Ljudi koji su pomerali granice: Waris Dirie

Običnim ljudima i onima sa malo materijalne moći život najčešće podari sposobnost da dodaknu živote mnogih, da izmene mnoge nepravde i da promene istoriju. Tu sposobnost i dar imaju samo osobe koje su borbene, neustrašive, hrabre, moralne i pravične. Jedna od takvih je Varis Dirije (Waris Dirie).

Rođena je 1965. godine u siromašnoj, pustinjskoj zemlji Somaliji, blizu granice sa Etiopijom. Živela je u nomadskoj porodici. Samim rođenjem predodređen joj je težak i neizvesan život u okrutnoj i nerazvijenoj zemlji, sa primitivnom kulturom. Kada je imala samo pet godina bila je podvrgnuta genitalnom sakaćenju (Female genital mutilation – FGM). Ova jeziva tradicija se i danas upražnjava u mnogim zemljama širom sveta. Prema podacima Ujedinjenih Nacija, više od 8,000 devojčica su svakodnevno žrtve ovog zastrašujućeg zločina.


Neuka i neobrazovana, Varis je odlučila da napreduje i izborila se za bolji život
Tokom ranih tinejdžerskih godina bila je primorana da stupi u brak sa muškarcem dovoljno starim da joj bude deda. Imao je čak 60 godina. U trinaestoj godini beži iz svoje rodne zemlje u London, gde je zarađivala za život kao kućna pomoćnica i radnica u restoranu McDonalds.

Od punoletstva, sreća joj se osmehnula. U osamnaestoj godini ju je primetio britanski modni fotograf Terens Donovan (Terence Donovan), koji je pomislio da bi bila savršen model. Nedugo zatim, postala je svetski poznata manekenka. Dodeljena joj je i uloga u filmu o Džejms Bondu (James Bond) 1987. godine.

Godine 1996. generalni sekretar Ujedinjenih Nacija Kofi Anan (Kofi Annan) ju je postavio na mesto ambasadora za borbu protiv genitalnog sakaćenja. Proputovala je svet šireći glas kako bi ova zastrašujuća tradicija prestala da postoji. Učestvovala je na brojnim konferencijama, upoznala mnoge značajne i uspešne ljude i zadobila njihovu podršku u borbi protiv velikog problema. Osnovala je “Varis Dirije fondaciju” (Waris Dirie Foundation), kako bi podržala kampanju protiv izopačene tradicije. Kasnije ju je preimenovala u “Desert Flower Foundation”.


Ona je dokaz da sami krojimo svoju sudbinu
Mnogi uticajni ljudi su pronalazili inspiraciju i snagu u Varis. Stekla je poštovanje državnih lidera i nadahnula je mnoge dobitnike Nobelovih nagrada i umetnike. Jedan od autora, Harper Kolins (Harper Collins), je 1997. godine napisao i objavio knjigu biografije Varis Dirije i nazvao je “Pustinjskim cvetom” (Desert Flower). Za malo vremena, knjiga je postala bestseler širom sveta, dok je u Nemačkoj tokom 120 nedelja bila prva na listi top deset najprodavanijih knjiga. Prodato je preko 11 miliona kopija knjige širom sveta.

Nakon veoma popularne knjige, producent i dobitnik Oskara, Piter Herman (Peter Hermann), odlučio se za ekranizaciju dela, u martu 2008. godine. Film je sniman u gradu Džibuti, koji je glavni grad istoimene republike u Africi, zatim u Njujorku, Berlinu i Londonu. Uloge su tumačili uglavnom glumci amateri. Varis je bila asistent producenta Šerija Hormana (Sherry Hormann) u ovom filmu, za kojeg je izdvojen budžet u iznosu od 16 miliona dolara.


Pustinjski cvet koji je dodatakao živote mnogih
Varis Dirije je uspela da pobegne iz siromašne zemlje, promenila je istoriju i bori se za ljudska prava u želji da svi budu jednaki. Nagrađena je mnogobrojnim prestižnim nagradama za svoj rad. Dobitnica je nagrade Women’s World Award od predsednika Mihaila Gorbačeva (Mikhail Gorbachev). Godine 2007. Nikolas Sarkozi (Nicolas Sarkozy) ju je počastio sa Chévalier de la Légion d’Honneur. Svetska Demografska Asocijacija ju je nominovala za prvu ženu za nagradu Prix de la Gènèration, dok ju je “Martin Buber Fondacija” nominovala za Zlatnu Medalju Martina Bubera. Dobitnica je još mnogih nagrada, kao što su Bishop Óscar Romero Award, 2005. godine od strane Katoličke crkve, Woman Of The Year Award 2000. godine od “Glamour” magazina i 2002. godine Corine Award.

“Odanost žene treba da bude zaslužena poverenjem i ljubavlju, a ne varvarskim ritualima. Došlo je vreme da ostavimo iza sebe stare patnje”, rekla je Varis u svojoj biografiji. Naše poštovanje je zaslužila požrtvovanošću i borbom, i svakako je ostavila svoj pečat u istoriji.


Doprinela je tome da svet bude lepši
Izvori fotografija: images.fashionmodeldirectory.com, desertflowerfoundation.org, photo.cefapa.com, nw-news.



Procitala sam je i bila ganuta ,i njenim zivotom i zivotima tih ljudi i zena i time sto tako malo znamo o njima.Preporucujem svima..

MAMI Dok hodimo svojim životnim putem, prkoseći olujama, uživajući u suncu, stojeći na putu brojnim uraganima, shvatam da nam opstanak zavisi samo od snage naše volje. Stoga ovu knjigu posvećujem ženi na čijim plećima stojim i čija je snaga nepokolebljiva: svojoj majci Fatumi Ahmedaden. Pružala je svojoj deci dokaze vere suočavajući se s nezamislivim nedaćama. Podjednako je odana svoj svojoj deci, a rodila je dvanaes toro (što je samo za sebe neverovatan podvig) i pri tom pokazala mudrost pred kojom bi i najblistaviji mislilac mogao da se pokloni. Njene žrtve bile su brojne, pritužbe retke. A za sve to vreme smo mi, njena deca, znali da je davala ono što je imala, ma koliko to bilo malo – bez ograničenja. Upoznala je očaj roditelja koji gubi dete više no jednom, i uprkos tome održala snagu i hrabrost nastavljajući da se bori za svoju preživelu decu. Širina njenog duha kao i vanjska i unutrašnja lepota su legendarne. Mama, volim te, poštujem i cenim i zahvaljujem svemoćnom Alahu što mi te je podario za majku. Molim se Bogu da sačuvam tvoje nasleđe podižući sina onako kako si ti neumorno podizala svoju decu. O, ti si halja koju mladi momak bira O, ti si raskošni ćilim vredan čitavog blaga Hoću li ikada naći nekog sličnog tebi – tebi, koja si mi se ukazala samo jednom? Kišobran se raspada; ti si jaka poput gvozdene alke; O ti, kao zlato Najrobija, fino iskovano, Ti si sunce što izlazi, rano sunce zore, Hoću li ikad naći nekog sličnog tebi, tebi koja si mi se ukazala samo jednom? – Somalska narodna pesma

Pustinjski cvet je istinita priča o životu Varis Dirije, i svi opisani događaji su stvarni i zasnovani na Varisinim sećanjima. Mada su i svi likovi u knjizi Pustinjski cvet stvarni, u većini slučajeva koristili smo pseudonime da bismo zaštitili njihovu privatnost.


1. bekstvo

Iz sna me je trgao neki tihi zvuk, a kad sam zatreptala, našla sam se oči u oči s lavom. Odjednom razbuđena, širom sam otvorila oči – razrogačila ih – kao da želim da njima obuhvatim čitavu zver što se našla preda mnom. Pokušala sam da ustanem, ali budući da danima nisam jela, noge su mi zaklecale i izdale me. Stropoštavši se, naslonila sam se na drvo kraj kojeg sam ležala, tražeći zaklon od sunca afričke pustinje koje u podne postaje nesnosno. Tiho sam naslonila glavu na stablo i sklopila oči, osetivši kako mi hrapava kora stabla pritiska lobanju. Lav mi je bio tako blizu da sam u vrelom vazduhu osećala njegov oštar miris. Obratila sam se Alahu: „Bože, došao mi je kraj. Molim te, uzmi me.“ Moje dugo putovanje kroz pustinju konačno se završilo. Nisam imala nikakve zaštite ni ma kakvog oružja. Niti snage da potrčim. Čak i u najboljem slučaju znala sam da se ne mogu popeti uz drvo brže od lava jer se oni, kao i sve mačke sa snažnim kandžama, izvanredno hitro penju uz stabla. Dok bih stigla do polovine – TRAS – u jednom potezu bih nestala. Bez straha, ponovo otvorih oči i rekoh lavu: „Dođi i uzmi me. Spremna sam.“


Beše to predivan mužjak zlatne grive i dugog repa, kojim je mahao tamo-amo terajući muve. Bio je mlad i zdrav, star pet ili šest godina. Znala sam da me može smožditi u trenu; on je kralj. Celog života gledala sam te kandže kako kidaju divlje zveri i zebre, stotine kilograma teže od mene. Lav, koji je zurio u mene, polako žmirnu očima boje meda. Uzvratila sam mu pogledom svojih smeđih očiju. Skrenuo je pogled. „Hajde. Uzmi me.“ Opet me je pogledao, a zatim odvratio pogled. Obliznuo se i seo. Zatim je ustao i počeo da hoda tamo-amo ispred mene, elegantno, zavodljivo. Konačno se okrenuo i otišao, bez sumnje zaključivši da na mojim kostima nema dovoljno mesa i da nisam vredna truda. Odmicao je pustinjom sve dok se boja njegovog žućkastog krzna nije stopila s peskom. Kad sam shvatila da me neće ubiti, nisam odahnula, jer se nisam ni plašila. Bila sam spremna da umrem. Ali očigledno je Bog, koji mi je oduvek bio najbolji prijatelj, imao drugačiji naum, nekakav razlog da me održi u životu. Upitah: „Šta je to? Vodi me – uputi me“, i osovih se na noge. To košmarno putovanje započelo je bekstvom od oca. U to vreme imala sam oko trinaest godina i živela sam sa porodicom, nomadskim plemenom iz somalske pustinje, kada je moj otac objavio da mi je ugovorio brak s jednim starcem. Znajući da moram brzo nešto da učinim ili će jednog dana, iznenada, muž doći da me odvede, rekla sam majci kako želim da pobegnem. Namera mi je bila da pronađem tetku, majčinu sestru koja je živela u Mogadišu, glavnom gradu Somalije. Naravno, ja nikad nisam bila u Mogadišu – niti, kad smo već kod toga, u bilo kom gradu. Niti sam ikada upoznala svoju tetku. Ali sam nekako, s dečjim optimizmom, osećala da će nekom čarolijom sve ispasti dobro. Dok su moj otac i ostali članovi porodice još spavali, majka me je probudila i rekla mi: „Sad kreni.“ Osvrtala sam se u nameri da nešto uzmem i ponesem, ali nije bilo ničega – ni boce vode, ni vrča s mlekom, ni korpe s hranom. I tako sam, bosonoga, umotana samo u maramu, potrčala u mračnu pustinjsku noć. Nisam znala u kom pravcu se nalazi Mogadiš, i zato sam samo trčala. U početku polako, jer ništa nisam videla; posrtala sam zapinjući za korenje. Konačno sam odlučila da sednem i sačekam, jer u Africi zmija ima svuda, a ja sam ih se strahovito plašila. Od svakog korena na koji bih nagazila činilo mi se da je otrovna kobra. Sedela sam i gledala kako se polako razdanjuje. Još pre no što je izašlo sunce – zum – jurnula sam poput gazele. Trčala sam, trčala i trčala satima. U podne sam zašla duboko u crveni pesak i duboko u sopstvene misli. Kuda to, do vraga, idem?, pitala sam se. Nisam čak znala ni u kom pravcu se krećem. Pejzaž se pružao do večnosti, pusti pesak s ponekom akacijom; videla sam to kilometrima unaokolo. Gladna, žedna i umorna, usporila sam i nastavila da hodam. Idući dalje, ošamućena i utučena, zapitala sam se kuda me moj novi život vodi. Šta će se sada dogoditi? Dok sam tako razmišljala, učinilo mi se da čujem glas: „V-A-R-I-S… V-A-R-I-S…“ Dozivao me je otac! Skakućući ukrug, tražila sam ga pogledom, ali nikoga nisam videla. Možda umišljam, pomislih. „V-A-R-I-S… V-A-R-I-S…“, odzvanjao je glas svuda oko mene. Ako me uhvati, sigurno će me vratiti kući i naterati da se udam za onog čoveka, a uz to će me i istući. Nije mi se pričinilo; to je bio moj otac, i sad mi se približavao. Potrčala sam koliko me noge nose. Uprkos prednosti od nekoliko časova, tata me je sustigao. Kako sam kasnije shvatila, našao me je prateći moje tragove po pesku.

 (Odlomak)

Pustinjska zora
Varis Dirije i Žana D’Em



Pustinjska zora je priča o povratku i svedočanstvo o nepobitnoj činjenici da nešto možete iskreno voleti, pa ipak ne voleti sve ono što ga odlikuje. Pustinjska zora je priča o povratku kući.

Afriko, prelepa si Je li ti iko rekao kako si lepa, Afriko? Tvoje bujno telo i zamamne usne ljubile su moju dušu i, Afriko, vezana sam za tebe ritmom bubnjeva moje srce pumpa krv mog života i ti moja si.     
Rašida Ismaili

1. pustinjski snovi
Došao čovek kod božjeg glasnika i pitao ga: „O božji glasniče, ko najviše zaslužuje moje prijateljstvo?“ Prorok mu odgovori: „Tvoja majka.“ A čovek upita: „A posle nje?“ Prorok odgovori: „Tvoja majka.“ Čovek ponovo upita: „A posle nje?“ Prorok odgovori: „Tvoja majka.“ Čovek opet upita: „A posle nje?“ Prorok mu reče: „A onda tvoj otac.“ Tradicionalna somalska priča o proroku Muhamedu

Đavoli su u Somaliji beli. Zovu se džini i ima ih svuda. Svuda! Uvlače se u ljude i životinje i izazivaju bolesti. Izvode svoje vragolije i izluđuju vas. Kad nešto ostavite negde i ta stvar odjednom nestane, osvrćete se i znate da ju je uzeo džin. Moja majka je vikala na njih: „Hej! Đavole! Ostavi mi stvari! To nije za tebe; gubi se odavde.“ Moja majka je znala sve o njima, i umela je da ih se otarasi. Znala je tajne bajalice i koje lišće ili kora drveta mogu da oteraju džine kada smo bolesni. Kuvala je cveće i korenje ili nam davala da ih jedemo žive i čuvala lekovito lišće i gljive u kožnoj kesi. Umela je da gata po dimu, vetru i zvezdama i znala je da pogodi pravi trenutak. Bila je ugledna, jer je bila obdarena mnogim magijskim moćima. Sećam se kako su ljudi često, dok sam bila mala, njoj donosili bolesne životinje. Rođena sam u somalskoj pustinji. Ne znam koliko je dece rodila moja majka. Mnoga od njih nisu poživela. Kao i većina Somalaca, čuvali smo kamile i koze i živeli od njihovog mleka. Po običaju, moja braća su čuvala kamile, dok su devojčice brinule o sitnijim životinjama. Moja porodica nikad nije ostajala na jednom mestu više od tri-četiri nedelje. Pošto bi životinje popasle travu, morali smo da krenemo dalje da bismo imali čime da ih hranimo. Jednoga dana, pošto sam napunila oko osam gu ili kišnih razdoblja, čuvala sam koze nedaleko od logora svoje porodice. Tog jutra sam se spustila i opet popela strmim peščanim obalama tuuga, ili suvog rečnog korita, do mesta koje sam videla prethodnog dana. Tamo je bilo sveže trave i nekoliko akacija. Krupnije koze propinjale su se na zadnje noge i vukle grane naniže da bi dohvatile lišće. U sezoni kiša oko koza u naselju nema mnogo brige, ali kada je suša, mora im se pronaći dovoljno trave i ne smeju se ispuštati iz vida ni na trenutak, jer grabljivci vrebaju iza svakog grma. Tog vrelog popodneva sedela sam u hladu pevušeći i igrajući se lutkama koje sam napravila od granja. Oduvek sam znala šta želim da postanem. Čak i kao mala, imala sam viziju. Znala sam za koga ću se udati. U igri sam imala i svoju kuću. Manji kamenčići predstavljali su moje koze, a veći kamile i stoku. Od peska sam izgradila veliku kuću. Vlažan pesak bio je najbolji jer sam od njega mogla da napravim malu kolibu sličnu našoj, ali je moja bila još bolja, jer sam mogla da je oblikujem upravo onako kako sam želela. Moja majka je podigla našu kuću i zastrla je prostirkama koje je isplela od visoke trave, da bi sve mogla brzo na natovari na naše kamile kad smo se selili. Moja kućica je bila bezbedna i ljupka, kao i njena. Imala sam muža i decu, i živeli smo daleko od moje porodice. Usred dana, činilo se da je sunčeva vrelina sve zakovala. Duž peščanog tuuga sve se dobro videlo, nadaleko u oba pravca. Uveče, vraćajući se u naš logor, videla sam opake žute oči hijena kako motre na mene i koze. Plašila sam se, jer su hijene lukave i ako niste na oprezu, mogu lako da se uvuku između vas i neke koze. Morate se pretvarati da ste jaki i neustrašivi, da ne bi naslutile da se plašite. Belka, majčina omiljena koza, digla je glavu i onjušila vazduh, te sam i ja digla pogled. Videla sam nekog čoveka kako hoda duž tuuga vodeći za sobom kamilu na upletenom konopcu. Kamile obično idu za kamilom predvodnicom koja nosi drvenu klepetušu. Zvuk klepetuše tupo odjekuje a ostale kamile je slede jedna za drugom, poput slonova koji se surlama pridržavaju jedni drugima za repove. Ova čudna kamila se nekako neobično uvrtala u stranu. Nije se opirala, ali je drhtala i pena joj je išla na usta. Povremeno bi stala i počela da se trese. Tu životinju je spopao džin; u nju se svakako uvukao đavo. Gledala sam kako čovek vodi sirotu životinju uzbrdo. Odjednom se srušila i sklupčala. On je vikao, goneći je da ustane. Počeo je da je udara prutom po stomaku, ali je kamila samo ležala, mahnito se trzajući na pesku. Pomislila sam da je sigurno hahl, ženka, i da je trudna, veom a vredna životinja. Muškarac je seo i uhvatio se za glavu. Iznenadila sam se ugledavši odraslog čoveka kako sedi u prašini. Nomadi stoje i odmaraju se sa stopalom oslonjenim na butinu i s rukama prebačenim preko štapa na ramenima, ili ponekad čuče na zemlji. Nikad ranije nisam videla da neko tako tuče kamilu. U mojoj porodici kamile su se smatrale dragocenim. Čovek koji poseduje kamile ima moć. Može da ih proda ili da za njih kupi ženu, ili bilo šta drugo što želi.

"Želela sam da se vratim tamo gde sam rođena i da sagledam to mesto novim očima. Nisam imala pojma gde se nalazi moja porodica u Somaliji. U početku mi je to delovalo nemoguće – gotovo isto onoliko koliko je nemoguće da devojčica koja čuva kamile postane manekenka..."

“Odanost žene treba da bude zaslužena poverenjem i ljubavlju, a ne varvarskim ritualima. Došlo je vreme da ostavimo iza sebe stare patnje”, rekla je Varis u svojoj biografiji. Naše poštovanje je zaslužila požrtvovanošću i borbom, i svakako je ostavila svoj pečat u istoriji.

Samo žena može izliječiti društvo
Pošto sam započela kampanju protiv obrezivanja ženskih genitalija, generalni sekretar UN-a Kofi Anan me je imenovao za specijalnog ambasadora UN-a za eliminaciju ove pojave...

Varis Dirije je somalijska spisateljica, manekenka, ambasador Ujedinjenih nacija i žena nesalomivog duha. Rođena u tradicionalnoj porodici pustinjskih nomada u Somaliji, ispričala je svoju autobiografsku priču - u svjetskim bestselerima, knjigama "Pustinjski cvijet" i "Pustinjska zora" - o tome kako je s pet godina pretrpjela da bude obrezana; kako je s dvanaest kroz pustinju pobjegla od kuće da bi izbjegla ugovoreni brak; kako ju je Terens Donovan otkrio dok je u Londonu radila kao čistačica; i konačno, kako je postala vrhunska manekenka.

Mada je Varis Dirije napustila svoju otadžbinu, nikad nije zaboravila zemlju i kulturu koje su je iznjedrile. Svijet u kojem vladaju glad i nasilje i u kojem žene nemaju nikakvog prava - onaj isti svijet koji ju je gotovo uništio, takođe ju je i osposobio da opstane. U ovim knjigama ona prati korijene svoje hrabrosti, izdržljivosti i humora unazad sve do Somalije, a posebno do svoje majke.

Autobiografske knjige "Pustinjski cvijet" i "Pustinjska zora" Varis Dirije objavljene su u izdanju Lagune. Varis Dirije je pobjegla od tegobnog života u afričkoj pustinji kao mlađa tinejdžerka, siromašna i nepismena, s jednom jedinom otrcanom maramom. Danas živi u Njujorku, odakle je i govorila za Art.

Vaše knjige "Pustinjska zora" i "Pustinjski cvijet" su veoma dirljive priče. Šta vas je navelo da napišete ove dvije knjige veoma neobičnog sadržaja?
Pošto sam započela kampanju protiv obrezivanja ženskih genitalija, generalni sekretar UN-a Kofi Anan me je imenovao za specijalnog ambasadora UN-a za eliminaciju pojave obrezivanja ženskih genitalija, pa sam odlučila da napišem svoju priču da se još više podigne svijest o tom svojevrsnom sakćenju. Godine 2002. sam osnovala svoju sopstvenu fondaciju www.desertflowerfoundation.org sa 12 ureda širom Evrope i Afrike.

Rođeni ste u Somaliji u beduinskoj porodici. O tome ste napisali sjajne priče koje su, po mom mišljenju, jedinstvene u svijetu savremene književnosti. Možete li nam reći nešto više o životu somalijskih Beduina?
Mi sami sebe zovemo nomadima. Život u pustinji je vrlo težak, a ponekad i vrlo opasan takođe. Kada ste dijete morate brzo naučiti kako da preživite. Ali, život u pustinji isto tako može biti vrlo lijep. On može biti veoma miran. A noću vidite najljepše nebo i sve zvijezde izgledaju vrlo blizu.

Rekli ste da ste do pete godine svog života bili veoma srećna djevojčica, a onda se sve promijenilo. Šta se to toliko promijenilo, da je vaš život postao sve teži i teži?
Kada sam imala 5 godina moja majka je odlučila da idem na obrezivanje ženskih genitalija. To je najbrutalnije mučenje i zločin koji žena može da propati. Ne želim da idem opet u sve detalje. Ali ćete ih naći u mojim knjigama.

U svojoj dvanaestoj godini pobjegli ste od svoje porodice. Šta vas je najviše podstaklo na taj podvig? Da li je to bio samo ugovoreni brak, ili nešto još jače i nepravednije od toga?
Ja sam pobjegla od prisilnog braka s muškarcem koji je mogao biti moj djed.

Recite nam nešto o činu vašeg bjekstva. Kako ste doživjeli odvajanje od roditelja, braće, sestara...
Bilo je jako tužno, ali život mi je dao nove mogućnosti i ja sam ugrabila te šanse.

Ko vam je pomogao u bjekstvu?
Niko. Bila sam potpuno sama.

Recite nam kako je izgledalo vaše putovanje iz Somalije u Ameriku?
Moj ujak je postao somalijski ambasador u Ujedinjenom Kraljevstvu i on me je doveo u ambasadu u Londonu da budem čistačica. Kada je ujak morao da se vrati u Somaliju ja sam pobjegla iz ambasade i živjela sam kao beskućnik na ulicama Londona, nijesam znala  jezik niti sam poznavala grad, pošto sam bila prije toga zaključana u ambasadi. Poslije dvije godine života kao beskućnica, našla sam posao kao čistačica u McDonalds restoranu.
Veoma poznati britanski fotograf me je tu otkrio i nekoliko mjeseci kasnije bila sam na naslovnicama velikih modnih časopisa i postala sam top model.
Čak sam postala Bond djevojka u Džejms Bond filmu „Dah smrti“.
Nakon toga sam se preselila u SAD-u i radila sam kampanje za mnoge velike marke u modnoj i kozmetičkoj industriji, kao što su Revlon, Chanel, L`Oreal, Cartier, Versace, Gucci i još mnoge druge.   BBC je snimio dokumentarac o mom životu pod nazivom „Nomad u Njujoku“.

Danas živite u Njujorku. Vrhunski ste svjetski model. Osim toga, postali ste specijalni ambasador Ujedinjenih nacija. Kako sve to postižete?
Živjela sam u Njujorku od 1990. do 2000. godine. Potom sam se vratila u Evropu i od 2000. sam živjela u Velikoj Britaniji, Austriji i sada u Poljskoj. Ali, moj dom je još uvijek Africi i ja idem tamo što je češće moguće.

Danas putujete širom svijeta, pomažete ugroženim slojevima stanovništva. Kako vidite svoj dolazak u Somaliju, zemlju vašeg porijekla?
Somalija je i dalje u vrlo teškoj situaciji. Ljudi su traumatizovani zbog  građanskog rata i život je vrlo opasan, posebno za žene.

Viđate li se sa vašom porodicom, roditeljima, braćom, sestrama...
Mi se ne viđamo često, ali razgovaramo mnogo preko mobilnih telefona.

Kako izgleda život žena u Somaliji danas? Koliko su se njihovi životi  promijenili u odnosu na razdoblje vašeg djetinjstva?
Žene se i dalje ne poštuju u Somaliji. Možete ih obrezivati, možete ih zlostavljati, možete ih tući, možete ih silovati, možete ih prodati, možete ih odbaciti. One nemaju nikakva prava i nemaju zaštitu. Niti od Vlade, niti od vjerskih lidera.  Međutim, žene trpe iste probleme u mnogim afričkim, arapskim i azijskim zemaljama.

To je dominantno muško društvo i muškaraci potčinjavaju sve u tim zemljama.  Njihova ignorancija, glupost i suludo ponašanje uništilo je i dalje uništava njihova društva sve više i više. Oni su nesposobni. Sram ih bilo!  Neka žene rade muške poslove i uskoro ćete vidjeti svjetlo na kraju tunela. Samo žena može izliječiti ta društva i dovesti te zemlje u napredak.      

Vaše knjige su bile najčitanije širom svijeta, posebno u Americi. Je li to zato što su one kvalitetan produkt vašeg iskustva sa čijim se bolom saosećaju čitaoci ili je u pitanju nešto drugo?
Moje knjige su objavljene u 51 zemalji i postale su bestseleri u mnogima od njih od Evrope do Azije i Australije. Amerika je samo jedna od njih.
Na osnovu "Pustinjskog cvijeta" napravljen je veliki igrani film 2009. godine i prodan je u 40 zemalja.
Mnoge žene se identifikuju sa mojim životom i pričom, posebno muslimanke. Godišnje dobijam više od deset hiljada mejlova.
Mnoge djevojke i žene pišu o svom tragičnom životu jer nemaju s kim da razgovaraju u zemlji u kojoj žive.

Koji su vaši planovi za budućnost kao pisca i humaniste?
Ja radim na novom velikom projektu, a vi ćete čitati više o tome iduće godine.

Čudno je što je ijedna od nas preživjela

“Ciganku su smatrali važnom ličnošću, ne samo zato što je bila stručnjak za obrezivanje, već i zato što je na tim obredima dobro zarađivala. Plaćanje tog obreda je jedan od najvećih troškova za domaćinstvo, ali to se ipak smatra dobrim ulaganjem, jer bez toga se kćerke ne smatraju valjanim za udaju. Djevojke s netaknutim genitalijama smatraju se nepodobnim za brak, nečistim kurvama kakve nijedan muškarac ne bi uzeo za ženu. I zato je Ciganka, kako su je neki zvali, bila važan član našeg društva, ali ja je nazivam ženom–ubicom, zbog brojnih djevojčica koje su umrle od njene ruke...
Iako sam zbog obrezivanja mnogo propatila, zapravo sam imala sreće. Mogla sam proći i mnogo gore,kao što se često dešavalo drugim djevojčicama. Putujući po Somaliji upoznavali smo razne porodice i igrala sam se sa njihovim kćerima. Kad bismo ih ponovo sreli, nekih djevojčica više nije bilo. Niko nije govorio istinu o njihovom odsustvu, niti su ih uopšte pominjali. One su umrle od posljedica sakaćenja – nasmrt su iskrvarile, umrle od šoka, infekcije ili tetanusa. Uzimajući u obzir uslove u kojima je taj postupak obavljan, to nije bilo nimalo čudno. Čudno je što je ijedna od nas preživjela.

(Iz knjige „Pustinjski cvijet“ Varis Dirije)