritetu, nazvanom Vrhovni savjet svete inkvizicije (šp. Concejo de la Suprema y General Inquisición). Da bi upravljao ovim savjetom, stvorena je Kancelarija vrhovnog inkvizitora (šp. La Suprema). Prvi vrhovni inkvizitor, upravnik Savjeta, bio je Tomas de Torkemada. Pod njegovom upravom, stvorena je gusta mreža tribunala, koji su bili podređeni Supremi, koja je vjekovima funkcionisala bolje od ijedne druge vlasti u Španiji. Nova španska inkvizicija bitno se razlikovala od stare papske. Ona je od početka bila država u državi, odgovorna samo Bogu i sebi, jer je Rim bio daleko, a kraljevi su rijetko kada imali želju da se upliću u poslove Svete službe.

Od tada je na zgradi inkvizicije u Sevilji stajao sljedeći natpis:

"Sveta inkvizicija protiv jeretičkog zla u španskoj kraljevini postavljena je u Sevilji 1481, kada je na apostolskom prijestolu sjedio Sikst IV, koji ju je dozvolio, i kada su u Španiji vladali Fernando i Izabela, od kojih je izmoljena. Prvi vrhovni inkvizitor bio je brat Tomas de Torkemada iz dominikanskog reda. Daj, Bože, da inkvizicija za zaštitu i snaženje vjere traje do kraja svijeta."

Vrhovni inkvizitor Torkemada nije prema sebi i svojim saradnicima bio ništa manje okrutan nego prema ostalima. Podvrgavao se samomučenju, nikada nije jeo meso, živio je u stalnom strahu od atentata. Odlučno je odbio čin nadbiskupa, a poznata je i priča da je sa sobom nosio rog jednoroga, jer je vjerovao da će ga zaštititi od otrova. Od konfiskovanih imanja tražio je dio za sebe, koji bi uložio u izgradnju manastira. Čak je i svoju sestru sprečio da se uda i prisilio je da postane redovnica. Ličnu gardu su mu činili dvjesta i pedeset vojnika i još pedeset konjanika, koji su ga pratili pri putovanjima.

Torkemada je od španske inkvizicije napravio gospodara zemlje, što je ona i ostala u naredna tri vijeka. Nijedan velikan, pa čak ni kralj, nije bio siguran od nje, pa čak je i jednog papu optužila za jeres. Međutim, ono što je Torkemada silno želio je da pod svoju nadležnost stavi i suđenje biskupima, ali papa Inoćentije III je to odlučno odbio. Jedino pravo koje je priznao vrhovnom inkvizitoru, bilo je pravo da akta koja se odnose na biskupe optužene za jeres, pod pečatom pošalje u Rim, gdje će se ona razmotriti. Ubrzo je Torkemada iskoristio i to pravo te je optužio dva biskupa jevrejskog porijekla da naginju jeresi. Obojica su pozvana u Rim, gdje su ostali do smrti. Dakle, nije uspio da u potpunosti dobije juricdikciju nad crkvenim velikodostojnicima, ali sama činjenica da je imao mogućnost da ih izvede pred sud kurije, bila je i više nego dovoljna da ih drži u strahu.

Pa čak su se i pape sa dubokim poštovanjem odnosile prema liku i djelu nadinkvizitora Tomasa de Torkemade.

Papa Sikst IV u jednom pismu kaže:

...Mi smo sve to (izvještaje kardinala Bordžije o djelovanju Torkemade) čuli sa velikom radošću, i sretni smo, što ste Vi, obdareni znanjem i moću, upravili svoju veliku revnost svemu onome što doprinosi slavi Božijoj i koristi prave vjere. Preporučujemo Vas Svevišnjem i bodrimo Vas, ljubljeni sine, da nastavite u svojoj neumornoj revnosti, i da potpomažete stvar vjere. Tako ćete zaslužiti našu osobitu milost...

Aleksandar VI, isti onaj kardinal Rodrigo Bordžija koji je slao izvještaje o radu inkvizicije u Rim, kao papa u pismu kaže:

Gajim najdublju odanost prema Vašem ogromnom trudu u propovjedanju katoličke vjere.

Kao i u Kastilji i Andaluziji, Torkemada je uspio, potpuno nezavisno od pape, da nagovori kralja i uvede inkviziciju i u Aragon i Kataloniju. Najgore je bilo u Saragosi, gdje je inkvizitor bio Pedro Arbues, najstrašniji od dvih. Bilo je poznato da ga je narod istinski mrzio, te je iz straha uvijek nosio oklop i koplje, pa čak i u crkvi. Koplje je ispuštao iz ruke samo kada je uzimao putir. Ali uprkos tome, uspjeli su da ga ubiju. Ubice su umakle, te inkvizicija za odmazdu spali dvije stotine ljudi. Međutim, tada se raspoloženje vjernika u potpunosti promjenilo. Odjednom su počeli da obožavaju Arbuesa kao mučenika, a po pričanju, lokve krvi na mjestu gdje je u sabornoj crkvi ubijen nisu nikada bile suve. Pedro Arbues proglašen je 1661. za blaženog, a dva vijeka poslije za sveca.

Torkemada je bio opsjednut idejom o čistoti porijekla, tako da je izmislio dokument koji je potvrđivao čistotu krvnog porijekla. Svakome ko je u sebi imao malo jevrejske krvi, bilo bi zabranjeno da drži javnu kancelariju, ili je bio optužen kao jeretik.

Godine 1484. je, pod predsjedništvom Torkemade, u Sevilji održan sastanak inkvizitora trojice članova Kraljevskog savjeta Kastilje. Utvrdili su pravila i statute po kojima bi inkvizicija trebalo da radi. Zbirka propisa koja je tada izdata, a koja je u potpunosti bila ispunjena Torkemadinim duhom, važila je kao osnova za procese inkvizicionih tribunala.

Po smrti pape Siksta IV moralo je imenovanje vrhovnog inkvizitora biti obnovljeno, jer je poznato da svi službenici kurije sa smrću pape gube svoje položaje, dok ih novi papa ne pozove na funkciju. Novi papa je ponovo postavio Torkvemadu na staru poziciju, uz zvanje (lat. ad beneplacitum), tj. po volji pape, tako da je od tada zvanje vrhovnog inkvizitora nije gubilo sa smrću pape.

Vremenom je Vatikan postajao pretrpan optužbama protiv Torkemadine tiranije, te je bilo neophodno da se nešto po tom pitanju učini. U tri navrata je pozivan da se opravda pred papom. Nikada se nije pojavio u Rimu, već je slao povjerljivog redovnika koji ga je izvanredno branio. Papa Aleksandar VI Bordžija, koji je još kao kardinal izvještavao Rim o izvanrednim Torkemadinim uspjesima, a kasnije kao papa pohvalio njegov rad, vremenom je mijenjao mišljenje. Htio je svrgnuti Torkemadu, ali je kao Valensijanac imao poštovanje prema španskom dvoru, gdje je Torkemada bio svemoćan. Kompromis je našao u izdavanju breve u kojoj je izrazio navodnu zabrinutost za funkcionisanje sudova, budući da je Torkvemada bio star i bolešljiv, te mu je kao pomoćnike dodijelio četiri biskupa sa titulama vrhovnih inkvizitora, sa istim pravima koje je imao Torkvemada. Ali čak ni papina volja nije slomila moć Torkvemade. Uz podršku vladara, ostao je on jedini nadinkvizitor do svoje smrti.

Godine 1492. Fernando i Izabela osvojili su Granadu, posljednje muslimansko uporište na tlu današnje Španije. Tada su u svoje ime, i u ime svojih nasljednika, obećali Mavrima da će moći spokojno živjeti u skladu sa svojim običajima i, što je najvažnije, da će biti ravnopravni sa hrišćanskim podanicima. Međutim, nekoliko godina kasnije, to obećanje će pasti u zaborav i Mavri će biti proterani na isti način kako su bili proterani Jevreji 1492. godine.

Prvi nadbiskup Granade, kardinal Ferdinand de Talvera, učio je arapski i pokušavao na blag način, kroz propovijedi, da zadobije naklonost Mavara i da ih preobrati u hrišćanstvo. Nije imao mnogo uspjeha, tako da ga je ubrzo zamijenio kardinal Himenez de Sisneros. Odbacio je strategiju prethodnika i prisiljavao muslimane da se pokrste, o one koji bi to odbili, hapsio bi. Samo u prvoj godini njegovog djelovanja pokršteno je oko tri hiljade muslimana i spaljeno na hiljade arapskih knjiga. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo unutar muslimanskih krugova, koji su se jasno sjećali zakletve kraljevskog para. Odlučili su da se pobune. Opkolili su kardinalov dvorac i htjeli da ga ubiju, ali su na nagovor bivšeg nadbiskupa Talavere položili oružje. Mavrima je ponuđen izbor: da li da se pokrste ili da budu gonjeni.

Po zauzeću Granade porastao je broj muslimanskih podanika tako da su vladari sve više popuštali Torkemadinom hiru o progonu Jevreja. Poznato je da su Jevreji spadali među najbogatije podanike, te ponudiše kralju ogromnu sumu kako bi spriječili progone. Fernando, kome je želja za uvećanjem bogatstva i moći nadmašila vjersku revnost, bio je spreman da prihvati, ali ga je Torkemada sprečio u toj nameri, te je ponuda bila odbijena.

Dana 30. marta 1492. godine Fernando i Izabela su potpisali zakon po kojem su pružili mogućnost Jevrejima da se pokrste ili da u roku, od najdalje četiri mjeseca, napuste zemlju. a hrišćanima je bilo zabranjeno pod pretnjom smrti da ih kriju ili da im pomažu.

Lorentes, sekretar inkvizicije u Toledu i njen prvi istoričar (XVIII vijek), smatrao je da je kralj Fernando samo tražio izgovor da bi se domogao imanja španskih Jevreja, a da mu je fanatična opsjednutost Torkemade došla kao zaklon.

Godine 1498. Torkemada je naredio inkvizitorima da ne postupaju samovoljno i da ne bacaju u tamnicu nikoga protiv koga ne bi imali dovoljno dokaza u rukama.

Iste godine, 16. septembra, okružen spokojem i svetošću, umro je u crkvi manastira u Avili.


Po smrti Torkemadinoj, na tronu vrhovnog inkvizitora naslijedio ga je profesor univerziteta u Salamanki, dominikanac Dijego Desa. Pod njegovu jurisdikciju postavljena je cijela Španija, ali su ga za života zamijenili u Kastilji kardinal Sisneros, poznat po pokrštavanju Mavara, a u Aragonu biskup Engera. Sisneros je ubro postao kraljičin ispovjednik, te je imao jak uticaj na politička dešavanja. Prihvatio je nadbiskupski prijesto u Toledu, te je na taj način postao primas cijele zemlje. Ono što je Torkemada uzeo sebi za cilj da ostvari protiv Jevreja, to je Sisneros činio protiv muslimana sa juga. Nakon smrti Izabele i njenog zeta Filipa Lijepog, Sisneros je vladao u Kastilji kao namjesnik, nadbiskup i vrhovni inkvizitor, jer je Izabelina i Fernandova kćerka, prestolonaslednica, Huana, proglašena nesposobnom a njen sin, Karlo još uvek nije bio punoletan.

Čak su i pape počele da se bune zbog tortura koje provodi inkvizicija. Poznato je pismo pape Pavla III iz XVI vijeka, koji je pisao portugalskom kralju Jovanu:

...Sa hrišćanskom vjerom inkvizicija nema ništa zajedničkog, nego jedino sa osvetom starih hrišćana nad novima, za koju zaista ne postoje nikakvi razlozi. Ja sam čvrsto odlučio da se po svojoj pastirskoj dužnosti zauzmem za one sirote tlačene, jer ih je inkvizicija, naročito zabranom iseljavanja, dovela u položaj, koji je gori od ropstva... Ako se želi spriječiti to da se novi hrišćani vrate staroj vjeri, to je samo izgovor mržnje, a osim toga toliko glupo kako samo može da bude...

Kralj Ferdinad Katolički umro je 1516. godine, a u testamentu je dao unuku i nasljesniku Karlu V savjete o odnosu sa crkvom. Nakon godinu dana umro je i treći vrhovni inkvizitor- kardinal Himenes. Tada je za četvrtog vrhovnog inkvizitora postavljen učitelj Karla V- kardinal Adrijan od Ultrehta. Međutim, on se jako malo interesovao za rad inkvizicije tako da su inkvizitori radili po svojoj volji. Po Karlovom stupanju na prijesto dao je obećanje muslimanima, poput Ferdinanda i Izabele, ali ga nije održao. Postajalo je sve jasnije da se, uprkos torturi inkvizicije, muslimani slabo preobraćaju u hrišćane. 1569. Karlov nasljednik Filip II, okrutni fanatik koji je bio spreman na lomaču poslati i sina ukoliko zapadne u jeres, naredio je da se veliki broj moriska (muslimani preobraćeni u hrišćanstvo) protjera u brda na sjeveru Španije. Filip III otišao je još i dalje i protjerao ih van zemlje, a u Valensiji im dao rok od tri dana da se skupe u luci, gdje će ih brodovima deportovati u Afriku. Mnogi morisci ipak su ostajali u Španiji kao robovi ili su podmićivali službenike, tako da je inkvizicija imala pune ruke posla da ih pronalazi i kažnjava. 1769. pronađeno je posljednje uporište moriska u Španiji u gradu Kartageni.


wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Pet 25 Nov - 12:12

Sud, proces i auto da fe


[You must be registered and logged in to see this image.]
Ova slika prikazuje kako rimokatolički zvaničnici u vreme inkvizicije muče čoveka.

Kao što je već navedeno, prvi tribunal inkvizicije ustanovljen je u Sevilji. Službenike suda činili su dva inkvizitora (dominikanci), jedan pravnik (predsjednik suda), fiškal (tužilac, advokat), te dvojica konfiskatora. Pored pomenutih, prisutni su bili i brojni bilježnici i manji činovnici, te predstavnici krune. Sa razvojem inkvizicije posao tribunala je postajao obimniji tako da se konstantno rasla potreba za većim brojem službenika.

Ličnos inkvizitora bila je neprikosnovena. On je bio nosilac tajne, koja je predstavljala srž inkvizicije. Zanimljivo je da je mjesto inkvizitora mogao da dobije i neoženjen laik, a ako bi se oženio morao bi da napusti službu, jer se smatralo da više ne može da čuva tajne. Svi inkvizitori gubili su svoje položaja sa promjenom vrhovnog inkvizitora, ukoliko ih ovaj ne bi ponovo postavio na dužnost. Redovno su primali povjerenike Supreme u svoje tribunale, koji su kontrolisali ispravnost postupaka.

Bilježnici ili notari vodili su zapisnike na suđenjima i sva akta koja su se ticala procesa. Za vrijeme pretresa imali su predsjedavajućeg (alguazil), koji je bio čovjek od ugleda i u čiju se moralnost nije sumnjalo.

Niži činovnici stajali su pod nadležnošću alguazila, a najznačajniji su bili: nuncio (glasnik suda), portero (poslužitelj) i carcelero (tamničar). Pored njih tu je bila i tajna policija koja je hvatala jeretike, te ljekar koji je prisustvovao mučenjima u cilju izbjeavanja smrtnih slučajeva.

Familijari su bili službenici inkvizicije koji nisu mogli pasti pod vjetovni sud. Često su ime inkvizicije upotrebljavali za postizanje ličnih ciljeva te su bili jako omrženi od naroda. Da bi se pristupilo bratstvu familijara, bilo je neophodno da ste stari hrišćanin, i da, kao ni vaši preci, niste osumnjičeni za jeres. S toga, samo su ljudi koji su bili na dobrom glasu mogli pristupiti familijarima, a kao dokaz za to morali su uvijek nositi punomoć koju su potpisala trojica inkvizitora. Nije bila rijetkost da su plaćali velike sume novca za tu čast.

Osim stalnih službenika tribunala povremeno su pozivani, po želji inkvizitora, stručnjaci laici (consultoresa) ili učeni teolozi (calificadoresa) kojima su davani teži slučajevi na razmatranje.

Više puta godišnje inkvizitori su posjećivali svako pojedino mjesto okruga za koji su zaduženi. Posjeta je obično bivala unaprijed najavljena da bi se skupilo što je moguće više naroda. Kapije grada bi se pred njima otvarale i na raspolaganje su im stavljane sve zalihe grada. Gradske vlasti su se zaklinjale inkvizitorima na vjernost. Od tog trenutka napuštanje grada bilo je strogo zabranjeno. Tada su svi stanovnici pozivani da izdaju jeretike i kažu sve što im se činilo sumnjivo. Ko nije imao ništa da saopšti, bio bi pod sumnjom. Nakon toga pristupalo se čitanju kletve, koja je glasila:

Isključujemo i proklinjemo i ime Oca, Sina i Svetoga Duha, na temelju zakona, sve jeretike u krilu naše svete katoličke crkve, sve koji ih pomažu i skrivaju, i predajemo ih sotoni... Neka su prokleti ma gdje bili, u gradu ili na selu, pri jelu ili pri piću, budni ili u snu, živi ili mrtvi. Bog neka im pošalje glad i kugu i neka budu omrznuti kod svih ljudi. Sotona neka im stoji s desne strane, a kod zadnjeg suda neka budu osuđeni na vječno prokletstvo. Neka budu istjerani iz svojih kuća, neka im njihovi neprijatelji uzmu imanja, njihove žene i djeca neka ustanu protiv njih, neka im niko ne pomogne u nevolji. Neka budu prokleti svim kletvama Starog i Novog zavjeta, neka padne na njih kletva Sodome i Gomore i neka ih spali njihova vatra. Zemlja neka ih proguta žive kao Datana i Abirama, zbog grijeha neposlušnosti. Neka budu prokleti kao Lucifer i svi đavoli pakla, da tamo moraju ostati sa Judom i vječno osuđenima, ako ne priznaju svoje grijehe, ne mole za milost i ne poprave svoj život.

Narod bi tada odgovarao amin, a crkvena zvona bi počinjala da zvone. Tada bi sveštenici išli pjevajući oko crkve i u jednom momentu dvije baklje, koje su do tada gorjele ispred krsta zamotanog u crno, potopili u osvještanu vodu, govoreći:

Kao što se ove baklje gase u vodi, tako će se ugasiti njihove duše u paklu.

Svjedocima je, naravno, bilo zagarantovano da će se njihovo ime čuvati u tajnosti, što je bez izuzetaka ispunjavano. Objavljivan je rok od trideset do četrdeset dana, koji je jereticima dat da se sami prijave tribunalu, a bilo je i onih koji su to činili, uzdajući se u obećanu milost. Takvi su nazivani espontaneados.

Stručnjaci teolozi odlučivali su da li postoji osnova za tužbu ili ne, te su se sastajali sa inkvizitorima i fiškalom i u slučaju jednoglasnosti izdali rješenje o hapšenju (clamosa). Nakon hapšenja fiškal bi pisao i zvaničnu tužbu koja se završavala molbom da se okrivljeni muči dok ne prizna krivicu. Svaki optuženik smještan je u zasebnu ćeliju, okovan u lance, a jedino je ispovjedniku bilo dozvoljeno da sa njim razgovara.

Uskoro nakon hapšenja zakazivano je glavno saslušanje. Od optuženog se jedino zahtjevalo da prizna krivicu. Mogao je da naznači svjedoke koji bi svjedočili u njegovu korist, ali im se nije pridavala ni najmanja važnost. Ukoliko bi priznao krivicu do izvršenja presude nije dolazilo odmah, već se čekao svečani čin objavljivanja krivice, tzv. čin vjere (port. auto da fe ili lat. sermo generalis). U većini slučajeva tokom procesa pribjegavalo se mučenju da bi se izvuklo priznanje. Mučenje se po pravilu moglo vršiti samo jednom, ali je postojala mogućnost nastavljanja ukoliko se nije dobilo priznanje. Metode mučenja bile su surove do tada neviđene. Izmišljane su posebne sprave koje je koristila samo inkvizicija, a što je najgore postojali su inkvizitori koji su istinski uživali u tom poslu i koji su se vodili Torkvemadinom logikom da je sažaljenje iskušenje koje hrišćanin mora da savlada.

Samo priznanje krivice, koje bi pod ovakvim uslovima svako dao, nije bilo dovoljno. Okrivljeni je prilikom mučenja morao da oda svaku pojedinost, da bi se moglo ustanoviti da li se ti podaci poklapaju sa izjavama svjedoka. Priznanje dato na mučilištu moralo se sutradan ponoviti, a ukoliko bi se poricalo, mučenje bi se nastavljalo. Močenje se upražnjavalo sve do 1816. kada je ukinuto papskom bulom.

Oslobađanja od optužbi bila su vrlo rijetka i nisu označavala da je optuženi nevin, već samo da ne postoje valjani dokazi. Ukoliko bi se pronašli dokazi ili svjedoci, proces bi se nastavljao. Formula za oslobađanje glasila je:

Pošto mu zločin nije mogao biti dokazan, izrečen mu je ukor i opomenut je za budućnost.


Inkvizicija je izvršila i podjelu optuženika.

Negativo je bio onaj jeretik koji nije priznavao ništa i bio je spaljen kao nepopravljivi grešnik.

Diminuto je jeretik koji je premalo priznao i izdao premalo saradnika i obično je i on spaljivan.

Heresiarch (knez jeretika) je bio onaj koji ne samo da je bio jeretik, već je i druge podučavao krivum učenju. Pokajao se ili ne, živ je spaljivan.

Među lakše kazne spadali su progon na određeno vrijeme, hadžiluk, bičevanje ili služenje u kraljevskoj galiji. Ustalio se običaj da se manji prekršaji mogu otplatiti novcem, tako da je ustanovljena tarifa. Konfiskacija imovine gotovo nikada nije izostajala, a bilo je i slučajeva da je kazne izvršavane tako što su optužene prodavali u roblje. Oni teži prijestupi kažnjavani su spaljivanjem na lomači.

Čin vjere (auto da fe), obično se zakazivao na velike praznike svega nekoliko puta godišnje, da bi bilo prisutno što više vjernika. Smatrao se za najvišu službu, jer je označavao pobjedu crkve nad nevjernicima. Danima su se vjernici skupljali iz okolnih mjesta, jer su na taj dan dobijali oprost za grijehe, a pripreme za svečanost trajale su po nekoliko sedmica.

Na glavnom gradskom trgu podizale bi se dvije tribine: jedna za inkvizitore i svjetovnu vlast, a druga za jeretike. Uoči samog dana odvijala se velika procesija, prilikom koje je inkvizitor nosio veliki zeleni krst, drugi redovnik bijeli krst, a familijari zastavu inkvizicije. Iza zastave išlo je sveštenstvo. Zeleni krst se stavlja na oltar, gdje ga dominikanci čuvaju do sutrašnje svečanosti, a bijeli krst nosi se do lomače, koja je obično bila izvan grada. U devet sati naveče inkvizitor je odlazio u zatvor i saopštavao okrivljenima presude.

Rano ujutro, na oltaru na kojem se nalazi zeleni krst, služi se misa. Osuđenicima se za to vrijeme daje doručak, nakon kojeg im oblače sanbenito (posebna haljina za osuđenike) i na glavu im stavljaju korozu (coroza; šiljata kapa oslikana scenama iz pakla). Praćeni familijarima osuđenici odlaze na tribinu namjenjenu za njih. Toga dana svjetovna vlast se u potpunosti podređuje inkviziciji, tako da je ona gospodar grada. Nakon što su svi zauzeli mjesta, počinju propovijedi, a po završetku glasnik inkvizicije čitao je zakletvu koja je obavezivala sve prisutne da joj se pokoravaju. Ukoliko bi kralj bio prisutan, najstariji inkvizitor bi odlazio do njega i zahtjevao da izrekne zakletvu. Po izricanju zakletve, optuženi su pozivani jedan za drugim i izricana im je presuda i danje su predavani svjetovnoj vlasti na izvršenje. Povorku koja se kretala ka gubilištu, a u kojoj su bile i kosti ili slike davno umrlih jeretika, često su od bijesne svjetine morali braniti vojnici.

Čin vjere završavao se ceremonijom odricanja i izmirenja sa crkvom jeretika koji su se pokajali. Sa krsta je skidan crni veo, a zeleni krst je vraćan u sjedište inkvizicije. Ceremonija je nastavljana sutradan kada su pokajnici javno šibani, a nakon toga odvođeni u tamnicu.

Pri spaljivanju na lomači nije blo prisutnih sveštenika, osim posebnog izaslanika tribunala inkvizicije.

Osim velikok auto da fe-a, postojao je i mali nazvan auto particular ili autillo. Obavljao se najčešće u crkvama ili u prostorijama inkvizicije, i to u slučajevima kada se radilo o manjoj jeresi ili u slučajevima kada se zbog malog broja vjernika nije isplatilo održavati veliki čin vjere.

wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Pet 25 Nov - 12:13

Kraj inkvizicije

Inkvizicija je u XVI vijeku dostigla svoj vrhunac i gotovo neometano djelovala sve do Napoleonovih pohoda na Španiju. Kazne su vremenom bivale sve blaže i nije se pridavala pretjerana pažnja pompeznim ceremonijama poput auto da fe, zbog kojih je, štaviše, inkvizicija bila ismijavana širom Evrope.

Kada je Napoleon zabranio španskoj kraljevskoj porodici povratak na prijesto, novi kralj, njegov brat Žozef Bonaparta, morao je položiti zakletvu da će katoličanstvo biti jedina istinska vjera u Španiji. Novi kralj nije se htio zamjeriti inkvizitorima te je održavao diplomatske odnose sa njima, ali kada je 1808. Napoleon ušao u Madrid, bez razmišljanja je raspustio Supremu i tribunale inkvizicije.

Na nezaposjednutom jugu Španije 1812. sastao se cortes (zastupništvo staleža) i Ferdinada VII proglasio za legitimnog kralja Španije. Tada je razmatrano i pitanje inkvizicije i odlučeno je da se ukine, jer je koristila zastarjele metode, a tom prilikom proglašena je i sloboda štampe. Stranka klerika se nikako nije slagala sa novom odlukom. Ukidanje inkvizicije izazvalo je negodovanje vjernika, jer su smatrali da je cortes izdao vjeru. Isti ti koje je vjekovima ugnjetavala, ustali su protiv njenog ukidanja.

1813. biran je novi cortes u kojem je, uz potporu kralja, dominirala klerikalna stranka. Ubrzo su španske i engleske trupe protjerale Francuze i kralj je, po ulasku u Madrid, proglasio prethodne odluke ništavnim pa tako i ukidanje inkvizicije.

Novi apsolutizam Ferdinanda VII prouzrokovao je revoluciju 1820. i događaj koji se može porediti sa zauzećem Bastilje, te je kralj bio primoran da na snagu vrati ustav donijet 1812. što je značilo ponovno ukidanje inkvizicije. Posljednja presuda tribunala inkvizicije je od 10. februara 1820. u Toledu. Sveštenstvo je bilo bijesno, ali složno. Odjednom su se našli pod istim zakonima kao i ostali, što im je bilo neprihvatljivo. Čak su i porez morali redovno da plaćaju. S toga su pozvali Francusku, Austriju i Rusiju da im pomognu u borbi protiv nevjernika. Ali Ferdinand im se na vrijeme priklonio i ponovo došao do apsolutne vlasti. Oglušio se na molbe biskupa i odlučno odbio da ponovo uvede inkviziciju.

Nezavisno od odluke kralja, u nekoliko gradova formirani su juntas de fe (tajni vjerski sudovi). Posljednja žrtva ovih sudova bio je jedan učitelj koji se izjasnio za deizam, te je obješen, a kralj je tada zabranio njihov rad.

Konačan kraj inkvizicije u Španiji dogodio se 1834, godinu dana nakon smrti Ferdinada VII, kada je državni sud u ime maloljetne princeze Izabele, raspustio inkviziciju i naredio da se njena imovina iskoristi za isplatu državnih dugova.


wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Čet 19 Apr - 0:53


KONKVISTADORI

Istorija sveta prepuna je prekretnica, trenutaka kada se nova carstva rađaju, pojedini narodi uzdižu do vrhunca slave i moći, postajući gospodari sveta, dok se neke civilizacije i narodi povlače s pozornice istorije, jedni u bučnom tresku, drugi tiho tonući u zaborav, pretvarajući tako vlastitu istoriju u mitove koji će živeti na granici sna i sećanja.

Jedno takvo vreme je vreme osvajanja i konkvistadora, i stoga sa sobom nosi dve krajnosti: uspon i slavu jednih, bedu i očaj drugih. Istražujući ovo neobično razdoblje svetske istorije, nailazimo tako na dva potpuno suprotna stava: stav osvajača i stav pobeđenih, premda će se među Špancima naći jedan Bartolome de las Kasas (Bartolomé de las Casas), očevidac događanja i branilac prava porobljenih naroda, a među pobeđenima i oni koji su se naivno radovali, ne uviđajući vlastitu propast i dalekosežne posledice.

Vreme geografskih otkrića i osvajanja počinje trenutkom konačne „rekonkiste“ (reconquista), ponovnog oslobađanja Španije od vekovne mavarske okupacije.


Konkvistadori (španj. conquistador osvajač), španjolski vojnici, istraživači i pustolovi koji su u službi svoje vlade, vršeći strahovita nasilja nad domorocima, osvojili za Španjolsku u 16. stoljeću golema područja u Srednjoj i Južnoj Americi.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nakon Kolumbova otkrića Amerike 1492. godine španjolska je kruna pokrenula brojne ekspedicije radi konkviste (španj. conquista osvajanje) novootkrivenih područja. Krajnji je cilj bio kolonizacija Amerike, tj. Sjeverne, Srednje i Južne Amerike te karipskih otoka. Čitavo područje je nazvano Zapadnim Indijama, pošto su istraživači isprva pretpostavili da su stigli na (nepostojeću) atlantsku obalu azijsko-pacifičkog Dalekog istoka, koji je otkriven i ubrzo koloniziran pod imenom 'Istočne Indije', posebice arhipelag Filipina i Guama.


[You must be registered and logged in to see this image.]

ŠPANIJA

U vreme borbe protiv arapskih osvajača na Iberijskom poluostrvu formira se nekoliko hrišćanskih državica, a Kastilja i Aragonija potčinjavaju ostale i sklapaju savez zapečaćen brakom između Izabele Kastiljske i Fernanda II Aragonskog, usled čega Španija postaje velesila.

1478. godine osniva se inkvizicija, pa započinju masovni progoni Mavara i Jevreja. Poslednja arapska tvrđava, Granada, pašće 1492. godine, iste one godine kada Kolumbo otkriva obale Novoga sveta. Posle Fernandove smrti, rodbinskim vezama na presto dolazi devetnaestogodišnji Habsburgovac Karlo V. (1516-1556), koji je ujedno bio i car Nemačke, a vladaće velikim delom Evrope upravo u vreme najvećih osvajanja američkog kontinenta.

Iz ovog kratkog istorijskog pregleda toga vremena saznajemo nekoliko bitnih činjenica. Vekovna okupacija Španije i neprekidno ratovanje stvorilo je poseban društveni sloj hidalga – vitezova koji su naraštajima bili ratnici. Iz takvih porodica poticao je veliki broj kasnijih osvajača. Zbog četristogodišnje borbe protiv Arapa, a time i protiv islama, oni postaju fanatični vernici. Svaka dobijena bitka značila je samo jedno: pobedu vere. Tako je u vreme oslobođenja Španije sazreo čitav jedan naraštaj koji je, gonjen žarom svojih očeva, osluškivao svaku vest o nepoznatom svetu što leži s one strane okeana. Kroz avanture i neverovatne patnje vodiće ih uzavrela španska krv, luda hrabrost kao i mogućnost lakog i brzog bogaćenja. Ipak, možda će upravo bezuslovna odanost veri, više od svih ostalih elemenata, uticati na osvajanja koja će uslediti. U taj nepoznati deo sveta odneti krst i kip Device, a zatečene narode dovesti pod okrilje Hrista, bio je uzvišeni cilj koji je, čini se, sam po sebi opravdavao načine i postupke njegovog postizanja.

Temeljno pitanje na koje nailazimo jeste pitanje opravdanosti osvajanja. Teritorija "bezbožnika", gde god ona bila, smatrala se nekom vrstom crkvene imovine na koju, ako nema zakonskog vlasnika, pravo ima „Sveta stolica“. U to doba se neverstvo, utemeljeno bilo na neznanju ili na vaspitanju, nasledno ili stečeno, smatralo grehom koji mora biti kažnjen lomačom na ovom svetu, a večnim mukama na onom drugom. Ova dogma, koliko god strašna, bila je verovanje rimske, odnosno hrišćanske crkve i pozadina svih verskih progona koji su uprljali anale gotovo svakog hrišćanskog naroda. Poglavar crkve slobodno bi poklanjao takvu zemlju nekom ovozemaljskom moćniku, koji je bio voljan krenuti u osvajanja. Tako je Papa Aleksandar VI veliki deo zapadne hemisfere velikodušno "poklonio" Špancima, a istočne Portugalcima. Papino dopuštenje, uslovljeno obaveznom dužnošću obraćenja, bilo je u ono doba pouzdana osnova na kojoj se temeljilo pravo na osvajanje.

NARODI AMERIKE

U trenutku dolaska osvajača dva velika američka carstva su se nalazila na vrhuncu moći: carstva Asteka i Inka.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Meksikom vlada Montezuma koji je na presto stupio 1502. godine i neprekidnim ratovanjem proširio carstvo. Asteci su samo stotinjak godina ranije bili potpuno nepoznato pleme koje će na ostrvu usred jezera Tekskoko (Texcoco) osnovati grad Tenočtitlan (Tenochtitlan), a potom napasti i osvojiti okolne gradove i narode, stvorivši tako ogromno carstvo koje se prostiralo od pacifičke do atlantske obale. Astečki činovnici ubirali su poreze, odvodili mladiće u svoju vojsku, a devojke u hareme. Tako je postepeno raslo nezadovoljstvo osvojenih indijanskih naroda. Nekoliko malih državica, poput Tlaskale (Tlaxcala), Asteci, međutim, nikada nisu uspeli da osvoje.

Na južnom delu američkog kontinenta prostiralo se drugo moćno carstvo. Inke su pokorili stare kulture koje su ranije postojale na obali Perua. U vreme dolaska Španaca u Carstvu Inka vladao je nemir. Bratoubilački rat podelio je zemlju. Pokojni car ostavio je carstvo u rukama svojih sinova: zakonitom sinu Uaskaru (Huascar) ostavio je južni deo carstva s prestonicom u Kusku (Cuzco), a nezakonitom nasledniku Ataualpi (Atahualpa) prepustio je sever s glavnim gradom Kitom (Quito). U konačnoj bici Ataualpa pobeđuje, a brata osuđuje na smrt.

Ernan Kortes (Hernan Cortes) i Francisko Pizaro (Francisco Pizarro), osvajači Meksika i Perua, iskoristiće ovakvo stanje u indijanskim zemljama. Lukavom vojnom taktikom sklapaće saveze s plemenima koja su pokorila ova velika američka carstva. Predstaviće se kao oslobodioci koji donose pravdu i obznanjuju pravu veru u ime velikog vladara koji živi s one strane mora.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Još je nešto zajedničko ovoj dvojici konkvistadora: nikada, niti u jednom trenutku, nisu posumnjali u svoje pravo na osvajanje. Budući da im je papa dao pravo, ta je zemlja bila njihova još i pre nego što su na nju stali nogom.








[You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji izmenio Shadow dana Čet 19 Apr - 1:28, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Čet 19 Apr - 0:55

Novi svijet

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prvo španjolsko osvajanje u Americi bio je otok Hispaniola (danas podijeljen između Haitija i Dominikanske Republike). Otuda je Juan Ponce de Leon osvojio Puerto Rico, a Diego Velázquez zauzeo Kubu. Prvo naselje na kopnu bio je Darién u Panami, kojega je 1512. godine naselio Vasco Núñez de Balboa. Budući da u karipskim područjima nije bilo nikakvog velikog blaga ili beskrajne ponude neprocjenjivih začina, 'razočaranje' je motiviralo daljnje istraživanje umjesto ozbiljne potpore da se od 'djevičanskih' kolonija napravi najbolje, što je bila slutnja lošeg upravljanja golemom ekonomijom.

Prvi beskrajno uspješni konkvistador bio je Hernán Cortés. Između 1520. i 1521. Cortés je uz pomoć nekih domorodačkih saveznika osvojio moćno Aztečko Carstvo. Tako je današnji Meksiko (tada nazvan Nova Španjolska) došao pod upravu španjolskog carstva. Od usporedne važnosti bilo je Pizzarovo osvajanje južnoameričkog carstva Inka. Obojici su pomogle boginje i ostale europske pošasti koje su oslabile domorodačko stanovništvo. Bolesti su također ubile tadašnjeg vođu Inka za vrijeme rata koji je omogućio da Pizarro napadne pri svom dolasku. Pizarro i Cortes masakrirali su mnoštva Inka i Azteka kako bi zastrašili i terorizirali stanovništva što nije ni u kojem slučaju bilo uspješno. Udružen s daleko većim snagama domorodačkih saveznika, Cortesove snage uspjele su opsjesti i uništiti aztečki glavni grad.

Glasine o zlatnim gradovima (Cibola u Sjevernoj Americi i "El Dorado" u Južnoj Americi) uzrokovale su još nekoliko ekspedicija da napuste Europu i krenu u Ameriku. Mnoge su se vratile bez zlata ili su pronašle manje zlata nego što su očekivale, dok su neke pronašle zlato za budale. Otkupninu koju je Sapa Inka Atahualpa platio za svoju slobodu uzeli su Španjolci koji su pokrenuli dodatne ekspedicije konkvistadora u Južnoj Americi i na Pacifiku.

Carska vlast i nerazumna upotreba krunskog dijela kolonijalnih prihoda kasnije je dovela državu više puta do bankrota, dok je priljev plemenitih metala uzrokovao uspinjajuću inflaciju u Europi. Španjolska je zato izgubila u ratu protiv protestantizma što je oslabilo španjolsku domaću ekonomiju i naposljetku carsku nadmoć prebacilo suparnicima.

Španjolsko osvajanje Azije i Pacifika

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nakon što je Ferdinand Magellan 1520. godine otkrio Magellanov prolaz na samom južnom vrhu Južne Amerike, Španjolska je pokazala interes za Pacifik. Prvi konkvistador koji je plovio bespućima Tihog oceana bio je Miguel López de Legazpi 1564. koji je stigao na filipinski arhipelag 1565. Legazpi i njegovi ljudi uništili su domorodačka naselja i osvojili su otoke za Španjolsku. To je utrlo put španjolskim naseljima na Tihom oceanu.

Rasprava o ljudskim pravima domorodaca

Većina konkvistadora okrutno je postupala s naseljenicima regija koje su posjetili ili osvojili; ubijajući, porobljujući, silujući i na druge ih načine zlostavljajući. Neki Španjolci, kao istaknuti svećenik Bartolomé de Las Casas, branili su Indijance od zlostavljanja konkvistadora. Godine 1542. Bartolomé de las Casas je objavio Kratki prikaz o razaranju Indija (Brevísima relación de la destrucción de las Indias). Njegov prikaz je uvelike odgovoran za prolazak novih španjolskih kolonijalnih zakona poznatih kao Novi zakoni iz 1542., koji su štitili prava domorodačkog stanovništva. Godine 1615. Felipe Guamán Poma de Ayala poslao je 1200 stranica Nove kronike i dobre vlasti (El primer nueva corónica i buen gobierno) kralju Španjolske. To je bila povijest Inka, njihovog osvajanja i okrutnog postupanja koju je napisao bivši plemić Inka koji je imao grižnju savjesti u svojoj kasnijoj dobi zbog pomaganja konkvistadorima, pa je želio obavijestiti kralja o problemima. Knjiga je bila izgubljena u povijesti sve do 1908. kada je otkrivena u osobnoj knjižnici Danske kraljevske kuće.

Izvještaji o ponašanju španjolskih konkvistadora bili su dio izvornog materijala za stereotip španjolske okrutnosti koja je postala poznata kao Crna Legenda.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Čet 19 Apr - 1:03

Faktori uspeha i poraza konkistadora


Osvajanjima konkistadora umnogome su išle na ruku zarazne bolesti koje su donesene iz Evrope a koje do tada nisu postojale na američkom kontinentu (kao na primer virus gripa), te je domorodačko stanovništvo masovno umiralo od epidemija gripa jer njihova tela nisu bila imuna na virus. Epidemije su često bukvalno zbrisale čitave narode.

U vojnom pogledu, prednost konkistadora se ogledala takođe i u posedovanju vatrenog oružja i čelika. S druge strane, domoroci su bili brojčano nadmoćniji, i uglavnom su vodili odbrambene ratove, to jest, borili su se da bi sačuvali svoju slobodu, što je mnogo puta bio odlučujući faktor u porazu konkistadora.

Bilo je uobičajeno da u svim okršajima između konkistadora i domorodaca broj Španaca nikad ne prelazi 2% od broja domorodaca, međutim, konkistadori su često sklapali saveze sa neprijateljskim plemenima i na taj način stvarali brojno nadmoćnije vojske. Vojska sa kojom je Kortes napao Tenočtitlan bila je sastavljena od 2000 vojnika, od kojih su Španci činili manje od 1 %

Mnoge autohtone civilizacije su imale razvijenu tehniku obrade metala (zlato, srebro, bronza, bakar, olovo), međutim, ova znanja su se ograničavala na izradu religioznih, umetničkih i simboličkih objekata kao i oruđa koja su se koristila svakodnevno u domaćinstvu. Samo Kečue i Purepečasi su proizvodili oružje od bakra, koji nisu mogli da se mere sa čelikom ni u oštrini ni u tvrdoći. Šlemovi i oklopi od čelika koje su koristili konkistadori su bili veoma bitan faktor u ličnoj odbrani. Međutim, prefinjena tekstilna tehnologija koje su razvile civilizacije sa Anda i kojom se postizalo tkanje od čak 200 niti po centimetru u višeslojnoj strukturi je pružilo domorocima mogućnost izrade zaštite od tkanine koje su na kraju i sami Španci prihvatili, odbacivši teške metalne oklope

[You must be registered and logged in to see this image.]
Peruanska "onda", od vune alpake

Osnovno oružje domorodaca sa Anda je bila takozvana onda (šp. honda), vrsta praćke napravljene od tkanine koja se koristila za bacanje usijanog kamenja umotanog u pamuk i umočenog u katran. Koristeći ovo oružje, Kečue su sravnile s zemljom Kusko 1536. koji je tada bio u rukama Španaca.

U početku osvajanja, vatreno oružje, a naročito arkebuze, ostavile su ogroman utisak na domoroce zahvaljujući buci koju su pravile pri pucanju. Međutim, njihov vojni efekat je bio veoma oskudan, štaviše, mačevi od gvožđa i čelika kao i noževi i oklopi su se pokazali daleko efektnijim u vojnom smislu. Zato su, kada bi osvojili neki narod, Španci zabranjivali potčinjenim domorocima pristup oružju od gvožđa.

Životinje su bile još jedan vojni faktor koji je išao u prilog konkistadorima. Konj, osim toga što je u samom početku kao nepoznata životinja na američkom kontinentu ostavljao izuzetan utisak na domoroce, takođe je omogućio Špancima brzo kretanje i izvođenje brzih juriša. Međutim, u planinskim i šumovitim krajevima, Španci nisu bili u prednosti jer su narodi Anda koristili lame i specijalne tehnike u izgradnji puteva i mostova adaptiranih za ovaj tip terena. Kasnije su neki autohtoni narodi, naročito u Severnoj Americi i Patagoniji, prihvatili konja i razvili neverovatne veštine u jahanju i tehnike u pripitomljavanju divljih konja, mnogo savršenijih od onih koje su imali Španci, što se pretvorilo u važan faktor u korist domorodaca u njihovoj borbi protiv konkistadora.

Španci su takođe koristili i pse za potragu i napad na domoroce i robove u šumama i planinama.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Osnivanje Santijaga u Čileu

Način ratovanja koje su praktikovali Španci kao kod većine Evropljana, bio je mnogo krvaviji i podrazumevao je mnogo više vojnika nego što su to autohtoni narodi bili naviknuti da koriste. Oružje od čelika i gvožđa je nanosilo mnogo vidljivije rane nego otrovne strele. Osim toga, mnogi narodi nisu uopšte imali običaj da ubijaju protivnike na bojnom polju, već su ih zarobljavali i kasnije koristili u ritualima prinošenja žrtvi. Na taj način su izbegavali da žrtvuju pripadnike sopstvenog plemena.

Međutim, ubedljivo odlučujući faktor u porazu i nestanku američkih civilizacija su bile bolesti koje nisu do tada postojale na američkom kontinentu i za koje američki narodi nisu imali odgovarajuća antitela. Severnoamerički istraživač, Dobins, izračunao je da je 95% ukupnog stanovništva Amerike umrlo uprvih 130 godina nakon dolaska Kolumba. S druge strane, Kuk i Borak sa univerziteta u Berkliju su utvrdili da se ukupno stanovništvo Meksika smanjilo sa 25,2 miliona 1518. godine na 700.000 1623, što znači na manje od 3% od ukupnog stanovništva 1518. godine. Radi poređenja, zanimljivo je navesati da 1492. godine ukupan broj stanovnika u Španiji i Portugalu zajedno nije prelazio 10 miliona.

Nesumnjiva je činjenica da je demografski kolaps autohtonog stanovništva Amerike bio osnovni uzrok njihovog vojnog poraza. Stiven Kac smatra da se radi o najvećoj demografskoj propasti u istoriji sveta

Istoričar Čarls Man kaže da Španija „ne bi pobedila Astečko carstvo da Tenočtitlan nije bio pokošen boginjama u istoj pandemiji koja je kasnije opustošila i Tavantisuju.Veliki grad je izgubio najmanje trećinu stanovnika zahvaljujući epidemiji

Nešto slično se desilo i sa carstvom Inka, koje je osvojio Fransisko Pizaro 1531. godine. Prva epidemija boginja je bila 1529. godine koja je pokosila između ostalih i samog cara, Ataualpinog oca. Nove epidemije boginja su se pojavile 1533, 1535, 1558. i 1565. kao i epidemija tifusa 1546, gripa 1558, difterije 1614. i rubeole 1618. Dobins je procenio da je oko 90% stanovništva carstva Inka umrlo u tim epidemijama.

Porazi konkistadora

Iako su konkistadori posedovali superiornu vojnu tehnologiju, nisu svi njihovi pohodi bili uspešni. Više domorodačkih naroda je uspevalo da se uspešno odupre osvajanju i kasnijoj kolonizaciji. U glavnim crtama, glavnina američkog kontinenta je ostala u rukama autohtonih kultura između XVI i XVIII veka. Narodi koji su uspeli da očuvaju autonomiju i kontrolu nad svojim teritorijama su:

Mapuče, Het i Tankel, koje konkistadori nikad nisu uspeli da potčine, tako da su bili prisiljeni da postave granicu sa njihovim teritorijama koja se nalazila u centralnoj zoni Čilea i na jugu Argentine; u rukama naroda Mapuče su ostale teritorije velikog dela na jugu Čilea i skoro cela teritorija regiona pod pampom kao i Patagonija. Ove teritorije su postale deo država Čile i Argentina tek nakon što su ove zemlje izvojevale nezavisnost od španske krune, te su odlučile da osvoje ove zemlje i pripoje ih novonastalim državama.
Autohtone kulture Gran Čako, Lule-Vilelas, Čane, Gvana, Aravak, Čirigvano, Gvarani, Matako, Maka.
Domorodački narodi Beni i u plemena u dolini Amazona.
Domorodački narodi u Severnoj Americi.


wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Čet 19 Apr - 1:07

PROROČANSTVO

Među narodima Meksika postojao je drevni mit o Kecalkoatlu (Quetzalcoatl), božanskom kralju koji se povukao iz zemlje i otišao daleko na istok. Legende koje su se prenosile naraštajima govorile su o povratku Kralja na presto zemlje koju je nekoć napustio. Vreme kada će se to dogoditi polako se približavalo. Česti zemljotresi, vulkanske erupcije, vremenske nepogode koje su u to doba zadesile Asteke na neki način su nagoveštale proročanstvo. Slučaj, ili neumoljiva sudbina hteli su da se upravo u to vreme na horizontu Atlantskog okeana pojave čudesne "vodene kuće". Bradati španski vojnici odeveni u oklope koji su bleštali na suncu, konji, topovi, u detinjoj naivnosti urođenika su izgledali kao božanska čuda, tim pre što je u panteonu Inka postojao pradavni bog Virakoča (Viracocha), čije poreklo seže do kultura koje su hiljadama godina ranije nastanjivale ove visoravni. Virakoča, stvaratelj Univerzuma, prikazivan je upravo kao bradati muškarac bele puti.

HRONOLOGIJA OSVAJANJA

Ostrvo Hispanjola (Hispaniola, šp. La Española) je prvo ostrvo na koje su stupili hrišćani, a 1511. godine Diego de Velaskez (Velasquez) osvaja i Kubu. Kao bliski saradnik i prijatelj u tom poduhvatu, prati ga Ernan Kortes. Sa Kube će krenuti ekspedicije koje će otkrivati nove obale: ostrvo Kozumel (Cosumel), Jukatan (Yucatan), a potom će se istraživati obala Meksičkog zaliva.

Indijanci su isprva dobrodušno dočekivali osvajače i pokazivali gotovo detinje zanimanje za strance. Huan de Grihalva (Juan de Grijalva) bio je prvi Španac koji je došao u kontakt s Astecima, razmenjujući ogledala i staklene kuglice za zlato i drago kamenje. U vreme ovih otkrića Grihalva će poslati jednu karavelu natrag na Kubu, s tovarom zlata i obavestima o otkrićima, te nejasnim nagoveštajima o postojanju velikog carstva na zapadu. Velaskez, koji je postao guverner Kube, počeo je pripremati flotu i tražiti pogodnu osobu koja bi učestvovala u troškovima i preuzela zapovedništvo. Napokon je odlučio da to bude Ernan Kortes.

1521. godine osvojen je Meksiko, odakle Španci kreću u osvajanje Gvatemale i Hondurasa. Kasnije će osnovati kolonije u Panami, i istražujući prevlaku otkriće veliki okean s druge strane kopna. Nazvaće ga „Južno more“. U osvajanju Paname učestvovao je Francisko Pizaro koji će kasnije uz pomoć Diega de Almarga i drugih konkvistadora pokoriti Carstvo Inka. Negde u isto vreme osnivaju se kolonije na Floridi i Kolumbiji, otkriva se Kalifornija, a Portugalci istražuju Brazil. U potrazi za novim carstvima koja će priskrbiti zlato španskoj kruni, Pedro de Valdivia stiže na jug Čilea.

SUDAR DVE CIVILIZACIJE

Španci su imali tri jasna cilja: dovesti "nevernike" pod okrilje Crkve, osvojiti zemlje i njihova bogatstva u ime španskog kralja i steći osobno bogatstvo. Oni su uistinu verovali da je pokrštavanje dobro za domoroce i spas njihove duše, jer ukoliko nisu pokršteni, njihov je život potpuno bezvredan. Fanatični um osvajača nije mogao razumeti pravo čoveka na vlastitu sliku sveta i na vlastite bogove.

Za razliku od njih, drevni su Amerikanci mogli razumeti hrišćanskog boga. Kada su im španski sveštenici propovedali o svetinjama vere i kada su posmatrali obred mise, videli su u hrišćanskom bogu dobrog boga, ali i njihovi su im bogovi takođe bili dobri. Zbog čega da ih se odreknu?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Konkvistadori su bili pustolovi koji su sami finansirali svoje ekspedicije, a sve što su imali polagali su na samo jednu kartu: spremno su reskirali život kako bi postigli cilj. Svi su želeli bogatstvo, ali kada bi ga stekli, nisu se mogli skrasiti na zemlji i živeti od ratarstva. Sve što su stekli bili su u stanju da prokockaju u jednoj noći pijanstva. Mnogi od njih učestvovali su u čitavom nizu osvajanja. Nisu znali, a nisu ni hteli da žive drugačije.

Neki od njih bili su očigledne neznalice, dok su drugi imali kvalitete genija. Bili su u rasponu od nepismenog Pizara do kulturnog i obrazovanog Korteza. Međutim, svi su posedovali osobine koje su bile nužno potrebne pri osvajanjima: verski fanatizam, neuteživu želju za zlatom, strogost prema sebi i drugima i herojsku disciplinu. Bili su naviknuti na život u blatu, fizičko iscrpljivanje, neprekidnu opasnost i neispavanost; nije bilo Španca koji nije zadobio barem jednu povredu, gledali su smrti u oči, a kada neko neprestano gleda smrti u oči, onda mu ona postaje manje strašna...

U bitkama protiv starosedilaca bili su nemilosrdni. Iako ih je brojčano bilo mnogo manje, imali su konje, moćna oružja i strategiju ratovanja kakvu Indijanci nisu poznavali. S druge strane, Asteci u svojim bitkama nisu imali za cilj da ubijaju protivnike, nego da ih zarobe. U bitkama sa Špancima nastradale su hiljade domorodaca. Za osvajanja Tenočtitlana, astečke prestonice koju su Španci držali u opsadi gotovo tri meseca, od gladi, iscrpljenosti i svakodnevnih napada poginulo je gotovo čitavo stanovništvo grada. U godinama koje su sledile još više domorodaca je nestalo u ustancima protiv osvajača koje su Španci krvavo gušili. U toku dvanaest godina nakon osvajanja Meksika, prema izveštaju redovnika Las Kasasa, ubijeno je oko četiri milijona ljudi! Ali daleko veću pošast izazvale su bolesti koje su sa sobom doneli osvajači. Dotad nepoznate bolesti desetkovale su na njih potpuno neotporne Indijance koji nisu umirali samo vodenih kozica ili gripa, već i od obične prehlade.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Čet 19 Apr - 1:08

KRAJ JEDNE ERE

Pre četiri stotine i sedamdeset godina nepoznati astečki pesnik oplakivao je smrt svoga grada:

"Slomljena koplja leže na putovima,

kosu smo počupali iz očaja,...

kuće su sada bez krovova...

a zidovi se crvene od krvi..."

(Elegija o Tenočtitlanu)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ono što se dogodilo bila je velika nepravda. Španci su doneli svoje zakone i veru, i na temelju njih sudili narodu koji nije poznavao ni jedno ni drugo. Sudili su im zbog tiranije, mnogoženstva, idolatrije i žrtvovanja... Razbijali su statue drevnih božanstava, uništavali njihove hramove, spaljivali prastare kodekse. Svojim jednoumljem osuđivali su stoletnu tradiciju na propast, a da nikada nisu pokušali da je razumeju. Naprotiv, smatrali su da ih treba uništiti kao znakove prisustva sotone.

Sukob između Indijanaca i Španaca bio je susret dve posve suprotne kulture. Španci su Indijance smatrali nižom vrstom, stvorom kome je Bog namenio da bude rob i sluga. Evropljani nisu čak bili sigurni jesu li Indijanci uopšte ljudska bića i imaju li dušu, pa da li uopšte mogu da se pokrste?

Za Indijance, s druge strane, Španci su bili izaslanici Kecalkoatla, božanska bića koja se vraćaju preko mora.

Većina osvajača nije umrla prirodnom smrću. Poginuli su u nekoj od pobuna porobljenog naroda ili su ih smaknuli dojučerašnji prijatelji, dok su neki nestali u pohodima tražeći nova carstva. Smrću Pizara 1541. godine razdoblje konkvistadora bližilo se kraju.

Kada iz istorijske udaljenosti od gotovo pet vekova pokušamo, neopterećeni predrasudama onoga vremena, da razumemo šta se tačno dogodilo, još uvek ostaju pitanja na koja je nemoguće odgovoriti. Kako je uopšte moguće da šačica Španaca, nekih četiri stotine ljudi sruši carstvo u kojem žive milioni stanovnika – i to ne samo jedno carstvo. Kako su Indijanci mogli misliti da su bradati belci božanska bića? Čini se da je sve što se odigralo jedan nesrećan niz slučajnosti, no previše ih je da bi bili samo slučaj.

Azteci i drugi narodi Amerike poznavali su nešto što smo mi zaboravili – istorijske cikluse. Oni su znali da se njihovoj civilizaciji bliži kraj. Proročanstvo se ostvarilo. A nama ostaje utisak da su konkvistadori, jednako kao i drevni narodi Amerike, jednostavno odigrali svoju ulogu na sceni istorije ne sluteći da je ona bila za njih napisana davno pre u analima vremena...


nova-akropola.rs








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Poznati konkistadori   Čet 19 Apr - 1:17

Poznati konkistadori

Hernán Cortés
[You must be registered and logged in to see this image.]


Hernan ili Hernando Cortes (Medellin, Merida, Extramadura, 1485. - Castilleja de la Cuesta, Sevilla, 2. prosinca 1547.), španjolski konkvistador, pustolov i istraživač
Osvojio je 1519.-1521. veliku državu Azteka (današnji Meksiko) za Španjolsku i time znatno proširio Španjolsko Carstvo u Novom Svijetu.

Cortesovi roditelji su bili Martin Cortes de Monroy i Dona Catalina Pizarro Altamarino. Sa 14. godina upisao je studij prava ali se prijavljuje u pomorsku ekspediciju i odlazi na San Domingo (danas Haiti), 1504. Sudjelovao je u osvajanju Hispaniole i Kube, 1511, te je bio nagrađen velikim imanjem s brojnim robovima.

Francisco Hernandez de Cordoba je 1517, a Juan de Grijalba 1518, poduzeo ekspediciju prema Yucatanu, današnji jugoistok Meksika. Obojica su se vratili s relativno malim količinama zlata, ali i s pričama o zemlji koja je još udaljenija i prepuna zlata. Cortes je prodao sve svoje posjede da bi kupio brodove i opremio ekspediciju. Službeni cilj ekspedicije je bio pokušaj uspostave trgovine s novim zemljama na zapadu. Diego Velazquez de Cuellar, guverner Kube, odobrio je Cortesu put.

Cortes je krenuo na put 18. veljače 1519. Imao je 506 vojnika, oko 100 pomoraca, 16 konja, te nekoliko topova. Najprije se iskrcao uz obalu Yucatana. Tu se zadržao veoma kratko jer u blizini bilo puno zlata. 4. ožujka 1519 ponovno se iskrcao sjevernije i osnovao grad Veracruz. Lokalno stanovništvo ga je dočekalo s darovima, hranom i zlatom. Oni su mu rekli da se njihov vladar nalazi u gradu Tenochtitlan (danas Mexico city). Ubrzo je stiglo izaslanstvo aztečkog vladara Moctezume II. koji su također donesli nove darove. Cortes je ubrzo saznao da aztezi smatraju Cortesa njihovim bogom Quetzalcoatlom, ili njegovim izaslanikom. Cortes je odlučio iskoristiti situaciju i držati Azteke u zabludi. Dio Cortesovih ljudi je htio da sakupe u kratkom vremenu što više zlata, a zatim da se vrate na Kubu. Cortes je, međutim, imao drugačije planove. Naredio je da se spale svi brodovi, osim jednog manjeg, i tako se osigurao od eventualne pobune svojih ljudi i dezertiranja. Zatim je sa svojim ljudima krenuo prema Tenochtitlanu.
Cortes je putem napadnut od plemena Tlaškaletka. Ovi su bili nezavisno pleme koje Asteci nikada nisu pokorili. Španjolci su lagano dobili bitku zbog superiornosti u oklopima, vatrenom oružju i konjima nasuprot indijanskim strijelama, macquahuitlom i kopljima. Nakon pobjede, Cortes je plemenu ponudio da služe pod njegovim zapovjedništvom, kao vojnici i sluge, i da će im zauzvrat oprostiti napad. Ukoliko odbiju, zaprijetio je da će pobiti čitavo njihovo pleme. Tlaškalteci su pristali. Cortes je nastavio put s oko 2,000 vojnika iz plemena Tlaškalteka kao saveznicima i s još više članova istog plemena kao nosačima namirnica.

Kada je stigao u grad Cholula, drugi po veličini u aztečkoj državi, širile su se glasine da indijanci namjeravaju poubijati Španjolce na spavanju. Cortes nije mogao utvrditi da li je to istina ili ne, pa je naredio smaknuće svih istaknutih Čolulteka. Cijeli grad je spaljen a u pokolju je ubijeno između 15,000 i 30,000 Indijanaca. Cortes je poslao poruku Montezumi II. da se u Choluli nisu odnosili prema njemu s poštovanjem pa su zato kažnjeni, ali ako se Montezuma II. bude prema njemu odnosio s poštovanjem i dočekao ga s darovima i zlatom, nema se čega bojati.

Ekspedicija je stigla u Tenochtitlan 8. studenog 1519. Montezuma II. je Cortesa dočekao s velikim darovima, kako i dolikuje povratku Boga. Montezuma je pripremio palaču svog oca Axayacatla za Španjolce i njihove saveznike. Cortes je zahtijevao da dobije još zlata, te da se Montezuma II. zakune da će svake godine darivati Cortesu i španjolskom kralju jednak iznos zlata. Cortes je i naredio da se iz dva najveća hrama piramida uklone svi aztečki idoli i da se na to mjesto postavi svetište Djevice Marije. Svim njegovim zahtjevima je udovoljeno.

Cortes je Moctuzemu II. zatim u svojoj palači uzeo za taoca u slučaju eventualne pobuna Azteka.

U travnju 1520 Cortes je saznao da je Velasquez s Kube poslao novu ekspediciju od 900 vojnika, koju je predvodio Panfilo de Narvaez (1470?-1528), s ciljem da smijeni Cortesa. Cortes je u Tenochtitlanu ostavio nekoliko stotina ljudi pod zapovjedništvom svog najpouzdanijeg čovjeka, Pedra de Alvarada. Zatim je krenuo u susret Narvaezu. Cortes je po noći upao u Narvaezov logor, zarobio ga i pridobio njegove ljude pričama o zlatu na svoju stranu. Po povratku u Tenochtitlan u gradu je izbila pobuna Azteka protiv Španjolaca. Azteci su držali Španjolce pod opsadom u palači. Pobuna je izbila jer je Alvarado izvršio pokolj nad Aztecima (nekoliko stotina mrtvih) u toku njihovog festivala koji je uključivao i ljudsko žrtvovanje.

Uskoro su Azteci izabrali novog poglavicu Guatimozina. Azteci su dopustili da Cortes uđe u palaču i pridruži se Alvaradu, ali su zatim i njega napali. Cortes je naredio Montezumi II. da pokuša umiriti Azteke, ali su ga ovi gađali kamenjem i teško ozlijedili. Od posljedica ranjavanja Montezuma II. je umro tri dana poslije. Azteci su započeli opsadu palače i čekali da Španjolcima ponestane hrane. 1. srpnja 1520, Cortes je odlučio pokušati probiti opsadu. Noć je bila kišna i kasnije je prozvana Tužna noć (španjolski La Noche Triste). Borba je bila žestoka a Španjolcima je bilo otežano kretanje jer su nosili velike količine zlata. Više od 400 španjolaca i 2,000 njihovih indijanskih saveznika su poginuli, ali se Cortes s malom skupinom uspio probiti i pobjeći. Azteci su krenuli u potjeru, ali ih je Cortes porazio u bitci kod Otumbe, 7. srpnja 1520.

Tijekom ljeta Cortes je obnavljao snage za napad na Tenochtitlan. Zajedno sa svojim saveznicima, plemenom Tlaxcala, u prosincu 1520 krenuo je u opsadu Tenochtitlana. Najprije je osvajao okolna područja a zatim i započeo kopnenu opsadu grada. Nakon višemjesečne opsade, cijeli grad Tenochtitlan je osvojen i porušen 13. kolovoza 1520. Guatimozin se osobno predao Cortesu. Računa se da je u toku cijelog pohoda ubijeno između 120,000 i 240,000 Azteka.

Ova pobjeda označava kraj Aztečkog Carstva. Na ruševinama Tenochtitlana sagrađen je današnji Mexico. Cortes je sada bio vladar golemog područja između Karipskog mora i Pacifičkog oceana. U međuvremenu, Velasquez je napadao Cortesa kod španjolskog kralja Karla V. Španjolskog preko svojih saveznika u Španjolskoj. Cortes se opravdao kralju preko pisama. Kralj je odlučio zbog velikih uspjeha zanemariti Cortesovu neposlušnost i 1523 ga je imenovao guvernerom Nove Španjolske (tadašnji naziv za Meksiko).

1524-1526 Cortes je krenuo u ekspediciju na današnji južni Honduras. Cristobal de Olid je krenuo morskim putem u osvajanje Hondurasa, a Pedro de Alvarado kopnenim putem prema Gvatemali. Ekspedicija, koja je trajala oko dvije godine, bila je iznimno fizički naporna, a Cortes je izgubio velik dio zdravlja. 1527 Cortes je otišao u Španjolsku da se obrani od optužbi protiv njega zbog velikih pogubljenja Indijanaca i samovlade, te je bio primljen kod kralja. Karlo V. ga je primio s poštovanjem, a Cortes mu je donio veliku količinu zlata i vrijednih darova. Karlo V. je Cortesa imenovao vrhovnim kapetanom Nove Španjolske, ali je odredio i civilnog guvernera Nove Španjolske, koji je ograničio Cortesovu vlast. Cortes se vratio u Novu Španjolsku 1530.

1532 dospio je do Californijskog zaljeva, a 1536 istraživao poluotok Kaliforniju (današnja Baja California). 1539 Francisco Vasquez de Coronado je dobio prava da prvi traga za legendarnih Sedam gradova Cibole. Cortes je ponovo otišao u Španjolsku da se žali kralju, koji ga je ponovo primio s počastima, ali mu nije povratio oduzete posjede. 1541 Cortes je dobrovoljno sudjelovao u pohodu Karla V. u Alžir, koji je završio s neuspjehom. Nakon toga Cortes se povukao na malo imanje u Španjolskoj u blizini Seville. 1547 je namjeravao da se vrati u Meksiko, ali je umro.



wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Čet 19 Apr - 1:27

Fransisko Pizaro

[You must be registered and logged in to see this image.]

Fransisko Pizaro (oko 1475 — 26. jun 1541) je bio španski konkistador, osvajač Carstva Inka i osnivač grada Lime. Za otkup poslednjeg cara Inka Ataualpe tražio je sobu punu zlata i dve sobe srebra. Ataualpu je ubio, iako je Ataualpa platio taj ogroman otkup.

Odlazak u Novi svet

Prema jednim izvorima rođen je 1471, a prema drugima između 1475. i 1478. Rođen je u Truhilju u Španiji. Bio je rođak Ernana Kortesa, osvajača Meksika. O njegovom detinjstvu se malo zna, ali najverovatnije nije bio obrazovan i bio je čak nepismen. Kada je saznao za postojanje Novog sveta, nalazio se u Sevilji. Otplovio je 1502. u Latinsku Ameriku, gde je učestvovao u raznim španskim misijama i osvajanjima. Pratio je Vaska Nunjeza de Balbou 1513, kada je Balboa otkrio Pacifik prešavši Panamu. Podigli su naselje u Panami, gde se Pizaro naselio i postao stočar.

Ekspedicije u Južnu Ameriku

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na prvu ekspediciju u Južnu Ameriku 1522. krenuo je sa Paskvalom de Andagojom. Od urođenika je saznao za postojanje zemlje bogate zlatom, na reci Piru (to je bio Peru). Andagoja je osnovao ekspediciju i krenuo u potregu za ovim zemljama, ali se između Ekvadora i Kolumbije teško razboleo, te je odlučio da se vrati. Po povratku, Andagoja je raširio priču o zlatnoj zemlji koju je nazvao (Eldorado). Pošto je prethodno Ernan Kortes uspeo u Meksiku, Pizaro je poverovao i odlučio da krene u osvajanje carstva Inka.
Još dok je bio u Panami, Pizaro se uortačio sa sveštenikom Hernandom de Lukom i vojnikom Dijegom de Almagrom. Njih trojica su odlučili da osvojene teritorije međusobno podele. Pizaro je postao komandant, Almagro je bio zadužen za snabdevanje hranom i oružjem, a de Luka je bio zadužen za finansije.

Prva ekspedicija 1524.

Prva ekspedicija je krenula iz Paname 13. septembra 1524. sa 80 ljudi i 4 konja. Dijego de Almagro je ostao da skuplja dodatne ljude i da ih još snabdeva, pa da se onda pridruži. Guverner Paname im je odobrio prvu istraživačku ekspediciju, koja se završila neuspešno. Doplovili su do Kolumbije, gde su naišli na prepreke u vidu lošeg vremena, nedostatka hrane i sukoba sa domorocima u kojima je Almagro izgubio jedno oko, te su odlučili da se vrate u Panamu.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Pizarova putanja tokom osvajanja Perua (1531—1533)

Druga ekspedicija 1526.

Dve godine nakon prve ekspedicije, krenuli su na drugu ekspediciju. Imali su problema dok nisu dobili odobrenje guvernera Paname. Krenuli su sa dva broda, 160 ljudi i nekoliko konja. Došli su do reke San Huan mnogo južnije nego prvi put. Nakon dolaska u Kolumbiju, razdvojili su se. Pizaro je ostao da ispita nove i pogibeljne močvarne teritorije obale Kolumbije, a Almagro se vratio u Panamu po pojačanja. Pizarov glavni kormilar Bartolomeo Ruiz nastavio je da plovi južnije i posle prelaska ekvatora našao je i zarobio domorodački splav, na kome je bilo mnogo tekstila, keramike i nekih zlatnih i srebrenih predmeta i dragulja.

Bartolomeo Ruiz je otplovio do Pizara. Zlato je privuklo pažnju Pizara i njegovih ljudi, koji su bili iscrpljeni bezbrojnim poteškoćama u Kolumbiji. Almagro je došao sa snabdevanjem i novih 80 ljudi. Odlučili su da otplove do mesta gde je Bartolomeo Ruiz našao splav sa zlatnim predmetima. Na putu su imali problema sa jakim vetrovima i morskim strujama, ali su došli do Atakame na obali Ekvadora. Tu su naišli na domorodačko stanovništvo koje su pre toga Inke pokorile. Domoroci su bili ratoborni i mnogo brojniji, tako da su Španci odlučili da ostanu na brodu.

Trinaestorica slavnih

Odlučeno je da Pizaro sačeka na sigurnom mestu, na jednom ostrvu, a da se Almagro vrati po pojačanje u Panamu. Almagro je nosio zlato kao dokaz isplativosti ekspedicije, ali novi guverner Paname nije odobrio novu ekspediciju 1527, jer je ostao bez mnogo ljudi. Guverner Paname je poslao dva broda pod komandom Huana Tafura da vrati Pizara i ostale u Panamu. Pizaro je odbio da se vrati u Panamu, a svojim ljudima je povukao crtu na pesku i rekao da odaberu da li će ostati ili se vratiti u Panamu. Samo 13 ljudi je ostalo sa Pizarom. Tih 13 je prozvano „Trinaestorica slavnih“.

Ernando de Luka je uspeo da nagovori guvernera da mu da brod da vrati Pizara za 6 meseci i da potpuno odustanu od Perua. De Luka i Almagro su iskoristili tu priliku i pridružili se Pizaru. Odlučili su da slede preporuke Bartolomea Ruiza i krenuli su južnije, tako da su aprila 1528. došli do Tumba na obali Perua. Domoroci su ih gostoljubivo dočekali, a Pizarovi ljudi su tokom sledećeg dana mogli da razgledaju okolinu i da se uvere u neverovatno bogatstvo zemlje. Videli su zlatne i srebrne dekoracije na kući poglavice. Zlato je bilo vidljivo na više mesta.

Domoroci su bili gostoljubivi, Špance su zvali „deca sunca“, zbog oklopa. Španci su po prvi put videli lame. Konkistadori su imali prilike da vide bogatstvo zemlje, koju nameravaju da osvoje. Odlučili su da se vrate u Panamu da bi pripremili konačno osvajanje zemlje Inka. Pre toga su krenuli južnije da bi istražili ima li šta zanimljivo, tako da su došli do devetog stepena južne geografske širine.

Povratak u Španiju i razgovor sa španskim kraljem Karlom V 1529

Kad su se vratili u Panamu, novi guverner Paname nije odobrio treću ekspediciju, pa je Pizaro odlučio da traži odobrenje lično od kralja. Krenuo je u proleće 1528. iz Paname i stigao je u Sevilju tokom leta. Kralj Karlo V je bio u Toledu i primio je Pizara.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pizaro je kralju ispričao o zemlji bogatoj zlatom i srebrom, koju su istraživali njegovi ljudi, da bi širili carstvo Kastilje. Kralj je tada kretao na put u Italiju i obećao je da će podržati Pizarovo osvajanje Perua. Dok je kralj bio odsutan, kraljica Izabela Portugalska je potpisala 1529. dokument, kojim je Pizaru odobrila da osvoji Peru. Pizaro je imenovan za guvernera nove zemlje i vicekralja. Međutim, kraljica je zahtevala da skupi najmanje 250 ljudi.

Pizaro je sa sobom poveo svoju braću. Krenuo je januara 1530. sa 180 ljudi i 27 konja prema Panami. Iz Paname je krenuo u treću i konačnu ekspediciju, u osvajanje Perua 27. decembra 1530.

Osvajanje Perua 1532.

Tokom 1532. iskrcao se blizu Ekvadora, gde je prikupio zlata, srebra i dragog kamenja i poslao ga u Panamu Almagru, koji je skupljao nove ljude.
Tu je imao sukob sa domorocima Punjanima, u kome je poginulo tri Španca i 400 domorodaca. Kada su došli do Tumba, gde su prethodno bili gostoljubivi domoroci, našli su da je zlatno mesto uništeno i razoreno u napadu Punjana.
Pizaro je odlučio da krene u unutrašnjost Perua. Uspostavili su prvo špansko naselje u Peru. Konkistador Ernando de Soto je odatle krenuo u dalja istraživanja, pa se vratio od Inka sa pozivom da se sretnu sa Špancima.

Za Ataualpu je tražio punu sobu zlata

[You must be registered and logged in to see this image.]
Pizaro u bici kod Kahamarke 16. novembra 1532

Poglavica Inka Ataualpa se odmarao u severnom Peruu, blizu Kahamarke u obližnjim termalnim banjama. Pizaro je došao sa 180 vojnika i 27 konja na sastanak sa Ataualpom. Ataualpa je zabranio Špancima boravak u njegovoj zemlji, pa je Pizaro napao Ataualpinu vojsku 16. novembra 1532. u bici kod Kahamarke. Španci su pobedili, a Pizaro je pobio 12 Ataualpinih gardista.

Zatvorio je Ataualpu i tražio je veliki otkup. Ataualpa je ispunio obećanje i jedna soba je napunjena zlatom a dve srebrom da bi on bio oslobođen. Pizaro je obećao da će pustiti Ataualpu kada ovaj napuni sobe zlatom i srebrom. Pizaro je prekršio reč, pa je Ataualpu osudio za ubistvo brata i napad na Pizarove ljude. Ataualpa je ubijen 29. avgusta 1533.
Karlo V

Osnivanje Lime i Pizarova smrt

Pizaro je zauzeo Kusko 1533, a španskom kralju Karlu V je napisao da je to najveći i najfiniji grad u celom novom svetu i da bi građevine Kuskoa bile smatrane istaknutim čak i u Španiji. Pizaro je u Mantaro dolini uspostavio španski glavni grad Perua 1534. Pošto je glavni grad bio daleko od mora, Pizaro je osnovao Limu na peruanskoj obali 18. januara 1535. Osnivanje Lime je smatrao jednom od najvažnijih stvari u životu.
Inke su pokušale da povrate Kusko, ali ih je porazio Almagro. Između Almagra i Pizara izbio je sukob oko granica njihovih jurisdikcija. Došlo je do sukoba Pizarove braće i Almagra, koji se završio 1538. porazom i ubistvom Almagra. Almagrovi sledbenici su organizovali zaveru, koja se završila uspešnim atentatom na Pizara u njegovoj palati u Limi 26. juna 1541.

Iza Pizara su ostala deca melezi. Pizaro je bio oženjen Ataualpinom ćerkom i unukom Huana Kapaka.



wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96951

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Francisco Vázquez de Coronado   Čet 19 Apr - 2:11


Francisco Vázquez de Coronado


[You must be registered and logged in to see this image.]

Francisco Vásquez de Coronado (oko 1510 — 22.9. 1554) je bio španski konkistador, koji je između 1540. i 1542. istraživao Novi Meksiko i druge jugozapadne delove SAD.

Priča o zlatnim gradovima i Kiboli

Coronado je bio guverner Nove Galicije. Najpre je poslao fratra Markosa de Nizu i Narvaezovu ekspediciju da istražuju Novi Meksiko. Markos se vratio sa vestima o bogatom, zlatnom gradu Kiboli. Navodno su građani Kibole ubili članove ekspedicije, a fratar je sa jednog brda posmatrao zlatni grad. Coronado i vicekralj Antonio Mendoza uložili su velike sume novca da bi formirali ekspediciju, koja bi tražila navodnih sedam zlatnih gradova. Coronado je krenuo 1540. sa ekspedicijom od 334 Španca, 1.300 meksičkih Indijanaca, 4 franjevca i nešto roblja.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Osvajanje Kibole

Krenuli su prema Novom Meksiku. Kad su došli do zadnje španske naseobine uputili su izvidnicu da ispita da li je moguće usputno snabdevanje velikog broja ljudi i životinja. Izvidnica se vratila sa negativnim odgovorom, pa je ekspedicija podeljena u niz malih grupa, i određeno je vreme polaska svake od grupa. Duž puta stvoreni su logori sa vojnicima. Coronado je poveo prvu grupu, koja je išla brzim tempom, jer su u njoj bili konjanici. Prolazili su kroz Novi Meksiko i došli su do Kibole, grada koji im je bio cilj. Usledilo je razočarenje. Umesto zlatnog grada bio je to samo regionalni kompleks puebla od Zuni Indijanaca. Vojnici su ubili fratra Markosa, koji ih je prevario pričom o zlatnom gradu, a Coronado je bio prisiljen da deo vojnika pošalje njihovim kućama.
Coronado je prolazio kroz Arizonu i od Malog Kolorada je putovao dok nije stigao do reke Zuni. Tu je sreo Indijance Zuni. Članovi ekspedicije su bili na ivici skapavanja od gladi, pa su tražili da ih puste u jedno naselje. Pošto ih nisu pustili u naselje, Španci su ga silom zauzeli. U Hopi naseljima Pedro de Tovar suočava se sa istim problemima, pa isto tako zauzima relativno siromašno naselje. U tome području Španci saznaju za reku Kolorado.

Istraživanje reke Kolorado

[You must be registered and logged in to see this image.]

Coronado je na vest o reci Colorado, poslao izviđače pod vodstvom Garsije Lopeza Kardenasa da nađu reku. Kada su se vratili izviđači, druga ekspedicija je kod Hopi Indijanaca našla izviđače. Snabdeli su se i krenuli u istraživanje. Našli su reku Colorado i Veliki kanjon i predstavljali su prve Evropljane, koji su videli Veliki kanjon. Nisu uspeli da se spuste niz strmi kanjon do reke.
Melhior Dijaz je bio komandant logora duž glavne linije snabdevanja. Pošto Coronado nije uspostavio kontakt sa Alarkonovim brodovima za snabdevanje iz područja Zuni, Dijaz je putovao severno da sazna šta se desilo. Došao je do ušća reke Đile u Kolorado. Tu je od domorodaca saznao da je Alarkon krenuo uzvodno da potraži Coronadovu ekspediciju.
Hernando Alvorado je pronašao sela oko reke Rio Grande. Tu su prezimili kraj današnjeg Albukerka. Pošto je ekspediciji trebalo mnogo hrane dolaze u sukob sa Indijancima u tom području. Sukob se pretvara u rat, u kome stradaju indijanska sela i stotine Indijanaca.

Potraga za bogatom Kivirom

Jedan Indijanac zvani Turk je Coronadu ispričao o Kiviri, bogatoj zemlji na severozapadu. Prešli su Ljano Estakado i deo Texasa. Tada je Coronado posumnjao da ga je Indijanac prevario, pa to Turk plaća životom. Drugi vodiči ga dalje vode u potrazi za Kivirom, sve do Kansasa. Ponovo je usledilo razočarenje. Kvivira Indijanci nisu uopšte bili bogati, a i zlatu nije bilo ni traga. Coronado se posle toga vraća do blizu današnjega Albukerka.

Povratak

Tokom 1542. Coronado je dobio naređenje da se vrati u Meksiko da bi ugušio Mikstonsku pobunu. Kada se vratio u Meksiko pobuna je već bila ugušena. Ekspedicija se pokazala potpuno neuspešnom. Coronado je ostao guverner Nove Galicije sve do 1544. Međutim bankrotirao je zbog velikih izdataka oko ekspedicije.


wikipedija








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Ned 26 Apr - 17:16

[You must be registered and logged in to see this image.]
СТРАНИЦА ИЗ ИСТОРИЈЕ
Прогон једног народа из Шпаније

Сматра се да је у овим тужним догађањима у Шпанији свака одлука донета под утицајем цркве. Ово је прича коју вреди прочитати.
ШПАНСКА монархија је желела земљу у којој би свуда важили исти закони и у којој би сви поданици исповедали хришћанство. Зато су Морисци * сматрани неверницима и постепено се на њихово присуство почело гледати као на увреду за Бога. После много година, донета је одлука. Треба их прогнати из земље!

ПРИСИЛНО ПРЕОБРАЋЕЊЕ

Стотинама година су Маври у Шпанији — муслиманска мањина коју су звали Мудехар — живели у релативном миру на подручјима под католичком управом. Једно време су на неким подручјима били законски заштићени. Такође су имали право на сопствене законе и обичаје и слободу вероисповести.
Међутим, 1492. су католички владари Фердинанд II Арагонски и Изабела освојили Гранаду, последњи део Пиринејског полуострва који је био под муслиманском влашћу. Поробљеним Маврима у тим крајевима гарантована су слична права као и Маврима на другим подручјима Шпаније. Међутим, католички владари су се убрзо окомили на муслимане тражећи од њих да се преобрате на хришћанство. Маври су  негодовали због тог кршења ранијег договора и 1499. су се побунили против власти. Војска је угушила ту побуну и након тога су муслимани били присиљавани да бирају између преобраћења и протеривања. Они који су одлучили да остану у Шпанији и прихвате хришћанство постали су познати као Морисци.

„НИ ДОБРИ ХРИШЋАНИ НИ ОДАНИ ПОДАНИЦИ“

До 1526, ислам је забрањен у целој Шпанији, али многи Морисци су наставили да у тајности исповедају своју исламску веру. У већини случајева су као народ задржали свој идентитет и културу.
У почетку се њихово формално исповедање католичанства толерисало. На крају крајева, они су обављали важне послове као уметници, занатлије и вредни радници, а такође су и плаћали порез. Па ипак, с временом је њихово одбијање да се стопе са Шпанцима изазвало предрасуде код власти и обичног народа. Можда је црква распиривала те предрасуде и стварала све већу климу неповерења у искреност њиховог преобраћења.
Убрзо је толеранција уступила место сили. Године 1567, краљ Филип II је забранио Морисцима њихов језик, начин одевања, обичаје и традицију. То је изазвало нову побуну и крвопролиће.
Процењује се да је око 300 000 преобраћених муслимана било присиљено да напусти Шпанију
Историчари кажу да су шпански владари били уверени да Морисци нису „ни добри хришћани ни одани поданици“. Због тога су их оптуживали да су се уротили са шпанским непријатељима — берберским пиратима, француским протестантима и Турцима. Такве предрасуде, као и страх да ће Морисци постати издајници довели су до тога да Филип III донесе 1609. закон о њиховом протеривању. * Наредних година је започело прогонство оних за које се сумњало да су Морисци. Шпанија је тако на заиста сраман начин постала „чисто“ католичка земља.

КРАТАК ОСВРТ



  • Почетком осмог века н. е., муслимани из северне Африке и Арабије освојили су већи део Пиринејског полуострва, где се сада налазе Шпанија и Португал.
  • Католичка војска је постепено повратила све територије до 1492, када је освојено последње маварско упориште у Гранади.
  • Краљ Фердинанд II и краљица Изабела су 1492. прогнали са својих територија све Јевреје који су одбили да приме хришћанство. Током XVI века, муслимани који су се преобратили на хришћанство, као и њихови потомци, били су прогањани и расељавани. Од 1609. до 1614. ови „нови хришћани“ муслиманског порекла — Морисци — били су протерани из земље.
  • Процењује се да је око 300 000 преобраћених муслимана било присиљено да напусти Шпанију. Изгледа да је најмање 10 000 њих погинуло док су се опирали прогону.



Шпанија остварује свој циљ!


[You must be registered and logged in to see this image.]

Хуан де Рибера, надбискуп Валенсије, свесрдно је подржавао прогон преобраћених муслимана


Шпанија је несумњиво у економском погледу ослабила, јер је протеравши преобраћене муслимане изгубила велику радну снагу. Па ипак, у земљи је завладало усхићење након тог прогона. Према историјским књигама, за многе Шпанце је само присуство преобраћених муслимана било „дугогодишњи трн у оку и срамота за целу земљу“. Коначно је тај трн у оку био уклоњен. Владари, целокупан народ и црква радовали су се што је Шпанија напокон постала „чисто“ католичка земља.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Ned 26 Apr - 17:18

Istorija španskog jezika
Španski jezik pripada romanskoj grupi jezika, kojoj pripadaju još italijanski,francuski, portugalski i rumunski jezik.Kao i svi jezici romanske grupe,nastao jeod vulgarnog latinskog.Nastao je na Pirinejskom poluostrvu, tada poznatom kao Iberija. Krajem VI veka p.n.e. Iberi,koji su bili prvi stanovnici regiona, počeli su da se mešaju sa Keltima ,nomadskim i ratničkim plemenima koji se naseljavaju na područje današnje Galicijeu VII veku p.n.e. Te dve grupe formiraju jedan narod, nazvan Keltiberi i razvijaju jezik koji je jedna vrsta keltskog, ali ipak razdvojenog, zavisno od plemena i područja gde se govori. Tako da se do dolaska Rimljana ,koji započinju osvajanje Pirinejskog poluostrva  218. p.n.e. još uvek ne može govoriti o jednoj lingvističkoj formi.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Pod rimskom vlašću poluostrvo dobija ime  Hispanija. Stanovnici dolaze u kontakt sa rimskim trgovcima, vojnicima i državnim službenicima i na taj način uče latinski. Kako klasični latinski, jezik obrazovanih, u celom rimskom carstvu počinje da se meša sa jezikom starosedelaca; u ovom slučaju, KeltaiIbera, pri čemu nastaje novi jezik nazvan Vulgarni latinski koji koristi osnovni model klasičnog latinskog, ali se i dalje poprilično služi rečima iz jezika autohtonog stanovništva.
 
Kratka istorija Španije
U 8. veku pre nove ere Španiju su kolonizovali Kelti i Feničani, posle dolaze grčki doseljenici i Kartaginjani, pa Rimljani koji su osvojili Španiju u 1.veku pre nove ere. Slede germanska pa muslimanska osvajanja. Muslimanska vlast završava se 1492. sa hrišćanskim osvajanjem Granade, poslednjom islamskom kraljevinom u Španiji. Moreplovci u službi Španije krajem 15. veka počinju da otkrivaju Ameriku i njene velike količine srebra. Španija je danas moderna evropska država.
 
Španski jezik se dosta razlikuje od latinoamerickog, kako po gramatici a tako i po izgovoru.Najveća greška koju pravimo je da serije iz Latinske Amerike nazivamo spanskim! Španskim jezikom se govori u svim zemljama Latinske Amerike, osim u Brazilu.Danas se samo u Španiji razlikuje vise dijalekata- kastiljanski,baskijski, katalonski(koji je od skora i poseban jezik), a da ne pricamo onda o Latinskoj Americi, koja je na drugom kontinentu!
Ne govori se isto u Madridu, Sevilji, Buenos Airesu ili Meksiku. Takodje se u jednoj zemlji ne izražavaju na isti način ljudi sa sela, radnici, studenti ili pisci. Tako da je logično da se jedan jezik kao španski, koji toliko ljudi govori, razlikuje od jednog do drugog govornog područja.
 
Kаstiljаnski špаnski dijаlekt
Kаstiljаnski dijаlekat špаnskog počeo je dа se formirа u 13. veku sа krаljem Alfonsom X, poznatom kao -krаlj Kаstilje i Leona. Toledo je postаo kulturni epicentаr zа krаljа i njegove nаučnike. U Toledu, ovi nаučnici stvorili su delа nа kаstiljаnskom špаnskom, а zаtim započeli niz prevodа rаznih nаučnih delа, zаkona, književnih dela, istorijskoh knjiga, itd. takođe na kаstiljаnskom špаnskom. Ovi prevodi postаli su  osnovа zа širenje informаcijа u znаčаjnom delu  Zаpаdne Evrope. Krаlj je ubrzo proglаsio kаstiljanski kаo službeni jezik zа zvanične dokumenаte i uredbe.
Dominаcijа  kаstiljаnskog dijаlekta nаstаvila je dа rаste kаko je kаtoličkа krаljevinа preuzimala veći deo  Špаnije. Izаbelа i Ferdinаnd proglasili su špаnski kаstiljаnski zvаničnim dijаlektom. Ubrzo nаkon togа pojаvilа su se književna dela nа kаstiljаnskom jeziku, dela koja  su pomoglа stаndаrdizaciji špаnskog jezikа.
Kаstiljаnski špаnski  brzo postаje zvаnični jezik svih obrаzovnih slojeva u svim delovima Špаnije. Određeni regioni održаvаju rаzličite dijаlekte, nаjviše Andаluzija zadržava karakterističnu varijantu jezika u i oko Sevilje. U Španiji sinonim španski se koristi za razlikovanje od stranih jezika, dok se kastiljanski koristi za razlikovanje od ostalih jezika koji se govore na prostoru današnje države Španije.
 
Istorijа špаnskog jezikа u Lаtinskoj Americi
Rаzumevаnje porekla špаnskog jezikа je od suštinskog znаčаjа zа prepoznаvаnje suptilne rаzlike u špаnskom izgovoru u rаzličitim regionimа. U 15. veku, Kristofer Kolumbo doplovio je do Amerike i sа sobom doneo špаnski kаstiljаnski jezik. Kаo rezultаt onogа što nаučnici nаzivаju “hispаnizacijom”, špаnski je osnovаn kаo primаrni jezik u regionu.
U rаnim fаzаmа sprovođenja ,,hispanizacije”  bilo je mnogo izаzovа iz razloga što bilo teško komunicirati sa lokаlnim zajednicamа. Dok Kаtoličkа crkvа nije zauzela čvrst stаv, bilo je neizvesno dа li će špаnski opstаti u regionu. Dаkle, Kаtoličkа crkvа je bilа instrumentаlnа u širenju upotrebe špаnskog u regionu. Konkretno, jezuiti i frаnjevci osnovаli su obrazovne instutucije zа podučаvаje dece kаtolicаnstvu nа špаnskom. Kаko su decа i аdolescenti odrastali, špаnski jezik je počeo dа se širi. Kаo što se kаtolicizаm širio, tаko je i upotrebа špаnskog jezikа kаo primаrnog oblika komunikаcije.
Uprkos nаporimа Špаnаcа dа nаmetnu jezik  domorocimа, pokušaj apsolutne dominаcije na tako velikoj teritoriji doveo je do  izjednаčavanja jezika sа lokаlnim dijаlektimа u manjim sredinama. Konkretno, meksički i peruаnski stаrosedeoci bili su u mogućnosti dа znаčаjno utiču nа jezik koji se dаnаs govori u Lаtinskoj Americi.
Jezička istrazivanja  iz Andаluzije pomoglа su dа se oblikuje izgovor zа lаtinoаmerički špаnski  sа osnovom u kаstiljаnskom špаnskom. To je rаzlog zаšto neke reči nа kаstiljаnskom špаnskom i lаtinoаmeričkom špаnskom zvuče sаsvim drugаčije čаk i sа identičnim pisаnjem. Kombinаcijа svih ovih istorijskih i socioloških dogаđаjа izаzvаla je evoluciju jezika i stvaranje posebnog oblika lаtinoаmeričkog špаnskog kojim se danas govori u Centrаlnoj i Južnoj Americi.
 
Lаtinoаmerički špаnski
U Lаtinskoj Americi, špаnski jezik imа više vаrijаnti dijаlekаtа i u rаzličitim zonаmа govori se drugačije zbog veličine teritorije, kаo i rаzličite istorije. Možemo posmаtrаti rаzvoj rаzličitih vаrijаnti lаtinoаmeričkog špаnskog u rаzličitim geogrаfskim oblаstimа: аmаzonskim, oblastima Bolivije, Kаriba, Centrаlne Amerike, Andа, Čilea, Kolumbije, Ekvаdorа, Meksikа, Severnog Meksika, Pаrаgvаjа, Peruа, Argentine i Portorikа.
 
Neutrаlni špаnski
Neutrаlni špаnski, koji se obično nаzivа Stаndаrdni špаnski ili  špаnski, je vаrijаcijа špаnskog jezikа koja  se koristi dа bi nаjveći broj špаnskih govornikа mogao dа rаzume poruku bez upotrebe lokаlne terminologije. Stаndаrdni špаnski nije sаmo “nedostаtаk regionаlnih idiomа i mаnira”, što znаči dа nije sаmo nаjmаnji zаjednički imenitelj svih vrsta špаnskog. To je sаmo standardizovan dijаlekаt, onаj koji imа neke oblike koji se ne nаlаze u drugim vrstama, nа primer, buduće sаvršeno vreme, koje se prаktično izgubilo u lokаlnim dijаlekаtima i opstаlo sаmo u stаndаrdnom špаnskom.
 
Globаlni, univerzalni špаnski
Rаzumljivi su  izаzovi koji se tiču globаlnog špаnskog, imаjući u vidu sve rаzličite lokаlne izrаze i vаrijаcije  špаnskog jezika. Konkretno, on uglavnom koristi generičku terminologiju i izbegаvа korišćenje kolokvijаlnih i neformаlnih frаza koji se rаzlikuju od zemlje do zemlje. On tаkođe uzimа u obzir termine i izrаzа koji se mogu smаtrаti uvredljivim u nekim zemljаmа .








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   Ned 26 Apr - 17:21

Španski put i jugoslovensko bespuće
Autor: Nikola Samardžić
Istoriji su ponekad potrebna dodatna objašnjenja, i kad su sadržaj i namena njenih istraživanja nedvosmisleni.

Španska i srpska istorija, uključujući jugoslovensku, i, u širokim kadrovima, Iberijsko i Balkansko poluostrvo, otkrivaju istorijske slojeve čije su sličnosti sugestivne: iskustvo u odnosima sa islamskom civilizacijom, zajednička istorija španskih, potom i balkanskih Jevreja - Sefarda, iskušenja hristijanizacije i rehristijanizacije, suočavanje s racionalizmom i prosvetiteljstvom, nacionalni oslobodilački proto-liberalizam prvih decenija XIX veka, klerikalni ili ruralni konzervativizam i tradicionalistička reakcija na modernizacijske procese, autoritarna vladavina i građanski ratovi (1936-1939, 1941-1945). Španija je nakon 1975, odlaskom diktatora, pokrenula "treći talas" globalne demokratizacije. Jugoslavija, nakon 1980, u tome nije uspela…
Ako je među njima bilo nekih sličnosti na koje je korisno ukazati, Španija i Jugoslavija su trajale na uverenjima o pomirljivosti i bogatstvu razlika, i komparativnoj prednosti, u odnosu na ostatak sveta, u jedinstvu sličnosti. Ukoliko Jugoslavija, kao imaginarna celina, nije dovoljno razumela Španiju i njeno ukupno istorijsko iskustvo, da li bi post-Jugoslaviji bila dragocena, u istom smislu, nedavna uspešna epoha španske tranzicije? Da li neuspeh u prošlosti podrazumeva neuspeh u budućnosti? Ako se istorija ne ponavlja, a utvrđeno je da se ne ponavlja, izuzev u ciklusima pojava koje su slične ali suštinski različite, da li poznavanje istorije sprečava da se ona ipak ne ponovi, ma koliko protivrečnosti u sebi sadržala ova večna dilema svake organizovane ljudske zajednice, koja vodi brigu i o prošlosti i o budućnosti? Od kolike je važnosti kultura uzajamnih komunikacija, podsetio je francuski istoričar Pjer Nora, koji je smatrao da je sjećanje, ukazujući na spontani misaoni proces, deo života samog, suprotstavljenost dijalektici sećanja i amnezije, dok je istorija problematsko i segmentirano izlaganje prošlosti...
Od početka XX veka stvarnost Španije je najmanje dvostruka. Za većinu je Španija istovremeno nacija i država, ali je za značajne udeone zajednice, koje su zadržale svoje kolektivne identitete, ipak samo država. Ima, međutim, i primera dvostrukijh identitea, u slučajevima prihvatanja jednog opšteg, zajedničkog nacionalnog okvira koji se poistovećuje sa Španijom kao celinom. Periferni nacionalizmi međutim, nisu neko istorijsko odstupanje od centralističke španske stvarnosti, niti se Španija može svesti na neslaganje matice s periferijskim "realnostima". Multinacionalne države su okrilje identiteta, jezika, veroispovesti i nacionalnih kultura u njihovom istorijskom iskustvu. One prevazilaze sukobe identiteta. One mogu imati homogenizovanu državnu strukturu i jedinstveni obrazac državljastva, ali pripadnici većine i manjinskih zajednica tu državu ipak mogu doživljavati na različite načine.
Jugoslovenske i postjugoslovenske kulture često su tumačile Španiju u svetlosti hispanskih sukoba i razdora. Građanski rat je dobio važno mesto u svetskoj književnosti, na filmu, u istoriji ili političkim naukama. Pikasova "Gernika" je krik umirućeg čovečanstva. Jugosloveni su možda umeli da osete klasičnu kastiljansku mistiku, poput Dučića u "Pismu iz Avile", mogli su da čitaju Servantesa i Keveda ili, od novijih pisaca, Unamuna i Ortegu i Gaseta. Tokom osamdesetih jugoslovenska kultura se uključivala u čitanje i tumačenje hispanoameričke književnosti. Ali je bilo i veza ispunjenih obostranom tragikom. Jugosloveni su se neposredno uverili u strahote i besmisao Građanskog rata, odlazeći da, u ime sopstvenih ideja, jedni na strani republikanaca, drugi na strani nacionalista, ubijaju Špance poistovećujući ih sa silama u istoriji koje su smatrali neprijateljskim. Potom su se preživeli vraćali u otadžbinu da, možda s jednakom strašću, ubijaju i okupatore i sugrađane. I ako Građanski rat nije iznedrio jugoslovenskog Hemingveja - utisci su se izlili u močvaru preopširne i uglavnom bezvredne memoarske proze - špansko iskustvo u jugoslovenskoj kulturi samo je naizgled marginalno. Iako su sve analogije, ionako nategnute, bile neosnovane, njihovo bogatstvo, od blagotvornih do sudbinskih i zloćudnih, poticalo je iz složenosti identiteta koje su savremenici uspevali lakše da osete nego da ih ispravno tumače.
Protok vremena je u svakoj istoriji važan činilac, gotovo sam po sebi. Očuvanje opšteg i jedinstvenog hispanskog identiteta doprineli su vremenski čvrsto povezani kontinuiteti i diskontinuiteti, epohe razvoja i prelomi naglih preobražaja. Španija je bila svetska imperija, i ostala je evropska sila. Jugoslovenska ideja bila je plemenita u onoj meri u kojoj je mogla postati opšte dobro svetske politike, ali za to ona nije imala dovoljno vremena u smislu sopstvenog trajanja. Možda su sredinom sedamdesetih, kad su se i jedna i druga nalazile pred važnim odlukama za neposrednu budućnost, Španija i Jugoslavija ukazivale na određene uzajamne sličnosti, ali su krenule različitim putevima. Bile su na izmaku po četiri decenije duge diktature, koje su pod pritiscima evroatlantskih demokratskih partnera vremenom popuštale. Španija se opredelila za budućnost demokratizacije, koja se odvijala u sastavima njenog autoritarnog režima i vodila u budućnost nacionalne i državne ravnoteže, afirmacije njenih udeonih zajednica, u procese evroatlantskih i svetskih integracija. Semjuel Hantington je Španiju smestio u kontinuitet novog liberalizma koji je konačnu prevagu odneo dve decenije posle Frankove smrti, a izneo ga je novi naraštaj iznikao iz političkog i socijalnog frankizma. Španija je imala dovoljno ljudskih, idejnih i istorijskih resursa, i mogla se poigravati sopstvenim paradoksima, ugrađujući u novo, otvoreno, demokratsko društvo. Jugoslavija nije razumela svoju prošlost, svoje neposredne potrebe, i nije umela da se idejno i strukturalno redefiniše kao celina. Štaviše, nije bila u stanju ni da sama sa sobom politički razgovara. Umesto građanskog dijaloga, ili građanskih sukoba, svejedno. Jugoslavija je sebe posmatrala u isključivoj svetlosti podgrejanih etničkih identiteta i potrebi nomenklatura da se održe u simulaciji pluralizma i demokratije. Napokon je nestala u provaliji mržnje, predrasuda, anahronizma i nasilja.
Generacije mislilaca, pisaca i istoričara bile su opsednute tom dubokom mistikom Španije, njenim istorijskim karakterom čiji su osnovni obrisi zapravo neuhvatljivi, da bi se površno skicirali.
Istorija je i prošlost, nekad i sadašnjost intimnog opažanja, istorija doživljaja ili tumačenja prošlosti. Ta je istorija, ponekad, transcendentna, prikrivena u mitu ili u izmišljenom sećanju. Arhetip Hispanije je njeno trajanje, pola miliona godina kontinuiteta organizovanih ljudskih zajednica. Identitet Hispanije bespovratno je prevazišao iberijsko tle. Hispanija je prva globalna istorijska pojava. Hispania nema jasne granice, ili ih nema uopšte…
Španija je, za Srbiju, bila daleka i nedovoljno poznata. Ako ništa drugo, njih su sudbine vodile različitim putevima. Građanski rat je Španiju duboko podelio, palo je više od milion žrtava, i najmanje dve decenije posle njegovog svršetka trajala je tvrda, spočetka okrutna diktatura. Istorija Frankove Španije odvijala se, ipak, u dva uporedna, štaviše veoma bliska toka. Dok se politička struktura režima samo neznatno menjala i prilagođa vala, špansko društvo se suštinski preobrazilo. Na samim počecima vladavine Franko je, ne obazirući se na očekivanja i zahteve svojih saveznika, sila Osovine, uspeo da zemlju sačuva na rubovima svetskog rata, da se približi pobedničkoj strani, i da se vremenom, suočen s potrebama njene svakodnevice, povlači pred strujama koje su Španiju vodile u modrnizaciju i evroatlantske integracije.
Ako je Franko, voljom sudbine i sopstvenom zaslugom, ostao zapamćen kao u svetlosti svoga autoritarnog i konzervativnog karaktera, ili kao čudni anahronizam, njegov istorijski pandan koji je vladao drugom Jugoslavijom, Tito, imao je, u tom smislu, više sreće i umeća. Pohvale Titu isticali su i zapadni saveznici koji su ga održavali podalje od sovjetskog bloka, i dominantni slojevi u društvu koje su, dve decenije nakon njegove smrti, razorile duboke podele i stradanja. Titova diktatura takođe je potekla iz građanskih obračuna, koji su se, u Jugoslaviji, odvijali u godinama nacističke i fašističke okupacije (1941-1945). I jedna i druga vladavina trajale su po tri i po decenije i bile u ponečemu makar naizgled slične. Franko je deifikovao crkvu i tradiciju, prema sopstvenom razumevanju poruka španske istorije, a Tito samoga sebe. Njihova ubeđenja i zahtevi oligarhija kojima su se okružili bili su jedina izvorišta zvaničnih ideologija, koje su, i u Španiji i u Jugoslaviji, bile nejasne i podložne povremenim prepravkama. Održavali su sopstveni kult ličnosti, nametali svoje viđenje nacionalnog jedinstva, i uporno ostali obuzeti planskom privrednom i smišljenim profilisanjem društva. U međunarodnim odnosima ispunjenim nadmetanjem velikih sila i njihovih saveza bili su oprezni i uzdržani. Unutrašnju napetost smirivali su i čvrstom rukom i postepenim otvaranjem granica. Naposletku, dugo se, u Španiji kao olakšanje, u Jugoslaviji sa strepnjom, iščekivao njihov odlazak (Franko 1975, Tito 1980).
Franko je za sobom ostavio nekoliko donekle slobodnih institucija, popust sudstva i univerziteta, pouzdanu infrastrukturu, snažne banke i razvijene gradove, tako da su demokratizacija i zvanična evropeizacija ranije završile samo od brzine kojom je trebalo slomiti otpor konzervativnih krugova u vladi, vojsci i, donekle, i vremenom sve manje, u ckrvi. Obnova monarhije i ličnost Huana Karlosa takođe su doprineli nacionalnom i demokratskom sporazumevanju. Dubinske promene ostvarila je, napokon, gotovo istovetna državna uprava. Jugoslavija je, opet, krenula putem samouništenja. Birokratski nacionalizam koji je pokrenuo raspad druge Jugoslavije ponikao je u Titovim nastojanjima da, umnožavanjem slojeva državne i prtijske nomenklature, uglavnom priučene i polusposobne, ali samozaljubljene i vešte u spletkama i manipulacijama, verovatno i samim preuređenjem federacije, obuzda sve glasnije i ozbiljnije zahteve za otvaranjem društva, liberalizacijom privrede i bržom modernizacijom. U naizgled egalitarnom društvu, postojale su i duboke razlike između tankih slojeva elite ponikle iz partijskih privilegija, nedovoljno sazrelog i stasalog građanskog staleža, i široke, polupismene ili nepismene osnovice koju su činili sitni zemljoposednici, napušteni i zapušteni, i radnici zaneti položajem koji su smatrali privilegovanim. Španija je, početkom osamdesetih, godinu za godinom, uspela da preživi eskalaciju terorizma i pokušaj vojnog udara, da izabere prvu demokratsku vladu Felipea Gonsalesa i pristupi Evropskoj zajednici i, nešto uzdržanije, Severnoatlantskom paktu. U Jugoslaviji su nacionalizmi pokrenuti samim državnim rastrojstvom, a podstakli su ih ekonomska kriza, nekompetentnost vlada i palanačka ograničenost dela inteligencije koja je sadržaj obnovljenih osećanja ugroženosti ili samodovolnosti ispunila ideologijama, podmuklim i mrzovolnim, u kojima su se preplitali klerikalizam, folklor, rasizam i neostaljinizam.
Sve bogatije i razvijenije društvo, Španija je, u poslednje tri decenije, uspela da obnovi i svoj univerzalni identitet, sve zapaženijim mestom u evroatlantskim integracijama i značajnim ulaganjima u Latinskoj Americi. Od Jugoslavije su ostale samo uspomene, i jedan zao primer. Na njenom zgarištu poniklo je nekoliko beznačajnih celina od kojih su neke ostale da tavore u neodređenom državnom okviru, i u nekoj vrsti društvenog koncenzusa o neprihvatanju uslova u kojima bi njihova demokratizacija mogla da nametne bolno suočavanje sa sopstvenom novijom istorijom, i ugrozi opstanak postkomunističkih elita. Inače je istorija sopstvenih dana, koja je brza i nagomilana događajima, teško razumljiva, i nju je nemoguće dočarati jednostavnim objašnjenjima.

Izvor: Danas 01.02.2015








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Španska istorija   

Nazad na vrh Ići dole
 
Španska istorija
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Španska istorija
» Moja istorija
» Istorija Novog Sada
» Zabranjena istorija Srba
» Istorija medicine
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-