Св. Николај Жички- Пролог

Свети Андреј Духом обасјани.
И Апостол Христов Првозвани,
Дан за даном Господа јављаше;
И народе крстом крставаше,
Као вртар по својему саду,
Он хођаше по селу и граду,
Дивље дрвље вешто калемећи,
Живом водом калеме кропећи,
Докле стиже крају свога века,
И крст виде да на њега чека.
Вес'о Андреј крсту беседио;
-Здраво,крсте,Бог те осветио,
Осветио Христос телом својим;
Буди,крсте,одмориштем мојим,
Узми мене из земне прашине,
Подигни ме Богу у висине,
Нек са тебе Христос ме узнесе
Што због мене на тебе распе се-
Учениче светог крститеља,
Апостоле Христа Спаситеља
О Андреја,звездо првозвана,
Помози нам својим молитвама.

Милостивог Бог милује,
Миловати не престаје,
Молитве му услишује,
Стоструке му даре' даје.
Филарет се милостиви
Сав предаде Божјој руци.
Милосрђем свет задиви,
Веран Богу и у муци.
Филарет се не отима
Око части и првенства,
Век је овај куповина
Вечног царства и блаженства.
Господ рече реч чудесну:
Ви тргујте док се вратим!
У времену у подесну
Многим благом да вам платим.
Кад Филарет осироте
Због премноге милостиње,
Због истине и доброте-
Посети га Бог са висине.
Посети га,помилова,
Помилова и награди,
Као негда верног Јова.
Помилова и награди.

Као ветар прође Душанова сила,
Урошева оста за навек светиња.
Нејак у насиљу,силан у врлини,
Силан у врлини,правди и истини,
Урош Христа Бога свом душом заљуби,
Па задоби небо а земљу изгуби.
Грех никакав његову дусу не искриви
Побеђен победи,умртвљен и-живи.
Сви белможи Српски,горди,плаховити,
Не могоше живи оно учинити,
Што сад мошти чине Уроша Светога,
Божјег угодника,Уроша Силнога.
Не царују људи богати прашином,
Но богати правдом и Божјом истином;
Зацарени Урош и сада царује,
И народу своме муке ублажује;
Молитве у Рају пред Христа узноси
Милост роду своме од Господа проси.
О Уроше царе,свети,племенити,
Помози нам закон Божји испунити!

Ћутљиви Јован,Божји работник,
Пустињом ходи,самац самотник,
Док неко викну;варвари стижу,
Гле,путем како прашину дижу!
Близу су,близу,дижи се,дижи!
-Нека су близу но Бог је ближи!
Јован му рече,и никуд маћи,
И кад га беда хођаше снаћи,
Лав се појави Богом послати,
На враге љуто стаде урлати;
Побеже хорда;Јован не креће,
С пустињом суром он се надмеће.
С њом се надмеће он у ћутању
И у сухоти и самовању.
-Ускрс нам иде,како га срести?
Шта ћемо,оче,на празник јести?
Ученик пита,Јован му вели:
-Бог храну сваком створењу дели.
Кад празник Христов румени свану,
Анђео ко човек пред свеца бану,
Донесе хлеба,вина и меда.
Ученик чудо кад сагледа
Над маловерством својим зајеца.
Прослави Бога и Божијег свеца.

О чудесна трубо вере православне,
О монаше славни обитељи славне,
Јоване песниче,вере поборниче,
За иконе свете свети страдалниче,
Прослављен си сада,прослављаћу Бога.
Бесмртан-трубачу живота вечнога.
Ради живог Христа свет си оставио,
Понижењем себе већма прославио,
Примио си на се испосничке узе,
Небеске си тајне видео кроз сузе:
Чудеса си стварао молитвом и вером,
Разговор си имао са Богоматером.
Ко је могао боље веру изложити?
Ко ли слађом песмом Бога прославити?
Нико ко ти харфо вечите истине,
Нико ко ти,славни оче Дамаскине.
О уздигни и сад твоја уста чиста,
И умоли за нас Животодавца Христа,
Да његова нас милост до смрти прати
Да можемо њега тобом прослављати.

Преподобни Сава,началник монаха,
Војвода духовни Христових јунака,
Прослави се постом,бдењем и кротошћу,
молитвом и вером и благом милошћу.
Монахе учаше не бринут'о хлебу,
С трудом и молитвом поверит' се небу,
Првенства не искат' нити каква чина,
Најређе кушат јелеја и вина;
Држати се службе у прописано време,
Служба нек'је радост а не тешко бреме.
Све што Свети Сава монасима каза
Све примером својим другима показа.
Ко градинар мудри градину огради,
И младице многе пажљиво посади,
Младице су расле и плод доносиле,
Чете о монаха-Саву прославиле.
Петнаест стотина прошло је година,
Још Савина цвета духовна градина;
Хиљаде монаха,стотине хиљада,
Савина обитељ дала је до сада.
Светитељу Саво,славни отшелниче,
Помоли се за нас Божји угодниче.

Светог оца Николаја
Четир' стране света славе
Ко витеза силне вере.
Вере Божје,вере праве.
Од колевке Богу предан,
Од колевке све до краја;
Па прослави и Бог њега-
Свога верног Николаја.
За живота славан беше,
А по смрти још славнији,
Моћан беше и на земљи,
А са неба још моћнији.
Светла духа,чиста срца,
Он храм беше живог Бога:
Народи га зато славе
Као свеца чудеснога.
Богат славом Николаје.
Он свечаре своје воли,
Пред престолом вечног Бога
За њино се добро моли.
Благослови,Николаје,
Благослови људе твоје,
Што пред Богом и пред тобом
На молитви смерно стоје.

Амвросије позно обраћени,
Амвросије брзо освећени,
Стуб истине,светлост благочешћа,
Христов војник,гонитељ нечешћа,
Цркви Божјој божански послужи,
Прослави га песмом и љубављу
(И анђели при томе су слављу),
Прослави га као свога оца,
Ко пастира и ко чудотворца,
И мудраца,равна Соломону,
Који призна целу васиону,
Невидљиву као и видљиву,
Да одаде хвалу Богу живу.
Тебе Бога и ми прослављамо
И сили се Твојој поклањамо,
Твојој сили и Твојој милости,
Вечној правди,чудесној мудрости.
Кроз Твог свеца дивног Амвросија.
О како си'Боже милостиван,
О како си у свецима диван!

Патапије,сличан морепловцу,
Што на бури упире погледе
Где ће видет светлост пристаништа
Из овога света сујетнога,
Узбурканог ветровима страсти,
Помраченог тминама сујете;
У небеса поглед упираше-
Патапије,сличан морепловцу.
Дух је око за виђење неба
И чудесног света небескога,,
Дух истинит у срцу чистоме.
Патапије дух управи Богу,
Срце оми умилним сузама,
а напрегнут светлост ишчекује,
Светлост неба,тихог пристаништа
Патапије,сличан морепловцу.
Који тражи,онај и налази,
Који куца,оном се отвара,
Бог милостиви љуби светитеље,
Царства Божјег жедне искатеље.
Патапијев поглед уловио,
И небеску светлост му открио,
Патапије виде-заплакао,
Божју светлост сузам' разгорео
Док доплови к тихом пристаништу.
Траг му оста дивним путоказом
Путницима на пучини света.

О преславни Боже,чудесни и дивни,
Спрам свију створења благи,милостивни,
Ти горде обараш,смерне узвисујеш:
Ти што умртвљујеш,ти што оживљујеш,
Све ти можеш,Творче,према плану Твоме.
Према плану Твоме,вечном,божанскоме.
Родна земља рађа са Твојим благословом.
Неродну печатиш Твојим светим словом.
Оној која рађа можеш одузети,
А неротки можеш добри род принети.
Нероткињу Ану ти учини родном,
Обдари је ћерком светом,благородном,
Што на подсмех беше,Ти увенча славом,
Сан бесчедне жене Ти надмаши јавом.
Старица се моли,Ти молитву прими,
И печат неплодства Ти јој с тела сними,
Мртвено јој тело напоји животом,
Девицу јој даде чудесном красотом,
И ћерка се роди,пресвета девица.
И ћерка, и Мајка, и Богородица!
Све ти можеш,Творче,према плану Твоме,
Према плану Твоме,вечном,божанскоме.

Угодница Божја,света Анђелина,
Света и у браку,и ко монахиња,
Стрпљива у муци,у добру милосна,
У туђој жалости сведушно жалосна,
Гледаше у Бога,свог Утешитеља,
Блажаше се крстом Христа Спаситеља,
Утеха свом мужу,пример својој деци,
Деца свете мајке постадоше свеци.
Ко призове име Мајке Анђелине,
Брзо ће му мука свака да умине.
У туробно време кад се царство сруши,
Када грехом многи нашкодише души,
Када тама турска земљу охваташе,
Анђелина душе Српске спасаваше
Указујућ к' небу и духом и прстом,
Тешећи их Христом,лечећи их крстом.
И сад она свакој болној души спеши,
И са већом силом и лечи и теши.
Ко призове име Мајке Анђелине,
Брзо ће му мука свака да умине.

Кад свети Данило умирати ићаше.
Ученике своје овако учаше:
-Чеда моја драга,плоде труда мога,
Прилепите срца за живога Бога.
Созерцајте духом небескога Оца,
Прослављајте хвалом чудеснога творца:
Смерност нек'је прва од врлина ваши,
Смерни су на небу Божји великаши.
Будите послушни,то приличи смерном.
То су два украса сваком правоверном.
Гостопримство држе смерни и послушни,
Гостопримни буд'те и великодушни.
То су три врлине,и још три ћу рећи:
Пост,бдење,нишчега-стазе вечној срећи.
У земаљској тами шест вам ево свећа,
И седма је љубав,од свију највећа.
Тако светац рече,и благослов даде,
Своју свету душу Господу предаде.
О Даниле свети,становниче неба,
Испроси од Христа што нам грешним треба.

Познадосте веру,признадосте Христа,
Предасте тело,да би душу спасли,
Зато вам се име на небеси блиста
И у цркви светли,огњи неугасли.
Молите се за нас,бесмртни јунаци,
Да с'одбију од нас греховни облаци,
Левкије блажени и Тирсе витешки
Калиниче славни,дични Филимоне,
И остали редом,бол поднесте тешки,
Но сад сте грађани боље васионе,
Молите се за нас,красни светилници,
Мол'те се за цркву,Божји мученици.
Познадосте љубав,небеску својину,
Земља јој ни не знаде имена правог,
Видесте је целу у Божијем Сину,
У знаку распећа и чела крвавог.
Сад сте близу Бога,и лице Му зрите,
Молитвама вашим грехе нам покријте.

Славна мајка Петра светитеља,
Када беше Петром бременита,
Сан уснила и у сну видела,
Како држи јагње на рукама,
Бело јагње са витким роговима,
Сред рогова дрво му прекрасно.
На дрвету миришљаво цвеће,
И по цвећу плодови мирисни,
Свећама му гране искићене,
Светле свеће као сјајне звезде,
Па миришу небеским мирисом.
Сан се мајчин дивно остварио:
Јагње кротко Петра преобрази,
Рогови му-Петрово муженство,
Дрво красно-душа светитељска,
Шарно цвеће-множина врлина.
А плодови-дела милосрђа,
Свеће сјајне-вера у молитве.
Што се мајци у слици објави,
У Петру се показа на јави.

Богу служи света дева
Анастасија,
Вером,надом и делима,
Богом се сија.
Мужа,славу и богатство
дева оставља,
И сужњима радо служи.
Бога прославља.
Узе дреши,ране мије.
мученицима;
Узе дреши,даре даје.
а не узима:
Ни од људи ни од земље
плату не тражи,
Христом Богом душу своју
и срце блажи.
Прође мука,оста слава
Анастасије.
С анђелима сад на небу
она ликује.

мелантија богаташка
злата имала,
Ради христа и спасења
нишчим раздала.
Злато вреди ко са њиме
мудро тргује,
И небеско царство њиме
хитро купује.
Меланија богомољка
оста убога,
Ништа на свету не имаде
сем Бога живога.
И без злата-с Богом живим
богата поста:
Меланија говорила:
сам Бог је доста!
Меланија целитељка
муке цељаше,
До последњег издисаја
Бога хваљаше.

Молитва у срцу као срце лупа,
Молитва у срцу са дисањем скупа,
Внутрена молитва,та светлост внутрена,
На Атону беше Максимом јављена.
Као дух без тела Максим се дизаше,
Од молитве сав се светлошћу сијаше;
Од молитве беше испуњен радошћу,
Од молитве беше испуњен ситошћу
Кроз молитву види небо откровено,
Кроз молитву биће људско прослављено,
Молитвом осети и близину Христа,
Јавно му се јави и Света Пречиста.
Максимова душа беше небом сита,
Григор'је Синант једном га запита;
-Праведни максиме,кажи откуд знадеш!
Да визије добра а не зла имадеш?
И да све то нису ђаволска маштања
И прелести лажне,сатанска варања?
-Отуд,рече,знадем,да то нису лажи,
Што ми те визије и дух и тело блаже,
Што за њима увек моја душа чезне
Што од крсног знака то неће д'ишчезне,
По радости слаткој знам да прелест није,
По радости благој што ме свега грије.

Девица Ксенија,као и Агнија,
Ил' преславна Текла ил' Анастасија,
Не хте да се веже за мужа тљенога
Но женика нађе Христа бесмртнога.
Свом душом заволи Његову красоту
И милост и нежност и сјајну чистоту,
Па дом сенаторски и богатство ма'ну
Кад јој Сунце правде у срцу ограну.
Душа! душа! душа! Невеста је права
А тело је худо к'о пролазна трава.
Па невесту поче Ксенија красити!
И молитвом многом мити и хранити.
Да невеста буде небеска прилика,
Мила,и достојна небескога Женика.
Труд Ксеније свете Женику пријаше;
Дарима је многим чудним дариваше.
Кад јој душа чиста над телом завлада,
Спокојна као цар освојеног града,
Увенча је Господ венцем бесмртности,
Уведе у чертог вечите радости,
Тамо где анђели Творцу песму поју,
Тамо и Господ прими невесту своју.

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Они су место мене исповедали грехе моје пред светом.
Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати сама себе.
Они су ме мучили онда, кад сам ја бежао од мука.
Они су ме ружили онда, када сам ја сам себи ласкао.
Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом.

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Кад сам се ја правио мудрим, они су ме називали лудим.
Кад сам се правио моћним, они су ми се смејали као кепецу.
Кад сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.
Кад сам журио да се обогатим, они су ме стукали гвозденом руком.
Кад сам мислио мирно спавати, они су ме будили иза сна.
Кад сам зидао дом за дуг и спокојан живот, они су га рушили и изгонили ме ван.
Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твога скута.
Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.
Благослови их и умножи их; умножи ух и још више их огорчи против мене-
да би моје бегство к Теби било бесповратно;
да би се нада у људе искидала сва као паучина;
да би се смирење потпуно зацарило у души мојој;
да би срце моје постало гробом моја два зла близанца: гордости и гнева;
да би све своје благо сабрао на небу;
ах, да бих се једном ослободио самообмане, која ме је и заплела у страшну мрежу варљива живота.

Непријатељи су ме научили да знам, – што мало ко зна – да човек нема непријатеља у свету изван себе. Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи. Заиста тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи. За то благослови, Господе, и пријатеље и непријатеље моје. Роб куне непријатеље, јер не зна. А син их благосиља, јер зна. Јер зна син, да му се непријатељи не могу дотаћи живота. Зато слободно корача између њих и моли се Богу за њих.

Благослови непријатеље моје, Господе. И ја их благосиљам, и не кунем.

---

---