Стеван Сремац

Стеван Сремац
(1855.- 1906.)





Стеван Сремац (Сента, 11/23. новембар 1855 — Сокобања, 12/25. август 1906) је
један од најзначајнијих и најчитанијих српских реалистичких писаца, академик.

Биографија

Рођен је у Сенти, у Банату, 11. новембра 1855. године, у занатлијској породици, где је провео рано детињство а делом и код баке по мајци у Пироту. Пошто је остао без родитеља, ујак Јован Ђорђевић, знаменити српски историчар и књижевник, доводи га 1868. године у Београд на даље школовање. Ту завршава гимназију (1875) и опредељује се за студије историје на Великој школи у Београду и за припадност Либералној странци. Свој радни век провео је као професор у гимназијама у Нишу, Пироту и Београду. Као добровољац учествовао је у ратовима 1876. и 1877 — 1878. године. Умро је 12. августа 1906. године у Сокобањи.


Писац

Почео је да пише релативно касно. У тридесет и трећој години живота, 1888. године, почео је да објављује прозне хронике о личностима и догађајима из српске прошлости, које ће се појавити као књига 1903. године под насловом „Из књига староставних“. То је било пишчево одуживање дуга професији историчара, љубави према националној прошлости и сну о великој Србији. Реалистичку прозу почиње да пише тек после доласка у Београд. Дугогодишњи живот у Нишу био је период стваралачке инкубације. Прву реалистичку приповетку објавио је 1893. године под насловом „Божићна печеница“, а потом следе „Ивкова слава“ (1895), „Вукадин“ (1903), „Лимунација на селу“ (1896), „Поп Ћира и поп Спира“ (1898), један о најбољих хумористичких романа у нашој књижевности и „Зона Замфирова“ (1906) најбоље компоновано Сремчево дело. Иначе Сремац је био познат као „писац са бележницом“. Његова дела су углавном реалистична и садрже одређену дозу хумора у себи. Карактеристичност његовог стваралаштва је такође и епизодичност. Такође битно је да су његова дела везана за три релације: Београд-Ниш-Војводина.


Књижевни утицаји и узори

Као приповедач Сремац се у великој мери ослања на ранију традицију српске прозе, нарочито на дела Јакова Игњатовића. Са Игњатовићем га повезују многе заједничке црте: конзервативност и традиционализам, идеализација прошлости, љубав према простом свету чији живот најрадије приказују у својим делима, хумор.
Од страних писаца највише је волео Сервантеса и Гогоља. Са Гогољем га повезују такође многе заједничке особине, нарочито у стилу и књижевном поступку.
Познавао је и ценио енглески реалистички роман 18. и 19. века: Филдинга, Свифта, Дикенса, Џорџ Елиота.
По познавању домаће и стране књижевности и начитаности, Сремац спада у најобразованије српске писце друге половине 19. века.

Либерал

Рођен у Бачкој, где је сан о великој Србији било основно духовно обележје, брзо је пришао Либералној странци која се заносила романтичном прошлошћу а у пракси била потпора режиму Обреновића. То ће га окренути против свега што је ново и што је дошло са стране, из Европе. То ће га окренути и против Светозара Марковића и његових присталица, па ће до краја живота остати окорели конзервативац окренут прошлости, противник сваке промене. Сремац је на страни газда, бирократије, власти и владара; он је против сеоске сиротиње и слободоумних учитеља. У „Луминацији на селу“ и „Вукадину“ проговорио је Сремац либерал, огорчен на политичке противнике и нетрпељив.


Сукоб писца и политичара

У Сремчевом делу сукобљавају се две стране његове личности: Сремац грађанин и политичар и Сремац писац. Као грађанин, Сремац је на страни старог, патријархалног и старовременског у људима и животу, на страни онога што полако чили и нестаје. Његов живот у паланци је живот у амбијенту који воли, који му „лежи“. Као политичар је на страни конзервативних идеја, на страни оних који имају и владају. Сремац писац надвладава Сремца политичара и тада настају приповетке и романи трајне умјетничке вредности.
Стеван Сремац је расни реалиста. Обдарен способностима посматрања и запажања проницања у суштину појава и догађања. Сремац је увек полазио од стварних чињеница и података, од онога што је видео, проверио и забележио.
Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1906.


Дела

Ивкова слава, 1895.
Поп Ћира и поп Спира, 1898.
Зона Замфирова, 1903.
Насрадин-хоџа
Из књига староставних


Приповетке

Вукадин
Лимунација на селу
Чича Јордан — једна слика, 1901.
Кир Герас, 1903.
Ибиш-ага
Нова година
Аца Грозница — слика из Бачке, 1905.
Идеал, 1904.
Дим и дим, 1904.
Мица и Микица – или »За ’но наше негда што бијаше«, 1904.
Ђокица — слика из Београда приликом пописа људства и стоке, 1904.
Малер — слика из Београда приликом пописа људства и стоке, 1905.
Зли поданик
Нова година, 1904.
Јусуф-агини политички назори
Јунак дана – или »Његов дан«, 1904.
Нацкова женидба, 1906.
Јексик-аџија, 1902.
Прва жалост Пушина — једна сличоца, 1902.
Капетан Марјан — једна слика, 1902.
»Часна старина!...« — слика из друштва, 1903.
У трамвају – илити: Једна — ако ма и овлаш прелистамо нашу историју — јасна и доказана истина — (У виду скице један панегирик генију српском.)
Поштарев испит — сличица
Божићна печеница
Максим — једна троглава силуета из наших дана
Бури и Енглези — сличица из српског живота
Погрешно експедовани аманет — слика из београдског живота која би управо требала га уђе у Тасин дневник
Политички мученик — сличица из нашег друштва
Пазар за старо — привредно-економска слика из живота београдских домаћица
Путујуће друштво
Ћир Моша Абеншаам − или прича о тме како је ћир Моша изгубио једну своју повластицз, 1902.
Пера Дружески — слика из нашег друштвеног живота, 1904.
Величанствена шетња мадам-Помпадуре – или (Што је рек′о Вук Врчевић) »Али је боља наравска али учена«, 1906.
Seccesio plebis
Либаде — скица
Ћирин јубилеј
Прича о томе како је један књижевник појео мецената свог — скица
Човекова трагедија – или – Бал у Елемиру – истинит догађај, епос у 10 песама



wikipedija

Ženidba, to je prosto jedna sreća. Imaš, kažu, punu vreću zmija i među njima jedna jegulja; turiš ruku u vreću pa biraš! E, pa hajde ti sad potrefi baš onu jednu, jedinu jegulju.

Riba i gost treći dan smrde.

Prva ljubav i majska kiša plahe su, ali očas prođu.

Zalud glava kad ne nose noge.

Ne mrzim čovjeka koji zlo kaže, nego čovjeka koji zlo misli.

Teško svome bez svoga.

Nije blago ni srebro ni zlato već je blago što je srcu drago.

Gdje ima vatre, mora i dima biti.

Što da izmišljam teme kada ih sam život u izobilju nudi i ljude kad ih posve dnevno promatram po ulicama i kavanama.



Tko hoće magarca da jaše mora muziku da mu sluša.

Figura po Matošu



Piše: Zoran Aracki

"BIJAŠE visok, zdrav, lijep čovek `bez felera`... Rumen, rano sijed,
sijerih očiju, brkat, duguljastih obraza, pravilnog, malo zavijenog
nosa, krupnih obrva, visokog, bijelog čela. U govoru je `vrskao`; imao
je poteži jezik. Krupan glas, sitni koraci, tip starog garsona,
intelektualnog bećara. Samo gologlav u onoj bujnoj kao griva slobodnoj
kosi, izdavaše se na prvi pogled artist i intelektualac."

Ovim rečima opisivao je Stevana Sremca (1855-1906), jednog od
najpoznatijih srpskih književnih realista, njegov savremenik i prijatelj
iz beogradskih dana Antun Gustav Matoš.

Njegov bliski prijatelj iz Niša - Kalča lovdžija, čiji je lik tako
uspešno smestio u svoje najpoznatije delo "Ivkovu slavu", imao je nešto
drugačiji opis:

"Obuka jedno kapuče, t`načko, jedne kratke pantalone - ličeše na ribu
vretenarku."

Upravo između ova dva kontrasna opisa može da se smesti jedan poprilično
bogati i raznovrsni život Stevana Sremca, rođenog pre tačno 150 godina,
čoveka koji je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj književnosti.

Rođen i odgajan u Bačkoj, u sredini koja je odisala gospodstvenošću,
poprimio je mnoge od manira koji su odlikovali tadašnje evropejske
sredine. Međutim, kako je zlatne godine svog života proveo na srpskom,
tek oslobođenom, jugu nije uspeo da se odupre onoj iskonskoj lepoti
starog načina života, već joj se u potpunosti prepustio i manirom vrsnog
pripovedača pretopio je u svoje mnogobrojne pripovetke, od kojih su
neke, "Ivkova slava", "Zona Zamfirova", i "Ibiš aga", i danas veoma
aktuelne i rado primljene. Živeo je u burnim vremenima, a uzdisao za
prošlošću.

Po rođenju Vojvođanin, iz Sente, Sremac je najveći deo svog života
proveo u Srbiji. Najduže je živeo u Beogradu, gde je završio gimnaziju i
Veliku školu na kojoj je diplomirao na istoriji (1878. god), potom je
jedanaest godina proveo u Nišu i oko dve godine u Pirotu, da bi se
vratio u Beograd 1892, i do smrti bio profesor gimnazije. U svojim
delima prikazao je sve tri sredine u kojima je živeo: vojvođansku, nišku
i beogradsko-srbijansku.

Formiran pod uticajem svog ujaka Jovana Đorđevića, pisca državne himne
ondašnje Srbije "Bože pravde", istaknutog nacionalnog radnika, osnivača
Narodnog pozorišta u Beogradu i konzervativnog političara, Sremac je bio
izraziti tradicionalista, konzervativac i antidemokrata u politici,
protivnik Svetozara Markovića i radikala, vatreni pristalica monarhije i
režima kralja Milana. Sa simpatijama je pisao o pojavama, ljudima i
običajima koji nose obeležje starinskog, patrijarhalnog.

Jovan Deretić u "Kratkoj istoriji srpske književnosti" tvrdi da je
Sremac "takav život našao u malom svetu vojvođanskog sela, koji je s
mnogo toplog humora i lirizma opisao u svom glavnom delu, romanu "Pop
Ćira i pop Spira", da ga je "našao takođe u starobalkansko-orijentalnom
ambijentu Niša iz prve decenije posle oslobođenja, onog Niša koji je
obasjao svojim vedrim, lirskim humorom u delima "Ivkova slava", "Zona
Zamfirova" i "Ibiš-aga". Moderna Srbija u koju su prodirali evropejski
duh i zapadnjački način života bila mu je daleka, pa čak i mrska. Nju je
prikazao u delima "Vukadin", "Luminacija na selu" i drugim. Sa
simpatijama je gledao jedino na periferiju Beograda, na sitne trgovce i
zanatlije o kojima je sa blagim humorom govorio u pripovetkama "Čiča
Jordan", "Kir Geras", "Buri i Englezi" i drugim.

Svi se slažu da je Sremac bio izuzetno darovit posmatrač života i ljudi,
njihovih navika i strasti, vrlina i mana. U književnosti se pojavio u
vreme duhovnog i političkog previranja u zemlji, u vreme formiranja
političkih stranaka i partijske borbe za vlast. U tom vrtlogu mnogi se
nisu snašli, ali je Sremac došavši u novu sredinu, gde se međusobno bore
staro i novo doba, posmatrao ljude i njihovu strasnu trku, i to sa
velikim simpatijama preneo u svoja dela. U njegovoj blagoj duši stalno
su se o prvenstvo otimali dobar Srbin i dobar čovek, a u radu dobar
istoričar i dobar humorist.

ŽIVOT JE TEMA



SREMAC je veoma malo izmišljao. Njegovi su likovi i fabule pozajmljivani
direktno iz života. Neki su naslikani toliko životno da su postali
simbol, pojam i oličenje niza društvenih pojava i tipova.

- Što da izmišljam teme kada ih sam život u izobilju nudi, i ljude, kad
ih posve dnevno posmatram po ulicama i kavanama - govorio je Sremac.

Puno srce - Sente



STEVAN Sremac je svojim raskošnim perom podjednako proslavio i srpski
sever i srpski jug. Rođen u Vojvodini na obali Tise, u Senti, sa
podjednakim zanosom pisao je i o životu u Vojvodini, kao i o životu tek
oslobođenog juga Srbije, a na kraju i o samoj prestonici - Beogradu.

U vreme rođenja Sremca 1855. godine Senta se kao i cela Vojvodina
nalazila na teritoriji Austrougarske, ali je u ovoj maloj varoši
građanske tradicije bilo dosta Srba, Mađara, Nemaca i nešto Jevreja.
Svaka kuća u toj idiličnoj varoši priča je za sebe. Ovde je živelo mnogo
ljudi koji su ostavili dubok trag u srpskoj kulturi, od Joce Vujića,
najvećeg dobrotvora beogradskog univerziteta, preko Jovana Đorđevića,
pisca srpske himne "Bože pravde", Evgenije Đeke Branovački, dobrotvora
Matice srpske itd. Pa, ipak, Stevan Sremac je, svakako, jedan od
najznamenitijih Senćana.

Sremčev bliski prijatelj i biograf profesor Mile Pavlović u literaturi
poznat pod pseudonimom Mile Krpa portretiše Sentu 1938. godine (u
biografskoj knjizi o Stevanu Sremcu) kao staru varoš "pre rimskog
vladanja" okruženu salašima i ritovima... a drugi biograf Pavle Popović,
akademik, navodi da je ona posredno opisana u Sremčevom romanu "Pop
Ćira i pop Spira".

- U svom najboljem delu "Pop Ćira i pop Spira" - kaže akademik Popović -
on (Sremac) se seća svog rodnog mesta, i Bačke uopšte, sa nežnošću.
Pominje svaki čas Tisu na kojoj Senta leži, ili Tisapart, tj. kraj
varoši pored Tise: oduševljava se bačkim narodnim pesmama: pominje i
upravo opisuje Bačku i ako se pripovetka dešava u Banatu.

U Senti, gradu satkanom od kolorita različitih vera i kultura, rodio se
Stevan Sremac 23. novembra 1855. godine (po starom kalendaru 11.
novembra), oko 5 sati po podne, u dvorišnoj kući svojih roditelja.
Njegov otac Avram Sremac bio je senćanski krojač skromnog porekla, a
majka Ekaterina Katica iz ugledne srpske trgovačke porodice Filipa
Ćorđevića, iz istog mesta.

Avram Sremac i Ekaterina Đorđević venčali su se u Senti 12. novembra
1853. godine, u pravoslavnom hramu svetog arhangela Mihaila, koji i
danas postoji iako je od njegove izgradnje prošlo više od dva i po veka.
Avram je tada imao 24 godine, a Ekaterina 19. Iz tog braka rodilo se
troje muške dece: Stevan 1855, Jovan 1857. i Andrej 1858. godine. Braća
su rano ostala bez roditelja. Majka im je umrla veoma mlada, s 24 leta
(Stevan je tada imao tri godine), a 1867. godine, šest godina kasnije,
umire im i otac. Dečaci su odrasli u dedinoj kući, a kako su brzo ostali
i bez dede, brigu o njima preuzeo je ujak Jovan, koji se sa sestrom
Martom 1868. godine preselio u Beograd.

Sremčev brat Jovan bio je dvorski limar, dok je mlađi Andrija postao
krojač. On je otišao u Ameriku, postao imućan i živeo u gradu Vest
Inglvud, u američkoj saveznoj državi Nju Džersi. Andrija je svom rodnom
gradu Senti zaveštao 1938. godine 100.000 dinara radi osnivanja
zadužbine za školovanje sirote dece, a takođe poklonio Srbskoj
pravoslavnoj crkvenoj i školskoj obštini u Senti tri ordena Stevana
Sremca, koji se danas čuvaju u senćanskoj biblioteci. Jovan Sremac je
posle Stevanove smrti 1906. godine poklonio gradu Nišu i Narodnoj
biblioteci njegovu vrednu ličnu biblioteku od skoro 1.000 knjiga.

Na severnom delu groblja u Senti nedavno su supružnici Teodora i Petar
Terzić, istraživači zavičajne istorije, pronašli, sav zarastao u korov,
spomenik koji je Andreja Sremac podigao svojoj majci. Posle nekoliko
dana čišćenja, u čemu je pripomagao i lokalni grobar, i ponovnog
klesanja imena pojavio se monument u punoj veličini. Na spomeniku je
pored imena Katice Sremac i ostale familije zabeleženo da ga je podigao
Andreja Sremac "građanin slobodne Amerike u Njujorku". Na tom spomeniku
nema imena Stevanovog oca Avrama. Ta činjenica objašnjava se time da
brak Avrama i Ekaterine nije bio baš najsrećniji. Ubrzo posle smrti
Ekaterine, Avram se oženio Milicom Radivojević i 1861. godine sa njom
dobio sina Vladimira.

Pretpostavlja se da je i Avram Sremac sahranjen na groblju u Senti, ali
niko ne zna gde se nalazi njegov grob.

Uživao u kocki



STEVANOV otac Avram voleo je kafanu i često u njoj ostajao do dugo u noć
uživajući u pijankama i kocki na kojoj je obično gubio velike sume
novca. Vremenom je postao grub prema ženi, pa su se iz njihove sobe
poneki put čuli psovka i plač.

- Bio je lepo razvijen, sa vedrim, veselim očima i rumenim licem -
opisao je svog oca Stevan Sremac. - Nosio se kako se nose nemeši i
velika gospoda. Šešir malo naero, uvek obrijan i brci ufitiljeni. Sa
nama se malo zanimao, iako nas je mnogo voleo... Kući je često kasno
dolazio, zbog čega se, poneki put, čuli psovka i plač, ali se on na to
nije obazirao...

Detinjstvo kod ujaka



MALO je poznato da je Stevan Sremac po majčinoj liniji cincarskog
porekla. O tome pouzdano svedoči rodoslov Sremčevih predaka.

- Preci Stevana Sremca su iz Stare Srbije i oni su u Vojvodinu došli u
17. veku, najverovatnije u vreme Čarnojevićeve seobe ili kasnije - tvrdi
Jovan Mladenović, kustos Narodnog muzeja u Nišu, čovek koji se više
godina bavi izučavanjem života jednog od naših najpoznatijih
komediografa. - Njegovi preci su, najverovatnije, najpre došli u Srem,
docnije prešli u Bačku, a u vreme mađarske revolucije 1848. godine
zatekli se u Senti, gde su se stalno nastanili. Poznat je rodoslov
Sremčevih potomaka na osnovu jedne njegove beleške o poreklu, ali samo
sa ženske linije, dok podaci o precima sa muške strane nisu poznati.
Sremčev deda po majci zvao se Filip, sin Jovana Đorđevića iz Iđoša, a
baba Ana bila je ćerka Julke i Obrada Miloševića, zlatara iz Stare
Srbije. Negde u Staroj Srbiji Obrada su ubili i opljačkali Arnauti, a
njegova žena Julka sa troje male dece i nešto sačuvanog zlata došla je u
Sentu. Sremčeva prababa Julka bila je poreklom Cincarka ili Grkinja. Na
to ukazuje memoarski zapis jedne Sremčeve rođake Vide D. Radojčević iz
1953. godine, koji se čuva u Arhivu SANU. U tom dokumentu piše da "ako
bi je zapitali (Julku prim. autora) odakle je došla u Sentu, odgovarala
bi: `Od ta Maleš planina!`" (nalazi se u Makedoniji).

Sremčev deda po majci Filip Đorđević bio je ugledni senćanski trgovac.
Imao je radnju u Senti, bio član Gradskog veća i Matice srpske.
Obrazovan i imućan, pomagao je pri realizaciji kulturnih i nacionalnih
projekata toga vremena, posebno očuvanju srpske kulturne baštine.

- Uživao je ugled i među Mađarima, koji su ga zvali "budna glava".
Podržavao je i Srbe i Mađare, naročito sirotiji svet, zbog čega je u
građanstvu, kao i kod vlasti, uživao veliki ugled i poštovanje - navodi
Sremčev biograf Mile Pavlović.

U 24. godini Filip se oženio Anom Malešević sa kojom je imao devet
kćeri, među njima je bila i Stevanova majka Ekaterina (1834-1858), i
jednog sina Jovana, koji će posle smrti Sremčevih roditelja biti njegov
staratelj.



Porodica Đorđević živela je u velikoj kući u središtu Sente i tu
negovala srpsku tradiciju i nacionalno vaspitanje, što će najpre majka
Ekaterina, a potom i ujak Jovan snažno preneti na mladog Sremca. To
vaspitanje i taj duh Stevan Sremac će potom pretočiti u moralno načelo
koga se striktno pridržavao ne samo u životu, već i u svom književnom
delu, što je najizraženije u istorijskim pripovetkama o srpskim županima
u ciklusu pod naslovom "Iz knjiga starostavnih".

Stevanov omiljeni "uja" Jovan Đorđević, autor himne "Bože pravde", bio
je, nesumnjivo, jedan od najvećih umova i rodoljuba svog vremena u
Srbiji. Kao visokoobrazovani čovek bio je zahvaćen valom oduševljenja za
narodne ideale. Naročito je radio na duhovnom podizanju svog naroda, a
sve u želji da se među Mađarima očuvaju jezik i vera srpskog naroda.

- Njegovom inicijativom i preduzimljivošću, dok je još sarađivao na
"Srbskom dnevniku", probuđen je interes u narodu za življi rad na
unapređenju pozorišta i pozorišne umetnosti, čime se kroz glumu i živo
prikazivanje istorije uticalo na čuvanje tradicija i svetlih primera
prošlosti - napisao je Mile Pavlović u svojoj knjizi "Stevan Sremac"
objavljenoj još 1938. godine.

Iz Sente u Novi Sad, a potom u Beograd stigao je Jovan Đorđević, a ubrzo
zatim i sva tri njegova sestrića - Stevan, Jovan i Andrija. Dečaci su
bili prilično nestašni, pa je ujak dvojicu mlađih poslao na zanat, a
školovanje je nastavio samo najstariji - Stevan Sremac.

Đak velike škole



STEVAN Sremac je veoma voleo svoj rodni grad Sentu i ponosio se njom. Iz
tog razloga, mnogo kasnije, u Srbiji potpisivao se sa Senćanin. Ipak,
napustivši ovaj grad kao dete, više nije dolazio da ga vidi.

- Čujem da je sva pijaca senćanska u jevrejskim rukama, pa mi sad nije
milo da tamo dođem - govorio je Sremac J. Vujiću, velikom dobrotvoru
Beogradskog univerziteta, takođe poreklom Senćaninu.

U Beogradu Stevan Sremac je učio u Prvoj gimnaziji, tada Velikoj. Ovu
školu završio je 1874. godine. Gimnazija je tada imala samo šest razreda
i nije bilo mature. Direktor gimnazije bio je Đorđe Maletić, a
profesori Stojan Novaković, Stojan Bošković, Miloš Zečević, Gavrilo
Vitković, Jovan Đaja, Stevan Kaćanski, Alimpije Vasiljević i dugi.
Zajedno sa Sremcem, gimnaziju su tada završili Ljubomir Nedić, Stevan
Mokranjac... Drugovao je i sa bivšim profesorima gimnazije Sretenom
Pašićem, Vitomirom Mladenovićem, Svetozarom Atanackovićem, Ristom
Nikolićem...

Sremac je bio od onih koji su voleli da čitaju. Kako je njegov ujak
Jovan Đorđević, kod kojeg je živeo, bio upravnik Narodnog pozorišta to
je veoma često gledao teatarske predstave.

U Beogradu je Sremac učio i Veliku školu, od 1874. do 1878. godine.

- Jedanput Srbijanac, on je to ostao stalno - napisao je u svom tekstu
"Stevan Sremac Čovek" njegov biograf akademik Pavle Popović. - Postavši
punoletan 1875. on je odmah primio srpsko podanstvo. "Bio je", kaže se u
njegovom Službenom listu, "austrijski podanik do 1875, a od tada
srpski."

Na Velikoj školi, Sremac je učio istorijsko-filološki odsek. Profesori
su mu bili: Daničić za filologiju, Novaković za istoriju srpske
književnosti, Stojan Bošković za opštu istoriju, Panta Srećković za
srpsku istoriju. Uz stare prijatelje na Velikoj školi stekao je i nove,
među kojima Savu Antonovića i Luku Lazarevića, poznate beogradske
profesore.

U VREME kada je Stevan Sremac bio na Velikoj školi, Srbiju su preplavile
socijalističke ideje Svetozara Markovića. Međutim, Sremac im se nije
prepustio i oštro ih je kritikovao. "Nove ljude" Sremac je gotovo po
pravilu prikazivao karikaturalno. O samom Svetozaru Markoviću govorio je
s podsmehom. Smejao se tome kako su ga nazivali sledbenici njegovi
imenom, a ne prezimenom, dodajući pri tom reč "pokojni". Ljubomir Nedić
je objašnjavajući Sremčev odnos prema Svetozaru Markoviću podsetio da je
Sremac upotrebio Njegošev stih: "Svetu lampu lud vjetar ugasi", misleći
na štetu koju je po njegovom mišljenju socijalistički pokret Markovića
naneo srpskoj narodnoj misli.

Među mladim ljudima u Srbiji su se u to vreme sve češće pominjala imena
Karla Marksa, Engelsa, Bihnera, Černiševskog, Bakunjina i drugih, a reči
"novi poredak", "oslobođeno društvo", "socijalna demorkatija",
"socijalizam i internacionala", "federativni savez radničkih i
zemljoradničkih organizacija" postajale su sve omiljenije. Sremac je
imao dosta drugova u tim sredinama i s pažnjom je pratio ono što se tamo
govorilo i događalo. Međutim, redovno je ostajao po strani.

Vaspitavan u najranijoj mladosti na patrijarhalnim shvatanjima i
tradicijama on nije mogao i nije želeo da se uključi u taj novi pokret.
Koncepciju o narodu, njegovim patnjama i robovanju, poeziji i mitu,
shvatao je kao vrhovno blago svakog Srbina. Upravo zbog toga čvrsto je
ostajao na poziciji da je novo društvo nešto što ne treba podržavati.
Takvom stavu ostajao je dosledan i u svojim pripovetkama.

- I kao što u istorijskim pripovetkama glorifikuje narodne vladare,
velmože i junake, znane i neznane, tako u humorističkim pričama, gde se
dotiče političkog života onog vremena ("Ideal", "Maksim", "Luminacija na
selu" i dr.) ispoljava jasno oštrinu svoje satire i duha prema
političkim protivnicima i njihovim nazorima - ocenio je Mile Pavlović,
njegov biograf, dodavši pri tom tvrdnju da je Sremac bio - "čist
nacionalist"!

PONOSNI PATRIOTA



SREMAC je imao mnogo prijatelja, a jedan od njih bio je Antun Gustav
Matoš, koji je svoju prvu recenziju napisao upravo o Sremčevoj "Ivkovoj
slavi".

- Nije se radi kritike na mene ljutio kao Janko Veselinović - govorio je
Matoš. - Sam velik šovinista, znajući me pravaša (onda me beogradska
boemija zvaše Folnegović), on me smatraše izgubljenom ovcom, zalutalim
neprobuđenim Srbinom, naročito pošto mu opisah svog "didu", punokrvnog
Hrvata, Bunjevca i bačkog učitelja. Na njega me Sremac nevjerovatno
podsjećaše, ne sluteći da me to sijećanje na bačka sela, na dunavske
ritove, na sjajne i široke horizonte onih bogatih ravnica najviše k
njemu privlačilo... Bijaše tipičan Srbin, konzervativac i zagriženi
liberal, nacionalist... patriota ponosit kao Svift, obožavaše svoju
zemlju kao Stern.

Ratnik đačke čete



Osećaj pripadnosti naciji bio je kod Sremca izuzetno izgrađen, i u
trenutku kad je Srbija odlučila da krene u oslobodilački rat od Turaka,
1876-1878. godine, on nije imao nikakvu dilemu, već se odmah priključio
tom pokretu. Profesor Milan Kujundžić, u književnosti zvani Aberdar,
osnovao je tada takozvanu Đačku bateriju i Sremac se u nju, među prvima,
dobrovoljno upisao.

Međutim, nisu svi bili blagonakloni u odnosu na ovaj potez. Đačku
bateriju dobrovoljaca neki su nazvali "mider baterijom", a među
protivnicima je bio i Sremčev ujak Jovan Đorđević. On je formiranje ove
baterije smatrao avanturom, a ne dovoljno promišljenim potezom.

- Da si ti temeljitije konstitucije i vojnički spreman za borbu, ko bi
bio tako glup da te zadrži - govorio je Đorđević. - Pa i bez toga ne
branim ja tebi da se boriš za ideale srpstva, za koje bi i sam dušu
svoju dao. Ali, ti ideš tamo gde ćeš gladovati i cvokotati od zime; gde
ćeš da pomogneš Kujundžiću da stekne kolajnu, a sebi jektiku ili sigurnu
smrt... U ime tvoje pokojne matere i u ime tvog pokojnog dede, hoću da
ti prigovorim... Njima sam se zaverio da ću da bdeti nad tobom. To sam
do danas vršio savesno, pa moram i sad, možda poslednji put da vršim,
kad ti mesto njih kažem: Ne idi!

Đorđević je objašnjavao Stevanu da Đačku bateriju ne vodi nikakav
vojskovođa, već zanesenjak, lirik kome ostali treba da posluže kao dekor
za sticanje slave. Međutim, sestrić ga nije poslušao.

- Za mene bi bila najveća sramota ne uzeti učešća u borbi za
oslobođenje, ma ko me vodio! - odgovorio je Sremac svom ujaku. - Svi ste
nas tome učili, a vi ponajviše: da živimo i ginemo za srpstvo! Učili
ste nas punih dvadeset godina... Svi kličete godinama kroz svoje pesme:
"Dole ropski lanci! U sveti rat!" - a sad, kad je rat na pragu - "Nemoj u
rat!" Kad se treba latiti puške - "ne diraj, to nije za tebe!" Idu
toliki da prolivaju svoju krv za srpske vekovne svetinje, a ja šta! - da
za to vreme obijam kavanske pragove. Ne, to ne smem, ne mogu, to neću.
Ne pripadam ja samo sebi i porodici, nego i naciji... tako ste me sami
učili!"

Smatra se da je odlazak u dobrovoljce bio prvi i jedini sukob sestrića i
ujaka.

U BOJEVIMA Sremac nije učestvovao, jer prilike za to nije bilo. Pa,
ipak, bili su to izuzetno teški dani. Đačka baterija bila je prepuštena
sama sebi. Sremac je išao peške od Beograda (pošao 8. januara) do
Aleksinca (stigao 14. januara), pa zatim dalje do Niša i Vranja. Na putu
se gladovalo i cvokotalo od zime. U vojsci je dobio čin kaplara. Iz tog
pohoda jedva je izvukao živu glavu.

U uspomenama njegovog saborca i prijatelja Mihaila Cerovića ostalo je
zabeleženo da je na putu od Vlasotinca ka Vladičinom Hanu, gde se
kretala njegova jedinica, Sremac od umora i iscrpljenosti zaspao u snegu
i umalo tu nije ostao. Samo je pretnja revolverom vozačima poštanske
kočije, na koju je Cerović bio prinuđen, doprinela da kasnije poznati
pisac bude spasen, tako što su ga ovom kočijom prevezli do Vladičinog
Hana.

Sremac se brzo oporavio i priključio svojoj jedinici koja je stigla do
Vranja, gde se ulogorila. Međutim, njegove muke nastavljene su i u
Vranju.

- Smestili smo se, upravo zbili u jednu sobu, snisku i vlažnu, ležimo
kao prasci, jedan uz drugoga - pisao je Sremac svom ujaku Jovanu
Đorđeviću. - A, što se tiče hrane, tu tek ličimo na prave prasce. Dosad
smo se na putu hranili živim, a sada kuvanim ***. Dobro je samo kad ga
ima i kad idemo napred!

Iz rata Sremac se vratio iscrpljen telesno, ali ne i duhovno. Veliki
rodoljub i pobornik oslobođenja verovao je da je rat iz koga dolazi samo
predigra jedne nove, veće drame, koja se u budućnosti mora odigrati,
"jer su u posedu vekovnog neprijatelja i dalje ostali Kosovo, Drenica,
Sandžak, Povardarje - mesta stare srpske slave i veličja".

UNUTRAŠNjI GLAS

JANUARA 1878. godine javio se Stevan Sremac pismom svom ujaku Jovanu
Đorđeviću i još jednom pokušao da opravda svoj odlazak u rat.

- Poštovani i dragi ujo - piše on - izvinite, nisam vas mogao poslušati.
Zove me sveta dužnost. Skoro ćemo dalje krenuti, dok se malo odmorimo.
Putovali smo osam dana, sve peške, s početka po mraku, a docnije po
blatu i snegu. Poslednjih dana kad smo išli preko nekih planina, duvao
je jak vetar i sneg je vejao, tu smo se malo namučili... Još jednom
izvinite što sam poslušao svoj unutrašnji glas i poziv, a ne vaše
savete.

Povratak u Niš



NA kraju rata Stevan Sremac se vratio u Beograd i tu 1878. godine u junu
položio poslednje ispite. U oktobru ponuđeno mu je da vaspitava
Mihaila, sina kneževskog namesnika Jovana Ristića, ali je on to odbio.

- Ludi Steva, koji bega od sreće i kompromituje i mene i sebe - pisao je
ovim povodom njegov ujak Jovan Đorđević u svom dnevniku.

U leto 1879. godine, zahvaljujući svom ujaku, Sremac je postao
praktikant u Ministarstvu finansija, i tu je ostao tri meseca. O
likovima iz Ministarstva pisao je u svojoj pripoveci "Vukadin".

Ujaku je otvoreno saopštio - ne sviđa mu se ministarstvo, njega privlače
novi oslobođeni krajevi i život tih patrijarhalnih ljudi.

- Više volim da razgovaram sa nepismenim seljakom iz Prćilovice, nego da
me teorijama Karla Marksa dave Pera Todorović i Boža Vučković - rekao
je Sremac svom ujaku.

Želja mu se ispunila dvadeset petog septembra 1879. godine kada je
postavljen za predavača gimnazije u Nišu, gde je ostao čitavih 11
godina. Bilo mu je dodeljeno da predaje srpski jezik i istoriju.

Ovakva odluka je izuzetno obradovala Sremca. Veoma brzo zavoleo je svoju
novu sredinu i brzo joj se prilagodio. Svima je pristupao iskreno, sa
mnogo topline. Upijao je svaku reč, svaki postupak, svaki običaj.

U gimnaziji je kao predavač bio pravi budilac narodne svesti. Ispunjen
nacionalnim duhom i osećajem za tadiciju smatrao je svojom dužnošću da
svima, i mladima i starima prenese sve ono što zna, posebno o tužnoj
prošlosti naroda kome je pripadao. U sve priče o prošlosti unosio je i
dozu humora, pa je tako čitavu tematiku činio još zanimljivijom i
privlačnijom za decu kojoj se obraćao.

MEĐUTIM, nije se baš svima dopalo ono što je Sremac radio, pa je pred
kraj školske godine došao u sukob sa izaslanikom ministra prosvete.
Izaslanik je od kolega saznao da Sremac zadaje učenicima da napamet
nauče neke narodne i rodoljubive pesme. Posebno je tražio da se nauči
"Otadžbina" Đure Jakšića. Kada mu je izaslanik ministra prigovorio
rečima: "Po vašem shvatanju i nahođenju najbolje bi bilo dati učenicima
liru da čitaju?" Sremac je odgovorio: "Liru, dabogme, zbirku odabranih i
poznatih pesama koje se u narodu i inače pevaju, a ne Bebelove i
Lipknehtove rasprave o socijalnoj demokratiji ili o socijalnoj
revoluciji".

Svojim načinom predavanja Stevan Sremac je izborio izuzetan ugled u
očima svojih đaka, od kojih su mnogi govorili da im je zbog njega
"omilela cela književnost".

Istovremeno, Sremac je bio veoma omiljen i u Nišu. Stanovnicima ovog
tada ne tako velikog grada izuzetno se dopalo to što Stevan Sremac, iako
"gospodin iz Preka", nije izbegavao druženje sa običnim narodom.
Svidelo im se i to što je poštovao kralja Milana, koji je doprineo da se
Srbija proširi za četiri okruga i od malene kneževine podigne na rang
kraljevstva. To je za njih bilo veoma važno jer je kralj Milan upravo
Niš proglasio drugom prestonicom Srbije.

Tu, u Nišu, u vreme svog prvog boravka u ovom gradu, Stevan Sremac je
počeo da sarađuje u "Staroj Srbiji", glasilu niških liberala, kojima je i
sam pripadao. Bili su to, zapravo, njegovi prvi književni radovi.

Pisao je kraće tekstove, satirične prirode koji se nisu dopadali
tadašnjoj vlasti. Zbog toga je bio proglašen za opasnog političkog
protivnika, a vlast ga je iz Niša poslala u Pirot, da tamo službuje.
Međutim, kako se u Pirotu nije mogao kretati kao u Nišu, niti je imao
tako veliki broj prijatelja poželeo je da se vrati u nišku gimnaziju.
Posle dve godine tadašnji ministar prosvete Stojan Novaković uslišio je
njegovu molbu i dozvolio mu povratak u Niš...

RĐU - U ŠKOLU

VEĆ prve godine njegovog službovanja u Nišu Sremca je na ulici zaustavio
jedan roditelj.

- Gospodine, kako moj sin u školu? - pitao ga je ovaj čovek.

- Boga mi, pravo da kažem, neće da uči, rđavo je...

- Tako je! Nesreća je to: da je dobar ja bi` ga daja na zanat, ali je
rđa, nije pristao za nikud, pa ga nakara` u školu. Fala ti!

Oštar Skerlić



PRVIH godina svog boravka u Nišu Sremac je uglavnom posmatrao život oko
sebe. Književnim radom počeo je ozbiljnije da se bavi tek kad je po
drugi put došao u Niš. U međuvremenu, zbog potrebe službe proveo je dve
godine u Pirotu. Svojim istorijskim pripovetkama dao je opšti naslov -
Iz knjiga starostavnih. Prve od ovih pripovedaka izašle su u "Bosanskoj
vili" 1888. godine i to se najčešće smatra početkom njegovog književnog
rada.

- Savremeni život izobiluje ružnim primerima, a prošlost iako sumorna i
teška, pruža divne slike plemenitosti i viteštva, lepote i požrtvovanja;
pruža slike dirljive i lepe, pune svetlosti i tragizma, pune uzvišenih
prizora - u njima nalazim ono što sadašnjica nema - govorio je Sremac na
početku svog književnog rada.

Sremčevi biografi tvrde da je Niš "pružio i otvorio Sremcu čitavu
riznicu najraznovrsnije građe, kroz koju su se ispoljili njegov duh i
talenat u dva potpuno različita pravca. U prvom periodu rada preovlađuju
istorijska pripovetka, glorifikacija prošlosti, u drugom humoristička
pripovetka, bez dublje socijalne podloge i tendencije". Profesor Mile
Pavlović piše da je "kroz prizmu patrijarhalnih iluzija idealisao
izvesne epohe i istorijske ličnosti, začinjavajući ih mistikom i
legendom ocrtavao prošlost, a kroz neposredna promatranja ljudi i
savremenog života izneo sadašnjost, koja je kiptala novim, dotle
neotkrivenim, posve originalnim tipovima, koji su se nalazili na prelomu
jedne epohe koja je umirala i druge koja se rađala".

O vrednosti Sremčevih istorijskih pripovedaka kritika je izrekla dva
sasvim oprečna suda. Ljubomir Nedić je bio oduševljen njegovim
prikazivanjem junaka srpske prošlosti. Iako strog i nepristrasan u
ocenjivanju pojedinih pisaca i njihovih dela, Nedića su Sremčeve
istorijske priče zanele i oduševile. On ih je smatrao "kao alem srpske
književnosti, koji će samoga pisca nadživeti".

MEĐUTIM, Jovan Skerlić je ove Sremčeve pripovetke proglasio za osrednje.
Priznajući da je pisac pokazao veliko znanje i uložio mnogo truda on
kaže da je to "osrednje vrednosti, jer nije ni istorija ni literatura,
pošto Sremac nije imao ni velike mašte, ni osetljivosti, jer se
ograničavao na jednoliko retorske amplifikacije, usiljeni patos, vrlo
površnu i bledu lokalnu boju i lake efekte sa frazama i zvučnim rečima.
Štaviše, neke od njih nemaju ni apsolutne, ni relativne književne
vrednosti."

Ovo, naravno, može da zbuni, a mnogi tako oprečne sudove tumače kao
posledicu političke ili lične opredeljenosti i naklonosti onih koji su
sud izrekli.

Svoje istorijske priče Sremac je pisao sa velikim oduševljenjem, ali je
kasnije uvideo da taj žanr ne odgovara u potpunosti njegovoj prirodi,
duhu i talentu. Zbog toga se okrenuo stvarnosti, savremenom životu i
ljudima iz novooslobođenih krajeva. U njihovim odnosima, osobinama,
životu i radu vrlinama i manama nalazio je obilje motiva za pisanje. Sa
naročitom pažnjom posmatrao je malog prosečnog čoveka, pratio ga u
trenucima radosti i žalosti i beležio svoja opažanja.



Profesor Mile Popović piše da su "njegove beležnice, kao i jedan
dnevnik, prepuni zapisa, opisa, poređenja, anegdota, koje je potom
priređivao, doterivao i prošireno ubacivao u svoje humorističke priče...
Iz njih se zapaža kako je Sremac sastavljao i razrađivao teme svojih
pripovedaka. U početku je to beleška, napomena od nekoliko redaka,
kratak opis ličnosti i njene glavne odlike, uz to možda kakva anegdota."
Tako su nastala neka od najpoznatijih dela Stevana Sremca - "Kir
Geras", "Pop Ćira i pop Spira", "Zona Zamfirova" i druga.

VICKAST ČOVEK



JEDNOM prilikom, dok je Stevan Sremac sedeo u povećem društvu u jednoj
kafani, priđe mu stalni posetilac kafane, neki Risantijević, i upita ga:

- Je li istina da ste vi dosta vickast čovek? Dokažite to jednim vicem,
pa da se malo nasmejemo.

Sremac mu odgovori:

- Dragi moj Nišlija, nije to lako izmišljati viceve, nego ti nama, pošto
si poznat kao glup čovek, odvali neku glupost.

Ovaj srdit napusti kafanu.

Sremac iz Bačke



SREMAC je u Niš došao druge godine po oslobođenju od Turaka.
Postavljenje za predavača u niškoj gimnaziji, bilo je od izuzetnog
značaja za karijeru ovog pisca, ali i za grad koji je tek počeo da diše
novim slobodnim životom.

Stari Niš - parađumiš, kako su ga tada nazivali, sa krivudavim ulicama i
ćorsokacima sladunjavih imena; Šefteli sokak, Kevina mala, Sotiraćevo
sokače, Donina česma i sličnim bio je pun cveća. U "Politici" iz 1935.
godine piše da je "varoš s večeri mirisala na bosiljak, kaloper i
majčinu dušicu", a da su ljudi puštali srcu na volju i znali za pusti
dert, "ubavo živuvanje" i "merak". Iz kuća "duboko povučenih od ulice i
skrivenih pojasom zelenila, čuli su se pesma i glasan kikot razdragane
mladosti".

Na ulicama počele su da se sudaruju razne tetka Doke, arbanaške
čorbadžike, čiraci i gospoda. Sve je manje bilo skrivanja iza ćoškova i
kapidžika. Kafane su postale središte novog društvenog života. Žene,
doduše u pratnji, išle su slobodno, otkrivena lica. Događala se prava
unutrašnja revolucija.

Mile Pavlović, Sremčev prijatelj i biograf, piše da je ta sredina bila
prepuna neiscrpnih motiva i tipova potpuno novih, neiskorišćenih,
nepromatranih, nezabeleženih. Kao Kolumbo što je otkrio Ameriku, tako je
on ovde otkrio novi svet - nove ljude i novu književnost. Tu su bili,
nadomak, Ivko i Smuk, Zona Zamfirova, Ibiš-aga i čitava povorka tipova;
tu su bili ljudi starog kova, njihova mišljenja i jezik, tradicije i
verovanja; tu zurle i gočevi, ćemane, bubnjevi, dahire i talambasi,
Cigani, bašte, lojze, dimlije, sevdalinke, gugutke u kavezima, libadeta i
tepeluci, čočeci, sevdasi, slavuji, kubure, tufeci i mesečina - sve
puno neke topline, prostote i naherenosti.

Stevan Sremac je sve to posmatrao, beležio i potom pretočio u svoje
izuzetno uspele pripovetke. Nišlije su ga opisale kao "vrlo otmenog, u
hodu i po odelu, sa šeširom velikog oboda, ispod koga su izbijali
pramenovi bujne kose, milog pogleda"... "rumen u licu, on je sa
pritajenim osmehom ispod uglađenih brkova, pozdravljao meštane ne
čekajući da bude prvo pozdravljen".

Sremac je bio rado viđen u svakom društvu. Međutim, pored sve svoje
pristupačnosti i sklonosti da i sam pusti srcu na volju, on se za sve
vreme bavljenja u Nišu družio sa nekoliko svojih kolega i još nekim
"čaršilijama" srednjeg staleža. Naročito omiljeno društvo bili su mu
Kole Rašić, Đorđe Stanković Marger, čuveni Milenko, kelner iz hotela
"Orijent", bakalin Grebenarević, Kosta pisar, praktikant Mita Beamter,
Laza kmet, kafedžija čika Aksentije i mnogi drugi. Kafana "Marger"
godinama im je bila zborno mesto. Nažalost, danas ove kafane više nema.
Porušena je zbog izgradnje stambene zgrade.

Najveći deo događaja i anegdota koje su mu poslužile kao materijal za
književna dela čuo je u "Margeru" ili "Bosni", kao i na teferičima svog
užeg društva, "gde su se rashlađivali, dok im se za meze peklo jagnje na
ražnju i to na "lozinkama", a piće hladilo zakopano u pesak".

Stanovao je samo u niskim, tipično staroniškim kućama. Njegova soba nije
bila veća od dva i po sa četiri metra i visoka jedva dva metra. Na
zemljanom podu bile su prvo asure, rogoze i preko njih čerga. Sa doksata
te kuće, koja se nalazila u blizini kuće Živka jorgandžije, čiju je
slavu opisao u pripoveci "Ivkova slava", Sremac je pratio "veselo
živuvanje" i petodnevno svetkovanje Ivkove družine.

Njegovi savremenici tvrdili su da su mnogi od njih pročitavši o sebi u
Sremčevim pripovetkama, posebno u "Ivkovoj slavi", bili ljuti na pisca.
Ali i pored toga rado su odlazili na predstave putujućih pozorišta ne bi
li videli svoj nekadašnji život. Stanko Stojiljković je u "Politici"
1932. godine tim povodom napisao da su "namičući jače kapu na oči ili se
više zabuljujući u maramu, oni i one, ulazili na sporedne ulaze i iz
sklonitog kraja gledali, ljutili se i smejali, ali i priznavali da, iako
je sve hiperbolisano, ipak je to "ono njino". Sremac je sačuvao
uspomenu na te ljude, a oni su dali svoj sud o njemu govoreći da je bio:

- duševan čovek...