Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Стеван Сремац

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 12:55

SUSRET SA KRALjEM



PROFESORI niške gimnazije imali su priliku da se poklone kralju Milanu,
koji je Niš smatrao drugom prestonicom. Kad je došao red na Sremca, on
se poklonio i rekao svoje ime i položaj.

- Vi ste iz Srema? - zapitao ga je kralj.

- Ja sam iz Bačke, veličanstvo - odgovorio je Sremac.

- A predavač ste u Nišu? - zapita kralj.

- Jesam, veličanstvo.

- Sremac iz Bačke, predavač u Nišu - ne razumem - reče kralj i s tim
rečima otpusti Sremca.

Sremcu je uvek bilo krivo kad bi ga ko podsetio na ovaj događaj.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 12:56

Toj beše život



NEMA sumnje da je "Ivkova slava", koja ovih dana zahvaljujući reditelju
Zdravku Šotri i odličnoj glumačkoj ekipi, puni bioskopske sale širom
Srbije jedno od najboljih dela Stevana Sremca. Priča je zasnovana na
istinitom događaju, a pisac je učinio samo nekoliko izmena. Gazda Ivko
je u stvarnom životu bio jedan od prvih Sremčevih komšija iz niške
Muftijske ulice i zvao se Živko. Slavio je Svetog Jovana, a ne kao u
pripoveci Đurđevdan - i to je bilo uglavnom sve od izmena iz stvarnog
života. Ostali deo priče koji se odnosio na Kalču, Smuka, Kurjaka, Kevu i
ostale u potpunosti je odgovarao stvarnom događanju.

Priča iz "Ivkove slave" se odvija poslednjih godina devetnaestog veka, u
smiraj burnih istorijskih dešavanja koja su dovela do konačnog
oslobođenja južnih srpskih krajeva od viševekovne turske okupacije. Baš u
to vreme ugledni niški domaćin jorgandžija Ivko rešio je da pun
optimizma u miru i slobodi proslavi svoju krsnu slavu. Nakon višednevnih
priprema pod nadzorom Keve, Ivkove žene, osvanuo je slavski dan.

Napunila se kuća uglednim i manje uglednim građanima, a na čelo stola,
kao i svake godine, zaseli su Ivkovi verni prijatelji - nadaleko čuveni
maštar i lažov Kalča, ispičutura Smuk i veliki ljubitelj dobre kuhinje
Kurjak. Svoje mesto za stolom našao je i Svetislav, mladić koji se
uvukao na slavu zagledan u Mariolu, devojku koja služi goste i za koga
niko nije znao ni ko je ni odakle se stvorio. Zato je i nazvan - Neko.

Kao što to na srpskim slavama, ponegde i dan-danas biva, uz pesmu, jelo i
piće, druženje se produžilo do duboko u noć. Gosti, čak i oni
najizdržljiviji, su se razišli, ali Kalča, Smuk, Kurjak i Neko nadmašuju
sve ostale. Ivko i Keva odlaze na spavanje, a četvorka najupornijih
ostaje da dokaže kako se kod Srba slava slavi tri dana.

Drugog dana slave stižu i novi gosti, a slavna četvorka se ne razilazi.
Astal su izneli u dvorište, da ne smetaju uglednim gostima, i tu
nastavili slavlje. Ivko bi da ih otera, ali zna da se gosti sa slave ne
mogu izbaciti. Oni to koriste. Udvaraju se Marioli i njenoj majci
udovici Siki. Jedu, piju, pucaju, tamane kokoške, pevaju serenade. I
tako to traje i druge noći.

Trećeg jutra premoreni i očajni Ivko rešava da ode kod predsednika
opštine ne bi li ih ovaj svojim autoritetom izbacio iz dvorišta. Posle
nekoliko sati vraća se kući, uveren da im je konačno doakao. Međutim,
tamo muzika, igranje, pevanje, čočeci, jagnje na ražnju, veselje još
veće nego dok je on bio tu. Na čelu parade predsednik opštine lično.

Ispostavlja se da je tog dana Kurjakova slava, pa svi nastavljaju da
slave i tu slavu, ali u kući gazda Ivka, jorgandžije. Ivko je već u
agoniji, jer ne zna da li će se slaviti još tri dana. U taj čas
predsednik opštine mu predlaže da njih dvojica isprose Mariolu i Siku za
Svetislava i Kurjaka, a ovi će se za uzvrat povući iz Ivkovog dvorišta.
Ivko i Keva radosno isprose žene za dvojicu svojih gostiju koji potom
sedaju u kočije i odlaze u obližnje selo da nastave svoj
gastro-maliganski pir.

Sve ličnosti, kao prototipovi, postojale su u stvarnom životu. Kalča je
Mikal Nikolić, kujundžija i lovdžija. Ivko je Živko Mijalković,
jorgandžija i više sevdalija. Smuk i Kurjak su zanatlije i
đuveč-kardaši. Sremac je te obične, male, do tada anonimne ljude uveo u
književnost realističnim postupkom.

O tome je davne 1932. godine novinaru "Politike" svedočila Ivkova
(Živkova) žena, po Sremcu Keva, a u stvarnom životu Dika.

- E, moj sinko, četrdeset je već godina kako je njega nestalo, a umro je
pre svoje četrdesete godine savladan teškom bolešću, u Beču gde je bio
na lečenju i gde sam ga sahranila - svedočila je Dika. - Ivko nije bio
samo meraklija, već priznat i viđen čovek, čija se reč, što no vele,
jela u čaršiji. O slavi svet naiđe toliko, da ispuni sve gostinske sobe,
a Ivko kad vidi da se okupe gosti koji nikako ne izlaze on bi tada
otvorio sporedne odaje, dao im lanjsku slavsku sveću i kolače sa
povečernje i sve takve goste koji ne nameravaju da ostanu samo jedan
dan, tamo okupio bi rečima: "Evi vi kolač, eve sveća, slavite, braćo
moja, dok vam stiga, a podrum isto je onoliko vaš, kol`ko što si je
moj!" Slavili smo zimskog Sveti Jovana, a tad bejahu opake zime, kamen i
krš od mraza puca, kijamet, kako mi vikamo, a kod nas se slegne čitav
svet. Ama, toj beše život.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 12:56

Šta neje nasolija...



Kroz Sremčevu "Ivkovu slavu" defiluje čitav jedan specifični svet
srpskog tek oslobođenog juga - duhovit, intuitivan i ujedno lak, sklon
veselju, podvalama bez kraja, pesmi i ljubavnim intrigama. Tom svetu
pripadali su Kalča, Ivko, Smuk, ***, Marijola, Neko, predsednik opštine,
ciganče i čočekinje, kazandžije i apotekari... Uverljivo slikanje
događaja nikada nije pobuđivalo sumnju u autentičnost priče o "Ivkovoj
slavi". Međutim, malo ko zna da je Sremac uzeo autentične likove, ali je
događaje konstruisao, čak i izmislio, vešto vezujući brižljivo
prikupljene detalje i likove u jednu celinu.

Jedan od njegovih glavnih likova Mikal Nikolić Kalča protestovao je zbog
čitave priče, koju nije mogao da pročita, jer je bio nepismen, ali je
imao prilike da je vidi u pozorištu "Sinđelić" u niškoj kafani "Evropa"
1896. godine.

- Sramota! Zatoj li sam ga puštaja u dućan? Da pisuje l`žovne knjige!
S`s lažovne knjige li deca uču?!... I još mi sam ispratija jednu knjigu,
pa napisaja:"Za uspomen na mojega dobrog čiča Kalču". On postar od
men`, a men` me vika čiča Kalča!...

U ljutini Kalča je svakojako nazivao Sremca.

- Šta ti sve neje nasolija - napunija punu panicu kako za bibički
(šočići)... Beli luk ne se oseća tol`ko, kol`ko njegovo pisuvanje. Ti
ovde da gu čitaš tuj njegovu knjigu - će osetiš miris na fuškiju
(balegu) č`k u Kal`č brdo od l`ganje.

Kalča se najpre bunio što je Sremac izmenio ime Živka jorgandžije u
Ivko, pošto takvih imena nema u Nišu, "toj su imiki na nekrsteni, na
sojtarije, ajdamaci". On tvrdi da uopšte nije bio kod Živka na slavi i
da se sa Živkom nije ni družio, jer je Živko bio imućan niški građanin,
bavio se politikom i pripadao liberalima, dok je Kalča bio siromah,
dobar zanatlija koji je najviše vremena provodio u lovu.

- Koj ti je znaja ***, koj ti je znaja Smuka? - veli Kalča.

Ljuba Knežević *** je bio obućar doseljenik. Došao je u Niš i otvorio
radnju u "veliku čaršiju preko puta esnafsku kafanu" i iznad dućana
stavio je tablu sa velikim slovima svoga i imena svoga oca. To je u to
doba bila prva firma u pravom smislu, pa su se Nišlije podsmevale, a oni
najortodoksniji su dolazili ***, opominjali ga i tražili da je skine,
dok jednog jutra na firmi ne osvanu koža od vuka. Otada su ga zvali ***.
On se zaista družio sa Živkom, jorgandžijom.

Njihovo društvo bili su "finiji ljudi": Vlajko Stojanović Aldup,
predsednik opštine, Vasa Glagolj, advokat, Pavle Kujundžija i drugi,
kako ih je Kalča nazivao - "Srbi, a ne Nišlije". Osim toga, Živko je
vodio računa o ljudima s kojima se družio. Bio je liberal i voleo je da
govori "po srpski", da drži političke govore na raznim sedeljkama i
naročito da se kroz njih kao "patriot" zalaže za oslobođenje Makedonije.

- Braćo - počinjao bi obično Živko - braćo, men me je mnogo žal za
Makedonci, za tuj našu braću. Sas pušku u desnu ruku mi treba ašićare da
iskočimo pred Turci - jer sve mi živo - k`d čujem prvom puškom da
pukne, ete me prvi u Skopje.

Dobri poznavaoci Sremca tvrde da su to bile upravo piščeve reči i
njegovi snovi.

O postojanju Smuka, takođe, uopšte nema zbora. Čovek koga je Sremac
naslikao kao velikog boema bio je vrsni bravar Jovan Đorđević. Pred kraj
svog života 1927. godine našao se na sudu kao svedok u sporu koji je
povela Lena, udovica ***, protiv svoje susetke. U listu "Vreme" iz te
godine zapisano je da je na pitanje predsednika suda: "Je li on taj Smuk
iz `Ivkove slave`?", Đorđević sa bolom odgovorio da ne voli da se seća
na događaje iz prošlosti i da bi voleo da ga niko više ne zove Smukom,
jer "kakva vajda od toga kad oni u Beogradu u Narodnom pozorištu prave
pare sa njegovim imenom i doživljajima, a ne sećaju se njega".

- Trebalo bi, gospodine predsedniče, da se sete i jednu predstavu bar
održe u moju korist, jer sam siromah čovek - rekao je u to vreme
sedamdesetšestogodišnji Smuk, najstariji živi član vesele družine o
kojoj je Sremac pisao.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 12:57

DRUGOVANjE SA KALČOM

SREMAC je, po Kalčinim rečima, stanovao kod neke "Nikolete, na Mitu
Pendrarče pantolodžiju ženu", a dolazio je kod njega u dućan, prvi put
da mu Kalča opravi ćilibarsku muštiklu, a onda svakog dana, beležeći u
malom notesu sve što je Kalča govorio, tražeći tumačenja za neke reči,
pogotovo za turske izraze koji su se zadržali, često modifikovani u
niškom jeziku.

Poznanstvo Sremca i Kalče bilo je prisno. Sremac je za vreme odmora
navraćao do Kalče, čija je kujundžijska radnja bila blizu, na kafu i
malo razgovora, koji se obično svodio na to da Kalča priča svoje lovačke
doživljaje i podvale i da ih Sremac marljivo beleži.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 12:57

Zebnja zbog "Slave"



POSLE trinaestogodišnjeg boravka u Nišu i Pirotu, Stevan Sremac je 16.
septembra 1892. godine premešten u Beograd za profesora Treće gimnazije.

Srpski jug lagano je počinjao da se menja, i to se tradicionalisti i
liberalu Sremcu nije previše dopadalo. Niš je za Sremca gubio
patrijarhalni vid i romantičnu draž i lepotu. Postajao je sasvim običan,
svakidašnji, stereotipan grad. Promenilo se mnogo njegovih prijatelja,
čak i onih najbližih sa kojima je provodio dane i noći u kafanama. Mnogi
od njih uspeli su da se dokopaju Beograda. Na nagovor prijatelja i svog
ujaka Jovana Đorđevića, napisao je molbu i dobio premeštaj iz niške
gimnazije. To tada i nije bilo teško, jer je na vlasti bila liberalna
vlada sa Jovanom Avakumovićem na čelu.

Iz Beograda potom nije odlazio, bar ne na duže. U međuvremenu stekao je
izuzetan književni glas, pa mu je to pomoglo da ga ne dira nijedna
kasnija vlada, nijedno ministarstvo prosvete koje je u to vreme imalo
presudnu reč u raspoređivanju predavača i profesora.

Dolaskom u Beograd počela je jedna sasvim nova era u Sremčevom životu.
To je doba u kome je intenzivno radio. Ono što je kao sirovi materijal i
kratke zabeleške doneo iz Niša i Pirota sada je počelo da se pretvara u
pitke, zanimljive pripovetke.

Sremac je svoje pripovetke nudio književnim listovima i časopisima ne
tražeći nikakav honorar. Naravno, u prvom planu su bili oni listovi i
časopisi koji su nosili nacionalno obeležje. Međutim, nije se libio da
svoje radove ponudi i onima koje je smatrao svojim neprijateljima u
političkom smislu. Pored "Bosanske vile", u kojoj je otpočeo svoju
književnu delatnost, i mostarske "Zore", tu su se našli i "Brankovo
kolo", "Srđ", "Glasnik za zabavu i nauku", "Srpski pregled", "Srpski
književni glasnik", pa i "Zimzelen" i "Rad" i čisto radikalni "Delo" i
"Nova iskra", čiji su urednici bili Sremčevi politički protivnici.

Na samom početku stvaranja u Beogadu Sremac je bio prilično nesiguran u
sebe, tačnije u vrednost sopstvenih opažanja. Takav je bio čak i u
momentu kada je Ljubomiru Nediću predao na štampanje svoj verovatno
najbolji rukopis - "Ivkovu slavu".

U svojim uspomenama na Sremca Pavle Popović o Sremcu iz tog vremena
piše:

- Imao je tremu dajući rukopis. Bilo mu je četrdeset godina, a bojao se
kao dete. Nekoliko dana nije smeo da navrati Nediću. Nedić uzme rukopis
da čita; smeši se najpre, pa se smeje, pa se trese od smeha... Mati
njegova, koja je bolesna ležala u drugoj sobi pita ga: "Šta ti je,
zaboga, Ljubo?" A Nedić ne može od smeha da joj odgovori. Eto, to je bio
prvi efekat "Ivkove slave"... Posle nekoliko dana Sremac se osmelio da
poseti urednika; zebnja njegova odmah je pala čim se video s njim.

Nedić, a kasnije i mnogi drugi videli su u Stevanu Sremcu srpskog
Dikensa, Svifta ili Gogolja.

Profesor Mile Pavlović piše da je tom svojom, prvom velikom, pripovetkom
Sremac otkrio i prikazao čitav jedan nov, nepoznat svet - ljude i
tipove naših oslobođenih krajeva. Tu su prikazane Nišlije,
starovremenski ljudi i tipovi, njihove odlike i strasti, navike, vrline i
nedostaci, pa i njihov jezik. Sve te originalne ljude i osobine Sremac
je izneo na njemu svojstven način. Tako je, bez velikog književnog
prtljaga i bez književnih ambicija, Stevan Sremac brzo uleteo u
književnost i izašao na glas brže nego ijedan od njegovih prethodnih
savremenika.

Posle njega nastala je čitava manija po listovima onoga vremena da se
piše jezikom kojim govore Sremčevi junaci. Ne samo u novinama, već i u
knjigama, javljao se dijalekt njegovog Kalče.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 12:57

KOD MINISTRA

PROFESOR Stevan Sremac je jednom iz Niša došao kod ministra prosvete u
Beograd da vidi šta je sa njegovim službenim premeštajem. Kad je hteo da
uđe u ministrov kabinet, služitelj se ispreči na vratima i reče:

- Gospodin ministar ne prima.

- Znam da ne prima - odgovori Sremac. - Ali, ja sam došao da mi - da.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 12:58

Uzdasi za bećarom



SRPSKI pisci, prošlih, kao i ovog najnovijeg 21. veka, oduvek su voleli
kafanu. To je, uostalom, mesto na kome sve počinje, a bogami i mnogo
toga se završava.

Stevan Sremac je u većem delu svog života bio boem. Kafanu je veoma
voleo i u njoj provodio i dane i noći, iako nije bio pijanac. Veoma lako
i dobro uspevao je da uskladi profesuru i boemiju, pa mu je kafana
služila kao mesto za odmor, ali i kao bogati izvor za početak rada na
nekom od književnih dela. Matoš je za Sremca govorio da je "tip
inteligentnog bećara za kojim su uzdisale niške ubavice iz uglednih
čorbadžijskih porodica".

U Nišu je njegova omiljena kafana bila "Marger", a u Beogradu
"Dardaneli".

Sedenje u "Margeru" bilo je u dobroj meri značajno za nastanak "Ivkove
slave", jer se tu sastajao sa budućim junacima ove pripovetke Živkom
Mijalkovićem, jorgandžijom, budućim Ivkom, Mikailom Nikolićem Kalčom,
obućarom Ljubomirom Kneževićem, Kurjakom, bravarom Jovanom Đorđevićem
Smukom i mnogim drugim. Bio je gurman, posvećen "kalčijanskom
živuvanju", ali odmeren u jelu i piću. Voleo je pečenu jagnjetinu,
ćurlinsko crno vino, sevdalijsko raspoloženje.

Pored "Margera", njegove omiljene niške kafane bile su "Bosna", "Kasina"
i "Bulevar" (kasnije Oficirski dom, danas Dom mladih) sa čijim je
vlasnikom Milanom Radosavljevićem, koga su svi zvali Raponja, mnogo
godina drugovao.

U Beogradu "Dardaneli" su bili nezaobilazni. Sve do 1901. godine ova
kafana se nalazila na mestu gde je zatim podignuta palata Uprave
fondova, koja je zatim korišćena kao Hipotekarna banka, a danas je na
tom mestu Narodni muzej. Kafana je svojom širinom gledala na Vasinu
ulicu. Zgrada u kojoj se kafana nalazila bila je svojina Koste Ivkovića,
oca dr Momčila Ivkovića, poznatog beogradskog lekara i političara.
Krajem 1869, odnosno početkom 1870, kafanu je pod zakup uzeo Mita Ristić
zvani Ćira, i tek tada je ona dobila svoj pravi imidž, zbog kojeg je
ostala zapamćena kao kultno mesto srpskih književnika, boema.

U obnovljenu kafanu najpre su počeli da dolaze glumci Narodnog
pozorišta, a kasnije je ona postala mesto okupljanja intelektualnog
Beograda.

Pišući o kafani "Dardaneli", Branislav Nušić je naveo da su u doba
osamdesetih, pa sve dok su postojali, "Dardaneli" bili središte duha,
boema, veselog i vedrog Beograda, sastajalište glumaca i književnika...

- Od književnika ja sam zapazio Ćuru Jakšića u "Dardanelima" - pisao je
Nušić. - Inače, Glišić bi vrlo često prelazio iz svoje male dramaturške
ćelije te pio kafu ovde. Tako isto su stalni gosti bili: Brzak, Vlada
Jovanović, Sremac, Dragutin Ilić, a Janko i Vojislav, kao docnije
Mitrović i Domanović, kao da nisu nikada ni micali odatle. Mogao si tu u
svako doba dana i noći da ih nađeš.

Redovni gost u "Dardanelima" bio je i Stevan Sremac. Imao je svoj
poseban sto i uvek isto društvo. Sto mu je bio kod prozora koji je
gledao na Vasinu ulicu, a za tim stolom redovno su sedeli Dragutin Ilić,
Boža Gavrilović, Dragutin Nikolić Baglja i Milutin Božić, velikoškolci
četvrte godine. Sremca je posebno nerviralo to što su i njegovi đaci iz
gimnazije počeli da dolaze u kafanu, pa je jednom od njih, koji je
vežbao bilijar, rekao:

- Slušaj, Jovanoviću, moraćemo ili ja ili ti da promenimo lokal!

Osim sa književnicima, Sremac je mnogo voleo da sedi sa malim ljudima,
varoškom sirotinjom, krijadžijama, salepdžijama, kujundžijama,
trgovcima, lovdžijama, kubedžijama, abadžijama, dućandžijama, esnaf
čovecima, kardašima.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 12:58

ELITNO DRUŠTVO

O KAFANI "Dardaneli" pisao je Antun Gustav Matoš u "Glasu Matice
Hrvatske" 1906. godine:

- Tu se često sastaju svi opasni pamfletisti beogradskih novina, sve što
ne spada u "koteriju" profesorske literature i akademijske,
univerzitetske, autoritativne kritike, sve što više voli ljude od ideja,
život od teorije, umetnost od strančarstva. Nekada su u tom društvu
sjali Vojislav Ilić, Janko Veselinović i Milovan Glišić, ali Glišić se
iza Jankove smrti povukao, a danas su tu najtipičniji Branislav Nušić,
Bora Stanković, po mom mišljenju danas najbolji srpski pripovedač, bivši
ministar Pavle Marinković i sjajni komičar Ilija Stanojević (Čiča),
satirik Domanović i Milorad Mišković. Inače "kafanski ljudi" ne dolaze u
to društvo s političkih razloga.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 12:58

Tri Sremčeva grada



Sremac je malo putovao, ali su njegova omiljena mesta, pored Sente i
Niša bili Mostar, Dubrovnik i Sokobanja. U Mostaru je drugovao sa
Aleksom Šantićem, Svetozarom Ćorovićem, Atanasijem Šolom, popom Jovanom
Protićem, Vasom Radulovićem i mnogim drugim. Čudio se kako su njegove
pripovetke iz niškog kraja prihvaćene u jednom tako dalekom kraju, za
koji je mislio da je posve drugačiji. Međutim, njegova "Ivkova slava"
doživela je veliki uspeh i u Mostarskom pozorištu.

- Nisam mislio da je mostarski život tako sličan niškom i da u Mostaru
još ima ljudi-đidija iz starog zemana, poput Kalče, koji će ga na
pozornici onako oduševljeno pozdraviti - pričao je Sremac, u Jelića
mehani u Mostaru, društvu u kojem su bili Ćorović, Šantić i ostali.

I u Mostaru, kao uostalom i u mnogim drugim mestima, Sremac je izbegavao
da odlazi u tzv. ekskluzivne kafane. Svetozar Ćorović je zapisao kako
ga je molio da "ne idu u finiju gostionicu".

- Da odemo u našu mehanu, gde je mehandžija kakav Cincarin ili barem
nalik na Cincarina, i gde sede obični hamali, radnici, seljaci.

U vreme kada je Stevan Sremac putovao u Dubrovnik, ovaj grad je bio
skoro nepoznat za Srbiju. Njegov biograf Pavle Popović tvrdi da je
Sremac u Dubrovnik putovao "da vidi srpski svet tamo". Bilo je to,
zapravo, "kao nacionalno krštenje, hadžiluk srpski, zavet jednog
patriote".

U Dubrovnik je stigao 31. jula 1899. i tu ostao deset dana. Bio je
oduševljen Srbima u Dubrovniku, dopadao mu se njihov patriotizam. Na
Preobraženje je išao u pravoslavnu crkvu. Posetio je sve uglednije
srpske trgovce: Berberovića, Bubala, Tošovića. Posetio je Dum Ivana
Stojanovića, Srbina kanonika katoličkog. S Antunom Fabrisom, urednikom
"Dubrovnika", najčešće se prepirao o vođi radikalne stranke Nikoli
Pašiću, kojeg liberal Sremac uopšte nije voleo.

TRI godine kasnije, Steva je u Dubrovniku ostao cela dva meseca. Tada je
takođe svraćao u Mostar i Sarajevo.

Ova putovanja nisu odigrala neku veću ulogu u njegovom književnom radu,
ali su značajna samo zbog toga što se Sremac tada upoznao i sa Srbima
koji su živeli u tim krajevima. U isto vreme počeo je i da sarađuje sa
kalendarima i listovima koji su tamo izlazili - "Dubrovnikom", "Srđom",
"Zorom"...

Osim Dubrovnika i Mostara, Sremac je posebno voleo Sokobanju. Tamo je
odlazio kad god je to bilo moguće. Sa poslednjim danom školske godine
pakovao bi se i odlazio u ovu banju. Prema sopstvenim rečima, tamo je
nalazio mir, kakvog u Nišu i Beogradu nije imao.

- Da ne čitam novine, da ne slušam razgovor o politici i da se sklonim
od mojih kolega profesora, koji ni o čemu drugom ne umeju da govore do o
školi - govorio je on.

Međutim, Branislav Nušić, u "Brankovom kolu" iz 1906. godine, tvrdi da
su njegovi motivi za odlazak u Sokobanju bili drugačiji. Nušić i Sremac
su, inače, drugovali u Beogradu i Sokobanji.

- Nije to sredina u kojoj bi se on osećao kao svoj, u kojoj bi se on
mogao da povuče u sebe - napisao je Nušić. - Od svih banja od je izabrao
Sokobanju. Ne zbog njene lekovitosti, ne ni zbog lepote prirode, koja
je okružuje, već zato što je u njoj mala palanačka čaršija, što se na
njenim dušanima još spuštaju ćepenci, što kroz njene ulice gamiče
Vukadin i Tasa škembar; što u njenim malama još bije goč i pište zurle.
To je sredina u kojoj je Sremac bio svoj, u kojoj je mogao da nađe
odmor.

Nažalost, u toj sredini Stevana Sremca je sustigla i rana smrt.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 12:59

APETIT

BORAVEĆI u Dubrovniku (1899), Sremac se obreo na plaži u Kolorini, na
kojoj su se okupljali svi dubrovački Srbi.

Jedan mu preporuči:

- Progutajte malo vode, to otvara apetit.

- Nemam računa - reče Sremac. - Nije me niko zvao na ručak.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 13:00

Poslednje putovanje



STEVAN Sremac - u životu i pripovetkama, nije se mnogo razlikovao.
Neusiljen, vedar, otvoren i neposredan, katkad malo sarkastičan, takav
je bio u životu, u odnosima prema prijateljima i poznanicima, čiji je
krug, ipak, bio ograničen. Svi odreda su ga cenili i tražili njegovo
društvo, što i nije neobično, jer je uvek bio spreman na šalu, prepun
dosetki koje su razgaljivale dušu.

Beogradske kafane "Dardaneli", "Pozorišna", "Dva anđela", "Esnafska",
"Ginić", "Žmurko", "Velika Srbija", "Balkan", "Kod orača", "Slavina",
"Zlatno burence", "Sablja dimiskija", "Đerdap", i druge znale su da
Sremac često sedi sam za stolom. Prijatelji su ga, ipak, voleli i
cenili, a drugovao je sa Stojanom Ribarcem, Dražom Pavlovićem, Pavlom
Marinkovićem, Radojem Domanovićem, Bogdanom i Pavlom Popovićem, Jašom
Prodanovićem, Miletom Pavlovićem, zvanim Krpa, i mnogim drugim.

Nije se mnogo radovao ni kad je 3. februara 1906. izabran za redovnog
člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Trebalo je primati čestitanja,
pošalice, zadirkivanja. O gozbi ili banketu nije hteo ni da čuje. Mrzeo
je veliko društvo i bežao iz gomile. Bio je pun jetkih dosetki, ali iz
njegovog govora nikad se nije moglo zaključiti da bilo koga mrzi.

Mile Pavlović Krpa svedoči o tome da je iako "vazda vedrog duha i u
društvu nikad turoban, vazda veseljak, oran na šalu - Sremac u svojoj
prirodi imao jako razvijenu žicu sentimentalnosti, što se mahom nije
zapažalo.

- Kad sam sam nisam sam - govorio je Sremac. - Kad sam sam sa samim
sobom najbolje i najiskrenije razgovaram.

Sremac se nije ženio, ali se ne može reći da je bio ženomrzac. Mile
Pavlović, koji je sa njim deset godina stanovao pod istim krovom, tvrdi
da je pokazivao veliko interesovanje i znake dubokih simpatija i zanosa
za neke ličnosti, ali o tim svojim čisto ličnim i diskretnim odnosima
nije upoznavao nikoga.

ONO što se o Sremčevom ljubavnom životu pouzdano zna jeste da se kao
visokoškolac u Beogradu zaljubio u jednu siromašnu devojku iz činovničke
porodice, sa kojom je mislio da se oženi, ali mu to nije dozvolio ujak
Jovan Đorđević. I u Nišu je nakon srpsko-bugarskog rata 1885. godine
imao emotivnu epizodu. Anton Gustav Matoš navodi da je Sremca u Nišu
volela "bogata lijepa dama iz trgovačke kuće, ali od ženidbe ne bi
ništa". Tom devojkom oženio se jedan bliski Sremčev prijatelj koji je
znajući za vezu Sremca sa njom, ipak, pitao profesora da li može da je
zaprosi. Sremac se saglasio i čak je igrao na njihovoj svadbi.

Jedina Sremčeva ljubav kojoj se zna ime je iz Pirota gde je on bio na
radu od 1881. do 1883. godine. Profesor se zagledao u šesnaestogodišnju
Jelenu Pančić, kćer uglednog pirotskog sveštenika Pantelije Pančića.
Ljubav je bila obostrana, mladalački snažna. Do braka nije došlo jer se u
ljubav umešala politika - Pantelija je bio naprednjak, a Sremac
liberal. Otac se kolebao da li da ćerku da političkom protivniku
liberalu ili jednom naprednjaku koji je takođe zaprosio lepu Jelenu. U
međuvremenu, prema tvrđenju niškog novinara Ljubomira Žunića liberalna
"Srpska zastava" objavila je Sremčev politički članak u kojem je, između
ostalog, stajalo da u Pirotu žare i pale tri Pante. Otac znajući ko je
autor teksta dao je kćer drugom proscu.

Stevan Sremac je izuzetno voleo Sokobanju. Tamo je odlazio veoma često i
tamo drugovao sa Mihailom Gavrilovićem, Aleksandrom Belićem, Stanojem
Stanojevićem, Pavlom Popovićem, Tihomirom Đorđevićem, Miloradom
Mitrovićem. Znale su ga sve sokobanjske kafedžije. Kad nije bio u kafani
pravio je izlete po okolini, često potpuno sam.

Upravo je Sokobanja za Sremca bila kobna. Ne zna se na kojem mestu i
kako se Steva inficirao, ali je od posledica te infekcije veoma brzo
umro. Dogodilo se to 13. avgusta 1906. godine, u momentu kada je veliki
pisac imao svega 51. godinu. Sahranjen je u Beogradu. Srpska književnost
i čitava Srbija izgubili su tako pisca, pripovedača, vaspitača omladine
i pre svega čoveka izuzetne vrednosti, koji je zračio ljubavlju prema
sopstvenom narodu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 13:02

MALO OD - IMENA

PROFESOR Sv. Vidaković osuđivao je Sremca što se druži sa glumcima i
glumicama, što voli društvo i šalu. Govorio je.

- Pa vi nećete ništa ostaviti posle smrti.

Posle smrti mi ništa i ne treba - odgovori mu Sremac. - Dosta je ako
ostavim malo od svog imena.

(KRAJ)
Tekst iz Vecernjih Novosti - rubrika Feljton:SEVER I JUG STEVANA SREMCA








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 13:03

БРАНИСЛАВ НУШИЋ
ГОВОРИ НАД ОДРОМ СТЕВАНА СРЕМЦА




Је ли то твоја последња прича, Стево?

Зар та чврсто склопљена метална књига, зар је то твоје последње дело?

Па ми смо навикли, Стево, да сваку твоју причу пропратимо гушећи се
сузама смеха; па што излазиш пред нас сад са тако страховитом причом, и
што тражиш од нас да је читамо гушећи се сузама туге?

Зар ти, који си некада одушевљено похитао под тробојну заставу и стао у
редове добровољаца да своју отаџбину и крвљу задужиш; зар си ти, Стево,
похитао сада и под ову црну заставу, под коју су већ, пре тебе толики
дични борци стали?

Ти, који си нас до јуче све окупљао око себе да нас разгалиш и да нас
загрлиш на твоје простране груди; зар си нас сада сакупио да ти се
сузама одужимо?

Ти, који си сав свој живот ставио у службу идеји: да цело Српство једном
душом дане и једном заједничком капи крви ороси своје идеале; зар успео
си, Стево, да својом смрћу сјединиш српске осећаје у једној заједничкој
сузи, која ће данас залити твој гроб?

Или је то, зар, зла судбина раздробљеног Српства, да кроз сузу само, као
што је ова која ће данас канути, манифестује своју заједницу осећања,
заједницу тежњи и заједницу интереса?



Је ли то твоја последња прича, Стево?

Зар та чврсто склопљена метална књига, зар је то твоје последње дело?

Зар ти, који си живота животу дао, хоћеш да га даш и смрти?

А ко ће исписати на српској књизи оне празне листове које је твој богати
дух још увек обећавао да

испуни; ко ће насликати оне живе, оне јединствене слике које си ти
оставио недосликане?

Погледај, Стево, небо већ није онако ведро. Прве кише већ су пале и
угасиле летњу жегу. На домаку су тихе јесење вечери и дубоке зимске
ноћи. То су оне вечери, које су ти стваралачки дух освежавале и то су
оне ноћи које си ти тако марљиво својом тананом кичицом сликао.

Тих вечери и тих ноћи ти си стварао и створио читав један свет, твој
свет; свет нама дотле непознат, свет који си ти први међу нас увео: да
живи увек међ' нама, а да са њиме и ти увек са нама живиш.

Ох, кад би та чеда твоја, кад би тај свет твој могао, како би за тобом
тешко он тек зажалио!

Калча би окачио своју ловачку пушку, завалио би шубару, пребрисао би
знојно чело рукавом од кошуље, заборавио би на Чапу и на зајце и на
препелице, па би забринуто уздахнуо: „Еј, мој г. Стево, зар сад када
лојзе зри, кад гугутка поје, ксмет ти беше да оставиш твоје друство и
твоји кардаши! Зар сад?"

А бојтар Мића, тамо на широкој пустари измеђ' Ченеја и Темишвара, под
Тинкином чардом, гуцнуо би свој фићок „балзама", забацио би свој
бојтарски дороц, пљуцнуо би мргодно преко рамена, па би тешко пожалио:
„Еј, госп'н Стево, туго наша, зар нам је мало друге жалости?"

А Ибиш-ага подавио би ноге на ћилимчету, налактио се на колена, повукао
би два-три дубока дима из срмали чибука, одбројао би брижно ћилибаре на
својим бројаницама и уздахнуо би: „Не ли ме и ти остави, Стефо-ефенди.
Алах рахметејлсн!"

А Зона, Зона Замфирова, извадила би из појаса своје чевре па би стидљиво
убрисала оквашене трепавице.

Па чича Јордан, па Вукадин и Срета учитељ, па Мицко који би се хаџијски
помолио за покој твоје душе!

А где су сва друга твоја чеда, где је сав онај живи, пространи,
чудновати свет, пун живота и пун осећаја, какав си само ти умео да
уданеш у душе твојих творевина.

Они ће, Стево, живети и даље међу нама; они ће нам, Стево, и даље
казивати о теби, они ће нас водити до твога гроба, и подсећати нас увек
да не дамо да се на твом гробу свећица угаси.

У име њино, у име српске књиге којој они припадају, на мени је да се с
тобом опростим; на мени је да речем шта смо с тобом изгубили, на мени је
да зажалим на злу судбину нашу.

Бог никада не шаље на земљу невољу без наде, никад не шаље зло без вере у
добро, и никад не шаље беду без маслинове гранчице. Па када је на ово
парче српске земље послао брижне дане, он је уз њих послао и осмех који
разгаљује... Послао нам је тебе. У овим тешким, мучним данима, који већ
деценијама муте српско чело, ти си био тај божји осмејак, безазлени,
непомућени, чисти, детињи осмејак, који се као светла дуга провлачио
кроз наоблачено српско небо.

Па ево, по злој срећи Србиновој, и тај се осмех угаси.

Умукнуо је булбул тамо крај Нишаве, у нишким виноградима под Горицом;
занемео је бојтарев рог на широким бачким равницама; утрнуо је шум лишћа
а замро је жубор студенца у чаробној Фрушкој гори; успавало се сиње
море те не бије о хридине староставнога Дубровника; не шумори и не ломи
се Неретва о тешке мостарске зидине... Све... све је изумрло, све је
зауставило дах, цело Српство „од Адрије даж до Сент Андрије" —
зауставило је дах и суморно погледа на сутрашњи дан, који ће му осванути
без твога ведрога осмеха, који је господ, наваливши на нас брижне дане,
поклонио нам био као утеху.

Али ће га из те туге за часак пробудити и „од Адрије даж до Сент
Андрије" кликнуће са мном заједно данас кроз горке сузе Српство:

Слава ти, Стеване!

Слава! Слава!



И шта нам преостаје сад кад је већ држава тако равнодушна према свему
што је културно? Остаје нам оно чега се српски народ увек лаћао, остаје
нам да сами ; узмемо у своје руке решење тих питања и државу принудимо
на вршење својих задаћа.

Остаје нам да оснујемо културну лигу, да је ставимо пред све политичке
партије, да разбудимо и кренемо духове, те да изазовемо једну културну
револуцију.



Госпође и господо,

Ја сам вас заморио већ. Дозволите ми да вам благодарим на пажњи и да вас
замолим да све ово што смо говорили о нашим манама и о нашим гресима
остане међ нама, да се не чује даље.



Београд, 1906.године.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 13:03

„Što da izmišljam teme kada ih sam život u izobilju nudi, i ljude, kad ih posve dnevno posmatram po ulicama i kavanama“
„Blago onom ko ume ćutati“ (Reklo je pseto kad je dobilo batine).








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 13:04

Više žena iz kuće u kecelji iznese, neg što muž na rastočena kola uveze.“
„Gde nije koškanja nije ni milovanja.“
„Riba i gost treći dan smrde.“
„Dok magarca imaš onda ga i jaši.“
„Ženske suze i pasje ramanje, sveje.“
„Zarana se vidi, šta će kopriva biti.“
„Zar je jedan prota, što Bibliju video nije.“








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 13:04

„I mi smo jabuke – rekle divljake“.
„Kad pas kobasicu jede, zacelo je ukrao.“
„Žene i naćve valja, da su uvek kod kuće.“
„Prva ljubav i majska kiša plahe su, ali očas prođu.“
„Ko hoće magarca da jaše mora muziku da mu sluša.“
„Zalud glava kad ne nose noge.“
Stenica govorila lovoriki: „Ja i ti ne damo mnogima da spavaju.“









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 13:05

Držao popa požarevački pridiku pa veli: „Vlasti su od Boga. Vi blagočestivi Xrišćani treba da poštujete vlasti i da im se pokoravate, jer je i Hristos rekao: ‘Poštujte neprijatelje svoje.’“
„Može neko u dlaku ličiti na Branka, ali će opet biti magarac.“
„Ne mrzim čoveka koji zlo kaže, nego čoveka koji zlo misli.“
„Teško svome bez svoga“
„Nije blago ni srebro ni zlato več je blago sto je srcu drgo“
„Gde ima vatre, mora i dima biti“









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 13:05

Pop Ćira i pop Spira
 Opis mačka:
„Bio je skup svih poroka. Lenština, lopov i spavalica, na miševe nije hajao, sklanjao se od njih. Pacova se bojao a miševe prezirao. Krao je šta stigne po kući i komšiluku. Nasrtao je na živinu i golupčiće. Komšiluk ga je mrzeo i gledao da mu smrsi konce. Babe su se zaricale nad čistim zejtinom da će od njegovog krzna napraviti muf. Kad uđe u kuću pop Ćire, prepodobi se, žmuri, tobož spava, ali našta baci oko to je njegovo. Napadao je na vrele kobasice, obarene šunke, očupane guske, nosio ih na tavan ili neko drvo i mastio brke. Zvao se Marko, ali Ćirina žena Persa zvala ga je lopovom: ‘Lopov jedan, što mi jede vek.’ Mačak je znao da ga tako zove pa je ćutao, kao da oseća mačju grižu savesti. Gospođa ga je gađala metlom, promašivala je dok je mačor preo, umivao se i spremao nove podvige. Da je pripadao ljudskom rodu mogli bi ga zvati ‘Atila bič Božiji.’“

Citirano sa: Stevan Sremac








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 13:06

Pop Ćira i pop Spira


Opis avlije:
„Avlija prostrana, otegla se duž čitavih njiva da jedva možeš doviknuti onoga s drugog kraja avlije. A u avliji svačega; jedno bogatstvo zavisti. Tu su supe, ambari, golubunjaci, tri kamare slame, kamara ganjeva i saturika od kojih se dobijala dobra žeravica za štogl kojim se peglale frajla-Juline bele suknjice sa slingerajem i gomila orezane loze spremljene za pečenje jaganjaca kojima je počešće pop Spira omastio brk. Tu je, dalje u avliji bio bunar sa divnom hladnom vodom u kojoj je pop Spira hladio vino i lubenice. Uz bunar je stajao nov valov oko njega se neprestano gurkalo i džakala živina, a naročito patke i pačići, a onaj stari već olupani valov bio je privezan za donji kraj đerma da se lakše vuče ogroman kabao iz bunara.

Citirano sa: Stevan Sremac








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 13:09

Pripovetke


  • Vukadin
  • Limunacija na selu
  • Čiča Jordan — jedna slika, 1901.
  • Kir Geras, 1903.
  • Ibiš-aga
  • Nova godina
  • Aca Groznica — slika iz Bačke, 1905.
  • deal, 1904.
  • Dim i dim, 1904.
  • Mica i Mikica – ili »Za ’no naše negda što bijaše«, 1904.
  • Đokica — slika iz Beograda prilikom popisa ljudstva i stoke, 1904.
  • Maler — slika iz Beograda prilikom popisa ljudstva i stoke, 1905.
  • Zli podanik
  • Nova godina, 1904.
  • Jusuf-agini politički nazori
  • Junak dana – ili »Njegov dan«, 1904.
  • Nackova ženidba, 1906.
  • Jeksik-adžija, 1902.
  • Prva žalost Pušina — jedna sličoca, 1902.
  • Kapetan Marjan — jedna slika, 1902.
  • Časna starina!... — slika iz društva, 1903.
  • U tramvaju – iliti: Jedna — ako ma i ovlaš prelistamo našu istoriju — jasna i dokazana istina — (U vidu skice jedan panegirik geniju srpskom.)
  • Poštarev ispit — sličica
  • Božićna pečenica
  • Maksim — jedna troglava silueta iz naših dana
  • Buri i Englezi — sličica iz srpskog života
  • Pogrešno ekspedovani amanet — slika iz beogradskog života koja bi upravo trebalo da uđe u Tasin dnevnik
  • Politički mučenik — sličica iz našeg društva
  • Pazar za staro — privredno-ekonomska slika iz života beogradskih domaćica
  • Putujuće društvo
  • Ćir Moša Abenšaam − ili priča o tme kako je ćir Moša izgubio jednu svoju povlasticz, 1902.
  • Pera Družeski — slika iz našeg društvenog života, 1904.
  • Veličanstvena šetnja madam-Pompadure – ili (Što je rek′o Vuk Vrčević) »Ali je bolja naravska ali učena«, 1906.
  • Seccesio plebis
  • Libade — skica
  • Ćirin jubilej
  • Priča o tome kako je jedan književnik pojeo mecenata svog — skica
  • Čovekova tragedija – ili – Bal u Elemiru – istinit događaj, epos u 10 pesama




Sremčeva dela su od 1957. do danas prikazana na filmskom platnu:



  • 1957. Pop Ćira i pop Spira
  • 1961. Mića i Mikica (TV)
  • 1962. Junaci dana (TV)
  • 1967. Zona Zamfirova (TV)
  • 1968. Vukadin (serija)
  • 1972. Pop Ćira i pop Spira (TV)
  • 1982. Pop Ćira i pop Spira (mini-serija)
  • 2002. Zona Zamfirova
  • 2005. Ivkova slava
  • 2007. Božićna pečenica (TV)
  • 2007. Ono naše što nekad bejaše (serija)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34342

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Ned 29 Nov 2015 - 13:12

Механа газда-Ђорђева беше угледна, најугледнија зграда у селу. Беше механа по плану, ако је још и то нужно и да вам напоменем у овој нашој веселој земљи где је и данас још много штошта без плана, док се једине кафане и механе већ од неких тридесет година најсавесније по плану зидају.
Нећу вам много описивати, јер знам да је знате, иако нисте у њој били. Она је по плану као и све друмске механе. Ћир Ђорђе се постарао па има и лично и месно право. Па ето и ово није требало ни спомињати, пошто се само по себи разуме. Јер то право добијају и уживају и Ужичани и Цинцари у Србији од прве речи или молбе њихове. Бар тако се прича: да је један министар внутрених дела (сада већ покојни) рекао своме начелнику, у очајању кад га салетеше неки Ужичани за право: »Одсада, рече министар, који год Ужичанин затражи механско право, одмах му подајте, господине начелниче«. И то је тако после остало заувек, све до данашњега дана. И кад га Ужичани уживају, зар да га ћир Ђорђе »сепеткаш« нема?!
Беше то монументална зграда, та механа. Православни Србин јурио је даноноћно у њу, као, боже ме прости, на Јордан, а било је тако удобно у њој, да се човек није могао да одвоји од ње. А то се и по меблу, односно једику, могло видети. На столицама и клупама је остало више сукна од чакшира сељачких, него руна од оваца на каквој огради у тору. А то и јесте био узрок те је многоме сељаку пропао перчин у њој, а ради ње и отишао му бакрач на добош. Али ипак, ако се уздигнемо до нужне и потребне објективности, што јест, јест, — баш лепа механа беше! Беше тако пространа, удобна и лепа да би се могли у њој и балови Трговачке омладине давати, како је то лепо приметио један »путник« што продаје Сингерове машине шиваљке, кад је, путујући, свратио у њу. Мало је, истина, почађавела, али је то опет био добар знак; знак да је увек добро посећена била. А то је опет знак, што рекао ћир Пашона, да напредујемо »у воспитање и цивилизацију јевропејску«.
Па не само да је споља изгледом и изнутра распоредом и комоцијом била монументална, него се иначе одликовала од других, по другим местима, сељачких механчина. Није, на пример, била само просто окречена (па да после видиш по њој миријаде мува) као остале сељачке механе, него се одликовала укусним »молерајем«, била је сва измалана, сасвим онако по варошки. Газда Ђорђе кад је правио, није паре жалио. Нарочито је позвао једнога молера из вароши, па му је овај измалао целу механу. Лепо га је хранио и држао код себе, док му није све свршио, па га је онда исплатио часно и поштено. Почео је, истина, да му онако као поиздаље мало обагателише молерај, те на тај начин да му шконтира нешто, али се молер није дао. Само је набио свој калабрески шешир на очи и дунуо на нос, а руке метнуо на леђа, па га запитао: »Како, како оно рече газда-Ђорђе, не чух добро?!« и газда Ђорђе је одмах баталио све и лепо му исплатио. А добро је и урадио. Јер молер је био истена вештак, али (као сви вештаци и велики људи што имају понеку слабост и страст) био и добра пијаница и убојица, те према томе готов на битку као бос у бару. А то се видело и по њему. Нос му се тако јако црвенео да једном умал’ због њега, или боље рећи због његове боје, није главом платио. Њиме је једном тако надражио бика у селу (за кога и најмања зоологија пише да не трпи црвену боју), да га је спасао само оближњи багрем уз који је загребао као мачка. уз дирек, кад је онај јурнуо на њега, и остао је на багрему све дотле док нису приспели сељаци и бика одвели. Но иако је од бика побегао, јер је бик један бесловесан скот, од газда-Ђорђа се није поплашио, него му је, као што видесте, подвикнуо, а онај попустио и исплатио га онако како су погодили. Задовољан и један и други, седоше и попише »по једну,« у славу свршеног уметничког дела. »Лепа реч гвоздена врата отвара«, вели пословица. Ова част јако је коснула молера, и овај, усхићен лепим речма и добрим вином газда-Ђорђевим, намала му још нешто и преко уговора за сретна останка, онако приде, од оне фарбе што му је остала. Намало му је иза келнераја, онако приде, једнога Марка Бочариса у природној величини са ужасно великим брковима, какве смртан човек није ни видео а камоли понео! Са исуканом димишћијом у десној и одсеченом турском главом у левој руци, а фустанела му је изгледала као највећи кринолин, а из одсечене главе тече крв ужасно дебелим млазом као вода из жљеба кад дигнеш уставу па потече на воденични точак.
Дуго је после тога, тумачећи сељацима ко је Бочарис, спомињао газда Ђорђе и молера. Хвалио и Бочариса и молера, хвалио их обојицу, па не знаш кога више! А сељацима је тако лепо објаснио ствар да су многи сељаци после непрестано држали да је Бочарис моловао кафану ћир-Ђорђеву, а молер да је секао турске главе. Сељаци су му све примали и веровали, само су се због оних грдних Бочарисових бркова често објашњавали и препирали. Некако сељацима никако није ишло у главу да је баш толике велике бркове могао имати, а ћир Ђорђе се опет клео свим на свету, и позивао на многе грчке старе историје, и на оне пре и на ове после Христа, да је баш толике, ако не и веће, бркове имао. Међутим, сељаци нису веровали ни ћир-Ђорђу ни грчким историјама, јер таке бркове могао је само наш Краљевић Марко да има и већ нико више на свету. — »Ама је л’ му Марко име?« — »Јесте!« вели ћир Ђорђе. »Е, па шта ти ту нама онда причаш?! Па то је наш Краљевић Марко!« — веле сељаци. Тада би као мало и плануо ћир Ђорђе и ватрено их уверавао (не дирајући, наравно, нашег Краљевића Марка) да је то Бочарис, Марко Бочарис, управо из млађаних година, а да је, међутим, на три дана пред погибију имао бркове двапут веће од ових на зиду намаланих. А сељаци и опет не верују, него се само гуркају, а неки ће чак и рећи: »Море, газда-Ђорђе, шта ти ту нама причаш! Да је било још црне варбе, били би му још већи бркови«. — »Нема, газда Ђорђе«, — вели други — »ако тај твој Марко није што био род оном нашем Марку Краљевићу, никад он, вала, не може таке големе брке да има!«
Келнерај је био од добра дрвета; није био политиран, али врло укусан. Газда Ђорђе је уговором тако везао столара који га је градио, да је овај штетовао на њему. На келнерају беху поређане многе ствари. Ту беху чаше неког старог фазона, па изгледаху као она кандила у џамији, даље: чашице, флашице, »пиштољи«, чоканчићи за ракију, кожа на шталу за убијање безобразних и досадних мува и неизоставна тегла са слатким од руже, покривена са пет-шест листа неке песмарице коју је спевао неки поткивачки поднаредник. Песмарица је била много дебља, али је читалачка публика покидала лист по лист и разносила.
У кафани је било десет до дванаест столова. И они су сви у добром стању, сви обојени. На некима се само познају по ивицама трагови од неких зуба; често их диже Мића, назван »Официр«, у зубима, кад се тако опклади у оканицу вина. Столице су све читаве, јер се овде свет још не служи тим оружјем, не зна још шта је то »набити неком столицу на главу«.
По дуварима кафане пуно свакојаких слика. Ту су она свакоме већ добро позната четири годишња времена у четири слике и пет делова света у пет слика; а то је свега девет лепих девојака, свака је символ једног годишњег времена или једног дела света. Слике су различне али једнаке у томе што су све девојке лепе, здраве и румене. Све им се допадају, али највише Азија. За символ Азије највише замичу очи сељацима. Накупе се па је гледају и дирају један другога њоме а грешнога чича-Трифуна, седамдесетпетогодишњег старца, највише. — »Шта велиш ча-Трипуне« — питају га сељаци — »а да ти се ова нешто нађе у вајату, би л’ јој приписао сав мал?« — »ђаво си ти, ча-Трипуне«, вели му други! — »Море остав’те ме, ђецо, вама је до спрдње, а ја муку мучим« — вели чича Трифун — »прошло је то мене коџа давно«. — »Море« — вели трећи, — »кад се стари пањ упали, а, ча-Трипуне!?« — »Море, иди ми бедо с врата!« — вели чича Трифун. — »А, ча-Трипуне, не ваља ти пос’о!« — вели четврти — »кад си ти себе ожењен! Море, имаш синове, па ти је још до ђаволства!! Ако те чује баба Петрија?!« — А Чича Трифун развуче оно његово смежурано лице, па не знаш да ли се смеје или плаче. Тако га једнако беспослена омладина дирала, док се човек не одби од механе, па неће у њу да га, вала, баш и сами председник позове.
А има још и других слика. Једна баш врло жалостива. То је слика: сахрањивање и васкрс ловца, у неколико момената насликана. На једној: како га сва дивљач сахрањује, и они што чинодејствују и пратња, све сама дивљач а на другој насликано како је ловац устао из мртвих, па седи у сандуку и гледа зачуђено око себе како сва дивљач, и лисице са чирацима и зец са крстачом, бегају куд које од ужасна сујеверна страха. И још једна, опет жалосна слика, како стрељају мексиканског цара Максимилијана, а он гледа у медаљон и вели: О, јадна моја Шарлота! — Ту су слику сељаци гледали доста радознало, али ипак без сачуствовања, доста равнодушно. А тамо опет иза келнераја, око огњишта за кафу, поизлепљивано мноштво шарених корица од свакојаког цигар-папира, да је једна лепота и милина било погледати!
Одмах иза тога стоји ексерима закуцана једна повећа црна мушема. На њој су кредом побележена имена свију добрих испијача и рђавих платиша. Рачун је у грошевима, а трошкови доста ситни, они које муштерија обично најлакше заборави. Каквих ти ту нема имена. Најдужа је рубрика Миће »Официра« и Петра, ћате општинског. Трошак те двојице испунио је већи део мушеме, зато о другима немам шта ни да вам кажем. А и о овој двојици баш нисам требао. Кајем се. Ето, нежењени су несретници, и један и други, па им то може и шкодити; бламира их то! Него ето, омакло ми се испод пера у овој епској опширности и брбљивости мојој.-Лимунација у селу








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Sre 27 Dec 2017 - 10:53

KOČIĆEV NEKROLOG O STEVANU SREMCU


Gotovo u razmaku od godine dana izgubila je srpska književnost dva svoja snažna i markantna predstavnika, Janka Veselinovića i Stevana Sremca.

Stevan Sremac, zdrav, pun volje i oduševljenja za umjetničkim stvaranjem i radom, nenadano i neočekivano, na jedan nemio i tragičan način, završio je svoj život, svijetao i čist život, život sa jednom rijetkom karakternom čvrstinom i postojanošću, kakav ćete uzaman među suvremenicima tražiti. Sa njime je legao u grob odličan pisac naš, čovjek jake volje i čvrstih, kao granit, principa, jedan od najčestitijih suvremenih Srba, koji se, tako reći, tvrdoglavo držao svojih političkih nazora i ubjećenja, koja su se kristalizovala u duši njegovoj, a ne apsorbovana iz programa političkih spekulanata. Otuda, valjda, i ona njegova nepomirljiva i silna mržnja, mržnja iz srca, iz duše, protiv političkih protivnika. Tu je plamenu mržnju moglo diktovati jedino duboko, iako možda i pogrješno, uvjerenje njegovo, a nikako lični interesi i računi, jer on nije bio dnevni, svakidašnji političar, iako se bavio žurnalistikom i često puta napadao ono što ne bi trebalo napadati. Za ove tvrdnje naše najbriljantniji je dokaz njegovo kratko, teško bolovanje i ono dosad u Biogradu nevićeno interesovanje za jednog pisca, pa tek njegov ukop! Preko dvadeset hiljada duša ispratilo je Sremca i ukazalo mu pošljednju počast. Svagdje cifre najrječitije govore, pa i u ovom slučaju.

Suvremena Srbija, Srbija od 1903, voljela je svog Sremca, jer on bijaše jedan od vrlo rijetkih Srba koji se neobičnom iskrenošću, toplinom i cijelim svojim unutrašnjim životom oduševljavaše narodnom prošlošću. Njega su istinski zagrijavale one šarene i raznolike slike i prilike, u kojima se punim sjajem i blijeskom prelijevaše snaga i moć naše negdašnje političke veličine. On je u njima gledao i uvijek želio da vidi samo dobre i svijetle strane. Niko kao on nije znao veličati te, negdje mračne, negdje sjajne dane prohujalog istorijskog života srpskog naroda. To nije bilo literarno, oprostite za izraz, izmotavanje kao kod ogromne većine naših pisaca koji su crpili građu iz prošlosti, nego jedna unutarnja, duševna potreba. Onaj odmjereni, elegantni i kristalni stil sa onim podesnim, mjestimičnim arhaizmima u pričama Iz starostavnih knjiga, ono tečno i kao mlijeko i med slatko pričanje u tim pripovijetkama i legendama zanosilo je i opijalo i ljude od umjetnosti i ljude od srca i duše.

Svoju književnu karijeru otpočeo je Sremac sa prošlošću i istorijom. Prošli, minuli život narodni, njegove zgode i nezgode izgledale su mu mnogo ljepše, primamljivije i ozbiljnije za njegovo umjetničko stvaranje. Zato se u tim pričama i legendama i služi stilom i jezikom kako to i zaslužuje ta njegova ozbiljna, studena i jezivo-lijepa prošlost.

Naš suvremeni, ozbiljni život nije mu prijao. Zato je tražio samo one momente življenja u kojima se silno razlijegao raskalašan i veseo smijeh punog, intenzivnog i ludog života.

Ivkova slava, ta duboka i nestašna istorija neobičnog niškog života, koji se gubi, iščezava, štampana u Nedićevom "Srpskom pregledu", raznijela je ubrzo ime Sremčevo po svima našim krajevima. I tek od to doba počinje jače interesovanje i za njegove ranije književne radove, čija eminentna ljepota dotada ostade nezapažena. Zatim se redaju njegova oveća književna djela: Pop Ćiro i pop Spiro, Vukadin, Čiča Jordan, Zona Zamfirova, ("Srp. knj. glasnik", VIII, 81, 161, 241, 401, 481; IX, 1, 81, 161, 321, 401; X, 81, 161, 241, 321) i mnoge druge sitnije pričice i skice.

Stevan Sremac rođen je u Senti, u Bačkoj, 11. novembra 1855. godine, gdje je i ****** osnovnu školu. Godine 1868. prešao je u Biograd, upisao se u gimnaziju i maturirao 1875. Zatim je stupio na Veliku školu i slušao do 1878. istorijsko-filološki odsjek. Baš tih godina razvila je malena srpska kneževina zastavu i otvorila rat za oslobođenje i ujedinjenje, u kome je i Sremac kao dobrovoljac učestvovao. Poslije je stupio u službu i do 1898. godine bio je profesor u niškoj gimnaziji. Tada je premješten u Biograd, gdje je do svoje tragične smrti predavao istoriju na gimnaziji.

"Bosanska vila", prema kojoj je pokojni Sremac uvijek dobar i izdašan bio, i u kojoj je objavio svoje prve literarne pokušaje, odužuje se u prvi mah sa ovo nekoliko skromnih i bolnih riječi, ostavljajući da u jednom od narednih brojeva progovori opširnije i detaljnije o njemu i njegovom umjetničkom djelu.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Sre 27 Dec 2017 - 10:55

NEUZVRAĆENA LJUBAV VELIKOG PISCA Zašto je Stevan Sremac ostao neženja

Pisac Stevan Sremac službovao je u Pirotu dve godine, a za taj boravak vezana je i priča o neuzvraćenoj ljubavi koja je ostavila trag u njegovom životu.

Znameniti Stevan Sremac živeo je i radio u Pirotu dve godine, od avgusta 1881. godine do kraja leta 1883. godine. U pirotskoj gimnaziji predavao je srpski jezik, srpsku istoriju i geografiju.

Neki događaji iz Pirota poslužili su mu za "Vukadina", a čuvenu pesmu iz "Zone Zamfirove" - "Slavuj pile ne poj rano" čuo je prvi put u Pirotu i mnogo mu se dopala.
Interesantno je da je Stevan Sremac zbog lepe Piroćanke Jelene, kćeri pirotskog popa Pantelije Pančića, ostao neženja. Možda bi postao i pirotski zet, ali je u jednom članku u "Srpskoj zastavi" napao popa Panteliju kao veoma uticajnog čoveka, koji "pali i žari u Pirotu". Pop Pantelija zbog tog članka nije hteo ni da čuje za Sremca, a kamoli da ga vidi u svojoj kući, gde je pre toga često navraćao.

Svedočanstva o piščevoj ljubavi prema Jeleni Pančić zasnovana su samo na njenim iskazima datim učitelju Ćiri Rančiću onda kada je ona imala 70 godina života Momčilo Antić, profesor književnosti
- U Pirot je prispeo sa 26 godina. Ovde je Sremac napisao prvu pripovetku ("Rastko"), ovde je bio politički aktivan kao liberal, ovde je doživeo prvi ljubavni zanos. Ovo poslednje, međutim, mora da se primi sa određenom rezervom. Naime, svedočanstva o njegovoj ljubavi prema 16-godišnjoj Jeleni Pančić zasnovana su samo na njenim iskazima datim učitelju Ćiri Rančiću onda kada je ona imala 70 godina života - kaže profesor književnosti i stručni saradnik Narodne biblioteke u Pirotu Momčilo Antić.

Dragoljub Vlatković u knjizi "Voleo sam, više neću", pored ostalog, zapisao je da je "malo poznato da je tvorac 'Ivkove slave' svoju književnu slavu otpočeo u Pirotu. Tu je januara 1881. godine napisao pripovetku 'Rastko'. Ovo mesto poslužilo mu je i kao pozornica za mnoge scene u 'Vukadinu', a neke ličnosti opisane u ovom delu rodom su upravo iz Pirota".
Vlatković takođe piše da je piščev prvi ljubavni zanos bio upravo u Pirotu. Sremac je bio čest gost u kući Ranđela Stanojevića. U toj kući on je viđao i svog profesora s Velike škole, poznatog istoričara Pantu Srećkovića, koji je bio i prvi okružni načelnik u Pirotu. Tu se upoznao i sa sveštenikom Pantelijom Pančićem i njegovom ćerkom Jelenom...

Sremac nikada nije pričao o svom prvom ljubavnom porazu. Ali su sećanja ostala. Kako je bilo Sremcu posle toga, to se ne zna. Ali se zna da je uskoro potom premešten u Niš, a da je njegova nesuđena žena bila vrlo nesrećna u braku, zapisao je Vlatković.

Presudio članak u "Srpskoj zastavi"

Slučaj je hteo da se Sremac zaljubi u lepu kćer popa Pantelije Pančiča - Jelenu, koja je tada imala 16 godina. Nju je jedno vreme tražio od oca i njen docniji muž Josif Kostić, koji je bio ekonom bolnice i privrženik Naprednjačke stanke. Otac se dugo dvoumio kome da je da.
Presudio je jedan anonimni politički Sremčev članak, objavljen u „Srpskoj zastavi“, u kojem je on, kritikujući rad upravnih mesnih vlasti, naročito naglasio: "U Pirotu žare i pale tri Pante, među kojima se jedan u svemu razlikuje samo po tome što se zvanično potpisuje sa Pantelija".

Jelenin težak život

Valja imati na umu da je život nesuđene Sremčeve supruge Jelene bio težak: deca su joj rano pomrla, njen muž Josif Kostić propivši se straćio je svu imovinu, pa su živeli od plate koju je ona primala kao babica.

Povratak u Pirot

Sremac se u Pirot, zahvaljujući filmskom platnu, ponovo vratio pre nekoliko godina. Muzej Ponišavlja u Pirotu, smešten u kući bogatog trgovca Riste Jovanovića, sazidane 1848. godine, u nekoliko navrata poslužio je kao autentična scenografija za snimanje filmova. Reditelj Zdravko Šotra je u ambijentu autentične stare varoši, koja je bez većih scenografskih rešenja dočarala vreme u kojem su nastale Sremčeve pripovetke i stari Niš, posle "Zone Zamfirove" snimio i "Ivkovu slavu". Oba filma su potukla sve rekorde gledanosti.

Ambivalentan stav o gradu

- Inače, Sremac, koji je po sklonostima i načinu života bio narodski čovek, prema Pirotu kao da je imao ambivalentan stav: u jednoj prilici rekao je da "u Pirotu nema nijednog nevaljalog čoveka", a u jednom pismu veli da je Pirot mesto od kojeg se "svako kloni i krsti" - kaže profesor književnosti i stručni saradnik Narodne biblioteke u Pirotu Momčilo Antić.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Pet 29 Dec 2017 - 11:08

Što da izmišljam teme kada ih sam život u izobilju nudi i ljude kad ih posve dnevno promatram po ulicama i kavanama.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   Pet 29 Dec 2017 - 11:08


stevanŠto da izmišljam teme kada ih sam život u izobilju nudi i ljude kad ih posve dnevno promatram po ulicama i kavanama.

Blago onom tko može šutjeti.

Ženidba, to je prosto jedna sreća. Imaš, kažu, punu vreću zmija i među njima jedna jegulja; turiš ruku u vreću


pa biraš! E, pa hajde ti sad potrefi baš onu jednu, jedinu jegulju.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Стеван Сремац   

Nazad na vrh Ići dole
 
Стеван Сремац
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-