Branko Miljković

ZEMLJA I VATRA
Dubina je sama svoj neprijatelj
Moje oči bez mene lepšu zoru vide
Dobro veče sa zvezdom u srcu
Dobar dan sa suncem u ruci
Sve što leti uvećava prazninu
To znači daleko od sebe voditi život pun opasnosti
U vatri bez dima u pesmi bez reči
Izgubiti znanje čast i snagu
Tako ćemo bez gorčine lepše ljubiti zemlju
I šumu koja se ne usuđuje čelu
Noći iza leđa cvet sasvim logičan:
Budnima trn, usnulima ruža
Nek svako bude nasamo sa svojom srećom
Eno munje visoko iznad dosade i nade
Između blata i vatre mi smo za vatru
Pozdravljam te nepotkupljiva zoro sveta.

LJUBAV U SEPTEMBRU

Noć se zvezda u zeni...
Mesec pase nad rekom
tamu. Nežnost u meni
hteo bih dati nekom

Vru želje ko mlada vina
Ljubav krv nežno talasa...
Sanja kraj mene tišina
draganje njenog glasa.

Hteo bih pogled joj zelen
ko bojen vedrinom dalekom.
Mesec srebrni jelen
pase tamu nad rekom.

Reč Vatra
Reč vatra! Ja sam joj rekao hvala što živim -
toj reči čiju posedujem moć da je kažem.
Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim -
pod čelom mi poledica i dan poražen.

Reč krv! Najlepša reč koja se ne sme.
A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!
Možda izvan moga srca i nema pesme,
jer krv je vanvremena, mastilo bez moći.

Reč žudnja! Jedina još smisao ne nađe;
I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.
O gorko more za moje bele lađe
kroz ispisani predeo i verbalnu javu!

Reč smrt! Hvala joj što me ne sprečava
da otputujem u sebe ko u nepoznato,
gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava
naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.

Reč vatra! Ja sam joj rekao hvala što živim.
Reč smrt hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.

Sonet
Ti prostori me užasavaju
Prostor koji ničim ne podseća na sebe,
pticama pomeran, vetrovima sličan,
sam u sebi, sam za sebe, ničemu vičan
večiti početak užasan, bez potrebe.

Prostor jezikom trajanja prepričan
i pretvoren u večnost koja nikom ne treba,
večnost za prokletstvo, koje budno treba
pod svežom humkom plen svoj nepomičan.

Zaboravimo mračno poverenje
sebe sa sobom, u strašno podozrenje
prostori se ruše i crna nailazi plima.

U škrtosti tišine bez sebe i imetka
mi smo poslednji zatočnici početka
pod kamenom što ime ima.

"Ako me pitaš gde su te šume, reći ću ti: u pepelu...
Ja želim samo jedno: da veruješ u taj pepeo.
A to ćeš zaista moći ako shvatiš da vreme treba pobedjivati,
što svešću, što pesmom, što zaboravom,
ali nikada nadom, niti onim što je već ostvareno.
Dakle, vatrom koja je vrlo slična praznini, a ne senkom."
Branko Miljković "Vatra vatru ne gori"

Svest o pesmi

Mene ničega više nije stid.
Klonu sunce preko svega. Željen plod
pun je noći. Glas što sebe sanja, zid
otkri u daljini gde zazidan mi brod.

U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam
iz te zazidanosti lepše no na slobodi.
Otkud ta moć da sebi odolevam,
a ne odoleše vinogradi rodni!

Je li to čudna želja da se živi
bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?
Od prošlosti i zaborava vreme što se divi
izdajstvu moga zaustavljenog lika?

Da li to znači reći promeni: neću!
I ostaviti pesmu da se sama menja?
Pokloniti sebe životinjama i cveću
i snagu svoju dati gladi crnog korenja?

U ovoj noći mene nije stid
što pevam iz zida lepše no na slobodi.
Sunce mi u peti bridi. Blešti zid
na kraju puta što nikud ne vodi.

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim
toj reči čiju posedujem moć da je kažem.
Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim
pod čelom mi poledica i dan poražen.

Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.
A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!
Možda izvan moga srca i nema pesme,
jer krv je vanvremena mastilo bez moći.

Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe;
I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.
O gorko more za moje bele lađe
kroz ispisani predeo i verbalnu javu!

Reč smrt! hvala joj što me ne sprečava
da otputujem u sebe ko u nepoznato,
gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava
naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim.
Reč smrt hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.

Verujem da bih mogao da govorim
da izađem iz sebe s nadom na povratak,
makar kroz pustinju do mesta gde gorim,
makar kroz smrt do istinskih vrata.

U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme
možda ću naći. Ili ću otkriti
kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme,
ko onaj što menja reči a ne svet skroviti.

Verujem, mada bez nade ući mora
u noć, u zaborav kroz koji se prostirem,
ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora,
da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem.

Onaj ko peva ne zna je li to ljubav
ili smrt. Kada miris pomeri cvet,
gde je cvet, da l tamo gde miriše sa ruba
sveta punog a praznog, il tamo gde mu je cvet?

Svaka je pesma prazna i zvezdana,
Ni bol ni ljubav ne može da je zameni.
Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana,
Praznina što peva i mir moj rumeni.

Pesmo prazna i zvezdana, tamo,
tvoj cvet mi srce slaže, kroz krv šeta,
ako ga uberem ostavlja me samog,
ako ga napustim za leđima mi cveta.

Balada ohridskim trubadurima
Mudrosti, neiskusno sviću zore,
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva, jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati

Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Al niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.

Branko Miljković pozdravlja đake svojim stihovima

Od danas sa zida škole ‚‚Branko Miljković‚‚ u Nišu učenike dočekuje 

sam pesnik čiji se lik nalazi na tek oslikanom muralu i rečima

 „Ne povredite zemlju, ne dirajte vazduh, ne posvađajte me sa vatrom, 

pustite me da koračam, prema sebi kao prema svom cilju.“ Mural je ideja 

direktorke škole Tijane Ranđelović i rad akademskog slikara Save Mišića.

Inače, ova niška osnovna škola je jedina škola u Srbiji koja nisi ime našeg istaknutog pesnika
 poreklom iz Niša.


Ceo tekst


Niške Vesti, 24.08.2020,