Еrih Marija Remark

**Učlanjen** : 06.12.2012

Volim te više nego što sam i znao. To je kao vetar koji se digne i za koji mislimo da je samo igra, a srce se odjednom savije pod njim kao vrba na oluji.

Volim te, srce moga srca, jedina tišino u svem ovom nemiru, volim te, ti koja čuješ da li je cveće žedno i vreme umorno kao lovački ker o večeri, volim te, i to bije iz mene kao iz kapije tek otvorene, iza koje se pruža nepoznat vrt, ja to još ne razumem sasvim i iznenađen sam zbog toga i stidim se još malo svojih velikih reči, ali one praskaju iz mene i odjekuju i ne pitaju me, iz mene govori neko koga ne poznajem, i ja ne znam je li to kakav melodramatičar četvrte klase ili moje srce koje ne zna više za strah.....

Volim te, i znam da nikad više nikog neću voleti kao tebe, zato što nikada više neću biti takav kaosad u ovom trenutku koji prolazi dok govorim o njemu, i koji ne mogu da zadržim, sve kad bih i život dao....

Erih Marija Remark - "Crni obelisk"

**Učlanjen** : 06.12.2012

Ovako je Remark govorio o životu

Nemački književnik, rođen 22. juna 1898, odrastao je u Osnabriku u radničkoj porodici. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu, a nakon rata, da bi preživeo, radio je mnoge poslove – bibliotekar, učitelj, novinar, izdavač. Godine 1929. objavljuje roman ’Na zapadu ništa novo’, pod imenom Erich Maria Remarque (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku), u kojem opisuje surovost rata. Velike traume iz tog period koje Remarque nosi, između ostalog i trenutak kada je bio ranjen, uticale su na njegovo spisateljstvo: u svojim narednim delima, nemački književnik mahom piše o ratnim i posleratnim godinama. Ipak, nacistički režim 1933. spaljuje sva njegova dela i pokreće propagandnu kampanju, trvdeći da Remarque potiče od francuskih Jevreja. Primoran da emigrira, živeo je u Švajcarskoj, potom u SAD, pa ponovo u Švajcarskoj, gde i umire u 72. godini života, 1970.
Ovako je slavni Nemac govorio o životu:
Jedino je strašno kada nemaš šta da čekaš.

Život nema nameru da nas napravi savršenima. Ko god je savršen – mesto mu je u muzeju.

Može se pretvoriti u anđela, budali ili kriminalca – niko to ne primećuje. Ali kada dugme nedostaje – svi primete.

Skromnost i savesnost primaju svoje nagrade samo u romanima. U životu su eksploatisani, a zatim odgurnuti u stranu.

Bila je to melanholična tajna da stvarnost može izazvati želje, ali ih nikad zadovoljiti.

Zaboravljanje je tajna večne mladosti. Čovek stari samo kroz uspomene. Mnogo je malo zaborava.

Zašto čovek živi? Sa ciljem da razmišlja o tome.

Želim da razmišljam, i u isto vreme, to je poslednja stvar koju želim da radim.

Čudno je kako možemo da zakomplikujemo stvari, samo da bismo izbegli da pokažemo ono što osećamo.

Nikada ne radi ništa komplikovano, ako će ti jednako koristiti i nešto jednostavno. To je jedna od najvažnijih tajni života.

Dobar ili loš, život je život; to shvatiš tek kada treba da rizikuješ.

Naše znanje o životu je ograničeno na smrt.

**Učlanjen** : 06.12.2012

"To ti je sasavo u svetu: mozes se promenuti u arhandjela, budalu ili u zlocinca, niko to ne vidi. Ali ako nemas jednog dugmeta - to vidi svako." - TRIJUMFALNA KAPIJA - Erih M.Remark

"Kajanje je najbeskorisnija stvar na svetu. Nista se ne moze popraviti. Mi bismo inace svi bili sveci. Zivot nije imao nameru da nas nacini savrsenima. Ko je savrsen, spada u muzej." - TRIJUMFALNA KAPIJA - Erih M.Remark

**Učlanjen** : 06.12.2012

Odlazila je… Odlazila je.
Bila je na vratima. Odlazila je.
On se uspravi. Odjednom posta nemoguce, sve beše nemoguce, samo još jednu noc, jednu noc, još jednom usnulo lice na ramenu, sutra neka bude borbe, još jednom kraj sebe taj dah, još jednom nježnu iluziju o tom padanju, slatku obmanu.
Ne idi, ne idi, umiremo u bolovima i živimo u bolovima, ne idi, pa šta ja imam?
Šta mi vredi moja hladna hrabrost? Samo si ti stvarna…
Najjasniji san! Ah, cvetne livade zaborava! Samo još jednom! Jednom varnicu vecnosti! Pa za koga se cuvam? Za kakvo neutešno nešto? Za kakvu mracnu neodređenost?

Remark – “Trijumfalna kapija”

**Učlanjen** : 06.12.2012

Tužan sam.
Toliko sam tužan da mislim da cu sutra umreti kada te napustim.
Ali kada pomislim šta bi se moralo dogoditi da ne budem žalostan, onda postoji samo jedno – da te nikada nisam ni sreo.
Tada ne bih bio tužan, vec prazan i ravnodušan, a kada na to pomislim, onda ova tuga nije više tuga.
Ona je crna odeca.
druga strana srece.
Jer hteo sam imati nešto što bi me održalo u životu, ali nisam znao da cu postati dvostruko ranjivim ako to dobijem…
Mudrost ipak dolazi u pogrešan cas: kad mladost prodje, bura se stiša i devojke odu kuci…

Erih Marija Remark – Doba života i doba smrti

**Učlanjen** : 06.12.2012

Ostadoh sam. Posamtrao sam stare, osvijetljene mape, lađe s pozutjelim jedrima, i mislio na nju. Rado bih je pozvao telefonom, ali sam se prisilio da ne ucinim to. Htio sam da ne mislim na nju toliko. Htio sam da je primim kao neocekivani dar koji donosi srecu, dar koji je dosao i koji ce otici, samo toliko i nista vise. Nisam htio dopustiti da se u meni razvije misao da bi ovo moglo biti nesto vise. Znao sam i suvise dobro da svaka ljubav nosi u sebi i zelju za vjecnoscu. Otuda i njene vjecite muke. Ne ostaje nista. Nista.

-Nisam se mogao osloboditi one slike; soba nestaje u sutonu; meke, plave vecernje senke, scucurena lijepa djevojka svojim tamnim i muklim glasom govori o svom zivotu i o svojoj zelji za zivotom. Do vraga! Postajem sentimentalan. Ali ova iznenadna avantura kanda vec zalazi u maglu njeznosti. Da me nije vec zahvatilo dublje no sto sam mislio i htio? Zasto sam otisao? Zasto nisam ostao kod nje kao sto sam stvarno htio? Ah, proklet bio! Necu vise da mislim o svemu tome! Neka bude sto ce biti, ma i poludio od nesrece ako je izgubim. Ona je tu, sad je tu, a sve ostalo svejedno mi je, nek ide do vraga! Nije mi stalo do toga da osiguram ovo malo bijednog zivota. I tako ce jednog dana doci ogroman val koji sve nosi...

-Patrisino lice, obasjano svjetloscu sa pozornice, bilo je tajanstveno. Sva se predala muzici. Volio sam je sto se nije oslanjala na mene niti me hvatala za ruku, cak ni pogledala, pa je izgledalo da na mene ne misli, da me je sasvim zaboravila. Mrzio sam kad se stvari mijesaju, mrzio sam priljubljivanje jedno uz drugo kad jednom ovlada ljepota i moc nekog velikog djela. Mrzio sam zanosne ljubavnicke poglede, trivijalno pripijanje, nepristojnu ovnovsku srecu koja nikada ne moze da se izdvoji i uzdigne. Mrzio sam sve te price o spajanju u ljubavi.Naprotiv treba sto vise da su razdvojeni i sto cesce da se udaljuju, pa se opet sastaju. SAMO ONAJ KOJI JE CESTO USAMLJEN, POZNAJE SRECU ZAJEDNICE. Sve srugo razara tajanstvo zudnje. U carobnu oblast samoce dopire osjecajno uzbudzenje, predanost duboko zanosu, moc prirodnih elemenata, bura, noc, muzika i ljubav...

-ZABORAVITI, TO JE TAJNA VJECE MLADOSTI.
STARI SE SAMO USLJED PAMCENJA.
SUVISE SE MALO ZABORAVLJA.

-PRAVA LJUBAV NE PODNOSI SVIJET!!!

-Stvarnost budi zelje, ali nikad ne moze
da ih zadovolji. Ljubav pocinje u covjeku, ali se nikad ne svrsava u njemu. Cak i kad je sve tu: i covjek, i ljubav i sreca i zivot, jos uvijek je sve to, po nekom strasnom udesu, suvise malo, i sto vece izgoleda, sve manje biva.

-Srecna sam.!
Stajao sam i gledao je. Bila je to samo jedna rijec, ali rijec koju jos nikada nisam ovako cuo. Poznavao sam zene, ali su to uvijek bili prolazni susreti i dozivljaji...Jedan cas zbunjenosti, jedan cas samoce, bjegstvo od sebe sama, od ocajanja, od praznine. Nista drugo nisam ni zelio, jer sam naucio da se covjek ni na sto ne moze osloniti, nego samo na sebe i ponekog druga. Sad sam najednom vidio da nesto predstavljam jednom bicu, prosto zato sto sam tu, da je ono srecno sto sam uz njega. Kada se to kaze, izgleda sasvim jednostavno; ali kad se o tome razmisli; onda je nesto zaista beskrajno. To moze covjeka sasvim da izmjeni. To je ljubav, pa ipak nesto drugo. Nesto za sta vrijedi zivjeti. MUSKARAC NE MOZE DA ZIVI ZA LJUBAV. ALI ZA LJUDSKO BICE MOZE. Htio sam nesto da kazem, ali nisam mogao. Tesko je naci rijeci kad nesto stvarno treba kazati. A kad nadzemo potrebene rijeci, ondab se stidimo da ih izgovorimo. Sve te rijeci pripadaju proslim vijekovima. Nase doba jos nema izraze za svoja osjecanja. Ona mogu da budu samo drugarska, sve ostalo nije pravo.

Tri ratna druga ( odlomak)

**Učlanjen** : 06.12.2012

"Čovek je veliki u svojim krajnostima. U umetnosti, ljubavi, mržnji, egoizmu, čak i u žrtvovanju - ali ono što svetu najviše nedostaje to je izvesna srednja dobrota."

**Učlanjen** : 06.12.2012

Žena može da ostavi muškarca, svoje haljine NIKADA.

**Učlanjen** : 06.12.2012

- Sudbina i duša su dva imena jednog pojma

**Učlanjen** : 06.12.2012

Vololim te više nego što sam i znao. To je kao vetar koji se digne i za koji mislimo da je samo igra, a srce se odjednom savije pod njim kao vrba na oluji.

Volim te, srce moga srca, jedina tišino u svem ovom nemiru, volim te, ti koja čuješ da li je cveće žedno i vreme umorno kao lovački ker o večeri, volim te, i to bije iz mene kao iz kapije tek otvorene, iza koje se pruža nepoznat vrt, ja to još ne razumem sasvim i iznenađen sam zbog toga i stidim se još malo svojih velikih reči, ali one praskaju iz mene i odjekuju i ne pitaju me, iz mene govori neko koga ne poznajem, i ja ne znam je li to kakav melodramatičar četvrte klase ili moje srce koje ne zna više za strah…..

Volim te, i znam da nikad više nikog neću voleti kao tebe, zato što nikada više neću biti takav kao sad u ovom trenutku koji prolazi dok govorim o njemu, i koji ne mogu da zadržim, sve kad bih i život dao….“- Crni obelisk

**Učlanjen** : 06.12.2012

Niko ne može da bude veći stranac od osobe koju si voleo.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Samo on, koji zna šta usamljenost znači, zna pravu vrednost susreta sa svojom dragom.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Samo kada napustite osobu postajete kompletno fascinirani svime vezano za nju. To je paradoks ljubavi.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Sreća je najnejasnija i najskuplja stvar na svetu.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Najdivnije mesto na svetu je ono gde se osećate srećno.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Ništa nije još izgubljeno” – rekao sam – “Gubiš nekog samo kada umre.”

**Učlanjen** : 06.12.2012

Što manje čovek voli sebe, više vredi.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Greška je misliti das vi ljudi imaju jednaku sposobnost da osećaju.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Šta god da ti se dešava, nikad to ne shvataj lično. Ništa na ovom svetu nije toliko važno.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Cinici imaju najprivlačniji karakter, idealisti najgori. Nije li to čudno?

**Učlanjen** : 06.12.2012

Ako ne želite da ljudi bilo šta primate, ne budite oprezni.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Oduvek sam mislio da žena ne treba da kaže muškarcu da je zaljubljena u njega. Njen sjaj u očima, i srećan pogled treba da o tome svedoče.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Ako žena pripada drugom muškarci, ona je pet puta privlačnija od one koju lako možeš da imaš.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Nikad ništa ne objašnjavaj ženi. Samo delaj, uvek delaj.

**Učlanjen** : 06.12.2012

Ponekad treba da prekršiš pravila. U suprotnom neće ti doneti radost.

» Marija Šimoković
» Marija Šerifović
» Marija Karadjordjevic
» Rajner Marija Rilke
» Marija Kalas - Tužna primadona