Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Aleksa Šantić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksa Šantić    Sre 18 Feb - 16:50

KOVAČ


Ja sam kovač Sima,
Mene znade svak:
Kao bela zima,
Perčin mi je ceo
Od starosti beo;
Al' još čio, lak,
I sa žarom mladim,
Ja kujem i radim -
Tika-tika-tak.

Nisam len k'o sluta,
Još pre zore čak,
Iz čelika ljuta,
Sred izbice moje
Varnice se roje,
Sve rujne k'o mak;
Uz blagoslov neba
Tečem koru hleba -
Tika-tika-tak.

Lik moj čađa krije,
Al' nek' znade svak,
Stid me stoga nije,
Jer ta čađa cela
Znak je časnih dela;
Pa vedar i lak,
Sa čekićem svojim
Uz nakovanj stojim -
Tika-tika-tak.


1919.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksa Šantić    Sre 18 Feb - 16:51

STARI SEJAČ


Ovamo, deco! Za rala i brane!
Pred nama njive neorane stoje,
Puste, bez ploda, bez lepote svoje,
A korov, eno, pao na sve strane.

Gledajte: svuda, kao više groba,
Svrh njih se kobni gavranovi krile;
A mi svi nemi, kô trupine gnjile,
Slušamo kako grakće ta grdoba.

O deco, gde su vaše ruke? Gde je
Vaš polet? Gde je ona vatra stara,
Što svetla dela i čudesa stvara,
I jedro zrnje po brazdama seje?

Zar više nema uzornoga sveta,
Što s bola dršće kada zemlja plače
Plesniva, sparna, puna grube drače,
I bez ijednog lovora i cveta?

Greh je to, deco. Zar u senci hlada
Ležite mirno oprućenih ruka?
Ustajte, neka sa polja i luka
Odjekne snova svetla pesma rada!

Ovamo, deco! Za rala i brane!
Pred nama njive neorane stoje,
Puste, bez ploda, bez lepote svoje,
A korov, eno, pao na sve strane.


1921.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksa Šantić    Ned 26 Apr - 16:21

BAJKA

Ležo sam na žalu. Još u modrom visu
Imalo je nebo jednu zv'jezdu zlatnu,
I nad lukom druge vidjele se nisu.

Po rastrtu moru, ko po meku platnu,
Padali su prvi galebovi. Neđe
Molitva je rana u zvonu i klatnu

Jecala. Sve grane, putanje i međe
Pjevale su pjesmu. Miriso je zdravi
Vrijesak, i hridi sve sive i smeđe.

Ja sam gledo: tiho, ko san jedan plavi,
Nasmijana, topla, i ko ljiljan mio,
Okupana rosom, ona mi se javi,

I stupi mi. Jedan leptir, što je bio
Pun zlatnoga praška nad njom razvi krila,
Dok je srebrn veo titrajući krio

Purpur njenog t'jela. Iz kosa ko svila,
Iz njedara njenih, sa lica i čela
Padale su ruže, i svaka je bila

Kao krv crvena. I dok se svrh sela
Plava, tanka para u pramenju kupa,
Ona mi se prignu pa, sjajna i vrela,

Poljubi me. I njen poljubac se upi
U san moj, od zlatnih nita što se pleo.
Zatim nasmijana mekom rukom skupi

I podiže s trave svoj prozirni veo,
I pođe. Gdje srebrn talas o žal bije
Jedan krupan labud čeko je i bdjeo;

Lako, ko dah tihi što iz palma vije,
Na ustremljena mu ona sjede krila,
I s njom labud krenu što je mogô prije...

Planu more, posta ko crvena svila.
Pogorješe jedra, sve zasja! I lukom
Plovio je labud, a zora je bila

Obgrlila vrat mu ružičastom rukom.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Aleksa Šantić    Ned 17 Maj - 13:20

Da li čuješ, usred ove noći,
Iz daljine neki tajni glas?
Punan milja i božanske moći
Tiho, blago dol'jeće do nas.

Da li glase iz gorice vile
Donosi nam lahorovi let?
Il' slavuja slatkopjesme mile
U dolini uspavljuju cv'jet?

Ne! To glasi heruvima sveta
Tiho bruje u ponoći toj,
Iz svemira on zemlji dol'jeta
Da sa pjesmom sladi sanak tvoj.

Oh, pa spavaj, tu na moje grudi
Glavom kloni, zaboravi sv'jet, -
Štitiće te, dok zora zarudi,
Ljubav moja i heruvim svet.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Priča o Aleksi Šantiću – I opet mi duša sve o tebi sanja   Sub 20 Feb - 20:49

Poeziju Alekse Šantića, sigurno jednog od najvećih srpskih pesnika, verovatno ćemo najbolje razumeti prateći njegovu biografiju, koja je, kao i kod svih velikih ljudi, ispunjena velikim usponima i padovima, problemima i borbama, i gotovo stalnim odricanjem, zarad nekog višeg interesa u koji je gotovo slepo verovao.
Rođen je 27. maja 1868. godine u Mostaru, u bogatoj trgovačkoj porodici Šantića, koja je svoj posao razgranala po celoj Bosni i Hercegovini, Dalmaciji i Trstu. Njegov deda Petar doselio se u Mostar u ranoj mladosti u potrazi za boljim životom, pa je svojim poštenim i marljivim radom od običnog radnika u trgovini postao vlasnik sopstvene trgovinske radnje. Upravo zbog takvog uspeha, dedin život je uvek predstavljan kao putokaz za sve buduće naraštaje u domu Šantića. Još od ranog detinjstva, Aleksa je prilikom porodičnih okupljanja slušao priče o Petrovom dolasku u Mostar, odricanju od svih blagodeti života zarad poslovnog uspeha, te se takav model života nastavio i kroz njegove naslednike, Aleksinog oca Ristu i njegovog mlađeg brata Mihu, zvanog Adža. Kako se Miho Šantić nikada nije ženio, zbog, kako se govorilo, posvećenosti poslu i brojnih putovanja, pomoć za razvoj i unapređenje trgovinske radnje očekivala se od mladih naslednika, kojima su zanimanje i životni put trgovca unapred bili određeni, bez obzira na njihove želje, talente i mogućnosti. Tako su mladog jedanastogodišnjeg Aleksu, u nadi da će nastaviti porodičnu tradiciju, poslali u Trst kod ujaka Lazara Aničića, takođe uspešnog i bogatog trgovca, da se školuje, vidi svet i znanje stečeno prenese u Mostar, zarad napretka porodice. Kasnije, u životu, često je govorio da mu je boravak u Trstu najteži deo života, da je disciplina nametnuta od strane ujaka izazivala prezir prema svemu; nauci, trgovini, poslu, knjigama. Za razliku od Šantića, koji su svoju decu kažnjavali batinama, prosvećeni ujak nije verovao u fizičko kažnjavanje, već je Aleksu ispravljao na svakom mestu, u svakom trenutku, čak i prilikom jela, smatrajući da se svakodnevnim opominjanjem mogu utisnuti gospodski maniri. Za dečaka njegovih godina, naviknutog na stalne priče o slobodi, kojoj su u rodnoj Hercegovini pridavali poseban značaj, boravak u Trstu ličio je na kaznu, izazivao bunt, ali se naposletku ipak prilagodio nametnutim pravilima i posvetio učenju, pa se u jednom od pisama porodici obraća na italijanskom jeziku, kako bi pokazao znanje i što je interesantno potpisuje im se kao Alessandro Santich.

Školovanje je nastavio u Ljubljani, tamo završio Trgovačku školu i 1883. godine, se vratio u Mostar, gde je započeo sa vođenjem knjiga za porodičnu firmu. U početku se činilo da se Aleksa, poput brata Pere, pronašao u trgovini i da će u budućnosti uvećati imetak Šantića, ali je poseta putujućeg pozorišta zauvek izmenila njegov život. Nakon predstave, koju je sa ushićenjem posmatrao, kod mladog pesnika probudila se želja za umetnošću, pa je i sam pokušao da svoja osećanja prenese na papir. U tom periodu počinje intenzivno sa se druži sa dvojicom nešto mlađih momaka iz Mostara, sa kojima će u narednim godinama održavati veoma blisko prijateljstvo. Ta dva mladića će, takođe, obeležiti jednu epohu, ne samo u Hercegovini, nego će ostaviti i ogroman pečat u srpskoj književnosti i politici. Njihova imena su Jovan Dučić i Svetozar Ćorović.

Pošto su u početku delili istu strast prema poeziji, čitali su jedni drugima tek napisane pesme, svakodnevno tražeći nekog kritičara, poetu, koji će dati neki sud o njihovom radu. Tako su, posle nekog vremena, pronašli Dušana Lemajića, ne toliko uspešnog i poznatog pesnika, ali za provincijski Mostar, i za njih početnike, on je predstavljao pesničku veličinu kojoj se treba obratiti. „Pjesnički trofolijum“ kako su ih kasnije nazivali, posetili su Lemajića u njegovom domu, koji je iz poštovanja prema bogatim porodicama iz kojih su poticali, odlučio da ih sasluša. Po njihovim kasnijim pričama, nastalo je komešanje, jer niko nije imao hrabrosti da prvi izrecituje svoje stihove. Onda se, kao i u kasnijim godinama, Dučić pokazao kao najhrabriji i veoma drsko (Šantić je govorio da Dučić drskošću vešto prikriva strah) odrecitovao svoje pesme. Potom je Ćorović „izdeklamovao“ svoje, dok je Aleksa, nadaren za glumu i najstariji među njima, pokušao da oponaša pozorišne glumce kojima se divio, i ponesen poezijom odrecitovao svoja prva poetska dela. Na njihovo iznenađenje, ostareli pesnik upućuje pohvale govoreći da „pevaju iz srca o plemenitim osećanjima kako i dolikuje mladim srpskim pesnicima“. Na njegov predlog da pesme pošalju u somborski časopis „Golub“ gledali su sa strahom, i dalje nesigurni u poetski kvalitet svojih radova, pa su odlučili da pošalju samo jednu pesmu – ako bude objavljena da nastave, a ako ne, onda će se samo jedan od njih boriti sa kritikama. Istog trenutka, Dučić je izjavio da će biti žrtva i poslati pesmu, sa čim su se svi složili. Časopis Golub dolazio je redovno u trgovačku radnju „Risto i Miho Šantić“, ali pesma nije bila objavljena. Tek nakon nekoliko meseci, pesma mladog Dučića je štampana u časopisu iz Sombora. Ushićen i radostan, Aleksa je istog trenutka poslao pregršt svojih pesama Golubu, sve one koje je čitao Lemajiću, plus jednu novu, tek napisanu, pod nazivom „Osveta“. Njegova pesma „Proljeće“ ubrzo je objavljena, a stihovi poslednje strofe kao da su najavili buduće težnje i ideologiju velikog pesnika.

Hvala tebi, mili Bože,
Na ovakom daru!
Još Srbinu uz proljeće
Pošlji slavu staru!

Od tog dana, život mladog Alekse Šantića krenuo je potpuno neočekivanim tokom. Posvetio se umetnosti, poeziji, glumi i pokušao da obogati kulturni život Mostara.
Godine 1888. sa grupom Mostaraca osniva Srpsko pjevačko društvo „Gusle“, sa ciljem da se sačuvaju srpske narodne pesme i neguje nacionalna svest Srba. Na osnivačkoj skupštini, mladi Aleksa biva izabran za predsednika, što za porodicu Šantić, koja je uvek gledala da bude na visokim pozicijama u društvu, deluje izuzetno pohvalno. Međutim, te pohvale neće dugo potrajati, naročito nakon iznenadne smrti njegovog oca, Riste Šantića, nakon čega je Aleksa odlučio da zapostavi trgovinu i posveti se kulturnom radu. Bez obzira na bogato nasledstvo, siguran imetak i zaradu, njegov stariji brat Pero i stric Miho, nisu podržavali njegovu odsutnost u radnji. Zbog takvog stava mladog pesnika dolazilo je do čestih svađa u porodici, koje nikada nisu ozbiljnije poljuljale porodične odnose, pa se Aleksa ponekad, nakon prekora strica vraćao u radnju, ali je i sam govorio „da nema srca da juri mnogobrojne dužnike“.
Krajem 19. veka, mladi pesnici, školovani i u obrazovani, prihvatani su u svako društvo sa posebnom pažnjom. Tako su u Mostaru, mladog pesnika i talentovanog glumca Aleksu Šantića izuzetno poštovali i cenili, pratili njegov rad sa naročitim interesovanjem. Lep, bogat, pošten, osećajan i školovan predstavljao je dobru priliku za brak, pa su se mlađe dame utrkivale da posete pozorišne predstave u Guslama, kako bi bolje upoznale mladu ikonu Mostara. Međutim, pogledi poete već su bili rezervisani za Anku, kćerku vlasnika fotoateljea Stjepana Tomlinovića, koja se nedavno doselila u Mostar. Pratio je svaki njen korak, sedeo u dućanu čekajući da se pojavi kako bi joj se približio. Delovala mu je kao priviđenje; tajanstvena, sama, ili u pratnji mlađeg brata, šetala je popločanim ulicama Mostara otkupljujući misli najpoznatijeg Šantića. Viđali su se svakodnevno, i svakog puta bi se slučajno videli, porazgovarali i prošetali. Kasnije mu je kroz smeh priznala da je namerno uvek izlazila u isto vreme, nadajući se da će on shvatiti satnicu i iskoristiti priliku da je bolje upozna. Kada je od drugih saznala da objavljuje pesme, tražila je od Alekse primerke Goluba i Nevena, koje je redovno čitala i komentarisala. Pesnik se kasnije prisećao kako joj je prvi put izjavio ljubav. Napisao je pesmu „Ako hoćeš“, direktno se obraćajući Anki, spominjući njenu gustu kosu, mirisavu meku svilu, jer joj je tim rečima već ranije uputio komplimente, a ona ih iznenađeno ponovila. Pesma od pet strofa objavljena je u „Javoru“, a primerak časopisa se našao u Ankinim rukama.

Ako hoćeš da ti pjevam
Onu tihu nojcu milu,
Razvij tvoju gustu kosu –
Mirisavu meku svilu!

Na njegovo iznenađenje, vratila mu je časopis bez ikakvog komentara, što je za Aleksu predstavljalo težak udarac. Ponašala se kao da je njegova originalna izjava ljubavi nešto uobičajeno, čak i prevaziđeno, kao da je ne dotiče ili je smatra nečim potpuno beznačajnim. Potom se pozdravila i krenula niz ulicu, ostavljajući pesnika začuđenim. A onda se okrenula, nasmejala i ozbiljno rekla: „A što se tiče onog ako hoćeš – hoću“, i otrčala niz ulicu.

Ljubav između Anke i Alekse se nakon toga susrela sa prvim iskušenjima. Mostar, kao i svaka mala sredina, naročito porodica, osuđivali su ljubav bogatog Srbina i Hrvatice, ćerke običnog „kuferaša“, pridošlice iz Like, za koga su govorili da je tražio bogatu kuću kako bi obezbedio ćerku. Ipak, njih dvoje nisu obraćali pažnju, već se „Hrvatica pojavila u srpskom pevačkom društvu Gusle“ i gledala predstavu, u kojoj je, po pričama, briljirao Aleksa. Kasnije, u sarajevskom časopisu „Bosanska vila“ pisalo je „G. Šantić je ulogu Ivice odigrao tako divno da je publiku iznenadio i upravo reći začudio“.
No, porodica se sve više protivila već izvesnom braku sa katolkinjom, pa se u vezu umešao stric Miho, trudeći se da ga na svaki način odvoji od devojke koja nije ni iz njegovog naroda niti njegove vere. Od tog dana kuća Šantića, Aleksi je ličila na pakao, ispunjena stalnim svađama zbog brige za njegovu budućnost. Kada je Anka pristala da pređe u pravoslavlje, Aleksa je srećan otrčao kući, misleći da će time obradovati majku i konačno dobiti blagoslov za brak. Ali, blagoslova nije bilo, već samo ukoravanje, molbe da je napusti i svađe, na koje pesnik nije obraćao pažnju. A onda se dogodilo nešto protiv čega se Aleksa nije mogao izboriti. Majka ga je dovela ispred ikone sv. Nikole i zaklela: „Ako je dovede u kuću, majka će ih mrtve dočekati. Crni pokrov će biti njihovi svatovi“. Potom je napustila sobu.
Shvativši da može biti ili ubica ili žrtva, nesrećni pesnik nije imao snage da se suprotstavi, te je prekinuo burnu vezu sa Ankom Tomlinović, koje se sećao do kraja života i kojoj je posvetio većinu svojih ljubavnih pesama.
Anka se udala godinu dana kasnije i zauvek napustila Mostar. Svatovi su prošli pored Šantićeve kuće na Brankovcu, dok je on svečanost posmatrao sa prozora, plačući. U narednim godinama je prestao da piše, ili je pisao malo, družio se sa Ćorovićem, retko svraćao u radnju i trošio bogato nasledstvo koje mu je otac ostavio.
Ipak, njegov patriotski duh, želja za ujedinjem slovenskih naroda i konačno oslobođenje Bosne od Austrijske čizme, ispoljili su se kroz pesmu „Ostajte ovdje“, 1896. godine, kada su svi čuli za mladog i već ostvarenog mostarskog pesnika, a bila mu je tek 28. godina. Zbog nekih pesama, koje su smetale tadašnjoj Austrugarskoj državi, u nekoliko navrata napušta zemlju, odlazi u Trst, kao i na lečenje u Ženevu, kod Jovana Dučića, međutim žal za Mostarom ga vraća nazad. U tim godinama, nastaju njegove najlepše pesme, koje se mogu svrstati u sami vrh rodoljubive srpske poezije i koje su bile cenzurisane ili zabranjene, pa se Šantić približio svim organizacijama koje su za cilj imale oslobođenje Bosne i Hercegovine. Po pričama njegovih savremenika, sanjao je dan kada njegove pesme neće biti cenzurisane i zabranjivane.

„Mi znamo sudbu“ napisao je 1907. godine. Pesma je izazvala veliku pažnju javnosti i kritike, dok završni stihovi „I kad nam muške uzmete živote, Grobovi naši boriće se s vama“, ponavljani su na mnogim patriotskim skupovima širom Srbije i BiH. Šantić, iako sve siromašniji i bolesniji, iako preživljava od pozajmica, zahvaljujući bratu Peri, postaje jedna od najvećih pesničkih figura svog vremena. Zbog nemaštine, prodaje svoj deo kuće i preseljava se kod Svetozara Ćorovića, za koga se udala njegova rođena sestra, pa zajedno nastavljaju kako književnu, tako i političku borbu „za srpsku stvar“.
Kada je počeo Prvi balkanski rat, Aleksa vozom putuje do Beograda u komandu srpske vojske gde se prijavljuje kao dobrovoljac za rat protiv Turske. Na njegovo iznenađenje, biva odbijen, iako je svaki vojnik bio potreban, pa je zatražio prijem kod oficira zaduženog za prijem dobrovoljaca. U tim trenucima, pesnik Aleksa Šantić, dobio je možda i najveću potvrdu uspeha svoje dugogodišnje pesničke karijere. Major srpske vojske mu je prišao, salutirao kao da pozdravlja generala, oduševljeno odrecitovao njegove stihove, sa obrazloženjem da je veliki pesnik sa svojim patriotskim pesmama vredniji za srpsku vojsku od bilo kog vojnika, te se njegov život ne može rizikovati.
Već 1914. godine postaje dopisni član Srpske akademije nauka, ali dolazi do Prvog svetskog rata, kada Austrugarska vojska hapsi već teško bolesnog pesnika i optužuje ga za veleizdaju, a kao dokaze protiv koriste njegove patriotske pesme. Prvo ga zatvaraju u Mostaru, potom u pratnji šalju u Konjic, gde je čekao suđenje koje je unapred isplanirano da se osudi čovek koji je godinama radio na stvaranju srpskih organizacija u Bosni.
Na suđenju, tužilac je pokušavao da analizirajući njegove dokaže na poziv za ustanak, spominjući tom prilikom pesme „Boka“, „O klasje moje“, „Ostajte ovdje“ i druge, ali se mudri i već prekaljeni pesnik, na iznenađenje i osmeh prisutnih, čak i sudije, branio veoma mudro i cinično, što je i tužiocu u tim ratnim vremenima potpuno zavezalo ruke.

Oslobođenje je dočekao sa euforijom, bolestan, ali srećan, jer su se ostvarile njegove težnje o ujedinjenju slovenskih plemena. Ta euforija nije dugo trajala. Potisnut siromaštvom potražio pomoć kod mnogih političara i činovnika, koji su mu za života mnogo dugovali, međutim niko ga se nije setio. Vrhunac poraza dogodio se onog trenutka kada su mu konačno odobrili penziju, od koje je jedva mogao da kupi hranu za mesec dana života, a pritom cenzurisali njegovu pesmu na potpuno isti način kao što je to nekada radila Zemaljska vlada Austrougarske monarhije.
Veliki pesnik, borac za pravdu i prava običnih ljudi, i sam običan po načinu života, neobičan i veliki po poetskom i ljudskom izrazu, povukao se u rodni Mostar, i živeo u siromaštvu, okružen pažnjom i poštovanjem Srba, Hrvata i Muslimana, književne kritike i novinara, koji su ga redovno posećivali. Često bi se, pišući pesme, prisećao Anke, koju nikada nije zaboravio. Stalno su mu kroz glavu navirali stihovi „I opet mi duša sve o tebi sanja, I kida se srce i za tobom gine“, kada se prisećao svoje mladosti i nesrećnih ljubavi, koje su ostale daleko u prošlosti.
Preminuo je 2. februara 1926. godine u Mostaru. Kada se čulo za njegovu smrt, „Mostar je sav bio u crnini“. Sve radnje, svi dućani su bili zatvoreni, a narod je krenuo ka kući Ćorovića da oda poslednju počast „najvećem pesniku po duši i srcu“. Brojne delegacije, srpske, hrvatske i muslimanske su doputovale u Šantićev rodni grad, neki su pešačili i po 40 kilometara, da po pravoslavnom obredu isprate velikog pesnika. Čak je i mujezin, u trenucima kada je povorka prolazila pored džamije, sa minareta otpevao poslednju molitvu praštanja.

Veoma bolan utisak izazvala je činjenica da navodno zbog neodložnih obaveza, nijedan predstavnik iz Beograda, nijedan član Vlade, niko iz Akademije nauka, prosvetnih udruženja, niti Ministarstva prosvete neće doći na sahranu.
No, možda je njegova sahrana, na neki način simbolizovala i njegov život. Uvek je bio poštovan i voljen od naroda i gotovo uvek proganjan ili zaboravljan od vlasti; kao da je ranije, svojim čuvenim stihovima upućenim narodu, nekako nagovestio i svoju nesrećnu sudbinu.


Svu muku tvoju, napor crnog roba,
Poješće silni pri gozbi i piru…
A tebi samo, кô psu u sindžiru…
Baciće mrve… O, sram i grdoba!


Slaviša Pavlović








Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Aleksa Šantić    Pet 29 Jul - 17:20

Moja noći, kada ćeš mi proći? 
— Nikad! 
Moja zoro, kada ćeš mi doći? 
— Nikad! 
Moja srećo, kad ćeš mi se javiіt? 
— Nikad! 
Moje nebo, kad ćeš Mi zaplavit? 
— Nikad! 
Moja draga, kad će naši svati? 
Nikad! 
Moja suzo, kada ćeš mi stati? 
— Nikad!








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Aleksa Šantić    Pet 29 Jul - 17:21

Ponoć je. Ležim, a sve mislim na te. — 
U tvojoj bašti ja te vidjeh juče, 
Gdje bereš krupne raspukle granate. 

Mila, kô zlatno nebo pošlje tuče, 
U tihu hladu stare kruške one, 
Sjede ti djeca i zadaću uče. 

Nad šedrvanom leptiri se gone 
I sjajne kapi, sa bezbroj rubina, 
Rasipaju se, dok polako tone 

Jesenje sunce...I, kô sa visina 
Olovni oblak po duši mi pade, 
Najcrnji pokrov bola i gorčina. 

I kobna misô moriti me stade: 
Što moja nisi, i što smiraj dana 
Ne nosi meni zvijezde, no jade? 

Što moje bašte ostaše bez grana 
I slatka ploda, što rađa i zrije 
Na vatri sunca?... Gdje su jorgovana 

Vijenci plavi?... Gdi je kletva, gdi je?... 
Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te, 
I sve te gledam, kroz suzu što lije, 
Gdje bereš slatke, raspukle granate.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Aleksa Šantić    Pet 29 Jul - 17:21

Naš stari dome, kako si oronô! 
Kapije tvoje niko ne otvara, 
Po njima mirno crv dube i šara — 
Grize, kô čežnja jedno srce bono. 

Evo mi sobe! O duvaru jošte 
Ikona visi, prašljiva i sama, 
I u me gleda i šapće iz rama 
o do6u sreće, djetinjstva, milošte. 

Ovdje sam prve stihove napisô, 
Ovdje je s dušom poletila misô 
Visoko, tamo gdje se istok žari. 

Ovdje mi negda bješe raj... A sada? 
Na moje srce grobna zemlja pada, 
I ja se rušim kô ti, dome stari...








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Aleksa Šantić    Sre 31 Avg - 17:44

MOME ANĐELU


K'o ljupki cv'jetak nježni, čednu, bajnu i milu
Iz jata zvjezdica sjajnih snio te anđ'o svet,
I tvome oku dao božanstvo, moć i silu,
Što s dveri duše moje pjesmici širi let.

U divljoj borbi sv'jeta, tvoja me ljubav diže
I vrelom snage bujne talasa moju grud;
Otkako tebe poznah nebu sam, Bogu bliže,
Molim se i uznosim njegov pravedni sud.

Moja se vjera budi, sreća mi snove zlati
Kad gledam sv'jetlu zoru čarobnog lica tvog;
I u snu i na javi moja te duša prati
I tebi v'jence plete moje ljubavi Bog!...








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Aleksa Šantić    Pon 31 Jul - 17:27

BAJKA

Ležo sam na žalu. Još u modrom visu
Imalo je nebo jednu zv'jezdu zlatnu,
I nad lukom druge vidjele se nisu.

Po rastrtu moru, ko po meku platnu,
Padali su prvi galebovi. Neđe
Molitva je rana u zvonu i klatnu

Jecala. Sve grane, putanje i međe
Pjevale su pjesmu. Miriso je zdravi
Vrijesak, i hridi sve sive i smeđe.

Ja sam gledo: tiho, ko san jedan plavi,
Nasmijana, topla, i ko ljiljan mio,
Okupana rosom, ona mi se javi,

I stupi mi. Jedan leptir, što je bio
Pun zlatnoga praška nad njom razvi krila,
Dok je srebrn veo titrajući krio

Purpur njenog t'jela. Iz kosa ko svila,
Iz njedara njenih, sa lica i čela
Padale su ruže, i svaka je bila

Kao krv crvena. I dok se svrh sela
Plava, tanka para u pramenju kupa,
Ona mi se prignu pa, sjajna i vrela,

Poljubi me. I njen poljubac se upi
U san moj, od zlatnih nita što se pleo.
Zatim nasmijana mekom rukom skupi

I podiže s trave svoj prozirni veo,
I pođe. Gdje srebrn talas o žal bije
Jedan krupan labud čeko je i bdjeo;

Lako, ko dah tihi što iz palma vije,
Na ustremljena mu ona sjede krila,
I s njom labud krenu što je mogô prije...

Planu more, posta ko crvena svila.
Pogorješe jedra, sve zasja! I lukom
Plovio je labud, a zora je bila

Obgrlila vrat mu ružičastom rukom.

Aleksa Santic








happy
Nazad na vrh Ići dole
Malena40

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 10702

Godina : 41

Lokacija : Jednostavno ja...

Učlanjen : 22.01.2017


PočaljiNaslov: Re: Aleksa Šantić    Sre 2 Avg - 13:03

Na tajnom mjestu, gdje smo nekad brali
Mirisno cv'jeće pramaljeća sjajnog,
Pod krasnim v'jencem ružičica mali'
Viđ'o sam opet mog anđela bajnog...

Kroz njene bujne raspletene vlasi
Svježi je vjetrić lepršao krilom,
K'o čisto sunce, što nebesa krasi,
Sjao je osm'jeh na licu joj milom.

A njeno oko bješe tako blago
K'o prvi cv'jetak što ga nebo budi,
Sveto, k'o ono uzdisanje drago,
U pjesmi slavlja, što kroz ponoć bludi...

I sinu vjera i uskrsnu nada
Slatka k'o miris ljubice i smilja;
Sa pjesmom duša zaigra se mlada
I kao potok razli se u milja...

I ja ljubljah tako silno, strasno...
K'o zorin zračak onaj cv'jetak mio,
Al' kad me iz sna trže sunce jasno
Na mutnoj javi ja sam suze lio...
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Aleksa Šantić    Pon 14 Avg - 11:46

Алекса Шантић | АКО ХОЋЕШ
Ако хоћеш да о зори
Пјевам теби пјесме моје,
Ој, не бјежи са прозора,
Да ја гледам лице твоје!

Ако хоћеш да ти пјевам
О сунчаном топлом сјају,
Ој, погледни оком на ме,
Дивотанче, мили рају!

Ако хоћеш да ти пјевам
Ону тиху нојцу милу,
Развиј твоју густу косу -
Мирисаву меку свилу!

Ако хоћеш да ти пјевам
Мирис дивног прамаљећа,
Ој, разгрни њедра бијела -
Да удишем мирис цвијећа!

Ил' ако ћеш пјесму моју
О извору сласти бујне,
Ходи, ходи на груди ми,
Да ти љубим усне рујне!








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Aleksa Šantić    Pon 14 Avg - 11:47

Вечери света, хоћу ли те и ја
Славити пјесмом радости и среће?
У моме оку, ево, суза сија,
И моје ране постају све веће.

Твој златни поход и убогу годи,
И види Бога у часима овим;
Нада мном само мрак студени броди,
И душу бије немирима новим.

У пустој соби сам, кô сјенка бона,
У себи слушам звук погребних звона
И стискам срце јадно и кукавно.

Вечери света, дођи! Тихо, тише!
Јер овдје нико не чека те више —
Сви моји мили заспали су давно.

1904.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Aleksa Šantić    Pon 14 Avg - 11:47

БЛАГО ТЕБИ
Благо теби, ако на свијету
Нађеш срце, у ком вјера сјаји,
У коме се чиста љубав таји
Као мирис у росном цвијету.

Љепшег дара од тог дара нема -
У тој срећи тек би срећа била;
Чисто срце небеска су крила,
Што их Господ с благословом спрема.

Благо теби, ако вјерно бије
На твом срцу једно срце друго:
Скрсти руке и моли се дуго
Оној Мисли, што над тобом бдије!








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Aleksa Šantić    Pon 14 Avg - 11:47

ГОСПОЂИЦИ
Некада сам и вас на колену цупкô
И доносио вам слатке шећерлеме,
И љубио дуго ваше плаво тјеме,
И чело, и лице невино и љупко.

Но дани су прошли кô ријека нагла,
Кô тренутни снови, као пусте варке:
Сад на вашем лицу сјај младости жарке,
А на моме јесен и туробна магла.

Ја знам: ваше срце сада ватром гори,
Моје хладна зима окива и мори;
Ваше очи сјају кô два неба плава,

А моје су мутне као магле сиње...
Младост, љубав, огањ, све у гробу спава,
По косама мојим попануло иње.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Aleksa Šantić    Pon 14 Avg - 11:48

ДУША
Ја видим кад на те, топла и бијела,
Кроз твој пенџер мала мјесечина пада…
И шум сваки чујем твога одијела,
На душеке меке када клонеш млада.

Као сјенка твоја сваке те минуте
Моја душа прати и уза те дршће.
И љубице своје, чежњама осуте,
Просипа на твоју стазу и раскршће.

У баштама твојим оно роса није –
То су сузе среће што их она лије,
При сјају звијезда у тиху покоју.

У кандилу твоме када жижак цепти,
Знај, то душа моја прислужена трепти,
И просипа на те златну свјетлост своју.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Aleksa Šantić    Pon 14 Avg - 11:48

ЈЕСЕН
Прошла је бура, стишале се страсти,
И љубав с њима све је ближе крају;
Друкчије сада твоје очи сјају
У њима нема ни силе ни власти.

Ја чујем: наша срца бију тише,
Твој стисак руке није онај прави;
Хладан, без душе, без ватре и крви,
К'о да ми збори: нема љета више!

За друштво некад не беше нам стало,
О себи само говорасмо дуго;
Но данас, драга, све је, све је друго:
Сада смо мудри и зборимо мало.

Прошло је лето! Мутна јесен влада.
У срцу нашем ни једног славуља.
Ту хладан вјетар свеле руже љуља,
И мртво лишће по хумкама пада.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Malena40

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 10702

Godina : 41

Lokacija : Jednostavno ja...

Učlanjen : 22.01.2017


PočaljiNaslov: Re: Aleksa Šantić    Juče u 18:45

Nikada se nisam puzajući peo
Uz pragove gorde, štono vode skutu
Visokih i moćnih; niti sam na putu
Svome igda čelom prah po tlima meo.

Moja duša nije u taštini grezla,
Nit' je bilo grubog crva da je načne.
Ja sam išô visu gdeno beskonačne
Podižu lepote svoja carska žezla.

Svojim čelom samo pred njihove skute
Padô sam, i cvećem osipô im pute,
I klečô gde njihov svetli oltar stoji.

One su mi dale svoga srca deo,
I zagrljaj njihov i poljubac vreo
Veliki i sjajni ordeni su moji.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Aleksa Šantić    

Nazad na vrh Ići dole
 
Aleksa Šantić
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» ALEKSA ŠANTIĆ: " EMINA "
» Aleksa Šantić
» Miroslav Antić
» Aleksa Santic
» VOLIM BEOGRAD...
Strana 7 od 7Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-