Auguste Rodin

Cudnovatost Rodenovog odnosa sa i prema Rozi pa onda i drugim, brojnim, zenama u njegovom zivotu verovatno se moze objasniti zeljom da iza sebe ima uvek jednu vernu i tihu zenu kojoj veruje i koja predstavlja veciti oslonac njegovog zivota. Cinjenica da je toliko dugo nije ozenio verovatno ima dvostruki razlog : kako opravdanje nevernosti koja je za njega izgleda bila neophodna kao izvor vitalnosti i inspiracije, tako i stoga sto je postojanjem Roze - cak i u toj nevencanoj formi - imao otklon i opravdanje za sve druge zene koje bi pretendovale na taj bracni status. Tako je Roza bila ta koja je pedeset godina vodila njegov dom i o njemu se starala, te je na kraju i nacinjena suprugom pa sada pored njega i pociva.

No, evo kako je Stefan, tada jos veoma mlad, doziveo posetu domu najveceg skulptora modernog doba :


Od radosti nisam mogao spavati. Ali kod Rodena su mi reci zapele u grlu. Nisam bio u stanju ni da ga oslovim, pa sam stojao medju statuama kao jedna od njih. Zacudo, izgleda da mu se ta moja smetenost dopala, jer starac me je na rastanku upitao da li zelim da pogledam njegov pravi atelje u Medonu, i pozva me cak na obed. Prvu pouku sam dobio : da su veliki ljudi uvek i najdobrodusniji.

Druga je bila ta da su oni u licnom zivotu gotovo uvek najjednostavniji. Kod tog coveka cija je slava ispunjavala svet, cija su dela nasoj generaciji svakom svojom linijom bila prisna kao najblizi prijatelji, jelo se prosto, kao kod kakvog srednjeg seljaka; dobro snazno meso, nekoliko maslina i obilno voca, uz to jos jako seljacko vino. To mi je ulilo novu hrabrost, pri kraju sam opet govorio neusiljeno kao da sam vec godinama bliski poznanik toga starca i njegove zene.

Posle obeda presli smo u atelje. To je bila ogromna dvorana u kojoj su bila na okupu njegova najbitnija dela u drugom odlivu, ali je medju njima stojalo i lezalo na stotine dragocenih malih studija detalja - jedna saka, jedna ruka, konjska griva, jedno zensko uho, oblikovani vecim delom samo u gipsu; jos i danas mi zive tacno u secanju mnoge od tih skica koje je on stvorio samo radi vezbanja i o tom jednom satu mogao bih da pripovedam satima. Najzad me je majstor doveo do postolja na kome se, iza vlaznih krpa, skrivalo njegovo poslednje delo, jedan zenski portret. Svojim teskim izbrazdanim seljackim rukama razdresio je krpe i koraknuo unazad. Iz stegnutih grudi istisnuh jedno "admirable", i vec se zastideh te banalnosti. No on je, sa spokojnom objektivnoscu u kojoj ne bi mogli naci ni zrna sujete, promumlao samo potvrdno, posmatrajuci svoje sopstveno delo "Ne est ce pas?" Onda je oklevao. "Samo tu kod ramena ... Trenutak!" Zbacio je domaci kaputic, obukao belu bluzu, uzeo u ruku lopaticu, i jednim majstorskim pokretom poravnao na ramenu zeninu kozu, koja je treperila meko, kao da je ziva. Opet je koraknuo unazad. "Pa onda ovde", promrmlja.  Opet se jednim malecnim detaljem utisak povecao. Onda vise nije govorio. Koracao je napred i nazad, pogledao je figuru iz ogledala, mrmljao i istiskivao nerazumljive glasove, menjao, korigovao. Njegovo oko, za stolom ljubazno rasejano, sada je sevalo cudnim ognjevima, cinilo se da je postao veci i mladji. Radio je, radio, radio svom strascu i snagom svoga mocnog, teskog tela; svaki put kada bi zustro koraknuo napred ili nazad, parket bi zapucketao. Ali on to nije cuo. Nije primecivao da iza njega stoji jedan mladic, kome se srce popelo u grlo od blazenstva sto sme da gleda takvog jedinstvenog majstora kako radi. Potpuno me je zaboravio. Za njega nisam bio prisutan. Za njega je prisutan bio samo oblik, delo, a iza toga, nevidljivo, vizija apsolutnog savrsenstva.

Tako je to bilo cetvrt sata, pola sata, ne znam vise koliko dugo. Veliki trenuci su uvek s onu stranu vremena. Roden je bio toliko udubljen, toliko utonuo u svoj rad, da ga nikakva grmljavina ne bi razbudila. Sve cvrsci, gotovo besnji postajahu njegovi pokreti; obuzela ga je neka vrsta jarosti ili pijanstva, radio je brze i brze. Onda mu ruke pocese oklevati. One kao da su shvatale : nema za njih vise nista da urade. Jedanput, dvaput, triput je koraknuo unazad ne menjajuci vise nista. Onda je nesto tiho promrmljao u bradu, pa je nezno, kao sto se stavlja sal oko pleca ljubljene zene, omotao figuru krpama. Odahnuo je, duboko i oslobodjeno. Prilika kao da mu je opet otezala. Vatra bese izumrla. Tada mi se pruzilo ono nepojamno, velika pouka : skinuo je bluzu, opet obukao kucni kaputic i spremao se da ode. Totalno me je bio zaboravio u tom casu krajnje koncentracije. Nije vise znao da je iza njega, potresen i uzdrzana daha, nepokretan kao njegove statue, stojao jedan mladic, koga je, medjutim, on sam poveo u atelje, da mu pokaze svoje radove.


Posao je vratima. Kada je hteo da ih otvori, on me otkri i zagleda se u mene skoro ljutito : ko je taj strani mladic koji mu se usunjao u atelje ? Ali u sledecem trenutku se seti i pristupi mi gotovo posramljen. "Pardon, monsieur," poce. Ali ja mu ne dozvolih da nastavi. Samo sto ga zahvalno zgrabih za ruku : najradije bih je bio poljubio. U tom casu pred mojim ocima se bese rastvorila vecna tajna svake velike umetnosti, i cak, u stvari, svakog ovozemaljskog stvaranja : koncentracija, sazimanje svih snaga, svih cula, prevazilazenje sebe samog, prevazilazenje citavog sveta u svakom umetniku. Naucio sam nesto za citav zivot.

Rilke i Rodin

Pre nego sto je postao slavan, Roden je bio samotnik. A slava, koja je dosla, ucinila ga je mozda jos usamljenijim. Jer, slava je, konacno, samo sazetak svih nesporazuma koji se roje oko nekog novog imena.

Rilke je malo sta znao o umetnosti pre 1901. godine kada je proveo vreme u jednoj umetnickoj koloniji gde je upoznao i svoju buducu zenu Klaru Vesthof. On do tada nije bio narocito poznat - mada ga je Stefan poznavao jos od gimnazijskih dana ; svoju mladost on je proveo jureci za Lu Andreas Salome tumarajuci sa njom i njenim muzem po Italiji i narocito po Rusiji, gde je upoznao kako pravoslavni misticizam tako i Tolstoja, Pasternaka i Marinu Cvetajevu. Nakon sto se veza sa Lu zavrsila on zapravo nije znao sta bi sa sobom zapoceo, pisao je pomalo Das Stunden Buch, putovao je opet u Italiju, potom Svedsku i Dansku, da bi onda odlucio kako bi bilo zgodno sta napisati o umetnosti. O ovome on nije znao mnogo te mu je jedan prijatelj pomagao da se u ovom smislu obrazuje i prosvetli. U toj koloniji u kojoj se zatekao upoznao je Klaru koja je bila vajarka i Rodenova ucenica. Tokom Rodenove posete Pragu, tada kada je putovao sa Muhom i druzio se sa Klimtom, Rilke prvi put upoznaje Rodena, kojem je jos juna iste godine poceo da pise gorljiva pisma, te mu predlaze da napise o njemu knjigu. Odlazi potom u Pariz, ostavivsi svoju zenu i tek rodjenu kcer kako bi sa Rodenom razgovarao. Naravno, u datim uslovima, ovaj brak nije potrajao vise od godinu dana : Rilke je imao izvesnih problema sa intimnoscu te je nakon perioda strastvene zaljubljenosti najcesce zene brzo ostavljao nakon sto bi se uverio u njihovu ljubav. Preklinjem one koji me vole da vole i moju osamu, pisao je.

A nista drugo, osim uvek novo oblikovanje teme o dodiru zivih i ustalasanih povrsi, nista drugo nisu ni ona mocna Porte de l'Enfer, na kojima je Roden u samoci radio dvadeset godina i ciji odlivak jos predstoji. Istovremeno sa istrazivanjem pokreta povrsina i njihovim sjedinjavanjem, napredovao je Roden do istrazivanja tela koja su se na mnogim mestima dodirivala, tela ciji su dodiri bili zesci, jaci, neobuzdaniji. Sto su dva tela jedno drugome nudila vise dodirnih tacaka, sto su nestrpljivije jedno na drugo nasrtala, slicno hemijskim elementima velike srodnosti, to je cvrsca i organski povezanija bila nova celina koju su tvorila. Javljala su se secanja na Dantea. Ugolino, Dante i Vergilije, i sami lutalice, stiskali su se jedan uz drugog, pa vrtlog sladostrasnika, odakle se dize poput stabla pohlepna kretnja skrtice. Nadolazili su mu kentauri, divovi i nemani, sirene, fauni i zene faunova, sve te divljei grabljive polubozanske zivotinje prethriscanske sume. A on je stvarao. U stvarnost je prevodio sve likove i oblikeDanteovog sna, izdizao ih je kao iz uzburkane dubine sopstvenih secanja i tiho ih je, jednog po jednog, iskupljivao za bivstvovanje. Na taj nacin su nastale stotine figura i skupina. Ali pokreti, koje je pronalazio u recima pesnika, pripadali su drugom vremenu; budili su se u tvorcu koji ih je vaskrsnuo, a poznavanje hiljade drugih kretnji, pokreta, hvatanja, gubljenja, bola i napustanja, koje su, u medjuvremenu, bile nastale, i njegove ruke sto ne znaju za umor, sezale su dalje i dalje, preko sveta Firentinca, dalje, ka uvek novim gestovima i likovima.

Postoji istorija ruku; one doista poseduju sopstvenu kulturu, svoju osobenu lepotu; priznajemo im pravo na razvoj, priznajemo im zelje, osecanja, hirove i sklonosti. Ipak, Roden zna, zahvaljujuci sopstvenom obrazovanju koje je licnim naporom postigao, da je telo sastavljeno od pukih pozornica zivota, zivota koji na svakom mestu ume da bude velik i samosvojan. Roden je bio taj koji je posedovao moc da bilo kojem delu te daleke, ustalasane povrsi podari samostalnost i punocu celine. I kao sto je ljudsko telo za Rodena celina samo dotle dok kao neka opsta (unutrasnja ili spoljasnja) akcija sve svoje udove i snage drzi u spremnosti, tako mu se, s druge strane, sljubljuju delovi razlicitih tela koja se iz unutrasnje nuznosti pripijaju jedno uz drugo da bi postala jedan organizam. Ruka sto pociva na ramenu ili bedru nekog drugog, nije vise u potpunosti deo tela kojem pripada : iz nje i predmeta koji dodiruje ili drzi, nastaje nova stvar, stvar vise, koja je bezimena i nije nicija; a rec je upravo o toj stvari koja poseduje odredjene granice. To saznanje je osnova nacina na koji Roden grupise svoje likove; odatle proizilazi ona nevidjena povezanost figura, zaokruzenost formi, spregnutost po svaku cenu.

Roden ne polazi od figura koje se medjusobno grle, ne poseduje modele koje bi namestao i komponovao. On pocinje na mestima gde je dodir najzesci kao na vrhuncima dela; pocinje tamo gde nastaje nesto novo, tu zahvata i posvecuje celokupno poznavanje svog alata tajnovitim pojavama koje prate nestajanje svakog novog dela. Radi, takoreci, pri blesku munja sto nastaju na tim tackama i stremi samo delovima celog tela, koji su obasjani. Car golemog skupa devojke i muskarca, koja se zove Poljubac, pociva u toj razboritoj i pravednoj podeli zivota; osecamo kao da se sa svih povrsi dodira talasi slivaju u tela, jeza lepote, slutnje i snage. Otud proistice da na svim delovima oba tela vidimo opojnost tog poljupca; cini nam se, on je sunce sto izlazi, a njegova svetlost sve obasjava.



U tom delu zivi nesto od atmosfere Cistilista. Blizu je nebo, ali jos nije dosegnuto; blizu je pakao, ali jos nije zaboravljen. I ovde blistav sjaj dodira, iz dodira oba tela, kao i iz dodira zene sa sobom.



houseofthetragicpoet.

Čovek koji korača

Desna ruka

Portret Gospođe Fenej

Spomenik Balzaku

Građani Kalea

Kapija Pakla