Sunovrat devedesetih godina XX veka, učiniće ovu ulicu, još jednom u njenoj istoriji, nezvaničnim centrom beogradske trgovine „na detalj", trgovačkim središtem paradržavne, „sive ekonomije" ili, jednostavno, „buvljom pijacom".
Jednovekovni krug trgovačke istorije Bulevara koja je začeta fišekdžijskom „buvljom pijacom" stareži, dovršen je tako bujanjem „buvlje pijace" mahom krijumčarene robe. U poređenju sa tužnom i za grad uvredljivom pojavnošću kartonskih kutija, tezgi prekrivenih šatorskim platnima i najlonom, u urbanom i civilizacijskom pogledu, stara je Fišeklija posedovala više digniteta, unutrašnje zakonitosti i reda.

Beogradske kafane


Posle knjižare, valja otići malo i do kafane.

A Beograd je prvu imao pre Pariza, Beča i mnogih drugih evropskih metropola.

Od samih početaka do danas, kod nas su se za kafanu koristila razna imena: karavan saraj, han, mehana, mejhana, kavana, birtija, bife, gostionica, aščinica, krčma, bar, restoran i, na kraju, “ugostiteljski objekat”.

U prvo vreme, u kafanama služila se samo kafa "uz ambijent koji je pratio kulturu života istočnih naroda, gde se kafane prvo i javljaju. Nije zato bez osnova tvrdnja da su Turci, dolaskom u Beograd 1521. godine u jednom od prostora na Dorćolu služili kafu.
Sam naziv, kafana, u Beogradu i Srbiji počinje da se koristi tek posle 1738. godine, kada su Turci ponovo došli u Beograd, posle vlasti Austrije. U turskim izveštajima iz XVI veka opisuju se beogradski karavan saraji i hanovi. Hanovi su imali bolji komfor i služili su za boravak gostiju od više dana.

O prvim kafanama u Beogradu, pisao je 1740. godine, putopisac Keper, koji ističe da su jedne kafane posećivali muslimani, a druge hrišćani. Keper tom prilikom daje opis kafane "Crni orao" na Dorćolu, koja je, kako veli, najbolja u gradu.

Kafana "Crni orao" bila je na spratu zgrade na uglu današnjih ulica Dušanove i Kralja Petra, a do nje se dolazilo trošnim drvenim stepenicama. Kafana nije imala stolove, stolice ni klupe, već minderluke prekrivene ćilimima. Visina kafane nije dozvoljavala da se u njoj čovek uspravi. Zidovi su bili išarani zelenom, crvenom, modrom i narandžastom bojom, a na ulazu je bilo postavljeno nekoliko krčaga i ibrika.

Fotografija Crnog orla, na žalost, ne postoji, ali tu su iz nešto kasnijeg doba, čuveni “Dardaneli”:



Početkom XIX veka knez Miloš uvodi porez za mehandžije i obavezu dobijanja dozvole za rad. Mehane su bile stecište trgovaca i špekulanata, a u Savamali i Bukurešt-mali već je 1826. godine bilo alkoholnih pića, ali i bluda.



Među važne datume za istoriju beogradskih kafana svakako spada 1821. godina, kada Beograd dobija mehanski esnaf, 1840. je počela da radi Kneževa pivara, 1871. godine Prvo srpsko pivarsko akcionarsko društvo, 1873. Vajfertova a 1884. godine i Bajlonijeva pivara. Bajlonijeva pivara je 1903. godine proizvodila oko 28.000 litara svetlog ("Prvenac" i "Plzen") i crnog ("Prvenac" i "Salvator") piva.

Beograd najveći broj gostionica i kafana dobija krajem XIX i početkom XX veka. Grad u nekim statističkim procenama na pedeset stanovnika ima po jednu kafanu ili gostionicu. Na Pozorišnom trgu, danas Trgu Republike, u tom periodu je bilo šesnaest kafana, a u Poenkareovoj, danas Makedonskoj ulici, od 40 kuća 17 je bilo kafana ili gostionica. Na Varoš kapiji je bilo 12, na Terazijama 11, u Skadarliji sedam, na Slaviji devet, u Dubrovačkoj ulici, u donjem delu, 16 kafana i gostionica.

Kafane su imale izuzetno mesto u razvoju društvenog, privrednog i kulturnog života Beograda.



1860. godine Nikola Hristić, tadašnji gradonačelnik Beograda, izdao je naredbu da se stanovništvo u kafani može zadržavati do 11 sati uveče, a da posle tog vremena niko na ulici ne sme biti bez fenjera. Jedna od obaveza srpskih vlasti bila je i obaveza vlasnika kafana da svako veče upale fenjer pred kafanom, i to u deset sati uveče. Srbi su poštovali naredbu, ali Turci nisu. Terali su inat.

Hroničari su zabeležili i pokušaje borbe s prostitucijom. Knez Miloš je u svoje vreme naredio da se "te nesrećnice dave bacanjem u Savu". Naredio je i davljenje podvodačica, takozvanih "peza". Golubović navodi da su stradale mnoge Vlahinje, Grkinje, Ciganke, Jevrejke, Levantinke... kao i to da nema traga da su se Srpkinje bavile najstarijim zanatom. Sve to nije sprečilo nered i prostituciju u kafanama, čak ni na tada popularnim "krompir balovima", pa 1838. godine knez Miloš uvodi porez za sve posetioce balova od 10 groša za bolničku kasu i jednog cvancika za pandura.



U kafani "Proleće", kasnije nazvanoj "Hamburg", zasijala je prva električna sijalica u Beogradu. Na tom mestu, u Masarikovoj ulici, danas nalazi zgrada - Elektrodistribucije.

U kafani se vodila i politika. Između dva svetska rata a i pre, u njoj su zabeleženi značajni događaji, odluke. Pripadnici stranaka imali su svoje omiljene kafane. Demokrate su išle u "Barajevo", Slovenska ljudska stranka u "Ljubljanu", ministri Cvetkovićeve vlade svraćali su u "Maderu". U kafani su sedeli znani i neznani, slavni i neslavni pisci, pesnici, urednici novina i časopisa, novinari, glumci, slikari i vajari, sportisti, političari... Kafana je bila mesto gde su nastala i značajna književna dela, i mesto književnih diskusija, sukoba oko književnih pravaca, putokaza i književnosti.
U kafanama su nastale i mnoge danas čuvene i rado slušane muzičke kompozicije.

U kafanama su se proslavili pevači kao Sofka Nikolić, Divna Kostić, Mijat Mijatović, Nata Pavlović, Nada Aleksandrović, Dušan Đorđević… Zahvaljujući toj slavi Sofka "lepotu svog glasa (na ploči) zabeležila je u Parizu i Berlinu. I mnogi orkestri, poput "Braće Cicvarića" potekli su iz kafana.

Jedna od tih kafana bila je i „Savinačka kasina“, vlasništvo čuvenog muzičara, kompozitora, vrednog skupljača našeg narodnog melosa, i advokata, koji je besplatno branio siromašne, Vlastimira Pavlovića Carevca



U kafani su nastupali svi značajniji muzičari i pevači toga doba, Beograda između dva rata. Bila je velika čast pevati u Carevčevoj “Savinačkoj kasini”.

Na žalost, kafane ovde sada izumiru. U stvari, ne izumiru nego ih - ubijaju.

Nestale su mnoge kultne kafane, kao „Orač“, „Marš na Drinu“, „Trandafilović“, „Večiti mladoženja“, „Vltava“, ili, „Tri lista duvana“, koja ima poseban istorijski značaj, jer je u njoj obavljen prvi telefonski razgovor u Beogradu, 1883.



Kao i čuveni „bermudski trougao“ Šumatovac“, „Pod lipom“, Grmeč“. Potonuo je u svojevrsnom bermudskom trouglu nemilosrdnog gašenja starih, kultnih kafana.

I „Domovina“, recimo, pretvorena u nekakav bezlični, sterilni, strani i doslovno, „Speak easy“. Nepodnošljiva easiness.

Ali, meni je naročito žao „Grgeča“, kao jednog od „mojih“ posebno dragih mesta, a i ubijen je tiho, nečujno, bez ikakve medijske pompe i barem pokušaja, da se spase. Samo je na mestu nekadašnje kafane jednog dana osvanula „Rajfajzen“ banka.

Taj "Grgeč", je inače postojao još od pre II sv. rata, što vidimo na fotografiji Jeremije Stanojevića:



Na žalost, nemam noviju fotografiju. Ali je tu tekst anonimnog autora s jednog foruma:
„…tamo gde je do juče bila kafana Grgeč, na ćošku preko puta Pravnog,
tamo gde smo smirivali ispitnu tremu, jeli najbolji gravče na tavče na svetu,
plaćali sok liku što radi na šalterima da nam overi indeks preko reda… tu je sada jebena rajfaijzen banka..siva, bezlična, hladna i naših para gladna…“

Geca Kon



„Knjižara „Geca Kon“, koja više od sto godina postoji na početku Knez Mihailove ulice, prema odluci Vlade Srbije, a na inicijativu Ministarstva kulture, proglašena je za značajno kulturno dobro. Kupac „Prosvete“ koja je vlasnik ove knjižare, neće nikada moći da joj menja ime i namenu, da je pretvori u parfimeriju ili prodavnicu odeće, što su nakon privatizacije postali „Nolit“ i „Jugoslovenska knjiga“
(„Blic“, 7. februar 2009)



Geca Kon
(2. VIII 1873, Čongrad – 1941, Beograd)


Geca Kon je rođen u mađarskom delu Austro-Ugarske kao sin rabina u poznatoj jevrejskoj porodici. Posle njegovog rođenja, porodica se seli u Zemun. U Zemunu je Geca učio trgovačku školu a potom je otišao u Novi Sad i upisao se u gimnaziju. Zavolevši knjigu sa jedne vrlo praktične strane, ubrzo je napustio gimnaziju i prešao u Beograd da uči knjižarski zanat kod poznatog Fridriha Breslauera ali se, nezadovoljan, vratio u Novi Sad i počeo raditi u knjižari kod Arse Pajevića. Ni tu se nije smirio nego se 1894. godine opet vratio u Beograd i stupio u dobro uređenu staru Fridmanovu knjižaru.


U potrazi za novcem otputovao je u inostranstvo, odakle se vratio 1901. godine, dobio srpsko državljanstvo i napokon u Beogradu otvorio svoju knjižaru. U njoj je praktično primenio svu svoju ljubav prema knjizi i svoj trgovački dar. Zamislio je da u njoj izdaje dela iz srpske i strane književnosti pa je pozvao srpske i hrvatske pisce i izdavače da mu šalju knjige i časopise, kao i novine, po jedan primerak koji bi platio odmah, a drugi bi naručivao prema potrebi. Oko njega se okupljaju istaknuti književnici i drugi intelektualci tog doba, saradnici Srpskog književnog glasnika: Slobodan Jovanović, Branislav Nušić, Andra Gavrilović, Jaša Prodanović, Božidar Kovačević, Miloš Crnjanski i mnogi drugi.
Prva knjiga koju je izdao 1905. bila je Sintaksa srpskog jezika za srednje škole, Janka P. Lukića. 1907. objavljuje prvi prevod strane knjige, Princa Nikoloa Makijavelija (tada izdat pod naslovom Vladalac).


Geca Kon je veliki deo novca zarađenog štampanjem knjiga iz oblasti pravnih nauka, zakona kao i udžbenika uložio u štampanje dela domaćih pisaca („Zlatna knjiga", „Naša knjiga", „Srpski narod u 19. veku" i dr.) kao i stranih (edicije „Plava ptica", „Plejade", „Karijatide"...).Objavio je veliki broj knjiga, po 200 naslova godišnje, među njima sabrana dela Slobodana Jovanovića, Jirečekovu Istoriju Srba, Dvornikovićevu Karakterologiju Jugoslovena, Cvijićevo Balkansko poluostrvo, dela Jovana Jovanovića Zmaja, Jovana Skerlića, Branislava Nušića, Tihomira Đorđevića i drugih. Od stranih autora izdavao je dela Sigmunda Frojda, Karla Marksa, Benedeta Kročea i mnogih drugih. U Beogradu je Geca Kon postao poznat po tome što je novčano pomagao književnike i sve vrednije kulturne institucije poput „Akademije sedam umetnosti".

Posebno su zanimljive anegdote vezane za Gecu Kona, pre svega ona o njegovom odnosu prema takođe značajnom ali malom izdavaču Cvijanoviću, za kojeg je govorio: „Neosporno da je gospodin Cvijanović veoma obrazovan čovek, ali mu je greška što, za razliku od mene, čita knjige koje izdaje i zato propada. Za razliku od njega ja redovnim akontacijama pomažem pisce da na miru rade i na vreme mi predadu knjigu za štampu, koju ne čitam, jer imam dobar nos da pogodim koje će se delo dobro prodavati. Eto, u tome leži tajna mog uspeha..."
Zbog kalendara Ratnik, u kojem se veličaju pobede Srpske vojske nad Austro-Ugarskim trupama, okupacione vlasti 1916. godine hapse i internišu Gecu Kona u jednom koncentracionom logoru kod Nežidera u Gradišću. Knjižara je zatvorena, a knjige na ruskom, engleskom i francuskom jeziku su javno spaljene.
Posle Prvog svetskog rata, uspešno nastavlja svoj rad. Prilikom osnivanja prvog udruženja srpskih knjižara u 1921. godini izabran je za podpredsednika, a u 1929. za predsednika udruženja. Te 1929. godine izdaje 2000. knjigu. U Dobračinoj ulici sazidao je kuću u koju je smestio izdavačko odeljenje I skladište knjiga, a u Knez-Mihailovoj je na najbolji način opremio prodajni proctor knjižare. Svoje preduzeće je 1934. godine objedinio sa knjižarom za stranu literature svoga zeta Franje Baha (oženjen Gecinom starijom ćerkom Elvirom) i radnju za prodaju laboratorijskog materijala u Knez Mihailovoj 8 i tu osniva "Izdavačko preduzeće Geca Kon A. D.". Stekao je ogromno bogatstvo. Posedovao je prvi luksuzni automobil u Beogradu i čak ga je pozajmljivao vladi Srbije u reprezentativne svrhe, na primer prilikom posete predsednika Čehoslovačke Edvarda Beneša 1937.


Izlog knjižare u Kneza Mihaila:



U poslu mu je neumoran saradnik bila supruga Elza (devojačko prezime Vajs). Imali su dve ćerke, Elviru i Malvinu, udatu za Leopolda Hercoga, industrijalca iz Zemuna. Njihova knjižara je pred II svetski rat bila najveća i najpoznatija u Jugoslaviji i na Balkanu. Posebno se vešt pokazivao pri reklamiranju knjiga uređenim katalozima koji su izdavani uglavnom po strukama a sastavljao ih je njegov najbolji radnik Boško Veljković. U opštem katalogu iz 1938. na 700 strana popisano je 16.000 knjiga, od toga 14.000 na srpskohrvatskom jeziku.



Fotografija Gece Kona pred rat koju je snimio Paja Jovanović:


Pored mišljenja svojih savetnika S. Jovanovića i Ž. Milićevića, Geca Kon je posebno cenio predloge tada mladog književnika Božidara Kovačevića, poslednjeg urednika „Srpskog književnog glasnika", koji mu je pred rat dobronamerno savetovao da kao veoma bogat čovek zakupi avion i sa porodicom pobegne u SAD. Geca Kon je posle bombardovanja Beograda 6. aprila pobegao sa porodicom u Vrnjačku Banju, gde mu je prijatelj Dušak Milojević preneo poruku od knjižara Rajkovića da je na „crnom spisku" i da treba što pre da ode iz zemlje. Uveren da mu se zla sudbina progonstva u vreme Prvog svetskog rata ne može ponoviti, nije poslušao, pa je uhapšen i odveden u beogradski zatvor Gestapoa zajedno sa Milanom Petrovićem, mlađim bratom književnika Ilije M. Petrovića s kojim je sarađivao. Prema rečima Milana Petrovića, krajem aprila 1941. godine u zbornu sobu zatvora doveli su Gecu Kona koji je preko ruke nosio samo malo ćebe. Kon je Petroviću tom prilikom poverio svoju veliku grešku: uoči hapšenja u Vrnjcima jedan poručnik-avijatičar ponudio mu je da ga za veću sumu novca avionom prebaci sa porodicom u Grčku. Dok se premišljao Nemci su ga uhapsili, oduzeli mnogobrojne kofere i ostavili mu samo malo ćebe i sedam dinara, koje je, jadan, za vreme zatočeništva, pred ostalim zatvorenicima stalno prebrojavao. Valjda je tako stišavao nervozu. ‘’Sećam se’’, pričao je Petrović, ‘’ jedan Bosanac, takođe zatočenik, uspeo je Geci da uzme dinar. Bio je tada očajan, počeo je pred nama da izvrće džepove, stalno se pitajući: 'Pobogu, ljudi, gde mi je dinar! Gde li mi je nestao?' Eto, šta ti je život: u neizvesnosti i mukama zatvora svi smo se počeli smejati videći koliko je tako reći do juče silno bogat čovek sada žalio za dinarom! Bosanac mu je vratio dinar, a Geca nas je prekoreo: 'E, deco, ja sam ovde najstariji, nije red da se tako grubo šalite!' I oprostio nam je... Potom sam sa Gecom bio vozom prebačen u Beč, gde smo u zatvoru bili razdvojeni.
Jednog dana, ugledavši me u hodniku, Geca mi je prišao, pružio mi ruku kao da je predosećao da je to naše poslednje viđenje, i rekao: Ti ćeš možda da se izvučeš, a meni se zna kraj... Pozdravi brata Iliju...' „Bio je to, stvarno, naš poslednji susret."
Mesto Gecinog stradanja nije poznato; ostali članovi porodice, žena Elza Vajs, ćerke Elvira i Malvina, njihovi muževi Franjo Bah i Leopold Hercog, kao i njihova deca, streljani su kod mesta Jabuka blizu Pančeva u jesen 1941. godine. Celokupna imovina im je zaplenjena, a najvredniji deo knjižnog fonda prenešen je u Nacionalnu biblioteku u Beč.
Izdavačku kuću je 1942. preuzelo nemačko preduzeće Jugoistok (Südost), koje je okupator koristio za širenje političke propagande. Posle oslobođenja, 14. decembra 1944. godine, preduzeće je pretvoreno u Izdavačko preduzeće Prosveta.

"Kešanje". Jedina sportska disciplina koju su smislili i upražnjavali, godinama, samo Beograđani. Kažu da su zbog toga neki modeli tramvaja morali biti izbačeni iz upotrebe. Da li je to bio stvarni razlog, ili je ovo samo još jedna od urbanih legendi, ne zna se.

Kad smo već kod tramvaja, evo malo istorije..

Prvi tramvaju u beogradu, s konjskom vučom, krenuo je 14. oktobra 1892, od Slavije do Kalemegdana, ulicom kralja Milana, preko Terazija, Kolarčevom i Vasinom. Zvali su ga «varoška železnica».

Evo kako je to izgledalo, izlazak prvog tramvaja na beogradske ulice:

Prvi električni tramvaj proradio već sledeće godine, od Narodnog pozorišta do Topčidera. Dok su beogradskim ulicama tramvajdžije zvoncima najavljivale prolazak električnih grdosija, u većini svetskih metropola još su jezdili fijakeri.

A bilo je i ovako, leti:

Kafana "Albanija"

A evo kako je to izgledalo PRE, na mestu današnje palate...



Nema više "Albanije", ni manje ni znamenitije kafane. Albanija se nalazila na mestu današnje istoimene palate, u trošnoj staroj zgradi žute boje i turskog stila, još od druge polovine - a neki vele i početka - XIX veka. U svakom slučaju, u njoj su još sedeli turski sejmeni, pa narodna vojska kneza Mihaila, pa gardisti obeju dinastija. Posetioci su joj bili mahom trgovci, poslovni ljudi, zanatlije i sitniji činovnici, koji bi tu svraćali idući na posao i vraćajući se s posla da s nogu trgnu poneko čokanjče. Nestala je tridesetih godina, kad se počela podizati palata na tome mestu.

Ispred "Albanije" bio je čuveni javni sat, kod koga su se zakazivali sastanci razne vrste: poslovni, ljubavni, prijateljski i političko-konspirativni. Taj sat su mnogi smatrali stvarnim centrom Beograda. Od njega je lako bilo krenuti u sve delove grada, bilo tramvajem, autobusom, taksijem ili fijakerom, koji su tu u neposrednoj blizini imali svoje stanice: ispred Knez Mihailovog spomenika i ispred bifea «Milanović» u palati "Riunione".

Česma Mehmed-paše Sokolovića

У сеновитом кутку Горњег града Београдске тврђаве, у непосредном суседству Дефтердарове капије, налази се такозвана «Турска чесма». Или, «Везирова». У ствари, то је чесма Мехмед-паше Соколовића, једина његова сачувана задужбина у Београду.



Подигнута је у другој половини XVI века, а данас сачувана у доста измењеном стању. У доба турске управе, Београд је имао водоводну мрежу, чији је један крак напајао водом и Горњи град. Може бити и да је ова чесма била у функцији ондашње џамије султана Сулејмана, која се налазила на Горњем граду. Зидана је пажљиво тесаним каменом. Из резервоара је тада кроз луле избијала вода, ледена као тај камен. Фасада је у сараценским луковима који су украсили три нише. Две крајње нише су са лепим и једноставним рељефима чемпреса.



У време када су Аустријанци направили реконструкцију Београдске тврђаве, у првој половини XVIII века, ров у којем се налазила чесма затрпан је како би се отворио пролаз кроз Дефтердарову капију према Доњем граду. Над чесмом је израсло дрво, шибље, коров. А онда, 1938. у току прекопавања у Горњем граду, «спрам Сахат-куле, уз саме зидине код Дефтердарове капије, откривена једна стара чесма». Друга половина још је под земљом. Једино је стављена табла на којој, српски и енглески, пише: «ТУРСКА ЧЕСМА НОВИ ВЕК». Нема обележја о њеном ктитору.

Занимљив детаљ је северозападна, бочна фасада чесме. Корито од камених плоча, спојених гвозденим спојницама, очувано у целини.

Евлија Челебија извештава да је на чесми посебно писало: Дођи беже, ако желиш, да на овом свету пијеш с рајског врела.

Постоји један једини запис из прошлости где је изречена брига за судбину чесме. Било је то 1827. године, тада је Милош Обреновић тражио поправку турског водовода и захтевао да се поведе рачуна о «Везировој чесми у Горњем граду».

Чесма, дакле, најстарија од свих у Београду, стоји на «брегу за размишљање», лепа, али, без воде.

Ratomir Stojanović, "Odmor", 1954. Biće da je tada Bezistan i otvoren.

1913. година. Споменик Карађорђу на Калемегдану, рад Пашка Вучетића, који је свечано открио краљ Петар, стајао је ту само годину дана јер су га Аустријанци срушили на почетку Првог светског рата.

Važne godine u istoriji Beograda

7000 pre nove ere
Prvo neolitsko naselje

kraj I veka nove ere
Rimljani naseljavaju Singidunum

91.
Singidunum je rimski vojni logor sa IV Flavijevom legijom

441.
Huni srušili Beograd

posle 450.
Singidunum pod vlašću Sarmata

oko 470.
Istočni Goti proterali Sarmate iz grada

488.
Gepidi osvojili Singidunum

504.
Goti zauzimaju grad

510.
Mirovnim ugovorom grad pripao Vizantiji

535.
Vizantijski car Justinijan I obnavlja Singidunum

584.
Avari osvajaju i razaraju antički Singidunum

592.
Vizantija povratila grad

VII vek
Avari ruše i spaljuju grad

oko 630.
Sloveni osvojili Singidunum

827.
Bugari preuzimaju vlast nad tvrđavom

878.
Prvi pisani pomen imena slovenskog imena Beograd

896.
Ugarska vojska napala Beograd

971.
Vizantija osvaja Beograd

posle 976.
Grad preuzima car Samuilo

1018.
Car Vasilije II ruši makedonsko carstvo i Beograd opet postaje vizantijski

1072.
Vizantija preuzela Beograd

1096.
Ugarska vojska razorila Beograd, ali ga je Vizantija zadržala

1096-1189.
Kroz Beograd prolaze krstaške vojske

1127.
Mađarski kralj Stevan II ruši Beograd i njegovim kamenom gradi Zemun

1154.
Vizantijski car Manojlo I ruši Zemun i beogradskim kamenom ponovo gradi Beograd

1182.
Ugarska napala i opljačkala Beograd

1185.
Vizantija povratila Beograd diplomatskim putem

1230.
Beograd u sastavu Bugarske

1232.
Grad pripao Ugarskoj

1284.
Srpski kralj Dragutin dobija od ugarske krune Beograd, koji tada prvi put dolazi pod srpsku vlast

1316.
Dragutinov brat Milutin oružano osvaja Beograd

1319.
Ugri oduzimaju kralju Milutinu vlast nad Beogradom

1382.
Protivnici ugarske krune, braća Horvati, osvajaju Beograd

1386.
Ugarska povratila Beograd

1403.
Pod despotom Stefanom Lazarevićem Beograd postaje prestonica srednjovekovne Srbije

1427.
Ugri oduzimaju Beograd od despota Đurđa Brankovića

1440.
Turska napada Beograd, ali je grad, uz velika razaranja, odbranjen

1456.
Sultan Mehmed II bezuspešno opseda grad

1521.
Sultan Sulejman Veličanstveni osvaja Beograd

1688.
Vojvoda Maksimilijan Bavarski osvaja Beograd

1690.
Beograd ponovo pada pod tursku vlast

1717.
Princ Eugen Savojski zauzima Beograd

1723-1736.
Izgradnja Beogradske tvrđave po planovima pukovnika Nikole Doksata de Mores

1739.
Beogradski mir, zaključen između Austrije i Turske, po kome grad ponovo pripada Turcima

1789.
Maršal Gideon Ernst Laudon osvaja Beograd

1791.
Svištovskim mirom Beograd dolazi ponovo pod vlast Turaka

1806.
Karađorđe oslobađa beogradsku varoš i Beograd ponovo postaje glavni grad Srbije

1808.
Otvorena Velika škola u Beogradu

1813.
Turci ponovo zauzimaju Beograd

1815.
Miloš Obrenović započeo Drugi srpski ustanak

1830.
Sultanov hatišerif o autonomiji Srbije

1831.
Otpočela sa radom prva štamparija u Beogradu

1835.
Pojavljuju se prve novine u Beogradu pod nazivom "Novine srbske"

1840.
Otvorena prva pošta u gradu

1841.
Beograd postaje prestonica Kneževine Srbije za vreme prve vladavine Mihaila Obrenovića

1844.
Osnovan Narodni muzej u Beogradu

1855.
Uspostavljena prva telegrafska linija Beograd - Aleksinac

1862.
Sukob na Čukur-česmi i bombardovanje beogradske varoši iz tvrđave koju drže Turci dovodi do međunarodne odluke da Turci napuste grad

1867.
Turski komandant Beograda Ali-Riza paša predaje na Kalemegdanu knezu Mihailu ključeve beogradskog grada. Turci konačno napuštaju Beograd

1876.
Na početku srpsko-turskog rata sa tvrđave je konačno skinuta zastava Turske

1878.
Na Berlinskom kongresu priznata nezavisnost Srbije

1882.
Srbija postaje kraljevina, a Beograd njena prestonica

1883.
Uvedene prve telefonske linije u Beogradu

1884.
Sagrađena železnička stanica i železnički most na Savi

1892.
Puštena u rad prva vodovodna mreža u gradu

1893.
Uvedeno električno osvetljenje

1894.
Krenuo prvi električni tramvaj

1903.
Majski prevrat - posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića na presto Srbije dolazi kralj Petar I Karađorđević

1914.
Austrijanci bombarduju i zauzimaju Beograd, ali ga Srbi iste godine oslobađaju

1915.
Nemačke i austrijske trupe pod komandom feldmaršala Makenzena zauzimaju Beograd

1918.
Srbi i delovi savezničke vojske oslobađaju Beograd

1918.
Beograd postaje prestonica Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

1923.
Avionska linija Pariz - Budimpešta produžena do Beograda

1927.
Otvoreno zdanje Aerodroma Beograd

1929.
Počeo sa radom Radio Beograd
Aleksandar Karađorđević ukida Ustav i zavodi lični režim. U svim opštinama, pa tako i u gradu Beogradu izabrane opštinske organe smenjuju od strane kralja postavljeni predsednici opština.

1934.
Izgrađen most "Viteškog kralja Aleksandra", poznat kao "tramvajski" most preko Save. U ratu je ovaj lančani most srušen i na njegovim stubovima je izgrađen današnji "Brankov most".

1935.
Pušten u saobraćaj prvi most preko Dunava - Pančevački most

1937.
Otvoren Beogradski sajam

1941.
27. marta velike demonstracije protiv pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu
Nemci bombarduju Beograd 6. aprila, a okupiraju ga 12. aprila

1944.
Amerikanci i ostali saveznici bombarduju Beograd
20. oktobra Beograd oslobodila Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije uz pomoć ruske Crvene armije
Nove komunističke vlasti hapse i likvidiraju političke protivnike, a beogradsku omladinu mobilišu za odlazak na Sremski front

1945.
29. novembra u Beogradu Ustavotvorna skupština proglasila Federativnu Narodnu Republiku Jugoslaviju
Ukinuta monarhija i zvanično započela komunistička vladavina Josipa Broza Tita

1946.
Nacionalizacija imovine predratnih industrijalaca

1948.
Zbog političkog razilaženja staljinista i titoista veliki broj ljudi uhapšen i osuđen na robiju

1950.
Zvanično započelo "radničko samoupravljanje" nad imovinom otetom od predratnih vlasnika

1958.
Počelo redovno emitovanje programa TV Beograd

1961.
Održana Prva konferencija nesvrstanih zemalja

1967.
Održan prvi BITEF

1968.
Studentske demonstracije

1969.
Podignuta Palata "Beograd"

1971.
Izgrađen most Gazela i auto-put kroz Beograd
Održan prvi FEST

1974.
Donet novi Ustav SFRJ koji je izazvao niz negativnih posledica po srpsko nacionalno pitanje

1977-78.
Održana Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji u Beogradu

1979.
Godišnja skupština Svetske banke za obnovu i razvoj i Međunarodnog monetarnog fonda

1980.
Održana XXI generalna skupština UNESCO-a

1983.
Godišnja konferencija UNCTAD-a

1988.
Prvi skup ministara inostranih poslova balkanskih zemalja

1992.
Proglašena Savezna Republika Jugoslavija
30. maja Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija uvodi ekonomske sankcije prema SR Jugoslaviji

1993.
Najveća hiperinflacija u istoriji čovečanstva dovela mnoge Beograđane na ivicu opstanka

1994.
Uveden novi, konvertibilni dinar

1995.
Otvorena podzemna železnička stanica Vukov spomenik

1996.
Veliki građanski i studentski protesti zbog nepriznavanja rezultata lokalnih izbora

1997.
Posle pola veka, prva nekomunistička gradska vlast

1999.
NATO tri meseca bombarduje Jugoslaviju, uključujući i ciljeve u centru Beograda

2000.
Posle izbora i građanskih protesta Srbija se oslobađa diktature Slobodana Miloševića

2001.
Ukinut spoljni zid sankcija SR Jugoslaviji
Srbija dobila prvu demokratsku vladu
Slobodan Milošević izručen Tribunalu u Hagu

2002.
Usvojena Ustavna povelja Državne zajednice Srbija i Crna Gora

2003.
Ubijen predsednik Vlade Srbije, dr Zoran Đinđić
Srbija i Crna Gora primljena je u Savet Evrope

2004.
Srbija je dobila svog prvog demokratskog predsednika

2006.
Beograd je ponovo glavni grad samostalne države Srbije
Usvojen novi Ustav Republike Srbije




znanje.

Prvi automobil ušao u Beograd pre više od jednog veka

U vagonu koji je pre 110 godina stigao na Železničku stanicu nalazila se kočija, za koju se pripovedalo da može da se kreće bez konjske vuče. Kada je „neselsdorf“ krenuo Nemanjinom ulicom, posmatrači su se razbežali



Pošiljka koja je pre 110 godina stigla vozom u Beograd zaprepastila je ondašnje službenike na peronima Železničke stanice. U vagonu koji je stigao izdaleka nalazila se kočija, za koju se pripovedalo da može da se kreće bez konjske vuče.



Tako je u Beograd stigao prvi automobil. Sve se zbivalo 1903. godine, vozilo je bilo marke „neselsdorf“, a poticalo je iz češke fabrike „Tatra“.

PRVI U KOLIMA - BOŽA

- Tadašnji „Tatrin“ automobil nosio je oznaku „tip B“, a kupio ga je ondašnji trgovac i rezervni oficir Boža Radulović - kaže za „Novosti“ Bratislav Petković, osnivač Muzeja automobila u Beogradu. - Istini za volju, pre će biti da je Božin otac bio sposoban da stvori trgovačku imperiju, pa odatle veliki novac za jedan ovoliko upadljiv i luksuzan potez. U suštini, i ovo je bio primer kako jedna generacija stiče, a druga rastače...

Kako objašnjava Petković, u to vreme je svota od 17.000 austrougarskih kruna bila ogromna. A taman toliko koštao je „neselsdorf“ Bože Radulovića. U to vreme, prema procenama našeg sagovornika, za taj novac mogao je da kupi spratnu kuću u „pristojnom“ delu grada.


DRŽI DESNO!
JEDAN po jedan, automobili su stizali u Beograd, a sa njima je nastala i potreba da se uvedu saobraćajna pravila. Prvi znak u Beogradu bio je na Avalskom drumu, i na njemu je pisalo „drži desno“.

Svakako nije trebalo očekivati da prvi vlasnik automobila bude umešan i u upravljanju vozilom. To bi bilo kao da danas Beograđani koji su putovali avionom umeju njime i da pilotiraju. Tako je za šoferski zanat bio zadužen poseban stručnjak, Sreten Kostić. On je zvanično bio prvi srpski šofer.

Prva beogradska „neselsdorfova“ maršruta bila je uzbrdo, Nemanjinom ulicom od zdanja Železničke stanice.

- Radoznali sugrađani su se okupili da vide ovo varoško čudo - nastavlja Petković. - Međutim, uskoro neke od njih obuzima panika. Kada je odjeknuo glasan zvuk motora, počela je bežanija. Bilo je mnogo onih koji su osetili strah od ove bučne novotarije.

Kroz grad se pronela vest da „Beogradom ide neka aždaja koja bljuje vatru“.

„Aždaja“ se, ipak, nekako „upitomila“ i privikla sugrađane na svoje postojanje, kao i na buku koju je stvarala. Nedugo zatim, počeli su da pristižu i njeni naslednici, pa su automobili postepeno počeli da bivaju deo svakodnevice. Ipak, neke anegdote ostale su veza starih Beograđana sa ovim „sokoćalom“, kako su nekada zvali mašine.



Samo jedan od takvih problema bila je muka Sretena Kostića i nesrećnog vlasnika Bože - kako nabaviti benzin. Nije im bilo lako, u doba kada, sasvim logično, nisu postojale benzinske pumpe. To je bilo nalik ideji da Eskim nabavi frižider. U to doba, početkom 20. veka, benzin je bilo moguće naći samo u apotekama, i to u malim flašama. I tako se prvi beogradski šofer zlopatio, jureći po apotekama.
UVOD U BANKROT

SAMO tri godine posle uvođenja prvog automobila na gradske ulice, Radulović je bio primoran da proglasi bankrot. Bratislav Petković kaže da se ovaj dugo trudio da očuva svoj visoki status, ali da u tome nije uspeo.

- Iz toga doba ostala je anegdota u kojoj se nesrećni Boža, vlasnik prvog automobila, zaglavio na uzbrdici u Ulici kneza Miloša, ispred „Londona“, na uglu sa Ulicom kralja Milana - nastavlja Petković. - Odnekud se tu našao i duhoviti Stevan Sremac. Dok je Boža molećivim pogledom vapio za pomoć od okupljenih birtaša u kafanskoj bašti, kako bi ga ovi pogurali i izbavili iz nevolje, Sremac je dobacio: „Pomozite nesrećnom Boži da pomeri svoju jedinu nepokretnu imovinu“!

novosti.rs

Šarov za kafanskim stolom
Zoran NIKOLIĆ | novosti.rs

Kada je knez Miloš uveo porez na pse, Stojadin sa Kosmaja je doveo svog psa u bircuz i tražio mu mesto za trpezom jer je i on „poreska glava“


lustracija Goran Divac

Nije samo Srbima bilo teško u Beogradu tokom istorije. I njihovi psi su često bili na udaru različitih vlasti.



Za početak, Turci su bili milosrdni prema psima, oni su bili prirodni čistači ulica i indirektni zaštitnici od zaraza. Kako beleži istoričar Marinko Paunović, Turci bi ujutru, kada bi otvarali svoje dućane, prvo ostavljali hranu za pse ispred radnje.

Ipak, jedan nemio događaj zbio se 1845. godine, kada je pas ujeo dete jednog stranog diplomate. Došlo je do velike uzbune, jer je država čijeg mališana je napao pas bila vrlo uticajna, a otac, odnosno konzul nadigao je veliku dževu i zapretio oštrim demaršom. Nije bilo druge, nego da turski paša koji je upravljao Beogradom nađe način da se ratosilja bezbrojnih lutalica iz varoši.

Kako ne bi učinio nešto nasuprot Alahovim zapovestima, paša je našao rešenje, tako što su pohvatane sve lutalice u varoši, a zatim su utovarene u tri lađe.


Milošev zakon

PO zakonu iz 1834. godine, svako ko je imao psa morao je da plati taksu, ali to se nije odnosilo na pse čuvare stoke. Istovremeno, postojala je čak i nagrada za one koji ubiju psa lutalicu.

„Tako je i učinjeno, posle velike trke za psima po Beogradu“, beleži Paunović. „Tri pune šajke, natovarene psima, krenule su niz Dunav ka Smederevu. Na četvrt sata od Beograda, sakupljeni psi iz različitih krajeva varoši i grada, stadoše se uzajamno napadati i do ispred Smedereva napraviše pravu klanicu. Tada se jedan od njih usudi da preko ograde šajke skoči u vodu. Za njim to namah, uz neopisivi lavež učine i drugi, te za nekoliko trenutaka, na opšte zaprepašćenje vozara, sve tri šajke ostadoše prazne, a duga kolona pasa dohvatila se obale i okrenu za Beograd. Nije mnogo vremena trebalo, pa da, u samo predvečerje, ta kolona pobedonosno izvrši juriš i nađe se na ulicama Beograda“.

Turci su likovali, jer su u tome videli veliku Alahovu volju, a pobesneli konzul je tada postavio ispred konzulata posebnog čoveka koji je imao zadatak da ubije svakog psa koji bi se približio zdanju.

Marinković dalje beleži i da je knez Miloš rešio da „stane na put pasjem carevanju u Beogradu“. On je uveo porez na pse zakonom od 1834. godine. Tako je svako ko je imao psa morao godišnje da plati jedan talir.

Zaštitu pasa tražili su mnogi ondašnji Beograđani, kao i seljaci iz okoline grada. Hroničari, tako, beleže kako je 1905. godine, jedan Kosmajac, izvesni Stojadin, doveo u Beograd svoga šarova i zaseo u tada najpoznatiji restoran „Šiško“. Ta kafana bila je na mestu današnjeg Pozorišta na Terazijama.

- Uzalud ga je gazda izbacivao - beleži dalje Paunović. - Stojadin je ostao uporan, i tražio je ručak i za sebe i za psa. Na kraju mu se izašlo u susret. Ručak je šarovu serviran na stolici koja je bila primaknuta seljakovom stolu. Stojadin, gledajući u svog psa koji jede sa apetitom, pomilova ga i glasno reče: „Hej, moj šarove, šta si dočekao! I ti si sad postao poreska glava, isto kao i ja. Al’ ti bar možeš da laješ koliko hoćeš, a ja ne mogu!“

Mirijevci i ministri

Seljaci iz ondašnjeg sela Mirijeva, ljuti na tadašnjeg ministra finansija, za kojeg su verovali da je inicijator uvođenja poreza na pse, obesili su jednog nesrećnog psa na drvo, a na njemu ostavili i „oproštajno pismo“.

- Dragi moj gazdo - pisalo je na cedulji - znam da će ti teško pasti moja smrt. Ali ja nisam mogao da dozvolim da ti zbog mene trpiš i da plaćaš porez i za mene. Radi toga sam se odlučio na ovaj težak korak. Zbogom, dragi moj gazdo, i oprosti mi. A sad, umesto mene, neka ti laje ministar finansija.

Hotel "Moskva": Šarmantna dama koja odoleva vekovima
Hotel Moskva je osnovana pre više od stotinu godina, tačnije davne 1908. godine. Kroz ovaj hotel prošlo je više od 36 miliona ljudi, a u njegovim sobama i apartmanima budilo se oko 4 miliona gostiju. Dobar deo te fenomenalne statistike čine izuzetno poznate i slavne ličnosti koje su obeležile vreme iza nas.


Jovan Nedeljkov

Kada se za nekoga kaže da je nadživeo čitav jedan vek, pretpostavlja se da je pomalo umoran od prohujalih vremena. U slučaju hotela «Moskva», koji kao svedok burnih vremena stoji nasred Beograda, ta pretpostavka ne važi.

Izgrađen u stilu ruske secesije izmenio je fizionomiju Beograda i postao sastajalište beogradskih umetnika, balkanske i svetske elite. Građen je kao internacionalna palata, čiji su vlasnici bili Rusi i Srbi, Rusi i Mađari, Srbi, Dalmatinci, Nemci, Jugosloveni. A danas su Srbi i Amerikanci.

Otvorio ga je 1908. lično srpski kralj Petar I Karađorđević, a njegovi stalnigosti bili su prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević... U palatu su svraćali Tito, Sukarno, Gadafi, Brežnjev i Milošević. U drugoj polovina prošlog veka ova beogradska crvena kuća bila je i konačište svetskih državnika, kako onih koji su dolazili na samite nesvrstanih zemalja, tako i onih koji su stigli da odaju poslednju počast nekadašnjem doživotnom jugoslovenskom predsedniku ili poslednjem srpskom voždu.



Gradnja palate je otpočeta u proleće 1904. na uglu Kralj Milanove i Balkanske ulice, na imanju gospodina Svetozara Vukadinovića, koje je otkupljeno za 865. 000 dinara. Nekada je na tom prostoru iznad Zelenog venca i na Terazijskom trgu bila močvara, koja je isušena, pa je krajem 19. veka gradska vlast jeftino prodala trgovcu Bošku Tadiću. Gospodin Tadić je sa suprugom Stanom na uglu dve ulice, početkom 20. veka, podigao obič nu zgradu na sprat, koja se protezala od Balkanske ulice do Terazija.

Kasniji naslednici je prodaju i kuća postaje kafana. U opštinskim knjigama grada Beograda pisalo je da je kafana «Velika Srbija» zavedena na adresi: Kvart terazijski, ulica Kralja Milanova, broj 24. Pored nje nalazila se kafana «Balkan», preko puta, kafana «Tunel» u Balkanskoj ulici, broj 25 i kafana «Zeleni venac», 200 metara niže, prema obali reke Save.

Palata «Rosija» je namerno po planu vlasnika i graditelja smeštena na tada elitnom delu prestonice, pored Starog dvora i poredkuće Alekse Krsmanovića. Kako reče jedan arhitekta, ta zgrada je od samog početkaisijavala kosmopolitizam u svakoj svojoj cigli. Konkurs za zgradu osiguravajućeg društva "Rosija" u Beogradu bio je raspisan 1905.

Tlo na kome je nicala Moskva bilo je jako teško za kopanje, jer se ispod nekadašnjeg hana «Velika Srbija» nalazio debeo sloj nepropustljive ilovače i izvor podzemne vode. I što se dublje kopalo, bilo je sve teže i sve skuplje. Kada su radovi počeli u martu 1905. veliki broj Beograđana je dolazio da gleda temelje budućeg zdanja na Terazijskom trgu. U temelj su postavljene 82 drvene grede duge po 5 metara i debele po 30 sanitimetara, zatim 30 vagona varenog gvožđa u šipkama, dugim do 9 metara, 10 vagona tvrdogripanjskog granita i kamena. Preko svega toga postavljena je betonska pločadebela 2,2 metra. A na toj ploči nazidana je palata «Rosija»

U arhitekturu Beograda zgrada osiguravajućeg društva “Rosija” unela je niz novina: materijale, kompozicione sheme, dekoraciju, kao i odsustvosvakog klasičnog ornamenta... Jednostavni korpus dobio je trostrane rizalite koji vertikalno razuđuju fasade.

Široko ostakljenog visokog prizemlja, velelepno o svetljen venecijanskim polijelejima, obložen crvenim mermerom iznutra, a spolja, u duhu ruske i bečke secesije, švedskim granitom, ma
đarskim zelenim "žolnai" pločicama imajolikom, hotel je ponajmanje bio slika svoje funkcije, a ponajviše oličenje velegradske naprednosti, veličine i raskoši. Nasuprot svom niskom
susedstvu, "kao pelikan u divljini", kako ga je metaforom tada opisala Lena Jovičić, hotel "Moskva" je bio svakojako, ne samo estetski, superioran. Idelovao je gotovo nadrealno: izdanak hoch Evrope u susedstvu palanačkihprizemnica, usred komunalnog nereda i zaostalih urbanističkih prilika. Trideset godina po izgradnji, otuda, bila je to najčešće fotografisana zgradapredratnog Beograda, a njena predstava na anzihtska rtama imala je snagu simbola, moćna da odmeni svaku panoramu i vedutu prestonice



Ovo zdanje dugo je bilo jedan od najčešćih motiva na razglednicama Beograda, a predstavljalo je i jedno od karakterističnih obeležja siluete grada.

Kada je 1908. palata bila gotova, Osiguravajuće društvo «Rosija» je odmah smestilo svoje kancelarije u nju.

Kao i njegov otac Petar I Karađorđević, i kralj Aleksandar je za života često dolazio u palatu “Rosija” i na zabave u hotel “Moskva”. Odmah posle svečanosti oko otvaranja palate «Rosija», kafana «Moskva», koja je bila celom dužinom u prizemlju prema Terazijama, počela je sa radom.

„ Uvodeći vodu u varoš Beograd, Turci su duž zidanog vodovoda, koji uzima vodu iz mokroluških izvora, na izvesnim dalji nama zidali kule, na koje su vodovodnim cevima izvodili vodu da bi ona dobila viši skok za svoj dalji tok. Jedna od takvih kula bila je postavljena
na mestu gde je sada Terazijska česma. Pošto su Turci te kule zvali terazije za vodu, ovaj trg je dobio naziv Terazije”.

Sve do polovine šezdesetih godina 19. veka na Terazijama su se nalazile, uglavnom, prizemne i jednospratne zgrade. Godine 1860. vodovodna kula je uklonjena i na njenom mestu je postavljena Terazijska česma u znak sećanja na kneza Miloša. Rad je kamenoresca Franca Lorana. Na svečetiri strane česme uklesani su inicijali Miloša Obrenovića i godina njegovog povratka na vlast. Prilikom preuređivanja Terazija, 1911. česma je premeštena na Topčider, da
bi 1975. bila vraćena na prvobitno mesto. Kada je u decembru 1967. ispod Terazija napravljen pešački prolaz, u koji su se uselile prodavnice, hotel «Moskva» je dobio nov put, kojim su Beograđani i gosti prestonice mogli lakše da se probijaju kroz saobraćajne gužve i dođu do hotela, restorana i kafane.

Hotel «Moskva» i njegove gostionice su kao moderno svratište u centru Beograda vrlo brzo postali mesto okupljanja, ne samo poslovnih ljudi i umetnika, veći običnog sveta. Ova zgrada je imala svoje električno osvetljenje i dva lifta, koji su predstavljali tehnološko čudo. Pokretali su ih
brodski motori, smešteni u podrumu zgrade, koja je samim tim bila velika gradska atrakcija.

"Moskva" je oduvek bila poznata, pre svega, po svojim gostima, jer su u njenoj kafani između dva svetska rata sedeli uzvanici, gosti i posetioci od renomea. Tokom Prvog svetskog rata Akcionarsko osiguravajuće društvo «Rosija» nije radilo. Svoj rad je nastavilo tek 1919. Akcionari društva "Rosija" su u međuvremenu prodali svoje akcije izvesnom Gašparu, koji je finansijski propao zbog lošeg poslovanja. Kako je pisala «Politika»12. marta 1921. godine, «Jadranska banka» je kupila palatu «Rosija», u kojoj je bio i hotel «Moskva», za 14 miliona dinara. Međutim, izgleda da je taj ugovor poništen, jer su dve godine kasnije, odlukom uprave ruskog Osiguravajućeg društva, palata «Rosija» i hotel «Moskva» prodati Ujedinjenoj banci iz Beograda.



Radovan Popović je u svojoj knjizi "Slavni gosti Srbije" opisao nekoliko tih poseta:
Slavnog naučnika Alberta Ajnštajna u Beograd je 1905. dovela njegova žena Mileva Mari
ć, koja je imala rođaku u naselju Kijevo Kneževac. Proveli su više od mesec dana u Beogradu, odmarajući se i razgledajući znamenitosti grada. Pili su kafu u gostionici «Mosk
va». Seljani su za Alberta govorili da je mali i neuredan Jevrejin, a za njegovu ženu da je
ćopava Mileva. Tako se dogodilo da je mladi arhitekta Šarl Zanere prošao kroz Beograd la
đom 1911. godine na svom putu na Istok. Bilo je to znatno prenego štoće Zanere postatič
uveni Le Korbizije, koji je i kada je postao svetski arhitekta broj jedan, dolazio u Beograd.

Sigurno najveličanstveniji doček u hotelu «Moskva» organizovan je zađenerala Franše d’Eperea, kada je u subotu 29. januara 1921. stigao u Beograd da srpskoj prestonici uruči francuski orden Legiječasti. Francuski vojskovođa je u srpsku prestonicu stigao vozom u devet sati ujutro i odmah se, kroz svitu radosnih građana, uputio u Beli dvor da se upiše u dvorsku
knjigu.

Izvor:nadlanu.com

Ugledni kritičar Jovan Deretić, autor dela «Kratka istorija srpske književnosti», tvrdio je svojevremeno da je hotel «Moskva» bio gnezdo srpske moderne književnosti. Ona je rođena iza balkanskih i posle Prvogsvetskog rata. Obnova književnog života u posleratnom Beogradu išla je preko neformalnog okupljanja umetnika, ali i preko literarnih i umetničkih časopisa. Tu novu formu okupljanja predstavljale su, na primer, grupe književnika i umetnika, koje su nastajale ponekad spontano i bez jedinstvene osnove, a u nekim slučajevima bile su izraz koncepcijske i akcione jedinstvenosti. Prva takva akcija počela je već 1919. kad je osnovana “Grupa umetnika”.



Sedište grupe je bila kafana “Moskva”, koja je u to vreme bila smeštena u desnom delu prizemlja palate »Rosija«, jer je levo bio službeni ulaz u poslovne prostorije. Članovi ove grupe stvaralaca, koji su se okupljali u kafani »Moskva« bili su: pisci Sima Pandurović, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, slikar i pesnik Sibe Miličić, muzičar Miloje Milojević, slikar i umetni
čki kritičar Branko Popović, Todor Manojlovići Stanislav Vinaver.

Palata «Rosija» i hotel «Moskva» svoj prvobitni izgled i ugled promenili su1923. kada su vlasnici, čelnici Ujedinjene banke odlučili da prodaju zgraduna Terazijama. Kupac je bila državna pošta, odnosno Jugoslovenska poštanska štedionica. Ovo su samo neki detalji iz "života" hotela koji postoji više od sto godina. Mnoga poznata imena su i kasnije prolazila kroz njega.

izvor:nadlanu.com

Među njima bili su čuveni režiser Alfred Hičkok, pisac Maksim Gorki, američki predsednik Ričard Nikson, indijski revolucionar Mahatma Gandi, operski pevač Lučano Pavaroti, ali i holivudski glumci Džek Nikolson, Robert De Niro, Bred Pit, Mila Jovović, Kirk Daglas, Majkl Daglas i mnogi drugi.

Glumac Džek Nikolson bio je gost hotela Moskva za vreme filmskog festivala osamdesetih godina prošlog veka, i tada je govorio kako je srpski film mnogo kompleksniji od holivudskih ostvarenja. Alfred Hičkok bio je fasciniran izgledom hotela. Fizičar Albert Ajnštajn prespavao je u hotelu nekoliko noći, a sa suprugom Milevom često je bio gost u bašti hotela Moskva. Ljudi su ga voleli i svi koji su sedeli sa njim oslovljavali su ga sa “gospodin ludi naučnik“ – što je njega zasmejavalo.

Za Hotel Moskva vezana su još mnoga druga poznata imena, među kojima su i francuski maršal Franš Depere, spisateljica Rebeka Vest, književnik Rabindrant Tagore, kao i čuveni režiseri: Roman Polanski, Bernardo Bertoluči, Miloš Forman…

Hotel Moskva zanimljivosti:

U kafanu «Velika Srbija» stalno je, pored Nušića, dolazio i Stevan Sremac. Niški pisac voleo je vino, flautu i kafanske pevačice.

Smatra se da je svoja dela sam Stevan Sremac i zapisivao u ovoj kafani, jer je uvek sa sobom nosio beležnicu i u nju unosio životne dogodovštine, misli, nove i nepoznate pojmove, kao i srpske šale i doskočice

Palata je imala glavni ulaz sa ulice Kralja Milana, parter i još četiri sprata, a drugi ulaz za hotel sa Balkanske ulice, partera, jedan polusprat i nad ovim četiri sprata i još tri pomoć na ulaza. A u temeljima ima dva izvora pitkevode i 14 prelivnih bunara. Njegova unutrašnjost je bila lepo ure đena. Svi stolarski poslovi su bili od najfinije izrade. Ceo nameštaj je od trešnjevog cveta.

Istoričari tvrde da se hotel, koji je smešten na Terazijama i koji ima dve adrese, nalazi u epicentru Balkanskoj poluostrva. Prva adresa Balkanska ulica broj 1, je zvanični geografski centar Balkana, a druga adresa Terazije broj 20, je politički centar nekadašnje Jugoslavije i današnje Srbije.

Statut Srpskog olimpijskog kluba je napisan u hotel u «Moskva». A 23. februara 1910. u redakciji lista «Novo vreme» izabrana je i prva olimpijska uprava sa zadatkom da priređuje «zemaljske i svetske olimpijske utakmice».

Interesanto je da se na istom mestu pre skoro 100 godina, tačnije 1926. godine sklopljen i prvi crno- beli brak u Beogradu. U kafani "Moskva" vančali su se lepa plavuša gospođica Anica i gospodin Sabri, dok su mnogi Beograđani stajali ispred prozora i gledali ovaj neobičan mladi par.

izvor:nadlanu.com

Kurjaci na Terazijama

Da bi proširio Beograd i van šanca turske tvrđave, knez Miloš Obrenović je tokom svoje prve vlade naredio da se kolari i kovači isele iz beogradske Savamale i da nasele prazan prostor koji se pružao od Stambol-kapije ka Slaviji. Niko nije hteo da ide iz starog kraja. Novo mesto je gotovo do juče bila prljava baruština, obrasla ševarom. U nju su dolazili samo lovci, tražeći divlje patke. Jedne naročito oštre zime silazili su i vukovi. To mesto je današnja glavna saobraćajna arterija, kasnije nazvana Terazije.



Najstariji snimak Terazijske česme


Polovinom 19. veka nalazila se "Bogu iza leđa", a Miloš je namerno tu raseljavao kolare i kovače jer je njihov zanat bio isuviše bučan da bi ostali u kraju u kome je knez već video državne ustanove i konake za svoju porodicu. Neposlušnost je platio ustabaša ovih zanatlija. Tek kada je on dobio 25 batina kazne, Savamalci su pristali na preseljenje.


Ilija Čarapić, koji je jedno vreme bio predsednik opštine, imao je naročito zadatak da deli placeve na Terazijama. Ko god je pristajao da zagradi plac, dobijao ga je besplatno. O postanku Terazija pisao je hroničar Milan Đ. Milićević:

Uvodeći vodu u varoš Beograd Turci su duž onoga đeriza (vodovoda) koji uzima vodu iz mokroluških izvora, na izvesnim daljinama zidali kule, na koje su vodovodnim cevima uzvodili vodu, da bi ona dobila viši skok za svoj dalji tok.

Takve kule bile su: jedna gde je danas Terazijska česma, druga gde je bila kafana Ruski car, a treća je bila onde gde je sada kafana Grčka kraljica. Od te tri kule najveća je bila ona na Terazijama. Ta je kula, pored svoje veće visine, stajala na prostranoj čistini, daleko od okolnih kuća, a bila je viša od svih okolnih zgrada. Sve te kule Turci su zvali Terazije za vodu. Od toga se ceo onaj kraj nove Beogradske varoši naročito od Dvora (danas Skupštine grada) do blizu Stambol-kapije (kod današnjeg Narodnog pozorišta), i danas zove Terazije. Godine 1860. vodovodna kula je uklonjena i na njenom mestu je postavljena Terazijska česma u znak sećanja na kneza Miloša.


vestionline.

Izvanredna serija emisija o istoriji Beograda :

BEOGRAD VECITI GRAD

Ne propustite, nadjite vremena da pogledate ovaj serijal.
Radjeno je profesionalno, zanimljivo, sa puno podataka i interesantnih detalja
iz proslosti ovoga grada.

Spoljašnji izgled Beograda u prvoj polovini XIX veka

Posmatran iz Zemuna, Beograd je u to vreme davao pravu sliku jedne turske varoši, sa svojim kućicama pokrivenim ćeramidom, koje su se gubile u zelenilu vrtova i stapale sa visoravni, koja se uzdizala nad utokom brze Save u Dunav. Jednolikost i monotoniju te varoši prekidali su jedino beli, viti minareti, koji su se na sve strane mogli videti na toj visoravni, kao da su hteli demonstrativno da kažu: ovde Islam gospodari!

Na svršetku dana, kad bi sunce zalazilo iza bežanijskih padina, tada bi Beograd, ovaj turski grad, zablistao u sjajnome refleksu sa srebrnih vrhova bezbrojnih turskih džamija. A kada bi se sunce već smirilo i kada bi suton počeo da pada na varoš, tada bi se sa sviju strana začuli tihi, elegični zvuci mujezinove pesme: Ala-ih akbir!

U ovome prizoru, u ovoj vernoj slici turskoga istoka, među ovim bezbrojnim amblemima Islama, ničega što bi odavalo da je ovo jedan hrišćanski grad, sem jednog jedinog zvona kod Saborne crkve, jedinog znaka hrišćanstva i pravoslavlja. Usamljen među ovim mnogobrojnim minaretima, on je izgledao kao neki obezoružani zarobljenik, opkoljen neprijateljskim stražama.

Od Kalimegdana, Kraljevog trga, sve do Dušanove ulice, pružao se turski kraj Beograda. To je bilo pravo tursko gnezdo. Uzani, krivi sokačići, jednospratne i dvospratne kuće - većinom u drvetu, sa doksatima u staklu i konkima, i sa mnogobrojnim prozorima obojenim omiljenom turskom bojom zelenom i poređanim u istočnjačkom stilu jedan do drugoga -nalazila su se skrivena od radoznalih pogleda, u prostranim baštama, ograđenim visokim zidom. Tek retko po koja kuća izbijala je na ulicu. To su većinom bile zgrade, za stanovanje muškaraca i prijem gostiju, takozvani selamluci. Turske hanume pak stanovale su u svojim golubijim čardacima, koji su se dizali u zelenilu vrta, u kome je cvetao badem i „šeftelija", mirisan jasmin i đul, šarenile se lale i zumbul, šeboj i karamfil prosipali svoj opojni dah sladostrašća. Među cvetnim bademovim granama lepršale su se kumrije; njihovo monotono elegično gugutanje zvučalo je kao refren tihog haremskog života. Gore, na staklenim doksatima, mlade turske devojke vezle su na đerđefu, dok su se u bašti šiparice koje za jaš¬mak i feredžu još ne behu dorasle, klackale na daski sa svojim hrišćanskim drugaricama, susetkama.

Iz svake turske bašte, mala vratanca - kapidžici - vodila su u susedno dvorište i to je išlo tako redom sve dalje i dalje, tako, da se kroz te kapidžike moglo da ide, čak u drugu i treću mahalu, a da se ne izađe na ulicu.

U ovome isključivo turskome kraju živela je ovde-onde i poneka hrišćanska porodica, trgovačka ili činovnička. One su uglavnom stajale u dobrim, često i prijateljskim odnosima sa svojim muslimanskim susedima. Naročito prijateljski odnosi vladali su između turskih hanuma i hrišćanskih žena. Način života, i njino - slobodnije kretanje hrišćanskih žena neobično su interesovali turske žene, izazivali njihovu radoznalost i privlačilo ih hrišćanskim ženama. Njima je godilo, pa i laskalo, kada bi u svojim haremima, pored svojih turskih prijateljica, imale i po neku hrišćansku gospođu.

Na uglu svake druge, treće ulice, nalazila se po neka manja ili veća džamija, okružena grobovima, veoma zapuštenim, u travi i korovu. Kult mrtvih Islam nije poznavao!

Najživlji krajevi turskog Beograda behu Varoš Kapija, ulica Kralja Petra - Čaršija - Zerek i Dušanova, ulica. Naročita pak živost vladala je na Velikoj pijaci (Kraljevom trgu). To je bilo središte Beograda, tu je pulzirao život. Naročito živopisnu sliku u to vreme pružala je Velika pijaca; turske zaptije i nizami u fesovima, turske hanume zavijene u jašmake i ogrnute feredžama, turske muftije, i hodže u čalmama, stari Jevreji sa dugim bradama i još dužim kaftanima, jevrejske žene, sa šarenim svilenim mahramama obavijenim oko fesa, pokrivenog crnom kićankom, izgledale su kao cvet bulke, kad joj otpadnu cvetni listići krunice. Grkinje i Cincarke zabrađene, sa dugim zulufima sa obe strane uva, u svojim uzanim anterijama, građani u širokim čakširama i ćurčetu sa fesom na glavi; srpski žandari i vojnici u svojim uniformama; popovi u crnim mantijama i sa dugačkom kamilavkom na glavi, srpske žene u fistanu i libadetu sa fesom na glavi - eto ovakvu jednu živopisnu sliku pružala je Velika pijaca. Tek retko, po koja gospođa u evropskome odelu mogla se zapaziti u ovom prijateljskom šarenilu.

Prema Savi i Dunavu tadanji Beograd se pružio sa jedne strane do Savamale, a sa druge do Dušanove ulice. To je bio najnaseljeniji kraj, u to vreme i centar varoši.

Varoš Kapiju i Savamalu držali su u svojim rukama hrišćani, srpski i grčko-cincarski trgovci i zanatlije. Tu su se nalazili razni dućani, prema potrebi, zahtevu i ukusu toga vremena: bakalnice, boltadžinice, galanterijske radnje, magaze, lončarije, abadžijske i terzijske radnje, berbernice, simidžinice (pekare) itd.



Zerek (ul. Kr. Petra) i Dušanovu ulicu, behu za sebe rezervisali turski trgovci, pomešani sa Jevrejima. Tu su se ređali dućani sa carigradskom robom, terzije, papučari, bakali i bezbroj duvandžinica. Na ćepencima viđale su se gomile, čitave piramide od tankih, zlatno-žutih svilenih vlakana divnoga duvana, koji se otvoreno prodavao na oku. Malo dalje na ćepenku, povučeni u unutrašnjost dućana, klečali su križači duvana, koji su tu u „avanini" križali aromatične žute listiće, koji su svojim mirisom natapali celu ulicu. To je bilo srećno doba za pušače! Dukat oka najfinije bošče!

Život ekonomsko-privredni u starom turskom Beogradu bio je vanredno jednostavan. Novac je imao veliku vrednost, proizvodi su se dobijali u bescenje. Upamtio sam pričanje jednog Beograđanina iz tog vremena da je kao „čirak" poslat na pijacu da kupi namirnice za celu nedelju dana, dobio ciglo 30 para dinarskih i sa to basnoslovno malo novaca on je pokupovao sve i sa punom korpom raznih namirnica došao kući i još doneo kusur.

U to vreme jedna mala kuća mogla se kupiti u Beogradu za 100 groša, velika kuća za 4-5000 groša (oko 1000 dinara).

Novac u prometu u to vreme bio je sav mogući; najčešće u čaršiji i na pijaci opticali su austrijski cvancik i kao veća moneta austrijski talir, onda ruske kopejke i ruske rublje i nešto malo turskog novca. Sitan novac bio je stari austrijski veliki bakarni dvadesetoparac u veličini potkovice i ruska kopejka.

U starom turskom Beogradu, najugledniji društveni položaj imale su stare cincarske i grčke porodice, među ovima naročiti ugled su uživale „hadžije". Već sama titula jednog hadžije davala mu je pravo na izuzetna poštovanja. Te grčko-cincarske porodice živele su dosta povučeno i kod njih se mogao naći ponajveći konfor, u sravnjenju sa ostalim građanskim porodicama. U njihovim kućama nalazilo se dosta skupocene carigradske robe: svile, kadife i drugih skupocenih tkanina, skupocenih ćilimova iz Smirne i Anadola, finog bakarnog i srebrnog posuđa i mnogo raznih drugih dragocenosti i nakita.



staribeograd.

Ovo je jedna od retkih BG ulica koja izgleda isto kao i 1941. godine

Dosta Beograđana, a među njima verovatno ima i onih koji žive u Braće Krsmanović, ne znaju da ova ulica nije promenila izgled već skoro 100 godina. Iste zgrade, krovovi, pa čak i prozori krase ovaj deo Savamale i svako ko se popne na Brankov most videće isto ono što su gledali i prolaznici pre jednog veka.


Ulica Braće Krsmanović nekad

DUH - A ako pogledate sadašnju i fotografiju iz 1941. godine, razlika je samo u boji i modelima automobila parkiranih u ulici.

- Dobro je da današnji Beograd sadrži u sebi delove istorije i neguje duh i kulturu nekadašnjeg vremena. Divno je što je taj deo grada, odakle je i krenuo Prvi svetski rat, uprkos razaranjima uspeo da opstane i ostane kao trag ranije kulture.

U pogledu građevina to je kulturno-arhitektonski dragulj Beograda i bilo bi lepo da se svim zgradama vrati stari sjaj, ali malo po malo i tu se stvari menjaju na bolje. Ta ulica i čitava oblast imaju neki svoj pozitivan ritam i novi duh uz stari izgled - kaže Branimir Gajić, član Opštinskog veća Savski venac.


Ulica Braće Krsmanović sad


bli.rs