Štefan Cvajg (nem. Stefan Zweig; Beč, 28. novembar 1881 — Petropolis, 22. februar 1942) bio je austrijski pisac, dramaturg, novinar i biograf. Na vrhuncu svoje književne karijere, tokom 1920-ih i 1930-ih, bio je jedan od najpopularnijih književnika na svetu.[1]
Štefan Cvajg rođen je u Beču 1881. Bio je sin Morica Cvajga, imućnog jevrejskog proizvođača tekstila. Majka, Ida Bretauer Cvajg, poticala je iz jevrejske bankarske porodice.[2] Njen otac, Jozef Bretauer, dvadeset godina je radio u Ankoni, gde je Ida rođena i odrasla. Cvajg je studirao filozofiju na Bečkom univerzitetu, gde je 1904. doktorirao sa temom Filozofija Ipolita Tena. Religija nije igrala važnu ulogu u njegovom obrazovanju. „Otac i majka bili su Jevreji samo slučajnošću rođenja”, rekao je kasnije u jednom intervjuu. Ipak, nikad nije odricao pripadnost jevrejskoj zajednici i često je pisao o Jevrejima i jevrejskim pitanjima, kao na primer u priči Mendel knjigoljubac. Bio je blizak sa Teodorom Herclom, osnivačem cionizma, koga je upoznao još kada je Hercl bio književni urednik u vodećem bečkom listu Nove slobodne novine gde je objavio neke od Cvajgovih ranih radova.[3] Cvajg je verovao u internacionalizam i u evropeizam, pa mu Herclov jevrejski nacionalizam nije mogao biti naročito privlačan, što i sam potvrđuje u svojoj autobiografiji Jučerašnji svet. Nove slobodne novine nisu objavile recenziju Herclove knjige Jevrejska država, a sam Cvajg ju je nazvao „glupom i besmislenom”.[4]
Štefan Cvajg je bio u srodstvu sa češkim piscem Egonom Hostovskim. Neki izvori beleže da su bili rođaci, a sam Hostovski rekao je za Cvajga da mu je „veoma daleki rođak”.[5]
Početkom Prvog svetskog rata rasprostranjeno patriotsko osećanje zahvatilo je i nemačke i austrijske Jevreje: zajedno sa Martinom Buberom i Hermanom Koenom, i Cvajg mu je dao podršku.[6] Premda je bio patriota, Cvajg je odbio da u ruke uzme oružje - služio je u Arhivu Ministarstva vojnog, zauzevši ubrzo pacifistički stav, poput svog prijatelja Romena Rolana, dobitnika Nobelove nagrade za književnost 1915. godine. Preselio se u Švajcarsku, gde je ostao do kraja rata. Cvajg je do kraja života ostao pacifist koji se zalagao za ujedinjenje Evrope. Poput Rolana, napisao je mnogo biografija. U Jučerašnjem svetu svoju biografiju Erazma Roterdamskog nazvao je „prikrivenim autoportretom”.
Cvajg se 1920. oženio Friderikom Marijom fon Vinternic (rođ. Burger), a 1938. od nje se razveo. Pod imenom Friderike Cvajg ona je objavila knjigu o svom bivšem mužu nakon njegove smrti.[7] Kasnije je objavila i jednu ilustrovanu knjigu o Cvajgu.[8] Cvajg se 1939. oženio svojom sekretaricom Lotom Altman.[9]
Cvajg je napustio Austriju 1934, nakon Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj. Nakon toga živeo je u Engleskoj (prvo u Londonu, a od 1939. u Batu). Usled brzog napredovanja Hitlerovih trupa u Francuskoj i u čitavoj Zapadnoj Evropi, Cvajg je sa suprugom prešao Atlantik i otputovao u SAD, gde su se 1940. skrasili u Njujorku nastavivši često da putuju. Dana 22. avgusta 1940. su se ponovo odselili — ovoga puta u Petropolis, grad u konurbaciji Rio de Žaneiro.[10] Postajao je sve depresivniji zbog porasta netolerancije i uspona autoritarnosti i nacizma. Izgubivši nadu u budućnost čovečanstva, Cvajg je napisao belešku o tom beznađu. Dana 23. februara 1942. Cvajg i njegova supruga izvršili su samoubistvo uzevši veliku dozu barbiturata. Pronađeni su u svojoj kući u Petropolisu, s rukom u ruci.[11][12] Cvajg je bio očajan zbog budućnosti Evrope i njene kulture. „Smatram da je bolje u pravo vreme i dostojanstveno okončati život u kojem je intelektualni napor predstavljao vrhunsko zadovoljstvo, a sloboda pojedinca najviše zemaljsko dobro”, napisao je.
Cvajgova kuća u Brazilu je kasnije pretvorena u muzej, danas poznat kao „Kuća Štefan Cvajg”. Cvajg je vio veoma ugledan pisac u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka. Bio je prijatelj sa Arturom Šniclerom i Sigmundom Frojdom.[13] Veliku popularnost uživao je u SAD, Južnoj Americi i Evropi, dok je u Britaniji uglavnom bio nepoznat. U kontinentalnoj Evropi i danas je aktuelan,[1] ali mu je popularnost u SAD znatno opala.[14] Od devedesetih godina nekoliko izdavačkih kuća (pre svih Puškin pres i Njujorški književni pregled) oživelo je Cvajgova dela na engleskom.[15] Isto tako, Planket lejk pres e-knjige počeo je sa objavljivanjem elektronskih verzija Cvajgovih nefikcionalnih dela.[16]
Cvajgovi kritičari iz engleskog govornog područja oštro su podeljeni na one koji preziru njegov stil kao slab, lagan i površan[14] i na one privrženije evropskoj tradiciji što uzdižu Cvajgov humanizam i jednostavan i efektan stil.[15][17]
Cvajg je najpoznatiji po svojim novelama (Kraljevska igra, Amok, Pismo nepoznate žene — prema kojoj je Maks Ofuls 1920. snimio istoimeni film), romanima (Nestrpljivo srce, Pomešana osećanja, Devojka iz pošte — posthumno objavljen) i biografijama (Erazmo Roterdamski, Magelan, Meri Stjuart, Balzak). Dela su mu bila štampana na engleskom bez njegovog pristanka pod pseudonimom Stiven Brenč (prevod njegovog imena na engleski), u vreme kada je antinacističko raspoloženje bilo rasprostranjeno. Prema Cvajgovoj biografiji kraljice Marije Antoanete kasnije je snimljen holivudski film sa Normom Širer u naslovnoj ulozi.
Cvajg je bio blizak sa Rihardom Štrausom i napisao je libreto za Ćutljivu ženu. Štraus se suprotstavio nacističkom režimu odbivši da odobri uklanjanje Cvajgovog imena iz programa na premijeri, 24. juna 1935. u Drezdenu.[18] Zbog toga je Gebels otkazao najavljeni dolazak, a opera je bila zabranjena nakon trećeg izvođenja. Cvajg je 1937, u saradnji sa Jozefom Gregorom, napisao libreto za Štrausovu operu Dafne. Bar još jedno Cvajgovo delo imalo je muzičko izvođenje.[19]
Njegovo eklektičko delo sastoji se iz nekoliko zbirki poezije, nekoliko pozorišnih komada (Terzit 1907, Volpona 1927), ali Cvajg je pre svega čuven po svojim novelama (Amok 1922, Pomešana osećanja 1926, Dvadeset četiri sata iz života jedne žene 1934), pričama o intenzivnim strastima koje ponekad prelaze u morbidnost ili šalu. Njegova Šahovska novela (Schachnovelle) objavljena je posthumno. Pisao je i brojne biografije istorijskih ličnosti (Meri Stjuart, Magelan, Marija Antoaneta) koristeći preciznu psihološku analizu. Preko 20 godina je radio na zbirki priča Zvezdani časovi čovečanstva (Sternstunden der Menschheit) u kojoj je opisao četrnaest najznačajnijih događaja u istoriji sveta po svom izboru.
lana
MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
Naslov: Re: Štefan Cvajg Uto 17 Sep - 19:42
Autorski delo Marije Šrader film je o godinama egzila u životu Štefana Cvajga, jednog od najčitanijih pisaca na nemačkom jeziku svoga vremena – između Buenos Ajresa, Njujorka i Brazila.
Kao jevrejski intelektualac, Štefan Cvajg pokušava da zauzme odgovarajući stav prema događajima u nacističkoj Nemačkoj, usput tražeći dom u novom svetu.
Ovaj vizuelno zapanjujući i emotivno moćan film istražuje šta znači biti izbeglica, a rediteljka postavlja teško pitanje – da li reći naglas svoj stav ili je bolje ćutati u teškim vremenima tiranije.
Film je osvojio Bavarsku filmsku nagradu za najbolju režiju, Nagradu nemačkih filmskih kritičara za fotografiju i za glavnu mušku ulogu, kao i Austrijsku filmsku nagradu za najbolju scensku šminku. (danubeogradu.rs)
Originalni naziv i prevod na srpski: Stefan Zweig: Farewell to Europe / Štefan Cvajg: Zbogom Evropi. Dužina trajanja filma: 106 minuta. Žanr: drama. Države i godina proizvodnje: Austrija, Nemačka, Francuska / 2016. Režija i scenario: Maria Schrader. Uloge: Barbara Sukowa, Tómas Lemarquis, Charly Hübner.
lana
MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
Naslov: Re: Štefan Cvajg Uto 17 Sep - 19:42
„Stranputice na putu do sebe sama“
Pariz, Engleska, Italija, Španija, Belgija, Holandija, to radoznalo lutanje i čergarenje bilo je samo po sebi ugodno, a u mnogom pogledu i plodno. Ali najzad – da li sam to ikad mogao znati bolje nego danas, kada moje lutanje po svetu više nije dobrovoljno nego posledica progonjenosti? – čoveku je potrebna stabilna tačka sa koje će stranstvovati i kojoj će se uvek vraćati. U toku godina od škole naovamo beše mi se nagomilala mala biblioteka, zatim slike i uspomene; rukopisi počeše da se slažu u debele pakete, i taj dobrodošli teret nije se, najzad, mogao stalno vući po svetu u koferima. Tako iznajmih mali stan u Beču, koji, međutim, nije trebalo da bude pravo mesto zadržavanja, već samo pied-a-terre, kao što to Francuzi tako upečatljivo kažu. Jer mojim je životom do svetskog rata vladalo osećanje privremenosti. Pri svemu što bih preduzimao, ja bih sebe samog ubeđivao da to još nije ono pravo, ono istinsko – pri svojim redovima z akoje samo osećao da su samo pokušaji za stvarno delo, a ne manje i u pogledu žena sa kojima sam bio u prijateljstvu. Na taj način sam postizao da moja mladost bude lišena osećanja krajnje obavezanosti i da se sva predaje onom diletto ničim nepomućenog naslađivanja, okušavanja i uživanja. Dospevši već u godine kada su drugi odavno oženjeni, imaju decu i važne pozicije, te svoju energiju moraju zbiti i pokušati da iz sebe izvuku krajnju meru, ja sam u sebi još uvek gledao mladog čoveka, početnika, poletarca, koji ima pred sobom neizmerno mnogo vremena, pa am oklevao da se u bilo kom smislu usidrim na nečem definitivnom. Kao što sam u svom radu gledao kao neku predradnju za „ono pravo“, kao neku vrstu podsetnice koja će literaturi samo nagovestiti moje postojanje, trebalo je da mi stan zasad bude ne mnogo više od proste adrese. Namerno sam izabrao mali stan, i to u predgrađu, da ne bih visokom cenom ugrozio svoju slobodu. Nisam kupio naročito dobar nameštaj, jer nisam hteo da ga „čuvam“, kao što sam to video u svojih roditelja, gde je svaka pojedina fotelja imala presvlaku koja se skidala samo za posete. Svesno sam hteo izbeći da se u Beču ukorenim te da na taj način budem osećajno vezan za određeno mesto. Dugo godina izgledalo mi je da to vaspitavanje sebe na provizornost predstavlja grešku, ali docnije, kada su me uvek i ponovo primoravali da napuštam svaki dom što sam ga sebi sagradio, i kada sam video kako se raspada sve što sam oko sebe stvorio, to tajanstveno životno osećanje nevezivanja poče da mi biva od pomoći. Pošto sam ga rano naučio, ono mi je olakšalo svaki gubitak i oproštaj.
U tom prvom stanu još nisam imao da smestim mnogo dragocenosti. Ali već je zid bio ukrašen onim Blejkovim crtežom što sam ga nabavio u Londonu, i jednom od najlepših Geteovih pesama u njegovom poletno slobodnom rukopisu – tada je to još bio alem-kamen moje zbirke autografa, koju sam započeo već u gimnaziji. Isto onako čoporativno kao što je cela naša literarna grupa pisala stihove, mi smo u ono vreme otimali potpise pesnicima, glumcima, pevačima, ali većina je, razume se, ovaj sport, kao i svoje stihovanje, napustila istovremeno sa školom, dok se kod mene strast za te zemaljske senke genijalnih likova samo još povećala i u isto vreme produbila. Prema samom potpisu postao sam ravnodušan, a nije me interesovala ni kvota internacionalne čuvenosti ili procena vrednosti pojedinog čoveka, ja sam tražio upravo prve rukopise i skice pesama ili kompozicija, jer me je više od svega drugog zanimao problem nastanka umetničkog dela, kako u njegovim biografskim tako i u psihološkim formama. Ona tajanstvena sekunda prelaza, kada stih ili melodija, iz nevidljivog, iz vizije i intuicije genija, putem grafičke fiksacije stupi u zemaljsku oblast – gde se ona drugde može uvrebati, ispitati, nego u tim prarukopisima majstora, borbom kao u nekom gonilačkom transu? Ja o umetniku ne znam dovoljno ako pred sobom imam samo njegovo ostvareno delo, i ispovedam Geteovu izreku da velika dela, da bi se shvatila, treba ne samo videti u njihovom završenom obliku, nego ih treba uhvatiti u njihovom nastajanju. Ali i čisto optički, neka Betovenova prva skica sa njenim divljim, nestrpljivim potezima, sa njenom razuzdanom zbrkom započetih i odbačenih motiva, sa onim stvaralačkim besom njegovi demonski preobilne prirode, koja se u njoj komprimirala na nekoliko poteza olovkom, delovaće na mene upravo fizički uzbudljivo, taj prizor će silno uzbuditi moju dušu; u takav isprljani hijeroglifski list mogu da buljim očarn i zaljubljen kao drugi u dovršenu sliku. Neka Balzakova korektura, na kojoj je skoro svaka rečenica iscepkana, svaki red razoren, beli rub crno izglodan linijama i znakovima i rečima, za mene predstavlja otelotvorenu eksploziju jednog ljudskog vezuva; jedva se usuđujem da je dotaknem. Mome ponosu što imam nekoliko takvih listova pridruživala se još i sportska draž da ih stičem, da ih lovim na dražbama ili po katalozima; i koliko napetih časova mogu da zahvalim tome lovu, koliko uzbudljivih slučajnosti! Ovde si stigao za dan prekasno, tamo se za jedan žuđeni predmet ispostavilo da je falsifikat, onde se opet desilo čudo: posedovao si mali Mocartov manuskript, koji ti je, međutim, pričinjavao samo pola radosti, jer je sa njega komad muzike bio odrezan. A onda odjednom, na jednoj štokholmskoj dražbi, iskrsne taj komadić što ga je pre pedeset ili sto godina odsekao neki zaljubljeni vandal, pa možeš ariju spojiti tačno onakvom kakvu ju je Mocart za sobom ostavio pre sto pedeset godina. Moji literarni prihodi u ono vreme još, razume se, nisu dostajali da bih mogao kupovati u velikom stilu. Ali znak svaki skupljač koliko će se radost zbog jednog predmeta povećati ako se morao, da bi ga stekao, odreći neke druge radosti. Sem toga, udario sam namet na sve svoje prijatelje pesnike. Rolan mi je dao jedan svezak svoga Jean Christopha, Rilke svoje najpopularnije delo, Die Weise von Liebe und Tod, Klodel Annonce faite a Marie, Gorki jednu veliku skicu, Frojd jednu raspravu; znali su svi da nijedan muzej neće njihove rukopise čuvati s više ljubavi. Koliko je od toga danas rasuto u sve vetrove, zajedno s drugim manjim radostima!
Da se, pak, najjedinstveniji i najdragoceniji muzejski predmet literature nalazi ne doduše u mom oramnu, ali ipak u istoj periferijskoj kući, to sam otkrio tek kasnije, slučajem. Iznad mene je, u isto tako skromnom stanu, živela jedna seda postarija gospođica, po zanimanju nastavnica klavira: jednog dana oslovila me je na stepenicama na najljupkiji mogući način, izjavivši da joj je u stvari neprijatno što ja radeći moram i protiv svoje volje da slušam njene časove nastave, i da se nada da me nesavršena veština njenih učenica ne smeta odviše. U razgovoru se zatim ispostavilo da kod nje stanuje i njena mati, poluslepa starica koja jedva još napušta sobu, i da je ta osamdesetogodišnja žena niko manje nego kći Geteovog ličnog lekara dr Fogela, koju je na krštenju, 1830, držala Otilija fon Gete, u ličnom prisustvu Geteovom. Obuzela me je laka vrtoglavica – zar 1910. ima još na zemlji čovek na kome je počinuo sveti pogled Geteov! Oduvek mi je bio svojstven naročit smisao za strahopoštovanje prema svakoj ovozemaljskoj manifestaciji genija, pa sam osim onih rukopisnih listova nakupio svakojakih relikcija do kojih sam mogao doći; u docnije vreme – u mom „drugom životu“ – jedna soba moje kuće bila je, ako smem tako reći, prostorija kulta. Tu je stajao Betovenov pisaći sto, i njegova kaseta za novac, iz koje je još u krevetu, drhtavom rukom koju već dodirivaše smrt, vadio one male iznose za služavku; tu se nalazio listić iz njegove knjige izdataka za kuhinju i jedan pramen njegove već osedele kose. Jedno Geteovo guščije pero čuvao sam godinama pod staklom, da izbegnem iskušenje da ga uzmem u sopstvene nedostojne ruke. Ali kako je ipak neuporediv sa tim ako hoćete beživotnim predmetima jedan čovek, biće koje još živi i diše, koje je Geteovo zagasito, okruglo oko još svesno i s ljubavlju pogledalo – poslednja tanka nit koja je mogla da se otkine svakog časa, vezivala je kroz to lomno zemaljsko biće olimpijski svet Vajmara sa tom slučajnom periferijskom kućom u Kohovoj ulici 8. Molio sam za dopuštenje da posetim gospođu Demelius; stara dama dočeka me rado i srdačno, i ja sam u njenoj sobi pronašao mnogo toga iz domazluka besmrtnikovog što joj je poklonila Geteova unuka, njena drugarica iz detinjstva; par svećnjaka koji su stajali na Geteovom stolu, i slična druga svedočanstva kuće na vajmarskom Frauenplanu.
Ali nije li istinsko čudo bila sama ona, svojim postojanjem, ta stara gospođa sa bidermajerskom kapicom uvrh svoje već retke bele kose, čija su izborana usta rado pričala o tome kako je provodila prvih petnaest godina mladosti na Frauenplanu koji u ono vreme još nije, kao danas, bio muzej, i koji je predmete sačuvao nedirnute od časa kada je najveći nemački pesnik zauvek napustio svoj dom i svet? Kao što kod starih ljudi uvek biva, ona je to svoje doba mladosti videla u njegovoj najpotpunijoj opredmećenosti; dirljivo beše njeno negodovanje na tešku indiskreciju što ju je počinilo Geteovo društvo objavivši „već sada“ ljubavna pisma njene prijateljice iz detinjstva Otilije fon Gete – “ već sada“ – oh, zaboravila je ona da je Otilija već pola veka mrtva! Za nju je Geteova ljubimica još bila prisutna i mlada, za nju su značile stvarnost one stvari koje su u našoj svesti već dugo postale davnina i legenda! U njenom prisustvu uvek sam osećao neku avetinjsku atmosferu. Stanovao sam u toj kući od kamena, razgovarao telefonom, goreo električno svetlo, diktirao pisma u mašinu, a dvadeset stepenica u visinu daljili bi me u jedno drugo stoleće, i ja bih stojao u posvećenoj senci sveta u kome je živeo Gete.
Kasnije sam još više puta sretao žene koje su svojim sedim glavama doticale visine herojskog i olimpskog sveta, Listovu ćerku Kozimu Vagner, oštru, strogu a ipak veličanstvenu sa njenim patetičnim gestovima, Ničeovu sestru Elizabetu Ferster, gizdavu, malu, koketnu, ćerku Aleksandra Hercena Olgu Monod, koja je kao dete često sedela na Tolstojevom kolenu; slušao sam Georga Brandesa gde kao već star čovek priča o svojim susretima sa Voltom Vitmanom i Floberom, ili Riharda Štrausa gde opisuje kako je prviput video Riharda Vagnera. Ali me ništa nije toliko dirnulo kao lice te starice, poslednje među živima koju je Geteovo oko pogledalo. A možda sam opet, sam ja već poslednji koji danas sme reći: poznavao sam čoveka na čijoj je još glavi za trenutak nežno mirovala Geteova ruka.
Izvor: Štefan Cvajg, Jučerašnji svet. Sećanja jednog Evropejca, preveo Aleksandar Tišma, Službeni glasnik, Beograd, 2009.
lana
MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
Naslov: Re: Štefan Cvajg Uto 17 Sep - 19:43
Poslednja poruka koju je Štefan Cvajg uputio prijateljima pre nego što će se, 23. februara 1942. godine, po svojoj volji rastati sa životom svakako je jedno od najpotresnijih svedočanstava u istoriji nemačke književnosti i jedan od najrečitijih iskaza o onim teškim duševnim patnjama koje su razdirale malobrojnu duhovnu elitu među Nemcima koja je ostala verna humanističkim idealima. Cvajg ni u emigraciji nije znao za materijalne brige, inače toliko mučne za mnoge njegove sapatnike, i u svom dalekom prekomorskom utočištu, u Brazilu, lično se mogao osećati bezbedan. Ipak, zajedno sa svojom ženom, on se odlučuje na samoubistvo. Krajnje senzibilan, taj pisac je suviše patio zbog toga što je Evropa, čije je bogato kulturno nasleđe smatrao svojim nedeljivim duhovnim zavičajem, trpela ropstvo i poniženje, što je utonula u mrak bezdušnog varvarstva. Suptilna duša čoveka koji je celog života propovedao ljubav i razumevanje među narodima i verovao u kompromis među ideologijama, klasama i rasama, kome se činilo da se svi nesporazumi mogu otkloniti, nije se mogla miriti sa onim što se događalo, makar to bilo i daleko od njega. Virtuoz koji je otkrivao najtananije estetske mogućnosti nemačkog jezika morao je osećati upravo fizički bol što je taj jezik toliko oskrnavljen kao oruđe ideologije totalnog nasilja i laži, totalne mržnje i zločina.
Kada je Cvajg napisao tu poslednju poruku, već je bilo prošlo devet godina kako je napustio Austriju, koja se kao samostalna država u trenutku njegovog odlaska već nalazila u agoniji; vladajući klerofašisti borili su se na dva fronta: protiv radnika i protiv nacista. Radnike su uspeli da pobede, i ustanak u februaru 1934. godine ugušen je u krvi. Ali domaći nacisti imali su moćnog saveznika u Nemačkom rajhu, i u martu 1938. godine Hitlerove trupe učiniće kraj prvoj austrijskoj republici. Cvajga je ta bolna vest zatekla u Londonu i najviše ga je bolelo to što je znatan deo austrijanaca zaboravio na samostalnost i neizmerno bogatstvo svojih mnogovekovnih kulturnih tradicija i oduševljeno pozdravio nacističku soldatesku. Svoj dom u Salcburgu, koji je mnogim istaknutim Evropljanima ostao u sećanju po gostoljubivosti njegova domaćina, Cvajg nije više imao prilike da vidi. Dragocene umetničke zbirke opljačkane su i raznesene, gazilo se po prepisci i po rukopisima. Ploveći za Brazil, Cvaj sa tugom govori o vrednostima koje je čovek s ljubavlju prikupljao, u koje je unosio deo sebe i sa kojima, ako mu ih neko otme, gubi i deo sebe. Brazil ga je srdačno dočekao, ne kao prognanika koji je zakucao na vrata, već kao uglednog pisca evropskog, upravo svetskog glasa, kao najomiljenijeg pisca nemačkog jezika. Jer, iako su nacisti, došavši na vlast, prekinuli sa izdavanjem njegovih dela, izbacivali ih iz biblioteka i spaljivali, ona su izdavana van Nemačke, i okupirane Austrije, i pre svega prevođena na sve kulturne jezike sveta i oduševljavala milione čitalaca.
Danas, nekoliko decenija posle toga, kada celovitije sagledamo razvoj koji je evropska književnost otada doživela i put kojim je ona išla, Cvajgovo delo ocenjujemo unekoliko drugačije nego njegovi savremenici. Priznajemo, doduše, strastvenost Cvajgovog pisanja, suptilnost njegovih psiholoških analiza, majstorstvo njegovog stila i širinu njegove kulture. Ali ujedno smo svesni toga da je to delo ponegde suviše naglašena projekcija Frojdovih pogleda, da suviše ističe biološko-seksualno načelo i demonizam erotike, i da u tom isticanju prenebregava svu moguću raznolikost estetskog doživljaja. Ipak, i danas čitamo Cvajga sa uživanjem i iznad svega uživamo i cenimo njegovu evropsku misao, njegovo opredeljenje za humanost, njegovu borbu za poštovanje čoveka i za borbu pojedinca.
Cvajg potiče iz imućne jevrejske porodice; rodio se 28. 11. 1881. godine u Beču, kao sin industrijalca. Studirao je germanistiku i romanistiku u Nemačkoj i Francuskoj, postao je doktor filozofije, a tom titulom se nikada nije služio. Voleo je da putuje, materijalna situacija njegove porodice to mu je dopuštala. I tako je putujući obišao mnoge zemlje: Evropu i Severnu Afriku, Indiju i Ameriku. Godine 1928. pozvan je u Sovjetski Savez i prisustvovao je proslavi stogodišnjice Tolstojeva rođenja. U to vreme pojavilo se u ruskom prevodu i celokupno izdanje njegovih dela sa predgovorom M. Gorkog, sa kojim je sklopio toplo prijateljstvo. Takvo prijateljstvo povezuje ga i sa belgijskim pesnikom Verharenom i sa Romenom Rolanom, sa nizom istaknutih ličnosti iz prve tri decenije našeg stoleća. Prepiska sa njima živo je svedočanstvo Cvajgovih plemenitih napora za bolje čovečanstvo. Tim naporima poslužili su i njegovi mnogobrojni prepevi, pre svega Verharena, Bodlera i Verlena. Naročito je Verharen Cvajgov omiljeni pesnik, a prepev njegove himne Jelenin povratak ostaje Cvajgov najzanačajniji prilog nemačkog prevodilačkoj književnosti. Značajne su i njegove zasluge oko izdavanja dela Romena Rolana i Dostojevskog na nemačkom jeziku. Kao i T. Man, Cvajg je osećao potrenu da se Nemci podjednako okrenu i romanskom i slovenskom svetu, da budu posrednici između Francuza i Rusa. Bio je kosmopolit koji veruje u budućnost sveta.
Originalni književni rad Cvajgov gotovo je nepregledan. U devetnaestoj godini objavio je zbirku lirskih pesama Srebrne strune (1901.), ispevanih u duhu intuitivne i impresionističke neoromantičarske lirike i u stilu francuskog simbolizma i bečke škole, pre svega Hofmanstalovog traganja za blistavim rečima i zvučanjima. Motiv im je strah na pragu života, usamljenost, čežnja za daljinama i zvezdama, žudnja za ženom, duševni nemir u kome pesnik osluškuje šum svoje krvi. Godine 1904. izlazi prva Cvajgova zbirka novela Ljubav Erike Evald, koja sadrži već sve elemente piščeve novelistike: strasnost, ličnu ispovest i jezičku izvajanost. Na tu zbirku nastavlja se kasnije još dvanaestak knjiga novela. Godine 1905. objavio je prvu biografiju Verlen. Taj veliki francuski pesnik značio je za njega prvi susret sa njemu do tada nepoznatom sublimacijom i rafiniranom umetnošću reči.
Ali to su samo počeci, manje-više nezapaženi. Šira publika obratiće pažnju na Cvajga tek pošto se u Drezdenu prvi put prikaže njegova drama Terzit (1908.). Za Homera je Terzit, grbav i nakaradan, šaljiva figura, a kod Cvajga on na kraju ostaje pobednik. Međutim, i ta drama je sušta lirika kao zapravo sve što je mladi Cvajg napisao. Tragedijom Jeremija Cvajg nas zatim iz sveta Grka i njihovog doba vodi u doba propasti Jerusalima. Ta dramatizovana legenda i rečita opomena u kojoj se pojedinac, neshvaćeni prorok kome se svi rugaju, suprotstavlja histeriji nasilja i uništenja koja je zahvatila ljude, prikazana je u jeku rata, 1917., u Švajcarskoj. Cvajgu je odobreno da putuje na premijeru svoga komana u Cirih. Međutim, on će ostati u Švajcarskoj i zajedno sa Rolanom voditi borbu protiv rata.
Vrativši se ubrzo posle rata u Austriju, Cvajg se kao pripovedač i esejist proslavio, pre svega svojim društveno, donekle akcentuiranim, no prevashodno psihološki produbljenim zbirkama novela Amok (1922.) i Pometnja osećanja (1926.). U njima nastavlja tehniku Šniclerove psihološke novele, produbljujući je još više u pravcu Frojdovih saznanja. Zato njegovu pažnju i privlače strane i neobuzdane prirode u kojima se vidno egzemplificira silina njihovih nagona. Njegovom temperamentu, međutim, kao da najviše odgovaraju romansirane biografije: o Fušeu, nastala 1929., O Mariji Antoaneti, objavljena 1932., o Erazmu Roterdamskom iz 1934. godine i o mnogim drugim istorijskim ličnostima. Kritička studioznost istorijskih činjenica sjedinjena je sa živom rekonstrukcijom likova. Forjdova teorija kao da se udružuje sa Hegelovim principom da je odabranim ljudima u istoriji suđeno da društvo povedu u jednom pravcu, ali da je tim istorijskim činom njihova uloga okončana, a samim tim njihova sudbina postaje beznačajna.
Te istorijske biografije nalaze se između stručne studije i romana, a ceo niz Cvajgovih eseja kreće se između studije i novele. One su skupljene u cikluse od po tri eseja i nose zajednički okvirni naslov Neimari sveta. Godine 1920. objavljeni su kao prva knjiga pod naslovom Tri majstora, eseji o Balzaku, Dikensu i Dostojevskom, kao velikim umetnicima epskog stvaranja. U zbirci Borba protiv demona (1925.) tragika ludila je zajednička odlika koja povezuje Helderlina, Klajsta i Ničea, dok se u knjizi Tri pesnika svoga života (1928.) Kazanova, Stendal i Tolstoj ističu kao tri različita tipa samoprikazivanja. Zbirka Lečenje duhom, objavljena 1931. godine, sadrži eseje: o F. A. Mesmeru, koji je u drugoj polovini XVIII stoleća prvi počeo lečiti ljude magnetizmom, o M. Beker-Edi, koja je u drugoj polovini XIX veka razvila neku sugesgtivnu teoriju o tome da je bolest nešto nerealno, plod neznanja i greha, i da se molitvom može otkloniti, i esej o Frojdu, koji se nalazi u središtu Cvajgovih razmišljanja o psihologiji. Svi su ti eseji pisani vanrednim stilom, bogata istorijska građa zgusnuta je u plastične, reljefne slike, a likovi su zahvaćeni u svojim naročitim, karakterističnim crtama.
Cvajgovo ime nadaleko je proslavila sveščica od pet istorijskih minijatura, koja nosi naslov Zvezdani časovi čovečanstva (1927.). Osvetljavajući izabrane značajne trenutke, Cvajg komprimirano prikazuje sudbine velikih ljudi i tokove krupnih povesnih zbivanja: Napoleona i njegovog generala Grušija kod Vaterloa, Geteovu poslednju ljubav sa Ulrikom Levecov, istoriju Generala Sutera, pomilovanje Dostojevskog neposredno pred pogubljenje, kao petu skicu, tragediju kapetana Skota na južnom polu. Istorijsko zbivanje sadrži uvek elemente aktuelnosti. Zbirka je dopunjena 1936. godine, iz zaostavštine, 1943. godine novim skicama: otkrićem Tihog okeana, padom Carigrada a time i Vizantije, događajem iz života kompozitora Fridriha Hendela, nastankom “Marseljeze“ i sudbinom njenog autora, otkrićem Eldorada, polaganjem telefonskih kablova u okean između Engleske i Amerike i emitovanjem prve poruke tim putem, Tolstojevim bekstvom pred smrt, i – kao poslednjom – Lenjinovim polaskom u Rusiju 1917. godine. Te minijature potiču iz najrazličitijih vremena i najrazličitijih podneblja. One su zvezdani časovi kao sudbonosti trenuci u razvoju čovečanstva.
Posle Cvajgove smrti sve veći značaj dobija njegova autobiografija objavljena pod naslovom Svet jučerašnjice. To je svakako jedno od najbogatijih i najkarakterističnijih memoarskih dela, živopisna slika jedne epohe, od kraja prošlog veka do početka drugog svetskog rata. Svet jučerašnjice, zahvaćen iz Cvajgove perspektive, interpretiran i ilustrovan nizom susreta i doživljaja, svet je Austro-ugarske Monarhije, svet sigurnosti, moralnih obaveza, koji bi da je nekim slučajem sačuvan, doneo rešenje svih konflikta: izmirio bi socijaldemokrate sa aristokratama, Slovene sa bečkim centralizmom, konzervativne tradicije sa industrijalizacijom. Teško je danas reći šta bi sve bilo i šta je sve moglo biti. No Cvajgu treba priznati da je u ono što je pisao i propovedao iskreno verovao i da je tu veru potkrepio i svojim životom.
(…)
Zoran Konstantinović,
lana
MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
Naslov: Re: Štefan Cvajg Uto 17 Sep - 19:43
SAMOUBISTVO PISCA KOJE JE ŠOKIRALO SVET Pobegao od Hitlera u Brazil, pronašao raj i ubio se sa duplo mlađom suprugom "Samoubistvo uvek za sobom ostavlja neki nepoznati delić, izvan svih razloga i objašnjenja" kaže nemačka glumica i rediteljka Marija Šrader, autorka filma "Štefan Cvajg: Zbogom Evropi" koji je nedavno dobio nagradu publike na dodeli Evropskih Oskara. Bečki Jevrejin, romanopisac, biograf i novinar Štefan Cvajg, pobegao je iz domovine 1934. nakon Hitlerovog dolaska na vlast i živeo u Londonu, Batu, Njujorku i na kraju Petropolisu, planinskom gradu nekih 65 km severno od Rio de Žaneira, koloniji nemačkih izbeglica. U toj kući je 23. februara 1942. baštovan i kućepazitelj pronašao 60-godišnjeg Štefana i njegovu 33 godine mlađu drugu suprugu Lote zagrljene na krevetu, mrtve, usled trovanja barbituratima. U tom trenutku bilo je teško razumeti zašto su se ubili. Cvajg je upravo bio napisao knjigu "Brazil: Zemlja budućnosti". U jednoj sceni Lote kaže lokalnom vodiču kroz plantažu šećerne trske: "Razne rase žive ovde žive tako prirodno zajedno da je to za nas pravo čudo". Na kraju krajeva, sve je delovalo sasvim drugačije od Evrope iz koje su pobegli i gde su Jevreji bili istrebljivani. U drugoj sceni, Cvajg i njegov sunarodnik izbeglica stoje na terasi i gledaju papagaje kako nadleću božanstven tropski pejzaž. - Retko sam bio tako rasterećen kao poslednja tri meseca. Samo sam radio, šetao i čitao, nemam razloga da se žalim – kazao je Cvajg. Ali potom, maska zadovoljstva spada s njegovog lica i Cvajg, do tada uglađeni šarmer u izvedbi Jozefa Hadera, kroz suze kaže: "Kako neko može da podnese ovo?" Kao da život u raju čini gubitak njegove voljene Evrope još težim. To može bit jedno od objašnjenja. Šraderova je u pravu kada kaže da svako samoubistvo krije tajne i zato je odlučila da i u svom filmu piščevu smrt ostavi misterioznom. U vreme smrti Cvajg je bio jedan od najpopularnijih i najuglednijih romanopisaca. Novosti o njegovom odlasku bile su na naslovnim stranama američkih listova. - Njegovo samoubistvo je šokiralo svet – kaže Šraderova, koja veruje da Cvajgova tragedija i dalje ima odjeka. - Zaintrigirala su me pitanja koja pokreće jedna takva uznemirujuća odluka. Kako možete da se nosite sa svetom koji se pretvara u radikalizam? Ima li nečeg što je vrednije od fizičke sigurnosti i lične sreće? Tokom godina istraživanja i rada na filmu nisam imala pojma da će ta pitanja biti relevantna danas, samo što sada izbeglice utočište traže u Evropi - navodi Šraderova.
Zašto je Cvajgova tragedija danas važna? Jedan od razloga je da istoriju pišu pobednici a priče o egzilu oni koji su uspeli kao stranci u tuđoj zemlji ili, u najmanju ruku, koji nisu bili skrhani gubitkom. Štefanvo samoubistvo u filmu služi kao korektiv. U Cvajgovoj oproštajnoj poruci, između ostalog, pisalo je: "... Početi sve ispočetka posle 60. godine zahteva posebne moći a moje moći su istrošene nakon godina beskućništva i lutanja. Zato ću radije okončati svoj život u pravom trenutku, dok sam još uspravan, kao čovek kome je kulturni rad uvek pričinjavao najčistiju sreću i ličnu slobodu – najdragoceniji imetak na zemlji". Za razliku od mnogih svojih sunarodnika-izbeglica, Cvajg nije mogao da se regeneriše u novom svetu, niti da se pretvara da je sve u redu. Dan pre nego što se ubio poslao je svom izdavaču rukopis "Jučerašnji svet: Uspomene jednog Evropljanina". To je knjiga koja pokazuje kako je Cvajg patio od Sindroma Lotove žene, kako to naziva njegov biograf Džordž Pročnik: neodoljive želje da se gleda preko ramena u svet koji nestaje. Čak i pre nego što je napustio Beč, Štefan je bio sklon tome. Sakupljao je kolekciju evropske kulturne memorabilije uključujući Geteovo penkalo, Betovenov sto, Mocartove i Balzakove rukopise... sve je to morao da ostavi na drugoj strani Atlantika kada je napustio Evropu.
Čim je otišao, izbrisan je u zemljama nemačkog govornog područja. Nacisti su mu spaljivali knjige, opera "Ćutljiva žena" za koju je napisao libreto na muziku Riharda Štrausa zabranjena je 1935. Međutim, njegove knjige su i danas popularne. Film Šraderove ne bavi se Cvajgovim književnim zaslugama niti ga osuđuje kao ljudsko biće. U jednoj sceni u filmu Cvajga kritikuju što ne želi da se izjasni o Hitleru i osudi njegove akcije. "On je kukavica, misli samo na sebe", kaže jedan novinar. "Nema više ostrva. Njegovo ostrvo je odavno potonulo i jednoga dana će morati da zapliva na ovu ili onu stranu", dodaje. Ne baš: Cvajg nije odabrao da pliva već da potone.
Šta kaže rediteljka na Cvajgovo odbijanje da osudi Hitlera? - Diskutabilno je, ali ne mislim da je bio apolitičan ili kukavica. On je samo odlučio da se suzdrži od svoga mišljenja dok su ostali davali svoje. Za mene je to inspirativno, naročito danas kada svi komentarišu i lajkuju i imaju mišljenje o svemu; postalo je toliko jednostavno izjasniti se da je već besmisleno. Trebaju nam ljudi koji se opiru porivu da progovore. Ljudi su znali Štefanov stav ali on je odbijao da napada i bio je majstor nijansiranja. Njegov rad je bio vrlo kritičan i imao je veći uticaj nego da je bilo šta rekao mimo toga - zaključila je Marija Šrader.
lana
MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
Naslov: Re: Štefan Cvajg Uto 17 Sep - 19:44
Nijedan umetnik nije za sva dvadeset i četiri časa svog svakodnevnog dana neprestano umetnik; sve ono bitno, sve ono trajno što mu pođe za rukom uvek se dešava samo u nekoliko retkih trenutaka nadahnuća. Tako ni Istorija, kojoj se divimo kao najvećoj pesnikinji i slikarki svih vremena, nije neprestano stvarateljka. Pa tako i iz te ,,tajanstvene božje radionice“, kako Gete sa strahopoštovanjem naziva Istoriju, dolazi nebrojeno mnogo svakidašnjih i banalnih stvari. I tu su kao i inače u umetnosti i životu, retki uzvišeni, nezaboravni trenuci. Ona kao hroničarka niže samo ravnodušno i istrajno, u onom džinovskom lancu što se pruža kroz milenije, beočug po beočug, činjenicu po činjenicu, jer svakoj napetosti treba vremena da se prikupi, svakom stvarnom događaju treba vremena da se pripremi. Uvek su u jednom narodu potrebni milioni ljudi, da bi se rodio jedan genije, uvek moraju da proteku milioni jalovih svetskih časova, pre nego što se pojavi jedan zbilja istorijski, jedan zvezdani čas čovečanstva.
Ali rodi li se u umetnosti genije, on će da nadživi vremena, pojavi li se jedan takav svetski čas, on donosi odluke za cele decenije i stoleća. Kao što je elektricitet čitave atmsofere u vrhu gromobrana, tako se i neizmerno obilje događaja prikupi u najuži raspon vremena. ono što inače lako protiče jedno za drugim i jedno pored drugog, to se zgušnjava u jedan jedini trenutak, koji sve odredi i o svemu odluči; jedno jedino Da, jedno jedino Ne, jedna preuranjenost ili zadocnjenje učini da taj čas bude nepovratan za stotine naraštaja i da odredi život pojedinca, naroda, pa čak i sudbinski tok celog čovečanstva.
Takvi dramatično nabijeni, sudbonosni časovi, u kojima se neka dalekosežna odluka zbije u jedan jedini dan, jedan jedini čas, a često u jedan minut, retki su u životu pojedinca, a retki su i u toku istorije. Nekoliko takvih zvezdanih časova (tako ih nazivam jer svetle neprolazni kroz noć prolaznosti kao zvezde stajačice) pokušao sam da oživim iz najrazličitijih vremena i zemalja. Nigde nisam nastojao da duhovnu istinu spoljašnjih ili unutrašnjih događaja obojim ili pojačam svojim izmišljanjem. Jer u onim uzvišenim trenucima kada sama stvara savršeno, Istoriji nije potrebna ničija pomoć. Tamo gde ona zbilja vlada kao pesnikinja i dramatičarka ne sme ni jedan pesnik ni pokušati da je nadmaši.
Štefan Cvajg, predgovor knjizi ,,Zvezdani časovi čovečanstva“
lana
MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
Naslov: Re: Štefan Cvajg Uto 17 Sep - 19:44
"Tudje uzbudjenje je najprijatniji prizor za ravnodusne, jer kao i svaki neosetljiv covek, nalazio sam istinsko eroticno uzivanje u tome da u drugima budim toplinu i nemir umesto da se sam zagrejem"
"Fantastična noć"
lana
MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
Naslov: Re: Štefan Cvajg Uto 17 Sep - 19:44
"I od kako sam sebe razumem, shvatam mnogo stosta: pogled lakomog coveka pred nekim izlogom moze me potresti, skakutanje nekog psetanceta oduseviti. Jednom reci, sve me zanima, a najcudnije je to sto sa ljudima mogu da razgovaram i van onoga sto se naziva "konverzacija"."
"Fantastična noć"
lana
MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
Naslov: Re: Štefan Cvajg Uto 17 Sep - 19:44
Ako uspemo pobijediti svoje strasti,to je više zbog njihove slabosti nego zbog naše snage.
STEFAN ZWEIG
lana
MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
Naslov: Re: Štefan Cvajg Uto 17 Sep - 19:45
Bol postaje radost,a sreća patnja onome,koji u smrti život doživi.
lana
MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
Naslov: Re: Štefan Cvajg Uto 17 Sep - 19:45
Jedna od najznačajnijih osobina histeričnih i ovlaš histercima-nih priroda nije samo njihova sposobnost da dobro lažu nego i da same sebe lažu.
lana
MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
Naslov: Re: Štefan Cvajg Uto 17 Sep - 19:45
Jedno zvanje uvijek samo onoliko koliko je čovjek kadar iz njega stvoriti.
lana
MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
Naslov: Re: Štefan Cvajg Uto 17 Sep - 19:45
Kod svih velikih vojničkih operacija uvijek je presudan momenat iznenađenja.
lana
MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
Naslov: Re: Štefan Cvajg Uto 17 Sep - 19:46
Prije nego prijeđem na glavnu temu dnevnika – preporuka za čitanje mog omiljenog pisca Stefana Zweiga – vjerujem da je dobro dati nekoliko uvodnih napomena. KRIZA HRVATSKE KNJIGE U nas se, u Hrvatskoj, malo čitalo oduvijek, ali tako malo kao danas, vjerojatno nikada. S vremena na vrijeme vrisnu izdavači i oni koji se bave knjigama, kao i ovih tjedana kada su upozorili, pored ostalog, na činjenicu da su naklade današnjih novih knjiga u Hrvatskoj na razini naklada u vrijeme - Ljudevita Gaja ( 1809 – 1872., ilirac, književnik, novinar, jezikoslovac koji je imao i vlastitu tiskaru ).Članovi Knjižnog bloka – Inicijative za knjigu, zajedno sa supotpisanim predstavnicima 26 nakladničkih kuća, su povodom alarmantnog stanja u knjižnom sektoru u Hrvatskoj, stručnoj javnosti uputili otvoreno pismo. Među adresatima navedeni su vijeće i članovi Zajednice nakladnika i knjižara HGK, Ministarstvo kulture, Ministarstvo znanosti, obrazovanja i sporta,…koje se upozorava kako je knjiga u Hrvatskoj u dubokoj krizi, ističući kako su svi sudionici u lancu knjige – autori, prevoditelji, nakladnici, knjižari i knjižnice - dovedeni do situacije u kojoj je daljnja proizvodnja knjige stavljena pod znak pitanja. "U cilju zaštite branše i svih dionika u tzv. lancu knjige smatramo da je potrebno hitno dogovoriti niz mjera da se zaštiti veliki broj radnih mjesta, jer oko 13.000 ljudi izravno ili neizravno živi od knjige, a riječ je i o jednoj od najvažnijih kulturnih industrija", navode iz Knjižnog bloka.
Prisjetilo me to na vrijeme moje knjižare - antikvarijata u Beču (1993 – 2005.) kada sam se bavio knjigama, živeći od tog posla, uvozeći knjige s prostora bivše Jugoslavije, posebno iz Hrvatske, i prodajući ih onima koji su znali naše jezike, slavističkim bibliotekama i Austriji i šire, posebno pak Gradskoj biblioteci Beča. Kako baš posao s prodajom knjiga nije cvjetao, dosjetio sam se da dio knjiga čini posudbena biblioteka i onima koji nisu bili u mogućnosti kupiti knjige, knjige sam i posuđivao. Čitanje držim užitkom, i žao mi je, kada danas još čitajući, zaključim kako sve manje ljudi, opsjednuti Netom i koječim drugim, čita, kako se uz izliku nedostatka vremena, preskače bogata riznica misli čovječanstva, često pomišljam koliko će ovih mjeseci objavljenih knjiga u nas i u svijetu, ostati nepročitano….??? Dolazile su u Beču i izbjeglice, kratile vrijeme dok se ne snađu, uz štivo koje sam im preporučivao. Kako sam do otvaranja knjižare – antikvarijata puno kupovao knjige, čitao, ponešto i pisao i objavljivao, nije mi bilo teško od pročitanoga nešto nabaviti i preporučivati za čitanje. Došao sam na taj način do zanimljivih poznanstava, posebno pak naslušao se raznih životnih priča protjeranih ljudi, bjegunaca od rata, pacifista, dezertera, onih koji rat na prostoru ex-Jugoslavije nisu smatrali „svojim“. S nekima od tih osoba do danas sam u kontaktu – jedan od njih je prijatelj V. pristigao s obitelji u Beč iz Bosanske Posavine, čovjek koji kaže da su mu preporučene i pročitane knjige - spasile život! STEFAN ZWEIG I NJEGOVA MAJKA Jedna od knjiga koja mu je promijenila skromni izbjeglički život, koji je bio više svakodnevna briga nego normalan rad i život, bila je „Iskra života“ Remarqa. Moj prijatelj V., inženjer strojarstva, ali zaposlen kao taksist i žena mu, medicinska sestra, nosili su s mukom, posrćući i dižući se, razdoblje života u velegradskoj sredini i tuđini. Kako je i meni kao knjižaru trebao oslonac u knjigama, čitao sam noću, počesto na njemačkom jeziku, moje omiljene pisce, najčešće one od ranije s tim da sam dobio priliku čitati i one naslove koji nisu bili prevedeni ili pak, i prevedene ranije, sve u originalu. Izabranim naslovima htio sam prijatelju V. pokazati koje patnje su prošli Židovi, pa se ipak nisu predali, a onda sam mu preporučivao jednostavno kvalitetnu literaturu. Tako sam se vratio Stefanu Zweigu (rođen je u Beču 1881.u obitelji industrijalca), piscu koji me oduvijek fascinirao sjajnim novelama, a koji se na psihološki način bavio odnosima žena i muškaraca, osobito psihologijom žena, ali i drugim, često povijesnim temama. Zweig je opisao besprijekorno biografije znamenitih ljudi, a sam je imao osobnu, tragičnu sudbinu protjeranog austrijskog Židova. Otkrio sam tako njegovu autobiografsku knjigu „Die Welt von Gestern“, Erinnerungen eines Europaers“, prvo izdanje 1942. („Svijet od jučer, sjećanje jednog Evropljanina“ ), potresno svjedočanstvo (ne)prilika ljudi, sjećanje na građanski život između dva svjetska rata, prisjećanje na Beč, dolazak nacizma, opise drastičnog antisemitizma koji je pred II svjetski rat zahvatio Austriju. Danas, 2012., malo čitatelja zna tko je bio Stefan Zweig, ne znam koliko je zastupljen u školskoj lektiri, koliko ga mladi naraštaji čitaju? Sjećam se dobro pasusa u „Die Welt von Gestern“ gdje opisuje posjet majci u Beč, iz Londona ili Salzburga gdje je desetljećima stolovao kao jedan od pet najpopularnijih pisaca između dva svjetska rata. Pred dolazak Hitlera u Austriju Zweig je već jednom nogom bio u inozemstvu, nadao se da će možda staru i bolesnu majku uspjeti izvući iz Beča. I tada se suočava s naoko banalnom činjenicom: stara i bolesna žena nije odustajala od svog dnevnog rituala – kratke šetnje… Ali, već slaba i iznemogla nakon pet ili deset minuta morala je sjesti na klupu - i samo osam dana od „Anschlussa“ Austrije Njemačkoj važila je naredba u Beču kojom je Židovima zabranjeno sjedenje na klupi u javnom prostoru…Meni šašavom šezdesetak godina kasnije učinila se jedna klupa na Karl Lueger Ringu kao eto ona na koju je htjela sjesti Zweigova majka, pred Holokaust, ali nije smjela, ne znam zašto ta određena klupa…?? Možda i stoga što se ta klupa nalazila na dijelu Ringa, kružne ulice oko središta Beča, koja je u jednom dijelu dobila naziv po bečkom gradonačelniku (1844 – 1910), poznatom između ostalog po antisemitizmu (usput, čitam kako je ovih dana taj dio Ringa preimenovan u „Universitaetsring“, upravo stoga da svojim nazivom ne podsjeća na preteču notornog antisemitizma…) Taj bečki gradonačelnik, inače osnivač i Kršćansko-socijalne stranke, bio je uzor i idol samog Hitlera koji je pokušavao u Beču upisati se na Likovnu akademiju… TKO JE ZAPRAVO BIO STEFAN ZWEIG? Prošle godine, dakle, moglo se obilježiti u Hrvatskoj 100 godina od rođenja Stefana Zweiga koji skončao život u Pétropolisu kraj Ria de Janeira, 23. veljače 1942.), dakle,prošlo je koji mjesec više od 70 godina od njegove tragične smrti. Uzalud ćete tražiti na hrvatskoj Wikipediji puno podataka o njemu: "svjetski poznat je postao po svojim stilistički briljantno psihologijski analiziranim esejima, novelama, biografijama i romanima. Godine 1938. emigrirao je prvo u Veliku Britaniju, a zatim u Brazil, gdje je počinio samoubojstvo.Neka djela mu je na hrvatski preveo Jozo Mršić. " Zatim slijedi nabrajanje poznatijih djela: "Triumf i tragika Erazma Rotterdamskog" (Triumph und Tragik des Erasmus von Rotterdam, 1934.),"Žarka tajna" (Brennendes Geheimnis, 1911.),"Šahovska novela" (Schachnovelle, 1941.),"Zvjezdani sati čovječanstva " (Sternstunden der Menschheit, 1927.), "Nestrpljivo srce" (Ungeduld des Herzens, 1938.) "Fouche" (Joseph Fouché, 1930.), "Maria Stuart" (Maria Stuart, 1935.) I to je sve, o piscu za kojeg držim da je genijalan, i kao mnogi genijalni pisci u vremenu primitivnih hrvatskih tajkuna i nekulture, podosta zaboravljen. Već 1936. njegove su knjige zabranjene za prodaju i našle su se na lomačama nacista koji su spaljivali knjige nepoćudnih autora. Godine 1940. definitivno je napustio Austriju nastanio se u Velikoj Britaniji čije je uzeo državljanstvo te još dvije godine lutao svijetom: USA, Bolivija, Urugvaj, Brazil. Daleko od Beča i Slazburga digao je ruku na sebe, počinio grijeh koji židovstvo, ali i druge religije smatraju zamalo neoprostivim. sam si je odredio dužinu životne staze. Učinila je to istovremeno i njegova tadašnja supruga, i gledati ih mrtve i zagrljene na postelji (postoji i takva fotografija) jezivo je. I još nešto osobno: kako popisujem knjige iz svoje biblioteke nazvane JUDAICA (deset primjeraka mi je dnevna norma) uzimam knjige s raznih polica i iz kartonskih kutija te sam naišao na „Pismo nepoznate žene“, Stefana Zweiga, zbirku njegovih novela (Zora, Zagreb, 1965.) Ovu bravuroznu zbirku novela čitao sam još ranije, no kako kaže jedna poslovica, - pročitati knjigu je kao sresti dobrog prijatelja, a pročitati je ponovo, isto je kao ponovo sresti dobrog prijatelja, - uzeo sam je čitati, kasno u noći, i nisam je ispustio iz ruke dok nije pročitano 38 stranica! DVA GENIJALNA ČOVJEKA I PONIRANJE U LJUDSKU PSIHU Ne volim da mi netko prepričava novele, romane, filmove… Reći ću vam samo da te neizvjesnosti, tog dramatičnog stupnjevanja radnje, te suptilne napetosti i poniranja u ljudsku psihu ne nalazim kod mnogo autora. Zweig je poznavao Sigmunda Freuda i vjerojatno je poniranje u psihu vezalo ta dva genijalna čovjeka – jedan je to radio na medicinski (psihijatrijski) način, drugi na literarni, obojica majstori zapažanja. Jer, i u noveli „Amok“, zatim „Dvadeset i četiri sata u životu jedne žene“, Slomljenu srcu – novelama koje slijede u knjizi, dolazi također do izražaja dar ovoga književnog umjetnika koji nam prikazuje likove s neobičnom živošću, plastično, zapažajući svaki pokret ruke, trzaje na licu, poglede… Inače, znalci teme na spomen Stefana Zweiga, uskliknu: „Schachnovelle!“ (Novela o šahu) - riječ je o pripovijetki koja se nalazi zamalo u svim antologijama novela. U spomenutoj knjizi „Pismo nepoznate žene“ nema je, kao što nema novele „Buchmendel“ ( Mendel knjigoljubac). Ova zadnja,općinila me je kao knjižara, i mislim da je najbolje štivo ikada napisano o knjižarskom poslu. Također, zanimljiv je hobi kojim je sam Zweig bio strastveno zaokupljen: zamalo sav višak novca ulagao je u sakupljenje autografa znamenitih osoba(kolekcionarstvo) okupio je na jednom mjestu vrijednu zbirku zapisa u kojima „zemaljski genij otjelovljuje momenat vječnosti“: originalne Leonardove tekstove i crteže, naredbu Napoleona vojsci, rukopis jednog Balzacovog romana, Nietscheove zapise, glazbene zapise, rjeđe od najrjeđih ( Bacha, Haendela, Brahmsa, Chopina, Schuberta… Završit ću ovaj zapis riječima Ive Hergešića, dobrog znalca Zweigova djela: „Umro je daleko od rodnoga Beča, daleko od svoje salcburške rezidencije, gdje je stolovao kao poklisar, opunomoćeni ministar srednjoevropskog duha, koji u svojoj kući prima književne izaslanike stranih zemalja. Umro je dragovoljno, u tuđini, koja njemu – velikom putniku i građaninu svijeta – nije mogla nadoknaditi zavičaj.“
Salome
Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
Naslov: Re: Štefan Cvajg Sre 18 Sep - 10:27
Europljanin i zlatni dečko Beča, leteći Salburžanin, emigrant i najvažnije pisac koji nije mogao podnijeti zlo
( citajknjigu.com )
“Rođen sam 1881. u velikom i moćnom carstvu, u monarhiji Habsburg. Ali, nemojte je tražiti na kartama; pometena je bez traga. Odrastao sam u Beču, dvije tisuće godina staroj multinacionalnoj metropoli i morao sam ga ostaviti poput kriminalca prije nego je degradiran na njemački provincijalni gradić. Moj je književni rad, na jeziku na kojem sam pisao, pretovoren u pepeo u istoj zemlji u kojoj su moje knjige imale milijune čitatelja. I tako sada ne pripadam nigdje, i svugdje sam stranac, u najboljem slučaju gost. Europa, domovina koju bi moje srce odabralo kao moju, izgubljena jer se raspala samoubilački i po drugi puta u ratu u kojem je brat išao protiv brata. Protiv moje volje svjedočio sam najgorem porazu razuma i najvećoj pobjedi brutalnosti u dugovjekovnim kronikama. Nikada – i kažem to bez ponosa s mnogo više stida – nijedna generacija nije iskusila takvu moralnu retrogresiju od onih duhovnih visina koje je naša generacija imala. U kratkom vremenskom periodu između vremena kada je moja brada tek počela nicati i sada, kada je počela srebreniti, u pola stoljeća nije bilo radikalanijih promjena i transformacija nego li u generacijama ljudskoga roda; i svatko od nas osjeća: previše je. Moje danas i svako moje jučer, moji usponi i padovi toliko su drugačiji da ponekad osjećam kao da sam živio ne jedno, već nekoliko postojanja, a svako drugačije od prethodnih.”
Tako je svoj život opisao jedan od najvećih i najljepših tvoraca knjiga, Pisac, jedan od najmoralnijih u onom romatičnom, viteškom i samim time tragičnom smislu, Stefan Zweig. Čudan je slučaj taj Zweig. Popularan, prevođen i kupovan više nego ijedan njemački pisac svog vremena preziran je, možda i zbog uspjeha, od suvremenika. Uvijek su ga cijenili i čitali u Francuskoj, jedva u Britaniji a on je volio Englesku i živio tamo, čak uzeo njihovo državljanstvo. Novelu naime britanski izdavači nit su cijenili nit su voljeli tiskati a Zweig je u pisanju novela bio majstor. Pisao je biografije koje su bile međunarodni hit da bi pale u zaborav. Zbirke priča zapravo su njegov izbor. Za neke je on inkarnacija humanizma, za druge lažnjak, čak ga je jedan nazvao “Pepsi Colom austrijske književnosti.” Imao je ogromne rijeke obožavatelja i glasne protivnike. Nisu mu oprostili što je rođen bogat, što nije gladovao pišući u nekom vlažnom sobičku, što ga nije nagrizala glad, tuberkuloza ili barem stjenice i što mu je u životu išlo – dobro. Djetinjstvo, uspjeh u školi i na studiju, doktorat, biranje pisanja kao životnog poziva… Pisao je dok je ljetovao, odmarao uz jezera ili bio na nekim dalekim meridijanima a opisao bitku kod Waterlooa ili pad Konstantinopola tako vjerno da su čitatelji mogli čuti krikove umirućih i zveket oružja a omirisati barut. Nije imao blokade, pisao je tečno, lako i brzo. Kada pročitate Zweiga pročitate ga još jednom. Zapravo, sve su to “grozni” grijesi nekoga tko se rodio da bude pisac. Zweig je pripadao onoj vrsti koja je već tada – izumrla. Pisao je za obrazovanu srednju klasu, kulturnu, inteligentnu. S njim su u grupi i Galsworthy i Maugham i neki drugi, svi dobro načitani, svestrani, pisali su drame, eseje, priče i romane, svi popularni i sa zaradom na kojoj im današnji pisci mogu samo biti zavidni. Čitateljima su više davali nego li su od njih tražili, odvodili su ih na udaljena, sretna mjesta, razbuktavali maštu, izmislili likove i junake kojima se vjerovalo. Pa čak i one tužne priče nisu bile uznemiravajuće. Pa gdje je problem?
.............
Salome
Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
Naslov: Re: Štefan Cvajg Sre 18 Sep - 10:28
........
....................
Problem je s Zweigom što se rijetko tiska. Tako je recimo u Engleskoj teško bilo naći knjigu pa je jedna novinarka posudila knjigu od Johna Gielguda čiji je prijatelj bio Mađar i lud za Zweigom. Taj je imao američko džepno izdanje. Klub obožavatelja je tako posuđivanjem tog knjižuljka narastao do Colina Firtha, spisateljice Flore Fraser i Antonyja Beevora, pjevača Neila Tennanta i druigh ali se i dalje nije mogla kupiti neka Zweigova knjiga u knjižarama… Uvijek je tako s Zweigom. Francuzi su tu malo mudriji pa imaju Livre de Poche, ediciju koji je objavila sva velika djela književnosti koja nije samo francuska, pa tako i Zweiga. Tek od 2000. Pushkin Press, specijalizirana kuća za strane pisce polako predstavlja Zweiga Englezima a Review Books Amerikancima. Zweig se ponovo probija na police ali nedovoljno i gotovo je paradoks i ironija da najčitaniji svjetski književnik u 1920.-ima i 1930.-ima čije su knjige nacisti tako revno spalili sada u naletima izlazi. Uvijek oduševi čitatelje. Pa nestane. Kao u nekom začaranom krugu Zweig je pred nama, pa nestane. Uostalom, pokušajte naći izdanja na hrvatskom… teška misija. Amerikancima je lakše jer postoji izdavačka kuća Pushkin books koja vraća Zweiga na police. S uspjehom. .................
Djetinjstvo i mladost Zweiga doba je zlatnog Beča. On je dio zlatne liberalne židovske mlade elite, poput Mahlera, Schoenberga, Maxa Reinhardta i Arthura Schnitzlera. Zweig nije prakticirajući Židov, sam je rekao kako su roditelji slučajno rođeni u židovskoj obitelji. On se od mladosti osjeća Bečaninom, građaninom mjesta koji vrvi intelektualnom elitom ali i građaninom svijeta. Tim više će ga pogoditi okretanje svijeta naopačke. U mladosti je dakle bogataški sin, mnogo ga toga veže sa Schnitzlerom – oboje opisuju neuroze u novelama, prijatelji su i učenici Freuda. Razlikuje ih što je Schnitzler kontroverzan i seksulanost iskreno opisuje, jasno se suprotstavio antisemitizmu a Zweig piše o unutarnjem svijetu likova, psihologiji, ne prakticira vjeru i nije toliko radikalan kao njegov prijatelj. Schnitzlera su obilježili kao pornografa a komad “Reigen” je kasnije Max Ophuls kao “La Ronde” prebacio na film no poznatija je verzija ona Rogera Vadima, “Circle of Love” (a bilo je i drugih ekranizacija, čak jedna nedavno). Njegove će knjige, kao i Zweigove, Kafkine, Marxove, Einsteinove, Freudove Hitler paliti na lomačama kao “židovsko smeće”. Schnitzler je bio sin uglednog laringologa a i mama je bila kći jednog od najpoznatijih bečkih liječnika, doktorirao je medicinu i počeo raditi u bolnici ali je dao otkaz da bi pisao. Malo smo stali kod njega jer neće biti prilike o njemu više pisati – oženio je mladu glumicu i pjevačicu, Židovku, imali su sina i kćer, ali je mala s 21 godinom počinila samoubojstvo 1928., sedam godina nakon što su se roditelji razveli. Schnitzler je umro 1931. u Beču od krvarenja u mozgu i nije doživio raspad svijeta, slom domovine i progone Židova ni Holokaust a njegov je sin odmah nakon Anschlussa otišao u Ameriku i do 1959. se nije vratio u domovinu. Zweigu je bilo jasno da svijet koji poznaje nestaje i da je tragedija epskih razmjera ušla u njihove živote. Dok je još studirao objavio je Stefan dvije knjige poezije a radovi su mu se pojavili u tadašnjim najtiražnijim bečkim dnevnim novinama. Bio je uspješan pa je to pomoglo u nagovaranju roditelja da mu dozvole da se ne bavi obiteljskim poslom već posveti književnosti, filozofiji i povijesti. Iz Beča je otišao na studij u Berlin gdje ga je zabljesnuo društveni život Berlina – potpuni kontrast bečkoj bogobojaznoj buržoaskoj atmosferi Berlin je mirnom bečkom neženji omogućio sasvim novi život. Mladić je upoznavao Berlin, trčao na sve premijere u kazališta, morao je pročitati sve nove naslove knjiga, proučiti sve nove forme kulture. Želio je i upoznao sve važne umjetničke figure tog doba pa se u Bruxellesu sprijateljio s francusko-belgijskim pjesnikom Émileom Verhaerenom i odmah počeo prevoditi njegova djela na njemački. U Parizu je upoznao Rainera Mariu Rilkea i Romaina Rollanda (koji je 1915. dobio Nobelovu za književnost), sreo je Rodina, Yeatsa, Pirandella, Valeryja i mnoge druge. Nevjerojatan je popis ljudi koje je upoznao, sprijateljio se s njima ali i koliko je originalnih rukopisa prikupio. Mislio je tada da je sve privremeno a sve što je radio nije mu se činilo “pravom stvari” – niti rad koji je smatrao eksperimentiranjem dok ne nađe svoju kožu niti ga je ijedna žena osvojila dovoljno da bi poželio biti nešto više do li prijatelj. Tako je mislio on i iako je dobar dio ranih radova eksperimentalan sve što je objavio bilo je popularno i vrlo je brzo bio slavan. Nakon poezije pisao je drame i sam se začudio kako su kazališta postavila komade po njegovim djelima a iznenadila ga je i oduševljenost publike. Napisao je i prve romane koji će zapravo dominirati njegovim književnim opusom.”Moj voljeni ali nesretni format” nazivao je svoje novele, “predugačke za novine ili magazine a prekratke za knjigu”. Ali, u njemačkoj je književnosti nedostajao trend velikih romana 19. stoljeća koji je cvao u drugim državama a žanr je imao ranjiv literarni pedigre. Više manje ga je izmislio Goethe, nastavili su Heinrich von Kleist i Paul Heyse. Zweigu je novela pasala, odgovarala je njegovom senzibilitetu kao format čija atmosfera strogo kontrolira senzacionalizam a fokus ima na jednom, dramatičnom preokretu. Najpoznatija i najuspešnija rana novela bila je “The Burning Secret”, “Goruća tajna” o dječaku koji na ljetovanju u toplicama s mamom ne prepoznaje kako muškarac, koji se s njim sprijateljio, koristi to poznanstvo samo kako bi zaveo njegovu majku. Kako se veza razvija mali je isključen malo po malo iz odnosa mame i njegovog znanca i bijesan odluči osujetiti odrasle. Zweig je nevjerojatno opisao razmišljanje dječaka, imao uvid u dječakovu glavu a bijes “odbačenog” sina dovodi do strašnh posljedica pisac Stefan opisuje ali ga ne može shvatiti. Kao ni ikakav nasilni čin. U Pariz je Zweig otišao 1904. i vraćat će se u grad svjetla često. Družio se s čuvenim i cijenjenim ljudima toga doba a s Rollandom koji mu je bio guru zamišljao je ujedinjenu Europu. Snove mladića, kako je rekao, ostvarilo je druženje sa Sigmundom Freudom koji je najviše utjecao na Zweigovo pisanje ali i natjerao mladog pisca da zagrebe u psihologiju.
...............
Salome
Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
Naslov: Re: Štefan Cvajg Sre 18 Sep - 10:29
............
Knjiga " Jucerasnji svet "
Јучерашњи свет Штефана Цвајга, мемоари славног писца, захваљујући ауторовом изузетном списатељском таленту, ренесансној интелектуалној и духовној ширини, као и импозантном броју познанстава и пријатељстава са људима који су обележили једну епоху, у потпуности заслужују наслов који носе: Цвајгови мемоари, наиме, заиста представљају и мемоаре једног прохујалог времена. Без устручавања ваља рећи – реч је о једној од најупечатљивијих аутобиографија написаних у људској историји. Перспектива из које Цвајг пише перспектива је човека, упркос тешким и ужасним неправдама које су му, као припаднику јеврејског народа, у Другом светском рату нанесене – помиреног са светом и са собом. И ако његов идиличан опис францјозефовске Аустроугарске – због којих је ова књига, посебно на нашим просторима, потпуно оправдано несклоним да омраженој тамници народа посвећују лепа сећања и осећања – и бивала изложена најжешћим замеркама – ако тај опис, који је истовремено и опис ауторове прохујале младости, и јесте обојен носталгијом и сетом – Цвајгов благонаклон став ни у овом случају не представља ману, него врлину. Опис царства у ком је Цвајгов вековима прогањан народ доживео ретке тренутке спокоја и среће, због тога што је неуобичајен, није ништа мање вредан од било које оправдане осуде исте, тлачитељске империје; као што опис Цвајговог прилично позитивног, епизодног искуства у посредном контакту са диктатором Бенитом Мусолинијем ни на који начин не скрнави опис његовог пријатељства са великаном и хуманистом Сигмундом Фројдом. У Јучерашњем свету, тако, читалац има прилику да многе познате појаве, догађаје и личности, упозна у новом, непознатом светлу. Посебну вредност овој књизи, чије је ново издање Службени гласник објавио 2009. године, управо као и њеном издању из 1952, даје изврстан превод Александра Тишме.
slglasnik.com
Salome
Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
Naslov: Re: Štefan Cvajg Sre 18 Sep - 10:31
Poslednji put izmenio Salome dana Sre 18 Sep - 10:57, izmenio ukupno 3 puta
Salome
Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
Naslov: Re: Štefan Cvajg Sre 18 Sep - 10:33
" Pismo nepoznate zene "
Salome
Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
Naslov: Re: Štefan Cvajg Sre 18 Sep - 10:34
Salome
Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
Naslov: Re: Štefan Cvajg Sre 18 Sep - 10:35
Salome
Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
Naslov: Re: Štefan Cvajg Sre 18 Sep - 10:36
Salome
Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
Naslov: Re: Štefan Cvajg Sre 18 Sep - 10:41
Salome
Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
Naslov: Re: Štefan Cvajg Sre 18 Sep - 10:50
SAMOUBISTVO PISCA KOJE JE ŠOKIRALO SVET
Samoubistvo uvek za sobom ostavlja neki nepoznati delić, izvan svih razloga i objašnjenja" kaže nemačka glumica i rediteljka Marija Šrader, autorka filma "Štefan Cvajg: Zbogom Evropi" koji je nedavno dobio nagradu publike na dodeli Evropskih Oskara.
Bečki Jevrejin, romanopisac, biograf i novinar Štefan Cvajg, pobegao je iz domovine 1934. nakon Hitlerovog dolaska na vlast i živeo u Londonu, Batu, Njujorku i na kraju Petropolisu, planinskom gradu nekih 65 km severno od Rio de Žaneira, koloniji nemačkih izbeglica. U toj kući je 23. februara 1942. baštovan i kućepazitelj pronašao 60-godišnjeg Štefana i njegovu 33 godine mlađu drugu suprugu Lote zagrljene na krevetu, mrtve, usled trovanja barbituratima. U tom trenutku bilo je teško razumeti zašto su se ubili. Cvajg je upravo bio napisao knjigu "Brazil: Zemlja budućnosti". U jednoj sceni Lote kaže lokalnom vodiču kroz plantažu šećerne trske: "Razne rase žive ovde žive tako prirodno zajedno da je to za nas pravo čudo". Na kraju krajeva, sve je delovalo sasvim drugačije od Evrope iz koje su pobegli i gde su Jevreji bili istrebljivani.
Jozef Hader kao Štefan Cvajg
U drugoj sceni, Cvajg i njegov sunarodnik izbeglica stoje na terasi i gledaju papagaje kako nadleću božanstven tropski pejzaž. - Retko sam bio tako rasterećen kao poslednja tri meseca. Samo sam radio, šetao i čitao, nemam razloga da se žalim – kazao je Cvajg. Ali potom, maska zadovoljstva spada s njegovog lica i Cvajg, do tada uglađeni šarmer u izvedbi Jozefa Hadera, kroz suze kaže: "Kako neko može da podnese ovo?" Kao da život u raju čini gubitak njegove voljene Evrope još težim. To može bit jedno od objašnjenja. Šraderova je u pravu kada kaže da svako samoubistvo krije tajne i zato je odlučila da i u svom filmu piščevu smrt ostavi misterioznom. U vreme smrti Cvajg je bio jedan od najpopularnijih i najuglednijih romanopisaca. Novosti o njegovom odlasku bile su na naslovnim stranama američkih listova.
Marija Šrader
- Njegovo samoubistvo je šokiralo svet – kaže Šraderova, koja veruje da Cvajgova tragedija i dalje ima odjeka. - Zaintrigirala su me pitanja koja pokreće jedna takva uznemirujuća odluka. Kako možete da se nosite sa svetom koji se pretvara u radikalizam? Ima li nečeg što je vrednije od fizičke sigurnosti i lične sreće? Tokom godina istraživanja i rada na filmu nisam imala pojma da će ta pitanja biti relevantna danas, samo što sada izbeglice utočište traže u Evropi - navodi Šraderova. Zašto je Cvajgova tragedija danas važna? Jedan od razloga je da istoriju pišu pobednici a priče o egzilu oni koji su uspeli kao stranci u tuđoj zemlji ili, u najmanju ruku, koji nisu bili skrhani gubitkom. Štefanvo samoubistvo u filmu služi kao korektiv. U Cvajgovoj oproštajnoj poruci, između ostalog, pisalo je: "... Početi sve ispočetka posle 60. godine zahteva posebne moći a moje moći su istrošene nakon godina beskućništva i lutanja. Zato ću radije okončati svoj život u pravom trenutku, dok sam još uspravan, kao čovek kome je kulturni rad uvek pričinjavao najčistiju sreću i ličnu slobodu – najdragoceniji imetak na zemlji"
.............
Salome
Master
Poruka : 11055
Lokacija : tamo daleko
Učlanjen : 11.05.2018
Raspoloženje : podnosljivo
Naslov: Re: Štefan Cvajg Sre 18 Sep - 10:54
...........
Kadar iz filma "Štefan Cvajg: Zbogom Evropi"
Za razliku od mnogih svojih sunarodnika-izbeglica, Cvajg nije mogao da se regeneriše u novom svetu, niti da se pretvara da je sve u redu. Dan pre nego što se ubio poslao je svom izdavaču rukopis "Jučerašnji svet: Uspomene jednog Evropljanina". To je knjiga koja pokazuje kako je Cvajg patio od Sindroma Lotove žene, kako to naziva njegov biograf Džordž Pročnik: neodoljive želje da se gleda preko ramena u svet koji nestaje. Čak i pre nego što je napustio Beč, Štefan je bio sklon tome. Sakupljao je kolekciju evropske kulturne memorabilije uključujući Geteovo penkalo, Betovenov sto, Mocartove i Balzakove rukopise... sve je to morao da ostavi na drugoj strani Atlantika kada je napustio Evropu. Čim je otišao, izbrisan je u zemljama nemačkog govornog područja. Nacisti su mu spaljivali knjige, opera "Ćutljiva žena" za koju je napisao libreto na muziku Riharda Štrausa zabranjena je 1935. Međutim, njegove knjige su i danas popularne.
Film Šraderove ne bavi se Cvajgovim književnim zaslugama niti ga osuđuje kao ljudsko biće. U jednoj sceni u filmu Cvajga kritikuju što ne želi da se izjasni o Hitleru i osudi njegove akcije. "On je kukavica, misli samo na sebe", kaže jedan novinar. "Nema više ostrva. Njegovo ostrvo je odavno potonulo i jednoga dana će morati da zapliva na ovu ili onu stranu", dodaje. Ne baš: Cvajg nije odabrao da pliva već da potone.
Šta kaže rediteljka na Cvajgovo odbijanje da osudi Hitlera? - Diskutabilno je, ali ne mislim da je bio apolitičan ili kukavica. On je samo odlučio da se suzdrži od svoga mišljenja dok su ostali davali svoje. Za mene je to inspirativno, naročito danas kada svi komentarišu i lajkuju i imaju mišljenje o svemu; postalo je toliko jednostavno izjasniti se da je već besmisleno. Trebaju nam ljudi koji se opiru porivu da progovore. Ljudi su znali Štefanov stav ali on je odbijao da napada i bio je majstor nijansiranja. Njegov rad je bio vrlo kritičan i imao je veći uticaj nego da je bilo šta rekao mimo toga - zaključila je Marija Šrader.
Uto 17 Sep - 19:40
