ПОДСЕЋАЊА: Како се Србија учила демократији


Уставом донетим 1869. године, на скупштини у Крагујевцу, започео је прави парламентарни живот у Србији, јер су народне скупштине све до тада имале саборни карактер.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Кнез Михаило: Није демократија за свакога


Историја српских избора – од оних првих, одржаних по одредбама Тројичког устава (донетог у Крагујевцу 1869. године), па до скорашњих дана – историја је изборних махинација, полицијског терора, хапшења, убистава, фалсификата, непринципијелних коалиција, демагогије, медијских блокада...

Свака сличност са савременом политичком сценом није ни мало случајна. У пачјој школи демократије учили смо не од среде до петка, него читав век. И научили како су избори сасвим непотребни, ако су – добро организовани.

Кнез Михаило Обреновић, који дуже од века јаше бронзаног коња на београдском тргу, од једне политичке опције званом Тргом Републике, а од друге Тргом Слободе, и дан-данас је на мети демонстраната, навијача и ко све зна каквих незадовољника – готово свакодневно пењу му се на главу, као што су му се пели и за живота.

Кад су једном од овог европејски образованог владара тражили више zападњачког парламентаризма, изнео им је један акт тадашње скупштине, и на њему „крст до крста”.
– Докле год ни посланици не умеју свог имена написати, дотле се, бога ми, ви младићи узалуд журите да прокламујете велике слободе!

Књаз је био поборник „просвећеног апсолутизма” и волео је да говори како лично познаје све образоване људе у Србији – па има их десет, највише дванаест!

– А установе једне земље не праве се за дванаест људи, него се морају подешавати према општем нивоу народа – објашњавао је младим либералима. – А дати парламентаризам, само да би Милован Јанковић могао држати парламентарне беседе, било би неозбиљно!

Књаза убише, у Кошутњаку, маја 1868. Привремено намесништво заказало је Народну скупштину за избор новог књаза, пошто Михаило није имао наследнике. Али, кад су тако озбиљне одлуке у питању, скупштина обично буде само декор.

Министар војни, Миливоје Петровић, који је сам себе, по селу из кога је потицао, назвао Блазнавац, једноставно је заклео војску на верност Милану Обреновићу, унуку Господар Јеврема, рођеном брату Милоша Великог. Скупштина, која се састала крај Милошевог конака, у Топчидеру, могла је само да аминује одлуку донету већом силом од силе гласа, силом оружја, и Кнез Милан, доцније
назван „Краљ Миланче”, ступи на престо у 14. години.

До пунолетства, кнежевску власт обављало је Намесништво (Миливој Блазнавац, Јован Ристић и Јован Гавриловић), састављено од „младића” са којима се убијени Михаило прегањао око „западњачког парламентаризма”.

Уставом који је донет 1869. године, на скупштини у Крагујевцу – намерно далеко од престонице – започео је прави парламентарни живот у Србији, јер су народне скупштине, све до тог устава, имале саборни карактер.

Посланици, први пут у српској историји, одредише опште право гласа за сваког Србина „који је пунолетан и плаћа данак,” и за свој труд добише „на име дијурме по 15 гроша дневно”.

Скупштина се имала бирати на сваке три године, а касније донет изборни закон био је више него прецизан: избори почињу у осам ујутру, кад се првих двадесет бирача искупи, изабраће „између себе” чланове бирачког одбора, сваки бирач ће „јавно казати” кога хоће за посланика, бирање ће се вршити „непрестано до заласка сунца”, бирачки одбор ће затим „сашити све табаке редом”, а „на једном празном листу забележиће се колико је који гласова добио”.

Било је одређено да „за посланике народне не могу бити бирани чиновници и они који у чиновнички ред спадају, као пенсионери, или они који примају издржавање из државне касе”, а ни војници „било ког чина”.

Врло леп закон, „један од најнапреднијих изборних система у свету”, али – живот је живот. Главни изборни фактор, у та давна времена, била је – полиција. Како је то заиста изгледало „на терену” описује чувени историчар Слободан Јовановић:

„Избори у срезовима су зависили од полиције. Повереници који су у срезовима бирали посланике, долазили су са својим кметовима, у оно место које би срески начелник тзв. капетан, одредио. Кметови су се одмах јављали капетану и питали за кога да гласају. Народ је још поштовао власт – и држао да треба бирати онога ко ће бити по вољи капетану; ко буде по вољи капетану тај ће, мислили су сељаци, бити по вољи и Кнезу.”

У селима, где је народ „још поштовао власт”, није било проблема, али у варошима „власт се није устручавала од насиља, па ни од каишарлука”, пише Слободан Јовановић.


politika.rs
02.12.2012.