Tolkinove priče

Smeagoll (Golum)

On je bio od naroda sličnog Hobitima. Kada je njegov prijatelj Deagol upecao Jedinstveni Prsten, Golum ga je ubio da bi došao do njega. Zatim je pobjegao u planine i tamo se skrivao mnogo godina. Prsten mu je podario neobično dug život. 500 godina mu je trovao um. Kada je prsten na kraju Golumu ukrao hobit Bilbo Baggins, on je krenuo da traži svoj dražesni Prsten.



Nakon što su ga zarobili u Mordoru i izvukli informacije od njega pustili su ga, ali je on pratio Družinu Prstena. Bio je vodič Frodu i Samu i, iako je izgledalo da ga Frodo kontroliše, on je živio od izdaje. Kada je Frodu oteo Prsten u grotlu Planine Usuda, on je sa Prstenom moći slučajno pao u lavu. I tako se istovremeno završio život Goluma i Jedinstvenog Prstena.


wikipedija

Džon Ronald Ruel Tolkin



Džon Ronald Ruel Tolkin (engl. John Ronald Reuel Tolkien; 3. januar 1892 — 2. septembar 1973) je bio profesor anglosaksonskog jezika na Oksfordskom univerzitetu u periodu od 1925. do 1945. godine, kao i profesor engleskog jezika i književnosti, takođe na Oksfordu, od 1945. do 1959. godine. Bavio se pisanjem epske fantastike, fantastike uopšte i poezije tokom celog života, i kroz njih je doživeo međunarodnu slavu.
Van naučnih krugova, najpoznatiji je kao autor romana „Gospodar prstenova”, zatim njegovog prethodnika, „Hobita”, kao i velikog broja posthumno izdatih knjiga o istoriji zamišljenog sveta zvanog Arda, najviše jednog njenog kontinenta, Srednje zemlje, gde se odigrava radnja ova njegova dva najpoznatija romana. Velika popularnost i uticaj ovih dela su ustoličila Tolkina kao oca žanra moderne epske fantastike.

Što se tiče naučnih krugova, bio je cenjeni leksikograf i stručnjak za anglosaksonski i staronordijski jezik. Bio je član udruženja pisaca The Inklings i blizak prijatelj K. S. Luisa.

Tolkin je rođen u Blumfontejnu (Bloemfontein) u današnjoj Južnoafričkoj Republici, kao sin Artura Tolkina (Arthur Tolkien), engleskog bankara, i Mejbel Tolkin, rođene Safild (Mabel Tolkien, neé Suffield). Većina Tolkinovih predaka po ocu, koliko je poznato, bili su zanatlije. Porodica Tolkin potiče iz Saksonije u Nemačkoj, ali živi u Engleskoj od XVIII veka. Prezime Tolkin je anglicizirano Tollkiehn od nemačkog tollkühn, ludo odvažan. Lik pod imenom Profesor Rašbold (Professor Rushbold) u The Notion Club Papers je aluzija na ovo ime. Tolkin je imao samo jednog brata, Hilarija Artura Ruela Tolkina (Hillary Arthur Reuel Tolkien), rođenog 17. februara 1894. godine.

Tolkin se sa svojom majkom, koja se teško nosila sa afričkom klimom, vratio u Englesku u trećoj godini – otac mu je umro u Južnoj Africi od teškog krvarenja u mozgu pre nego što im se mogao pridružiti. Pošto je on bio jedini član porodice koji je bio zaposlen, živeli su sa Mejbelinim roditeljima u Birmingemu neko vreme, ali su uskoro, već 1896, prešli u Serhol (Sarehole), tada selo u Vorvikširu (Warwickshire), a danas deo Birmingema.

Mejbel je podučavala svoja dva sina i Džon je bio predan učenik. Naučila ga je mnogo o botanici, ali najviše su ga zanimali jezici – majka ga je naučila osnovama latinskog vrlo rano. Naučio je da čita u četvrtoj godini, a ubrzo je znao i dobro da piše. Pohađao je Školu kralja Edvarda (King Edward’s School), Akademiju kralja Filipa (King Phillip’s Academy) i studirao je na Egzeter koledžu u Oksfordu (Exeter College, Oxford).
Njegova majka je prešla u rimokatoličku veru, uprkos oštrim protestima njene porodice. Umrla je od dijabetesa 1904, kada je Tolkinu bilo dvanaest godina, a on je ceo život smatrao da je postala mučenik za svoju veru, što će imati veliki uticaj na njegova katolička uverenja. Tolkinova predana vera je bila značajni faktor u prevođenju K. S. Luisa u hrišćanstvo, a njegova dela sadrže dosta hrišćanske simbolike i vrednosti.
Budući siroče, odgajio ga je otac Frensis Morgan (Father Francis Morgan) iz Birmingemskog oratorijuma, u delu Birmingema zvanom Edžbaston (Edgbaston), gde je dalje i odrastao.

Tamo je upoznao i zaljubio se u Edit Brat (Edith Bratt) (koja će kasnije poslužiti kao model za Lutijenu). Uprkos mnogim preprekama, on uspeva da se oženi njome, svojom prvom i najiskrenijom ljubavi u životu.

Tolkin se priključio britanskoj vojsci tokom Prvog svetskog rata. U tom periodu je video mnoge sadrugove, od kojih su neki bili njegovi najbliži prijatelji, kako ginu, a on sam je uskoro završio u bolnici zbog rovovske groznice. Tokom oporavka, počinje da piše seriju bajki, zasnovanih na proučavanju mitologije i folklora, koje naziva „Knjiga izgubljenih priča” (The Book of Lost Tales). Proučavaoci njegovih dela kažu da je rat uticao na njegovo pisanje i to tako što je kroz fantaziju nalazio put da pobegne od okrutne realnosti fabrika, mašina, pušaka i bombi XX veka.

Njegovo prvo civilno zaposlenje nakon rata bilo je na Oksfordskom rečniku engleskog jezika (Oxford English Dictionary), u kojem je, među mnogim drugim, reč morž (engl. 'walrus') njegov unos. 1920. godine postaje docent za engleski jezik na Univerzitetu u Lidsu (University of Leeds), ali se 1925. vraća u Oksford kao profesor anglosaksonskog jezika. 1945. godine prelazi na oksfordski koledž Merton (Merton College, Oxford), gde postaje profesor engleskog jezika i književnosti, što ostaje sve do penzionisanja 1959. godine.
Džon i Edit Tolkin imaju četvoro dece: Džona Fransisa Ruela [John Francis Reuel] (1917.), Majkla Hilarija Ruela [Michael Hilary Reuel] (1920.), Kristofera Ruela [Christopher Reuel] (1924.) i Prisilu Anu Ruel [Priscilla Anne Reuel] (1929.).

Tolkin je umro u Oksfordu 1973. godine, i sahranjen je na groblju Volverkot (Wolvercote Cemetery) kraj svoje žene Edit, a na nadgrobnom spomeniku su uz njihova imena uklesana i imena Berena i Lutjene, upoređujući njihovu ljubav sa najvećom ljubavnom pričom Srednje zemlje.

Njegova Dela

Tolkin je uživao u izmišljanju priča da bi zabavio decu. Svake godine je za njih pisao pisma od Božić Bate i slao im ih za Božić. Ona su sakupljena i izdata u knjizi pod imenom „Pisma od Božić Bate” (The Father Christmass Letters).

Tolkin nikada nije očekivao da će njegove priče postati popularne. Na nagovor bivšeg studenta, izdao je knjigu koju je napisao za svoju decu pod naslovom „Hobit” (The Hobbit) 1937. godine. Iako namenjena deci, postala je popularna i kod odrasle čitalačke publike, i to dovoljno popularna da izdavačka kuća „Allen & Unwin” zatraži od Tolkina da napiše nastavak. Ovo je rezultiralo njegovim najpoznatijim delom, koje će postati trotomni roman „Gospodar prstenova” (The Lord of the Rings) (izdat u periodu 1954 — 1955). Tolkinu je trebalo skoro deset godina da napiše svoju sagu, tokom kojih je imao svesrdnu podršku prijatelja iz The Inklings, posebno K. S. Luisa, autora poznate serije knjiga o zemlji Narniji.

„Gospodar prstenova” je ubrzo postao veoma popularna knjiga kod mlađe populacije 1960-ih, i do danas je ostao u vrhu čitanosti kao jedno od najpopularnijih dela fantastike XX veka, i prema prodaji i prema ispitivanjima čitatelja. Tolkin je u početku nameravao da ispriča dečiju priču sličnu „Hobitu”, ali ona je ubrzo prerasla u mračnije i ozbiljnije delo. Iako direktan nastavak Hobita, obraća se starijoj publici, opisujući mnogo dublju i veću istoriju Srednje zemlje, čija će se veličina i sjaj pokazati tek u posthumno skupljenim rukopisima izdatim u knjizi „Silmarilion“ (The Silmarillion) i drugim knjigama.

Tolkin je bio profesionalni filolog i jezici i mitologije koje je proučavao ostavili su veliki trag u njegovim delima. Tako su imena Patuljaka iz „Hobita“ potiču iz mitova Voluspa (Völuspá) i Eda (Edda), dok su neki zapleti (npr. krađa pehara iz zmajevog legla) uzeti iz epa „Beovulf” (Beowulf).

Tolkin je nastavio da se bavi istorijom Srednje zemlje do svoje smrti. Njegov sin Kristofer Tolkin je uz pomoć pisca fantastike Gaja Gavrijela Keja (Guy Gavriel Kay) sredio deo tog materijala i izdao ga u jednom delu pod imenom „Silmarilion” 1977. godine. Kristofer je nastavio da sređuje i izdaje materijal vezan za nastanak Srednjeg sveta, odnosno dela kao što su „Istorija Srednje zemlje” (The History of Middle-earth)" u dvanaest tomova i „Nedovršene priče” (Unfinished Tales). Ona sadrže nedovršene, napuštene, alternativne i često kontradiktorne verzije priča na kojima je Tolkin radio decenijama, često ih prerađujući, prepisujući i proširujući. Samo je „Silmarilion” u skladu sa prethodno izdatim romanima, i to samo zahvaljujući Kristoferovoj preradi – iako i on sam kaže da i dalje ostaju neke nesuglasice. Čak je i „Hobit” ostao delimično neusaglašen sa „Gospodarom prstenova” nakon njegovog izdavanja, iako je mnogo toga izmenjeno i čak jedno celo poglavlje prerađeno u drugom izdanju iz 1951.

U univerzitetu Market (Marquette University) u Milvokiju, Viskonsin, SAD (Milwaukee, Wisconsin, USA) čuvaju se originalni rukopisi „Gospodara prstenova” i „Hobita”, dok su u Oksfordu rukopis „Silmariliona” i Tolkinovih naučnih radova (među kojima i najbolji prevod epa „Beovulf” na engleski jezik, koji je nađen tek nedavno, ali je već postao obavezna literatura za studente engleskog jezika i književnosti u Oksfordu).

Jezici

Filologija, nauka o jezicima, ostala je Tolkinova najveća ljubav tokom celog života. Budući lingvista, stvorio je čak petnaest veštačkih jezika, od kojih su napoznatija dva vilovnjačka iz „Gospodara prstenova” : kvenija i sindarin. Kasnije je razvio čitavu kosmogoniju i istoriju Srednje zemlje kao pozadinu za te jezike. Uz ogromno poznavanje anglosaksonskog i drevnog norveškog jezika, Tolkin je govorio ili razumeo dosta evropskih jezika, od velškog i gelskog do romanskih (francuski, španski i italijanski), germanskih (rani oblici nemačkog i holandskog kao što je stari saksonski) i baltičkih i slovenskih (kao što su litvanski i ruski, a sa razumevanjem je čitao i srpski). Od svih jezika koje je znao, najviše je voleo finski, koji je naučio da bi u originalu mogao pročitati finski ep Kalevala (Kalevala); govorio je da mu zvuk finskog najviše prija.

Naučni radovi

A Middle-English Vocabulary (1922)
Sir Gawain and the Green Knight (1924) – sa E. V. Gordonom, anonimno remek-delo srednjoengleske književnosti
Some Contributions to Middle-English Lexicography (1925)
The Devil’s Coach Horses (1925)
Anacrene Wisse and Hali Meiohad (1929)
Sigelwara Land – I & II (1932/1935)
The Reeve’s Tale (1934)
The Monsters and the Critics (1936) – predavanje, revolucionarna savremena kritika „Beovulfa”
Songs for the Philologistis (1936)
On Fairy-Stories (1939)
Sir Orfeo (1944) – izdanje srednjovekovne pesme
On Fairy-Stories (1947) – esej
Ofermod (1953) – uz pesmu The Homecoming of Beorhtnoth, Beorhthelm’s Son
Ancrene Wisse: The English Text of Ancrene Riwle (1962)
English and Welsh (1963)
Jerusalem Bible (1966) – pomoćni prevodilac i leksikograf
[uredi]Proza
The Hobbit or There and Back Again (1937) – Hobit ili Tamo i opet natrag
The Leaf by Niggle (1945) – Mazalov list – kratka priča
Farmer Giles of Ham (1949) – Farmer Gil od Buta
The Lord of the Rings - Gospodar prstenova
The Fellowship of the Ring (1954) – Družina Prstena
The Two Towers (1954) – Dve kule
The Return of the King (1955) – Povratak kralja
Tree and Leaf (1964) – Drvo i List (O Vilinskim pričama i Mazalov List uz pesmu Mitopeja)
Tolkien on Tolkien (1966) – autobiografija
Smith of Wotton Major (1967) – Kovač iz Velikog Vutona

Poezija

Godine označavaju vreme nastanka, osim ako nije drugačije napomenuto.
The Battle of the Eastern Field (1911)
From the many-willow'd margin of the immemorial Thames (1913)
Goblin Feet (1915)
The Happy Mariners (1920)
The Clerke's Compleinte (1920)
Iumonna Gold Galdre Bewunden (1923)
The City of the Gods (1923)
The Eadigan Saelidan (1923)
Why the Man in the Moon Came Down Too Soon (1923)
Enigmala Saxonic - a Nuper Inventa Duo (1923)
The Cat and the Fiddle: A Nursery-Rhyme Undone and its Scandalous secret Unlocked (1923)
An Evening in Tavrobel (1924)
The Lonely Isle (1924)
The Princess Ni (1924)
Light as Leaf on Lindentree (1925)
The Nameless Land (1926)
Adventures in Unnatural History and Medieval Metres, being the Freaks of Fisiologus (1927)
Progress in Bimble Town (1931)
Errantry (1933)
Fíriel (1934)
The Adventures of Tom Bombadil (1934)
Songs for the Philologists sa E. V. Gordonom i dr., izdato 1936.
The Dragon's Visit (1937)
Knocking at the Door: Lines induced by sensations when waiting for an answer a the door of an Exalted Academic Person (1937)
The Lay of Aotrou and Itroun (1945)
The Homecoming of Beorhtnoth, Beorhthelm's Son (1953)
Imram (1955)
Zbirka The Adventures of Tom Bombadil and Other Verses from the Red Book – Avanture Toma Bombadila i drugi stihovi iz Crvene knjige (1962)
Bilbo's Last Song (1966)
Zbirka The Road Goes Ever On izdata (1967)
Once upon a time (1965)
For W. H. A. (1967)
Lay of the Children of Húrin – štampana u The Lays of Beleriand (1985)
The Lay of Leithian – štampana u The Lays of Beleriand (1985)

Posthumno izdata dela

Prevodi pesama Pearl i Sir Orfeo (1975)
The Father Christmas Letters (1976)
The Silmarillion – Silmarilion (1977)
Pictures by J. R. R. Tolkien (1979)
Unfinished Tales of Númenor and Middle-earth – Nedovršene priče Numenora i Srednjeg sveta (1980)
The Letters of J.R.R. Tolkien (priredili Kristofer Tolkin i Hamfri Karpenter [Humphrey Carpenter]) (1981)
The Old English Exodus Text (1981)
Finn and Hengest: The Fragment and the Episode (1981)
Mr. Bliss (1982)
The Monsters and the Critics – zbirka eseja (1983)
The History of Middle-Earth: (1983–1996)
I The Book of Lost Tales 1 (1983)
II The Book of Lost Tales 2 (1984)
III The Lays of Beleriand (1985)
IV The Shaping of Middle-earth (1986)
V The Lost Road and Other Writings (1987)
VI The Return of the Shadow (The History of The Lord of the Rings vol. 1) (1988)
VII The Treason of Isengard (The History of The Lord of the Rings vol. 2) (1989)
VIII The War of the Ring (The History of The Lord of the Rings vol. 3) (1990)
IX Sauron Defeated (The History of The Lord of the Rings vol. 4) (1992)
X Morgoth's Ring (The Later Silmarillion vol. 1) (1993)
XI The War of the Jewels (The Later Silmarillion vol. 2) (1994)
XII The Peoples of Middle-earth (1996)
Index (2002)
J. R. R. Tolkien: Artist and Illustrator – zbirka Tolkinove umetnosti (1995)
Roverandom – [?] (1998)

Knjige o Tolkinu i njegovom svetu

Mali izbor od knjiga koje su napisane o Dž. R. R. Tolkinu i njegovom svetu:
J. R. R. Tolkien - A Biography – biografija autora Hamfrija Karpentera [Humphrey Carpenter] (1977)
The Complete Guide to Middle-earth – enciklopedijska knjiga Roberta Fostera [Robert Foster] (1978)
Journeys of Frodo – atlas „Gospodara prstenova” autora Barbare Streči [Barbara Strachey] (1981)
The Atlas of Middle-earth – atlas „Gospodara prstenova”, „Hobita”, „Silmariliona” i „Nedovršenih priča” autora Keren Vin Fonstad [Karen Wynn Fonstad] (1991)
J. R. R. Tolkien - Author of the Century – T. A. Šipi [T. A. Shippey] (2000)
The Complete Tolkien Companion - 3rd edition – enciklopedijska knjiga, koja pokriva „Gospodara prstenova”, „Hobita”, „Silmarilion” i „Nedovršene priče”, znatno dopunjeno izdanje od prethodna dva, autora Dž. E. A. Tajler [J. E. A. Tyler]

Filmovi zasnovani na Tolkinovim knjigama

„Gospodar prstenova” je adaptiran u film iz tri dela (2001, 2002. i 2003), koji je režirao novozelandski reditelj Piter Džekson [Peter Jackson].
1978. godine je Ralf Bakši [Ralph Bakshi] režirao animirani film (sniman u rotoskop tehnici) koji pokriva otprilike polovinu romana, a čiji nastavak nije nikada snimljen. 1980. je drugi reditelj, Rankin-Bas [Rankin-Bass], snimio dečiji animirani film koji se ugrubo nastavlja na Bakšijev, pod nazivom Povratak kralja, a isti reditelj je nešto ranije (1977) snimio i animirani TV film prema „Hobitu”.

Tolkin je prava za film, scenu i robu „Hobita” i „Gospodara prstenova” prodao firmi United Artists 1968. godine, ali oni nikada nisu snimili film, tako da su 1976. prodali prava firmi Tolkien Enterprises. Prava za „Silmarilion” i dalje pripadaju firmi The J.R.R. Tolkien Estate ltd., koja je u vlasništvu njegovih potomaka.

wikipedija

RAT ZA PRSTENOVE

Pišući svog Gospodara Prstenova Dž. R. R. Tolkin nije izmislio pojam kralja volšebnika koji vlada pomoću natprirodne moći jednog prstena. Drevno verovanje u moć prstenova prisutno je u Ijudskoj rasi još od osvita istorije; i to u tolikoj meri da je - u Evropi posebno - potraga za prstenom, tj. poslanje prstena, osnova većeg dela njene mitologije. Štaviše, ovo verovanje u natprirodne prstenove nije se ograničavalo na legende i bajke; ono je u velikoj meri i deo same istorije.

Čak i Tolkinova središnja zamisao Rata za Prsten ima značajnog istorijskog prethodnika. Ideja da je jedno carstvo mogao da proguta rušilacki rat zbog jednog prstena možda izgleda neverovatna kao istorijski dogadaj, ali Tolkinov izvor bio je čuveni antički naučnik Plinije, od koga potiče obaveštenje da je prepirka oko jednog prstena bila direktan uzrok pada Rimske republike. Plinije je napisao da je svađa oko posedovanja prstena izbila između čuvenog govornika i vođe Druza i glavnog senatora Cepija. Spor je doveo do krvavog sukoba i izbijanja građanskih ratova, koji su za ishod imali propadanje i slom Rimske republike.

Još jedno istorijsko predanje pad nekada moćne pomorske imperije, Mletačke republike, pripisuje se direktno jednom prstenu. U danima svoje slave, Venecija je vladala Mediteranom zahvaljujući svojim brodovima. Da bi proslavio svoju pomorsku silu, mletački Dužd bi jednog dana svake godine s velikom pompom i ceremonijama uplovljavao u Jadransko more. Da bi proslavio "venčanje" Venecije kao "morske neveste", Dužd bi bacao jedan zlatan prsten u duboko plavo Jadransko more. Nekoliko meseci posle jedne takve ceremonije, Dužd je priredio državničku večeru na kojoj je za njegovim stolom servirana velika riba. Kada je riba stavljena na Duždev tanjir, otkrilo se da je u njenom stomaku bio zlatan prsten. Vraćanje venčanog prstena je protumačeno kao odbijanje mora da uzme Veneciju za svoju nevestu - i predskazanje o propasti Republike. Istorijski događaji su potvrdili ovo proročanstvo. Ta ista godina označila je preokretanje ratne sreće u pomorskim bitkama na štetu Venecije, i ubrzo je usledio slom imperije Mletačke republike.

Daktilomantija, ili korišćenje prstena za gatanje i mađiju, ozbiljno je korišćeno kroz istoriju. Ovo verovanje u moć prstenova nije bilo predmet literarne uobrazilje; ono je bilo deo svakodnevnog života. Njeno upražnjavanje je zabeleženo u hiljadama primera. Vredi detaljno razmotriti nekoliko značajnih slučajeva.

Holandija, 1548.


Godine 1548. u Arnhemu, u onome što je tada bio Gvelderlend, jedan od najpoštovanijih građana toga grada je izveden pred Kancelara pod optužbom za vračanje ili bajanje. Taj čovek je uživao glas kao najučeniji i izuzetan lekar te oblasti, i znao je "lek i medicinu za svaku vrstu bola i bolesti", prema učenom svešteniku Hegvudu. Ali njegova upućenost nije bila ograničena samo na medicinu. On je uvek bio "upoznat sa svim novostima, fldAutoanim kao i domaćim".

Tužitelji su izjavili da je lekar dobijao svoje moći iz prstena kojeg je nosio na ruci. Svedoci su tvrdili da se doktor - koji je kasnije postao poznat kao Volšebnik ili Veštac iz Kortreja - neprestano savetovao s prstenom. Rečeno je da je "prsten imao u sebi zarobIjenog demona, s kojim je trebalo da govori svakih pet dana".

Uprkos tome što Kancelar očito nije bio rad da donese presudu protiv tako cenjenog građanina, on je našao da su dokazi toliko ubedljivi da nije imao drugog izbora nego da presudi da je čovek kriv. Lekar je odmah zbog vračanja javno osuđen i usmrćen. Začudo, čak je veći značaj pridat sudbini prstena nego sudbini volšebnika.

Kancelar je zapovedio da posle pogubljenja lekara prsten mora da bude isečen s njegove ruke. Kako bi svi mogli da budu svedoci njegovog uništenja, prsten je trebalo odmah da se odnese na javni trg. Pred očima svih građana Arnhema demonski prsten je trebalo "da se postavi na nakovanj i gvozdenim čekićem smrvi u komade".

Engleska, 1376.


U Engleskim hronikama (Chronicon Anglais) Sv. Albanija godine 1376. zabeleženo je izuzetno suđenje Alisi Perers od Anglije, Ijubavnici Edvarda, Kralja Engleske. Alisa Perers bila je žena "ni pohotljiva ni lepa, ali vešta na jeziku" koju je parlament optužio da je začarala Kralja koristeći magične prstenove.

Preko moći tih prstenova, tvrdilo se, Alisa Perers je odvratila Edvardovu naklonost od njegove kraljice, uključila ga u zabranjene seksualne ludosti i stekla uticaj nad njegovim odlukama na dvoru. Na sudu se obelodanilo da ima gospodara koji je čarobnjak i za koga je nađeno da ima figure Alise i Kralja. Saopšteno je da je čarobnjak koristio trave i bajalice koje je izumeo egipatski mag Nektanabus, i "koristio prstenove, kakve je Mojsije pravio, prstenove zaborava i sećanja kako Kralj nijednog dana ne bi bio sposoban da dela a da se ne posavetuje s njegovim laznim proročanstvima".

Zbog Kraljeve intervencije, pokazalo se da je nemoguće primeniti na optuženu punu i fatalnu silu zakona tog doba. Međutim, Alisa Perers je zauvek prognana s dvora i iz otmenog društva.

Vizantija, 379.




Godine 379, za vreme vladavine rimskog imperatora Valensa, jedna moćna grupa plemića je fldAutoahovala da njihov monarh nije ni dovoljno snažan ni dovoljno mudar da dugo ostane na vlasti. Zabrinuti za sopstvenu sudbinu i za sudbinu Carstva, plemići su se tajno posavetovali s proročištem.

Proročište se koristilo daktilomantijom, ili "gatanjem prstenom". Ovaj oblik predskazivanja se obavljao pomoću kruga iscrtanog na podu hrama. Na kružnici prstena su bila ispisana slova alfabeta, a jedan zlatan prsten bio je okačen na tavanici hrama na dugačkoj niti, neposredno iznad središta kruga.

Kada je pitanje "Ko treba da nasledi presto Imperatora Valensa?" postavljeno proročištu, zlatni prsten se lagano ali određeno kretao, lebdeci od slova do slova, i ispisao "T-H-E-O-D".

Svi koji su posmatrali proročanstvo verovali su da ovo može da znači samo Teodorus (Theodorus), čovek plemenitog porekla, koji se isticao dobrim osobinama i uživao veliku popularnost. Međutim, među okupljenim plemicima bila je i neka uhoda odana Valensu. Kada je Valens saznao za proročanstvo, zaključio je da Teodorus može da dođe na vlast samo zaverom. Mada nije bilo nikakvog dokaza da Teodorus ima ikakvu nameru da kuje zaveru protiv njega. Imperator Valensije je naredio da tog čoveka odmah usmrte.

Veliki britanski istoričar Gibon daje opasku o čudnoj ironiji ovog dobro dokumentovanog proročanstva u svom monumentalnom Usponu i padu Rimskog carstva. Jer, godine 378. divlja vizigotska plemena su se otvoreno pobunila protiv carske vlasti. Varvarske vojske su prešle Dunav i zapretile maršom na samu prestonicu. Carska vojska im se hrabro oduprla u krvavoj bici kod Adrijanopolja ali, brojno nadjačana i pod lošim zapovedništvom, poražena je od Vizigota i Imperator Valens je ubijen.

Iz meteža koji je usledio posle osvajanja, jedan nemilosrdni general se moćno uzdigao nad španskim legijama na zapadu. lme ovog čoveka bilo je T-H-E-O-D-osius. U skladu s predskazanjem prstena, ovaj nepoznati vojni zapovednik prigrabio je vlast nad Carstvom. Krunisan je u Konstantinopolju i postao je lmperator Teodosije Veliki.



Pored upečatljivih svedočenja koja su ovde data, ima i hiljade drugih tokom zabeležene istorije koja pružaju ubedljive dokaze široko rasprofldAutoanjenog verovanja u moć prstenova. U devetnaestom veku Ser Valter Skot je napisao u svom delu Demonologija i vradžbine da zna za mnoge slučajeve pojedinaca koji su tvrdili da imaju sposobnosti da prinude duhove da uđu u prsten i da od zatočenog duha zahtevaju odgovore na postavljena pitanja.

Vredna pisana svedočanstva bila su posebno česta u srednjovekovnoj Evropi. 1431. jedna od mnogih ozbiljnih optuzbi protiv Jovanke Orleanke bila je da je koristila čarobne prstenove da začara i leči. Drugi slučaj, dobro dokumentovan, je slučaj Hijeronimusa, Kancelara Mediolanuma koji je doveden do propasti i prokletstva lažnim uputstvima proročanskog prstena koji mu je "govorio". Još jedan značajan primer je zabeležio Džoulijun od Kembreja 1545. U tom slučaju, jedno dete bilo je rob kristalnog prstena u kome je "moglo da vidi sve što su demoni u njemu od njega zahtevali". Demoni prstena su toliko mučili svog roba da je u napadu beznađa dete zdrobilo opaki kristalni prsten i razbilo njegove čini.

Jedno od najživopisnijih istorijskih svedočenja o verovanju u moć prstena je događaj koji se odigrao u Veneciji tokom petnaestog veka. Ovaj slučaj je predstavljao pravu faustovsku borbu za čovekovu dušu, koja veoma podseća na mnoge borbe kroz koje je Gandalf prošao dok je posmatrao kako Jedini Prsten porobljava i kvari druge, i čak predstavlja pretnju za njegovu dušu.

Venecijanski slučaj se ticao jednog darovitog slikara i vajara po imenu Pitonikes, za koga se govorilo da poseduje začarani prsten. Duhovi u prstenu su izgledali puni čari i mudrosti, i Pitonikes je verovao da je uz njihovu moć stekao ugled nadahnutog umetnika. Međutim, s vremenom, Pitonikes je počeo da fldAutoahuje za svoju besmrtnu dušu i poželeo da se oslobodi bilo kakvih zahteva koje bi prsten mogao da mu postavi. Ne znajući da li ima snage da se sam reši prstena, on je priznao jednom kaluđeru propovedniku da ga poseduje, jer je znao da je ovaj dobar i mudar čovek.

Pitonikes je zamolio kaluđera da sasluša oštrouman govor duhova u prstenu kako bi mogao da odredi da li su oni dobri ili zli, ali je kaluđer to odmah odbio. Kaluđer je naredio Pitonikesu da smesta uništi začarani prsten, ali je umetnik sad postao takav rob prstena da više nije imao volje da to učini.

Da bude još gore, čim je kaluđer izgovorio tu zapovest, kažu da se iz prstena začuo jedan fldAutoašan, žalostan vapaj. Zli dusi u njima ponudili su svakovrsnu mudrost i slavu kaluđeru. Kaluđer je shvatio da će uskoro i njegova duša biti u opasnosti ako ne dela odmah. Tako je, po rečima srednjovekovnog učenjaka Mengiusa, "Sveštenik pobesneo i sa žarom, velikim čekićem smrvio prsten skoro u prah".

O čemu je ovde reč? Mnogo histerije oko demona i vradžbina? Možda, ali zašto tu neprestano iskrsava slika prstena? I naročito, čemu ta ideja o prstenovima koji govore i predskazuju?

Ako zavirimo u anglosaksonsku Eksitersku knjigu - koja je sastavljena i napisana oko 1000. god. n. e. - nailazimo na jednu tajanstvenu rečenicu ili nerešenu zagonetku o prstenu. Ona glasi: "Čuo sam o jednom sjajnom prstenu koji je posredovao pravedno pred ljudima, mada bez jezika, mada nije vikao jakim glasom i snažnim rečima. Dragocena stvar je govorila pred ljudima, mada je bila tiha. Kad bi ljudi razumeli misteriozne reči crvenog zlata, magičnog govora!"

Delimično, Eksiterska knjiga možda upućuje na proročišta koja su koristila prstenove mnogo pre dolaska Hrista. Kao što smo videli u slučaju prokletog vizantijskog Imperatora Valensa, daktilomantija je bila uobičajena u antičkom svetu. Slučaj Valensovog proročanstva bio je, međutim, samo jedan način da se prsten pusti da "govori". Drugi je uključivao vodu i, kao što to objašnjava latinski učenjak Peucer, izgleda da je predstavljao sasvim prihvatljiv test otkrivanja laži: "Jedna činija se punila vodom, a prsten koji je visio sa prsta bi se zanjihao u vodi, i tako se dobijala, u zavisnosti od toga kako je pitanje postavljeno, izjava, ili pak potvrda istine ili, suprotno od toga. Ako je ono što je izrečeno bilo istina, prsten je, bez ikakvog podsticaja, udarao fldAutoane pehara izvestan broj puta."

Stari Rimljanin Numa Pompilius je očigledno koristio ovaj metod gatanja; dok je Eksecetus, fokidski tiranin, koristio metod gatanja koji se zasnovao na zvukovima koji su dolazili od udaranja dva velika prstena. Drugi, koji su upražnjavali daktilomantiju, radije su bacali prstenje ili kamenje u bazene s vodom i tumačili "prstenove" koji su se formirali na mirnoj površini. (Ovaj poseban oblik gatanja nije daleko od proročanskih slika koje su se pojavljivale u vodenim prstenovima "Ogledala Galadrijelinog", kojim je gospodarila vilenjačka Kraljica Galadrijela pomoću snage svog prstena, Nenje.)

Ma kako bila zanimljiva i zabavna daktilomantija, ja, međutim, ne nalazim u njoj potpuno zadovoljavajući odgovor na eksitersku zagonetku o "magičnom govoru" prstena. Ne verujem da je lekar iz Arnhema spaljen, niti Alisa Perers prognana, niti Teodorus nabijen na kolac zato što su se igrali prizivanja duhova s prstenovima.

Šta je bio odgovor na zagonetku "magičnog govora" prstena? Da li je postojala tradicija zasnovana na simbolu prstena koja je tekla paralelno s tradicijom simbola krsta? Da li je moguće da se uđe u trag toj tradiciji i da se razume gde, zašto i kako je zadržala svoju snagu i moć tokom vekova potiskivanja i zabrana?

Odgovor je da je prsten zapravo bio primarni simbol jedne tradicije za koju je Crkva smatrala da je u sukobu s ortodoksnim doktrinama hrišćanstva. Da bi se ovo razumelo, mora se razmotriti kult vračanja. U Mjurijevom "Veštičjem kultu u zapadnoj Evropi" autor zaključuje da takozvani "kult vračanja", u izvesnom smislu, nije potpuni plod mašte Crkve. "Jedino objašnjenje za ogroman broj veštica kojima je zakonski suđeno i koje su usmrćene u zapadnoj Evropi je da imamo posla s jednom religijom koja je bila raširena po celom kontinentu i u čije pripadnike su se ubrajali ljudi iz svih staleža društva, od najviših do najnižih." Mjuri identifikuje ovu "religiju" kao ostatak primitivnih paganskih kultova koji opstaju u raznim nesavršenim stanjima širom Evrope.

Razumna je pretpostavka da su neki aspekti paganskih religija preživeli hrišćansko preobraćenje. U stvari, uobičajena taktika u preobraćenju pagana bila je primanje mnogih aspekata paganskog obožavanja u crkveno Jevanđelje. U drugim prilikama, međutim, hrišćanski oci su nalazili da je, ako su imali dovoljno moći, lakše slomiti sve paganske običaje za koje se verovalo da predstavljaju pretnju ortodoksnim hrišćanskim doktrinama.

Ako je trebalo da ta preživela paganska verovanja budu predstavljena bilo kojom jedinstvenom slikom, na način na koji se hrišcanstvo predstavlja krstom, nema sumnje da je ta jedinstvena predstava bio prsten. Kao što ćemo videti u ovoj knjizi, u Evropi je prsten bio dominantan simbol svih paganskih tevtonskih plemena. On je posebno bio dominantan simbol vikinške ratničke kulture koja je predstavljala najveću pretnju i muku hrišćanskoj Evropi na kraju prvog milenijuma.

Iznad svih ostalih, vikinški jednooki bog čarobnjak Odin bio je "Bog Prstena". (On je bio Tolkinov osnovni izvor inspiracije za njegovog volšebnika "Saurona, Gospodara Prstenova".) Isto kao što je obožavanje Hrista bilo simbolizovano Krstom, obožavanje Odina bilo je simbolizovano prstenom. Posle sloma rimske vlasti evropska hrišćanska naselja, crkve i manastiri su doživljavali vekove nemilosrdnog vikinškog terora. Nije čudo da je, jednostavno rečeno, Crkva videla u simbolu prstena najveću pretnju autoritetu Krsta.

Naravno, ovaj problem je još zamršeniji. Prsten je mnogo stariji simbol autoriteta od hrišćanstva, i sama Crkva je primenjivala njegov autoritet u mnogim oblicima. Papa je nosio prsten kao simbol svog položaja, kao što su to činili i svi drugi zvaničnici Crkve. Hrišćanska venčanja su sprovođena i dobijala punovaznost onim što se svodi na paganski običaj polaganja zakletve nad prstenom. Monahinje su bile "venčavane" s Hristom zlatnim prstenom; a u formi keltskog Krsta predstava prstena i Krsta su čak sjedinjene u jedan simbol prikladan za obožavanje u hrišćanskoj crkvi.

Pitanje je bilo gde je ukorenjena moć nekog pojedinačnog prstena. U liku rano pokrštenog vikinškog Kralja Olafa vidimo pravog krvoločnog i vatrenog misionara koji je verovao da zna gde se nalazi izvor moći posebnog prstena. Kada je Olaf pokrstio Farska ofldAutova, junački farski poglavica Sigmund Bresteson je prihvatio hrišćanstvo kao novu veru svog naroda. Međutim, Olaf je saznao da je Sigmund zadržao u svom posedu jedan sveti zlatni prsten iz paganskih hramova. Tačno znajući dublji simbolični smisao Sigmundovog postupka, Kralj Olaf je zahtevao da prsten bude predat Crkvi. Hrišćanske vrline blagosti nisu se još mogle videti u Kralju Olafu. Kad je Sigmund odbio da preda prsten, Olaf je naredio da ga ubiju na spavanju.

Prsten je takođe bio i simbol alhemičara. Alhemičarski prsten u obliku zmije koja guta svoj rep - predstavljao je potragu za znanjem koje je Crkva zabranjivala. Alhemičari su često pogubljivani kao vešci ili opsenari. Obavljanje posla i vršenje obreda ovih alhemičara bilo je uvek povezano s njihovim prstenovima. Stvarna ili zamišljena upotreba i trgovina takvim "prstenovima moći" smatrane su zlom koje mora biti iskorenjeno.

Srednjovekovni Francuz Le Laje (Le Layer), u svojoj neobičnoj studiji Des Spectres, o trgovini takvim prstenovima i njihovoj pretpostavljenoj upotrebi zapisao je:



"U pogledu demona koje oni zarobljavaju u prsteno-

vima, ili činima, magičarima škole Salamanke i Toleda,

i njihovom majstoru Pikatriksu, zajedno s onima iz

Italije koji trguju ovom vrstom robe, ni na pamet ne

pada da kažu da li su se ili nisu oni pojavljivali onima

koji su ih imali u posedu ili ih kupili. I zaista, ja ne

mogu da govorim a da se ne užasnem o onima koji se

pretvaraju da su tako vulgarno bliski s njima da čak

govore o prirodi svakog pojedinačnog demona zatvo-

renog u prstenu, bilo da je to merkurijalni, žovijalni,

saturnski, Marsov ili afrodizijački duh; u kom obliku je

on uobičajio da se pojavi kad se to traži; koliko puta

noću budi svog vlasnika; da li je dobroćudan ili okrutan

po prirodi; da li može da se ustupi drugome; i da li, ako

jednom dođe u nečiji posed, može da izmeni prirodni

temperament, tako da ljude saturnske naravi načini

žovijalnim, ili žovijalne saturnskim, i tako dalje."

Zbog stalnih progona, alhemičari su obavijali svoja proučavanja tajnošću i zapisivali svoje eksperimente i formule u šifrovanim beleškama. Vodeći istoričar religija dvadesetog veka, Mirča Elijade, zaključio je da su alhemičarska proučavanja prenošena mistično, baš kao što poezija koristi basne i parabole. Elijade je o alhemiji napisao: "Ono sa čim se mi ovde suočavamo je TAJNI JEZIK kakav srećemo kod šamana i tajnih društava i među misticima tradicionalnih religija."

Ovaj "tajni jezik" veoma podseća na "magični govor" prstena iz Eksiterske knjige. Verovatno je da se suočavamo s istom vrstom tajne komunikacije. "Magični govor" prstena i "tajni jezik" alhemije su jedno isto. Dominacije simbola prstena u paganskim religijama - i u svim šamanističkim plemenskim kulturama koje upotrebljavaju metal - povezana je s alhemijskim poreklom prstena.

Tajna prstena je u njegovom stvaranju. Da bi se načinio prsten, čovek mora da poseduje znanje da istopi i iskuje metal. "Tajni jezik" alhemičara simbolizovan prstenom bio je njegovo poznavanje metalurgije. Konačno, ovo se tiče tajne topljenja i kovanja gvozđa, za šta se veruje da je otkriveno oko 1000. pre n. e. u oblasti Kavkaskih planina. Bila je to atomska tajna svog doba, tajna koja je fldAutoogo čuvana: gde se iskopavala ruda, kako se dobijao metal, kako se on kovao u oruđa i oružja. Oni koji su znali tu tajnu pokoravali su i često ifldAutoebljivali neupućene. Gvozdeno doba preobrazilo je narode bojažljivih pastira i ratara u okrutne ratnike sposobne za katafldAutoofalna uništavanja njihovih nekad moćnih a sad podjarmljenih suseda. Heroj koji bi zadobio alhemičarski "prsten" u obliku tajne topljenja gvozđa bukvalno je spasavao svoj narod.

Veštine kovača i okultne nauke su tehnike koje se preklapaju i prenose u nasleđe kao tajne zanata sa sopstvenim obredima i ritualima. Misterije obreda inicijacije i tajni jezik rituala ovog zanata postali su simboli u mitskim pričama.

Robert Grejvs, pesnik i izučavalac mita, daje nam odličan primer dešifrovanja "tajnog jezika" mita u svojoj analizi Kiklopa, onih jednookih divova iz grčke mitologije. Kiklopi su bili parnjaci tevtonskim Patuljcima. Kao i Patuljci (čak i Tolkinovi Patuljci), oni su bili rasa kovača koja je živela pod planinama i kovala čudesno oružje.

"Kiklopi su izgleda bili ceh heladskih kovača u bronzi.

- Kiklop (Cyclops) znači "Prstenooki" (a ne "jednooki") i

oni su verovatno imali istetovirane koncentricne kru-

gove po čelu, baš kao što su Tračani nastavili da se

tetoviraju sve do antičkih vremena. Koncentricni kru-

govi su deo misterija kovačkog zanata... Kiklopi su

takode bili jednooki i u smislu što kovači često štite

jedno oko od letećih varnica. Kasnije, njihov identitet

je zaboravljen i postao je predmet fantazije."

Mnogi naučnici, od Dž. Frejzera u Zlatnoj grani do Džesi Veston u Od rituala do romanse, pokazali su kako su se rituali i obredi kultova plodnosti povezani s obradom zemlje manifestovali u jeziku mitologije. Ono što se manje često prepoznaje je duboki uticaj koji su na mit imali metalurški rituali i obredi.

Međutim, u ovim mitovima ne prenose se toliko tehnike metalurgije, koliko tajni rituali inicijacije u ove kultove i duhovni obredi koji su upražnjavani u okviru esnafa i koji su evoluirali u simbole mita. Simbolični jezik potrage za prstenom, ili poslanja prstena, u svom najdubljem smislu, tiče se "duhovnih" posledica bronzanog i gvozdenog doba koja su promenila zauvek čovekov položaj i gledanje na svet.

Mirča Elijade naglašava ovu pojedinost: "Pre no što je promenilo lice sveta, gvozdeno doba je začelo veliki broj obreda, mitova i simbola koji su imali odjeka tokom cele duhovne istorije čovečanstva."

Ako se razmotre mitovi o poslanju prstena većine kultura, u herojevoj potrazi za prstenom pojavljuju se određene konstante: čarobnjak, kovač, ratnik, mač, patuljak, devica, blago i zmaj. Oni se, prvobitno, svi odnose na obrede i procese metalurgije, a kasnije na "simbolični jezik" alhemičarskog prstena.

U Gospodaru Prstenova imamo sve elemente potrage za prstenom, a ipak nešto potpuno originalno u njegovom sopstvenom Ratu za Prsten.

Tolkinov umjetnicki rad

Tolkinov umjetnicki rad je u mnogome bio povezan za Svjetske ratove, koji su ostavili trajne, kako psiholoske, tako i fizicke poslijedice na njega. Isto tako, katolicizam, iako ga nije definisao u svojim dijelima, bio je Tolkinova glavna pokretacka snaga u zivotu i radu. Tolkin je u Gospodaru Prstenova dotakao krajnje dno sustine covjekove(uopste bica) egzistencije. Mnoge druge, psiholoske probleme kao i surove strane zivota razradio je svojom fantasticnom kompozicijom i samo njemu dosljednim stilom pisanja. Tolkin je majstor opisivanja kako enterijera tako i eksterijera, prvenstveno licnosti. Kako je koji lik dolazio u njegovu pricu tako je on bio sve vise tajanstven. Tolkin nikada nije otkrivao cjelokupnu sliku nekog od svojih junaka, on ju je konstantno nadogradjivao i razradjivao. Zbog toga su neki od likova ostali ne dovrseni i nedoreceni na kraju romana. Stvorivsi potpuno novi svijet, svoj svijet Srednje Zemlje, Tolkin je dosta mijesta u svom prvom djelu Silmarilion ostavio za opis klime, reljefa, biljnog i zivotinjskog svijeta, naroda koji su naselili posebne krajeve njegove Slobodne Zemlje, kao i Bogova koji su u samom pocetku napravili potpuno nov svijet. Jedna od najcuvenijih Tolkinovih izjava proistekla je iz odgovora na pitanje odakle su se pojavili Hobiti. “Sve cega se sjecam u vezi sa pocetkom Hobita je da sam sjedio i pregledao diplomske testove, jednako umoran od tog godisnjeg posla koji je bio nametnut nama, siromsnim univerzitetskim nastavnicima sa djecom. Na praznom listu naskrabao sam:”U jednoj rupi u zemlji zivio je Hobit”. Niti sam znao niti sada znam zasto!”

U svom Gospodaru Prstenova Dz.R.R. Tolkin je probudio nesto duboko u ljudskoj svijesti kroz univerzalni jezik mitskih slika izvucenih iz rane istorije covecanstva. Njegova epska prica cini ga naslednikom drevne tradicije pripovjedanja kojaje koristila opste simbolicki jezik mita da bi stvorila najobimniju cjelinu izmisljene mitologije u istoriji i knjizevnosti. Bogatstvo ovog nasledja je ocevidno u njegovim pricama i njegovim kolosalnim strukturama. Tolkin je bio duboko posvecen proucavanju drevne mudrostii poznavanja ljudske duse kakve su sacuvane u mitu i legendi. “Namjera mi je bila da stvorim jezgro manje-vise povezane legende, koja bi se protezala od velike i kosmogonijske, do nivoa romanticne bajke…koju bih mogao da posvetim jednostavno: Engleskoj, mojoj otadzbini.” Tolkinova tuga skrivala se iza cinjenice da sve Evropske civilizacije posjeduju svoju mitologiju, mitsku religiju i istoriju, a da takav, najdublji korijen jednog naroda engleski narod nema. Zato je, kako on kaze “jednim segmentom”(to je bio jedan od uzroka) zapoceo stvaranje svoga svijeta.

Kljuc za Tolkinov svijet nije tolkiko u tome gdje bi se on mogao pronaci, koliko u tome kada bi se on mogao naci. “Pozornica moje price je ovaj svijet, ovaj u kome mi sada zivimo, ali istorijski period je imaginaran”, pisao je. “Radnja price se odigrava na sjeverozapadu Srednje Zemlje sto je po geografskoj sirini ekvivalentno obalskom podruciju Evrope i sjevernoj obali Mediterana”. To imaginarno vrijeme je mitsko, neposredno prije prvih ljudskih istorija i uzdizanja bilo koje zabiljezen civilizacije. Ono pocinje sa stvaranjem svijeta poznatog kao Arda(Srednje Zemlje i Neumiruce Zemlje) u prostornim sferama vazduha I svijetlosti. Taj svijet naseljavaju paganski Bogovi, Vilenjaci, Patuljci, Enti, Orci, Trolovi, Zmajevi i, najzad smrtni ljudi. Nalazimo se trideset sedam hiljada godina u istoriji ovoga svijeta prije pocetka dogadjaja ispricanih u Gospodaru Prstenova. U fusnoti jednog od svojih pisama Tolkin procjenjuje da je nase istorijsko vrijeme nastupilo nekih sest hiljada godina poslije Treceg Doba, sto, po njegovoj, sugestiji, stavlja dvadeseti vijek u Peto ili Sesto Doba sistema racunanja Srednje Zemlje.

Naravno, Tolkinov svijet Arde nije se stvorio ni iz nicega. On je predstavljao sazetak svega sto je Tolkin bio: kreativni pisac, filolog, istoricar, poznavalac narodnih obicaja, mitograf, geograf, filozof, umjetnik. Jednom je o Danteu napisano: “Skoro sva enciklopedijska erudicija srednjeg vijeka je iskovana i zavarena, u bijelom usijanju jedne nesalomljive volje, u od celika spletenu strukturu Bozanstvene komedije.” Slicno tome, o Tolkinu bi se moglo reci da je sazimanje svega sto je procitao, znao, o cemu je sanjao i u sta je vjerovao odzapadnjacke istorije i kulture uslo u stvaranje njegovog svijeta Slobodne Zemlje i Neumkirucih Zemalja.

Tolkin nam u djelu “O bajkama” kaze: “Magbet je u stvari djelo autora koji je trebalo da, barem tom prilikom, napise pricu, da je imao sposobnosti i strpljenja za tu vjestinu”. Posto Sekspirnije vise bio na raspolaganju da primi ovaj savjet, Tolkin je odlucio da se sam prihvati tog posla. Trudeci se da to uradi, Tolkin se uzdigao i prosirio izvan samog motiva sume koja marsira(Enti), uputivsi izazov portretisanju samog Magbeta. Tolkinov zli Gospodar Utvara Prstena-Vestac Kralj od Morgula, koji je prodao svoju smrtnu dusu Sauronu(mracnom gospodaru) da bi stekao prsten moci i iluziju o zemaljskoj vlasti treba da nam nagovjesti veliki i drevni arhetip za pricu Magbeta o kralju koji je posjedovao ukletu i djavoljsku dusu.

Srz ovog knjizevnog “macevanja” nije da li je Tolkin zaista uspio u svom izazovu Sekspiru ili bilo kome drugome, niti je posebno vazno da li su citaoci Gospodara Prstenova zapazili tu aluziju. Iz toga proizilazi da je Tolkinov um bio podstaknut da stvori originalne likove i dogadjaje koji odzvanjaju dubinim i snagom koju nasledjuju od svog izvora. Ovo je bio jedan od najdubljih aspekata Tolkinovog genija kao pisca, jer je kombinovao prirodan dar i mastovitost pripovjedaca sa sposobnoscu ucenjaka da crpe iz dubokog izvora mita, legende, knjizevnosti i istorije. On je udahnuo zivot u drevne tradicije koje bi, da nije bilo njega, ostale zauvijek nepoznate milionima savremenih citalaca.

Radnja Gospodara Prstenova moze se porediti sa Drugim Svjetskim Ratom, dok se Hobit kao pred prica vezuje, u jednom pogledu za Prvi Rat. Naime, Iz biografije je poznato da je Tolkin ucestvovao u Prvom S. R., dok su njegovi sinovi bili poslati na front za vrijeme cetrdesetih godina dvadesetog vijeka. Dakle, u njegovom svijetu, svijetu Srednje Zemlje susrecemo se sa Ratovima za prsten, prvi se jos odigrava neposredno prije Izilduriove(kralj ljudi) propasti, dok se sa drugim i konacnim ratom za prsten susrecemo u romanu Gospodar Prstenova. U prvom ratu pada Sauron, mracni gospodar i sa time se zavrsuje sam sukob sila tame i ljudi, vilenjaka i patuljaka Srednje Zemlje. Zlo je jedanput pobjedjeno, bas kao sto je to bilo i 1918, kada su Centralne sile potpisale kapitulaciju. Zatim slijedi vrijeme zatisja, mira i spokoja. Svi su mislili kako je Sauron savladan, unisten, ali njegov duh pronalazi u Minas Morgulu, Crnoj Kuli u sredistu kraljevine Mordor, gdje skuplja snagu stvarajuci nove vojske, koje ce ici u konacni rat, rat za prsten. Ovde vidimo paralelu Sauron-Hitler, koji stvara veliku Njemacku, sireci ideju fasizma. Period pisanja koji je bio direktno povezan za Drugi S.R. bio je veoma tezak za Tolkina, jer su mu tri sina stajala na borbenoj liniji boreci se protiv zla. Zato su bitke u trecem dijelu Povratak Kralja pune gnjeva, mrznje i bijesa.

Možda najbolji uvid u Tolkinovu životnu filozofiju nudi jedna njegova kratka priča o slikaru koji čitavog života slika drvo, konstantno ga ispravljajući i prepravljajući. Kada ode na onaj svet, slika ostaje nezavršena i kako godine prolaze, boje nestaju i na kraju na platnu ostaje samo jedan jedini list. Na kraju svog nebeskog putovanja, slikar stiže u zemlju u kojoj njegovo drvo, ovoga puta završeno, čini deo nečega mnogo savršenijeg od onog što je slikar zamislio.
Mnogi kriticari proglasili su Tolkina najvecim umom dvadesetog vijeka. Njegov rad ostavio je vjecni trag u knjizevnosti, jer je on svojom fenomenalno definisanom epskom fantastikom dokucio najskrovitije sfere covjekovog uma i razuma.

Esej: "Slobodna Zemlja"

Ходајући ивицом живота, на танкој линији која разграничава свјетло од таме, добро од зла, достижем крајњу тачку људског постојања. Сада сви моји психолошки ратови и немири остају иза мене. У овом тренутку схватам поенту људског постојања, схватам да је човјек ту само због равнотеже међу звијездама. Када промислим, свијет у ком се налазим изгледа тако смијешно и нестварано, као какав сан. Тај свијет је у такво стање довела само људска похлепа за нечим бољим и љепшим. Заиста, каква агонија, и прави доказ да је човјек само лоша копија разумног бића. Толико негативних и црних ствари потпуно ме растуже, али само једна помисао на циљ који је преда мном , тако близу, доводи ме до услика. Тако сам охрабрен док ходам и након сваког корака постајем све чвршћи и самоувјеренији. Коначно , прилазам капији Слободне земље. Свијетлост те капије обасипа моје чело које је препуно капљица зноја које облијевају моје образе. За неколико тренутака та иста свијетлост нагло слаби, а мало након тога и нестаје, брзо и бесчујно. Помислио сам да је ово крај, да је све готово, све потпуно избрисано појавом таме која је прогутала ону раздрагану свијетлост капије. У једном тренутку сам помисилио да сам мртав и заробљен у тами која ме окружује. И тако неколико минута, сати, дана… бејах затворен у царству таме које је бескрајно и без излаза. Нашао сам себе као још једну жртву краља Моргота, господара Мрке планине и свих мрачних и злих сила са оне стране ријеке Трк. Али, одједном, некако из ничега створио се старац, са дугом сребрном брадом која је благо падала на његова топла прса, да би се на крајевима савијала према горе и тако стварала утисак велике скривености. Лаганим и ситним корацима све се више приближавао. Након неког времена, био је ту, веома близу. Коначно ми је пришао и пружио руку уз ријечи :

- ”Ја сам Гандалф, чувар мудрости и добре магије. Дошао сам да ти помогнем и упутим те на прави излаз из Морготове краљевине”

- ”Али”, рекох ја… “.

- “Нема али”, прекиде ме одмах и рече да пођем смјеста за њим.

Нисам могао распознати правац којим идемо. Упркос дугом ходању и мом силном упирању очима, ништа нисам видио јер свуд око нас била мукла тишина и мрак. Негдје након неколико сати хода у правцу, непознатом за мене, прозбори Гандалф:

- “За сада смо сигурни, можеш да сједнеш и да се мало опустиш”.

Ове ријечи требале су да представљају за мене охрабрење, али усред мрака и таме, која нас је окруживала , нису могле да имају позитиван утицај. Затим сам, изнемоглим очима, погледао Гандалфа тако очајно, у једном тренутку избезумљено, да би на крају занијемио на те његове ријечи. Послије пола часа одмарања, Гандалф се придиже и забринуто погледа уоколо:

- “Кренимо”, рече он, сигурним и истовремено дрхтавим гласом и затим пружи руку показујући правац.

Тако кренусмо журним кораком, надам се у оном истом правцу којим смо се били упутили на почетку. Ишли смо тако, не знам тачно колико, а оклиш се полако почео мијењати и постајати свјетлији, али још увијек доста нејасан. Рекох себи : На улазу у овај свијет мислио сам да су сви моји психолошки ратови иза мене и да нећу морати више да се борим за свој мир. Тако размишљајући и концентришући сву своју пажњу на мисли које су струјале мојом главом, непримјетно, али полако, заостајао сам за Гандалфом. Упрос свему, успио сам да се усредсредим и одржим трчећи корак којим је ишао Гандалф и који је за мене значио излаз. Већ сам био потпуно изнемогао и на неки начин преплашен да нећу успјети издржати и сустићи Гандалфа. Али, у том тренутку мудрац стаде и окрену се према мени. Испред нас се указаше велика гвоздена врата, а ја још увијек у страху и онако задихан нисам био у стању да схватим да смо коначно стигли.

- “Ово је излаз”, рече Гандалф и извади велики златни кључ на ком је било утиснуто, веома дубоко и прецизно, што је била особина за коваче тог времена у Дивљиленду, крупним словима име Инглорион.

Инглорион се сматрао најмудријим човјеком тог времена. Затим Гандалф златни кључ стави у браву и чврстим покретом у лијеву страну начини да се врата отворе. Тако ступисмо на тло СЛОБОДНЕ ЗЕМЉЕ која је, послије оне тмине, изгледала нестварна. Направио сам први корак, по мекој зеленој трави и упитао Гандалфа:

- ”Да ли се ово заиста дешава? Да ли смо заиста стигли у Слободну Земљу”

Гандалф направи израз лица као да хоће нешто да каже, али у том тренутку, ја падох, нестигавши чути одговор. Док сам беспомоћно лежао на тлу Слободне земље - циљу и крајњој тачки остварења мојих надања, могло се десити толико много ствари којих нисам био уопште свјестан. Дошао сам себи након извјесног времена лежећи у постељи на којој се налазила отворена књига Господар прстенова поштованог господина Џ. Р. Р. Толкина.

Dž. R. R. Tolkin " Gospodar prstenova "

* * *

Ja sedim kraj vatre i mislim
na stvari što se zbiše, na cveće
livadsko i na leptire
u letima što ih nema više;

o žutom lišću i paučini;
jeseni davne ih nose,
sa jutarnjom maglom i srebrnim suncem
i vetrom svrh moje kose.

Ja sedim kraj vatre i mislim
o tome kakav će biti svet
kad dođe zima bez proleća
čiji ću ikad videti cvet.

Jer stvari kojih nisam video
toliko mnogo postoji:
svaka se šuma u svako proleće
u drugo zeleno boji.

Ja sedim kraj vatre i mislim,
davnih se ljudi mnoštvo jati,
i onih koji će videti svet
koji ja nikad neću znati.

Ali sve vreme dok sedim i mislim
na sve te davne časove,
očekujem stope što se vraćaju
i da čujem kraj vrata glasove.

Dž. R. R. Tolkin " Gospodar prstenova "

* * *

Svet beše mlad, zelene gore,
mrlje na mesecu još behu skore,
još reč ne leže na potok i kam
kad se Durin probudi i hodaše sam.
Nenazvanom imena tvorac je bio,
vodu iz nekušanih bunara pio,
nad Jezero ogledala se naže i pogleda
u njemu krunu od zvezda ugleda,
tu kao dragulji na srebrnoj niti
nad odrazom glave behu mu sviti.

Gora visokih bi svet pun vedrine
u starim danima pre pada tmine.
U Nargotrondu moć kraljeva vlada
i u Gondolinu, što posle pada
iščezoše za zapadnim okeanima;
bi svet pun vedrine u Durinovim danima.

On bi kralj, a presto mu rezani kamen,
u stenama dvor mu mnogostubni stamen,
srebrnog poda i zlatnog krova,
na vratima stoje moćna runska slova,
svetlost sunca, meseca i zvezda,
u kristalnim svetiljkama našla je gnezda,
oblak ih ne priguši ni senka noćna
sjala su tu večno svetla i moćna.

Tu dleto cepa i čekići nakovanj biju,
tu graver traži slova što u kamenu se kriju,
tu je sečivo kovano i balčak se radio,
tu je kopač kopao a zidar gradio.
Tu metal uz biser i opal bledi
kovan je da krljušt oblikom sledi,
štit, oklop, sekira i sjajna koplja
behu tu složeni poput snoplja.

Neumoran tad beše narod Durina,
muzika se dizala ispod planina:
harfa svira, ori se pesma minstrela,
na kapijama zova trube su vrela.

Planine su stare a svet je sada siv,
plamen kovačnice više nije živ,
strune ne prebiraju, čekić ne bije,
tama se Durinovim dvorima vije.
Senka je na nadgrobnom njegovom humu
u Moriji, u Kazad-dumu.
Ali zvezde potopljene se javljaju same
u Jezeru ogledala još i sada sred tame
tu njegova kruna leži na dnu
dok se Durin ponovo ne otme snu.

[*]Kada bismo više poštovali hranu, radost i poesmu od novca na gomili, ovo bi bio mnogo srećniji svet.
[*]Mi imamo samo jednu važnu odluku - da odlučimo šta ćemo sa vremenom koje nam je dato.
[*]Nisu svi oni koji lutaju izgubljeni.
[*]Za posao koji nikad niste počeli je potrebno najviše vremena da biste ga završili.
[*]Nikada nisam voleo Hansa Kristijana Andersena (pisca bajki, autora "Devojčice sa šibicama". Zato što je uvek uspevao da me dirne.
[*]Mnoga deca vole da izmišljaju jezike. Ja to radim otkad sam počeo da pišem.
[*]Ne želim da vam kažem: "Nemojte da plačete". Nisu sve suze loše.
[*]Jedan san vredi više nego hiljadu realnosti.

[*]Hrabrost možete pronać
[*]i na najverovatnijim mestima.
[*]Upozoravam te: ako me ugnjaviš, uzvratiću ti istom merom.
[*]Do jutra dolazite jedino kroz senke i mrak.
[*]Ja sam hobit. Po svemu, osim po visini.
[*]Led me može da naškodi dubokim korenima.
[*]Pravo obrazovanje je priča bez kraja - to je niz uvek novih početaka, stalna potraga za novim.

Gospodar mašte

Britanski pisac, tvorac ‘Hobita’ i ‘Gospodara prstenova’, prema kojima su snimljeni filmovi koji su zaradili milijarde dolara, bio je profesor stare engleske književnosti na univerzitetu Oksford, ljubitelj prirode koji nikad nije vozio automobil, a ceo život je proveo sa suprugom Edit, u koju se zaljubio kad mu je bilo samo šesnaest godina
Piše: Marta Štoos  
Hobit, stvorenje u centru zbivanja filmskih serijala “Gospodar prstenova” i “Hobit”, u mašti Džona Ronalda Rejela Tolkina pojavio se dok je dvadesetih godina prošlog veka ispravljao pismene ispite svojih studenata na Oksfordu, gde je predavao stariju englesku književnost i jezik. Na jednom od dosadnijih referata misli su mu, valjda, odlutale pa je profesor, kojem su specijalnost bile srednjovekovne legende, anglosaksonska poezija i drevni germanski jezici, gotovo odsutno na papiru nažvrljao: “a u rupi u tlu živeo je hobit”. No, pitanje je bi li svet ikad saznao da su hobiti dobroćudni mali stvorovi dlakavih tabana koji vole da uživaju u komotnom životu s barem šest obroka na dan u svom Širu, idiličnom delu Međuzemlja, ali i sposobni za velike podvige kad treba odbraniti dom, da se Tolkin nije povredio - igrajući tenis.
Sportom je Tolkin počeo da se bavi još kao student na Oksfordu, gde je veslao, išao u duge šetnje u prirodu, uz tenis energično igrao ragbi i ostale popularne igre, ali i pio pivo, pušio lulu i žustro debatovao s prijateljima u brojnim klubovima kojima je pripadao. Od tih aktivnosti nije odustao ni u srednjim godinama, ali čini se da je profesor malko precenio svoje snage pa je u teniskom meču s 22 godine mlađim kolegom Angusom Makintošem doživeo težak poraz, a pritom i povredio gležanj. Prisiljen na mirovanje i besposlicu, Tolkin je pustio mašti na volju i započeo rad na knjigama koje će mu doneti svetsku slavu.
Nekoliko godina kasnije, 1937, objavljen je “Hobit” koji je do danas prodat u više od sto miliona primeraka. Uprkos povredi, Makintoš i Tolkin ostali su dobri prijatelji do kraja Tolkinovog života, premda se ne zna jesu li nastavili da igraju tenis zajedno. Ali pisanje se i te kako nastavilo: kad je jednom počeo da stvara svoj izmišljeni svet, Tolkin više nije stao. Na 1.500 stranica trilogije “Gospodar prstenova”, koju je pisao više od deset godina, razradio je Međuzemlje do najsitnijih pojedinosti a njegove bukolike, zelene predele naselio hobitima, vilenjacima i čarobnjacima. Ovim bićima stvorio je i neprijatelje, moćne sile tame iz mračnog Mordora s kojima se Frodo Bagins bori za prsten u konačnom obračunu između dobra i zla.
Premda su je neki kritičari pomalo podrugljivo opisivali kao “knjigu za decu koja je nekako izmakla kontroli”, a odbor za dodelu Nobelove nagrade je odbacio zbog “proze koja se nikako ne može meriti s pripovedačkom veštinom vrhunskog kvaliteta” (i nagradu 1961. dodelio našem piscu Ivi Andriću), Tolkinov britanski izdavač Stenli Anvin vizionarski je izjavio da će knjiga nadživeti i Tolkina i njegove sinove. I imao je pravo: do danas je prodato više od sto pedeset miliona primeraka “Gospodara prstenova” koji čvrsto drži drugo mesto na top-listi najprodavanijih romana svih vremena (prvi je, čini se, i dalje Čarls Dikens i njegova “Priča o dva grada”), a Tolkina su kupci knjiga na Amazonu proglasili autorom milenijuma.
I “Hobit” i “Gospodar prstenova”, kao i posmrtno objavljeni “Silmarilion”, u velikoj meri odražavaju Tolkinova interesovanja i životne stavove, premda je autor uvek s gnušanjem odbacivao tvrdnje da su posredi alegorije.

- Ne volim alegoriju - objašnjavao je, tvrdeći da mu zato nisu drage ni bajke Hansa Kristijana Andersena jer neprestano ima osećaj kako pisac želi da mu “pošalje poruku”.
Svoje delo je doživljavao kao svojevrsnu mitologiju, donekle oslonjenu na drevne priče i legende kao i na rimokatoličku veru, koju je vatreno ispovedao, mitski poredak čiji likovi i događaji upućuju na temeljni sistem stvari i dubinski smisao sveta. Ali sebe nije smatrao tvorcem, nego samo osobom koja je tu mitologiju otkrila i dala na uvid ostalima.
- Dok sam pisao, uvek sam imao osećaj da samo beležim ono što već postoji - rekao je Tolkin, duboko uveren da je pravi autor njegove sage sam Bog. Kad su ga jednom pitali šta znači neki odlomak u njegovoj knjizi, pisac je skromno odgovorio:
- Ne znam, ali pokušaću da doznam.
Istinska vera bila je od najveće važnosti Tolkinu, koji je na jutarnju misu išao gotovo svaki dan, a na ispovest nekoliko puta nedeljno, pa stoga i prožima njegove knjige za koje je i sam rekao da su duboko katoličke. Jednako važna komponenta je i njegovo poznavanje drevnih legendi i narečja, kao i izuzetan dar za izmišljanje novih jezika. Njega je imao još od detinjstva kad je s malim rođakama u igri smislio jezik “animalic”, a posle i “naffarin”, koji je poslužio kao temelj za vilenjački jezik u “Gospodaru prstenova”.
Ali ono što se možda najsnažnije oseća u oblikovanju tog složenog sveta jeste Tolkinova silna ljubav za prirodu s kojom hobiti i ostali stanovnici Međuzemlja žive u miru i skladu kakvi su u modernom svetu nepoznati. Sam Tolkin je duboko žalio za nedirnutom prirodom prošlih, bezazlenijih vremena i opirao se sumanutoj izgradnji novih naselja i auto-puteva i ubrzanju života. Zbog toga nije posedovao auto, nego se vozio biciklom, a na jednoj godišnjoj prijavi poreza rukom je napisao:
- Ne dam ni peni za avione “Concord”!

Ljubav prema prirodi kod Tolkina je bila povezana s uspomenom na idilično detinjstva u seocetu Sarehol Majl pokraj Birmingama, gde se doselio kao četvorogodišnji dečak. Džon Ronald Rejel Tolkin rođen je 3. januara 1892. u Južnoj Africi gde je njegov otac Artur mislio da se obogati. Tolkinova majka Mejbel došla je s dečakom u rodni Birmingam da tamo rodi drugog sina, Hilarija, ali pre nego što što je stigla da se vrati u Afriku, Artur je umro od žute groznice. Tako je Mejbel ostala u Engleskoj i s mukom podizala svoja dva sina, bez pomoći porodice koja je se odrekla zato što je prešla na katoličku veru - skandalozan čin za tadašnje doba u anglikanskoj zemlji. No, dečaci su uživali u čarobnom seoskom predelu, koji je Tolkinu posle sparušene Afrike izgledao kao “božićna jelka”, i u slobodnoj igri na otvorenom.Idili je naglo došao kraj kad se Mejbel preselila u predgrađe Birmingama kako bi sinovi mogli da se školuju u tamošnjem Oratorijumu Svetog Filipa Nerija. Sama ih je podučavala latinskom, grčkom i francuskom, ali je htela da dobiju katoličko obrazovanje. Kontrast između prljavog, sivog, industrijalizovanog grada, nalik Mordoru, i zelene, bujne prirode poprimio je još dublje značenje kad je Mejbel 1904. umrla od dijabetesa, “kao mučenica”, kako je kasnije rekao Tolkin.
Staratelj braće Tolkin postao je sveštenik, otac Frensis, koji se dobro brinuo o dečacma, školovao ih i vodio na letovanje na more, ali je ipak seosko okruženje u Tolkinovom sećanju ostalo zauvek povezano s bezbrižnim danima pre gubitka majke, pa ga je u “Gospodaru prstena” obnovio kao ljupki hobitski Šir.
Dar za jezike koji je nasledio od majke Tolkin je razvio kao student na Oksfordu, gde je s klasičnih jezika i francuskog, koji je prezirao zbog “nazalnog prenavljanja” (mrzeo je i francusku kuhinju), prešao na gotski, keltski i anglosaksonski, te se posvetio ranoj poeziji, kao što je spev “Beowulf”; moderni poetski eksperimenti, čak ni oni katolika T. S. Eliota, nisu mu ništa značili.
Uz snagu reči u kojima je nalazio istinsku čaroliju, Tolkin je u Oksfordu našao i prave prijatelje, trojicu s kojima se svaki dan sastajao na čaju i razgovoru. Strahovito ga je pogodilo kad su dvojica od njih poginula u “životinjskom užasu” Prvog svetskog rata koji je Tolkin preživeo samo zahvaljujući tome što je oboleo od rovovske groznice pa su ga poslali kući. Ali strahote kojih se nagledao u bici na Somi ostavile su dubok trag u budućem piscu koji je to iskustvo kasnije pretočio u krvavi sukob na vrhuncu radnje u “Gospodaru prstenova”.
U rovove rata Tolkin je otišao kao oženjen čovek. U proleće 1916. venčao se s Edit Brat, u koju se zaljubio kad mu je bilo 16, a njoj 19 godina. Bili su prestali da se viđaju na nagovor oca Frensisa, koji je hteo da se Tolkin posveti školovanju, ali uprkos dugoj razdvojenosti, ljubav je izdržala, a brak Tolkinovih, u kojem su rođena tri sina i jedna kćerka, potrajao je sve do Editine smrti 1971. Je li brak bio srećan, teško je reći. Darovita pijanistkinja, koja je lepo pevala i plesala, Edit je žrtvovala snove o vlastitoj karijeri još pre udaje: bila je siroče i morala je da se izdržava radeći kao sekretarica, a kad se udala, kao da je sasvim pala u senku muža. Zbog njega je i prešla na katoličku veru, što joj je, čini se, s vremenom sve više smetalo, a najteže su joj padale česte ispovesti.
Kad je Tolkin postao profesor na Oksfordu, osećala se nedoraslom ostalim profesorskim suprugama, pa se postepeno društveno izolovala. Tako se sasvim posvetila deci, koja su, po rečima Tolkinovog biografa Hemfrija Karpentera, “bila najsnažnija spojnica njihovog braka”. A najviše joj je smetalo što Tolkin traži intelektualni podsticaj u društvu prijatelja iz kluba “Inkling”, među kojima su bili pisci K. S. Luis, Hjugo Dajson i Čarls Vilijams, s kojima se redovno nalazio da bi pili pivo, raspravljali i čitali jedni drugima rukopise.
Prijatelji su snažno uticali jedni na druge: Luis je pod Tolkinovim uticajem ponovo našao veru, dok Tolkin možda nikad ne bi dovršio “Gospodara prstenova” da ga Luis nije neprestano bodrio. Nisu se, naravno, u svemu slagali pa tako Tolkin nije imao baš visoko mišljenje o Luisovoj prozi, a još manje o njegovoj ženi Džoj, dok je Dajson jednom, kad im je Tolkin čitao novo poglavlje, uzdahnuo: “O, ne opet ti vilenjaci!” Ali sastajali su se neizostavno jednom ili dva puta nedeljno.
Edit nikad nije učestvovala u tim druženjima, a Tolkin se katkad prema njoj odnosio kao prema detetu i sve više živeo zasebnim životom. Muž i žena imali su odvojene spavaće sobe, Tolkin je često radio dokasno, dok je Edit rano odlazila na počinak. Ali kako je imao osećaj da je ona tako mnogo žrtvovala zbog njega, čim je otišao u penziju, Tolkin se s porodicom preselio u blizinu Bornmauta samo zato da bi Edit tamo došla na svoje, bez njegovih učenih prijatelja i superiornih profesorskih supruga.
I uvek ju je pamtio iz ranih, najsrećnijih dana braka, kad mu je pevala i plesala. Kad je 1971. umrla, Tolkin joj je na grobu uklesao ime “Lutijena”, jer je mlada Edit bila nadahnuće za vilenjačku princezu koja je odbacila besmrtnost da bi se udala za smrtnika Berena - a upravo je to ime Tolkin dao da se upiše na njegov nadgrobni spomenik.
Nakon što je neko vreme predavao na univerzitetu u Lidsu i sarađivao na Oksfordskom rečniku engleskog, i to na slovu W (navodno mu je najviše muke zadala riječ walrus, zool. “morž”), Tolkin je sa 32 godine postao profesor na “Merton Collegeu” u Oksfordu i tamo ostao 35 godina. Imao je specifičan “stil” predavanja: studenti ga nisu uvek najbolje razumeli jer je mrmljao i često nije uspevao da jasno artikuliše ono što želi da kaže.
Osim toga, opirao se svakoj teoriji književnosti, smatrajući da su književna dela događaji koje treba doživeti tako da se čitaju naglas, i to je radio s takvom strašću da se studentima činilo kao da su na nekom srednjovekovnom slavlju, dok je pesnik V. H. Oden rekao da je Tolkin zvučao kao Gandalf lično.
Uprkosč ogromnom znanju, Tolkin nije samog sebe preozbiljno shvatao. Naprotiv, smatrao se običnim, slabim čovekom, ni po čemu različitim od ostalih, a često je iskazivao poseban smisao za humor. Znao je da plaši prodavce tako što bi im zazveckao šakom sitniša u koje bi stavio svoju protezu, a na sastancima inklingsa vodio je takmičenje u tome ko će duže naglas čitati jezivo lošu prozu i poeziju spisateljice Amande Makitrik Ros, a da ne prasne u smeh.
Posebno je voleo maskenbale pa se jednom kostimirao u polarnog medveda, a drugom prilikom je odeven kao anglosaksonski ratnik, vitlajući sekirom, jurio komšiju po ulici. Deci je pisao i ilustrovao smešna pisma s vestima sa Severnog pola, koja im je skrivao u dimnjak ili ih slao poštom, a pisao im je i priče. “Hobit” s Bilbom Baginsom jedna je od tih priča koju je razradio dok je ležao s uganutim gležnjem nakon nesrećne partije tenisa.
Kad je “Hobit” neočekivano postao pravi bestseler, izdavači su tražili još, i Tolkin je došao na ideju da u centar priče stavi prsten koji je Bilbo našao i uvede još jednog hobita, Bilbovog sina. Od ideje do realizacije proteklo je ravno 16 godina. Mnogo toga se umešalo: izbio je Drugi svetski rat i, kako je rekao Luis, “stvarni događaji počeli su zastrašujuće da se poklapaju s onim što je Tolkin izmišljao”. Ali problem je bio i Tolkinov perfekcionizam zbog kojeg je katkad i previše vremena posvećivao pojedinim lingvističkim problemima, a treba uzeti u obzir i da je kao aktivni profesor morao da odrađuje i uobičajene obaveze sa studentima.
U jednom trenutku, negde pred kraj treće knjige, upao je u tešku spisateljsku krizu i šest meseci nije napisao ni slova. Nastavio je da piše 1944, na Luisov nagovor, ali onda je ponovo zapeo. Obrise priče završio je tek 1947, a konačnu verziju dve godine kasnije, pišući s dva prsta na mašini smeštenoj na krevet na tavanu, jer na pisaćem stolu više nije bilo mesta. Sledilo je natezanje oko štampanja koje je bilo problematično zbog nestašice papira u to posleratno doba i “Gospodar prstenova” je najzad objavljen u tri knjige tokom jedne godine, od leta 1954. do jeseni 1955.
Kritike nisu bile jedinstvene, od oduševljenih pohvala, do negativnih napisa, poput onog u londonskom “Observeru” gde su roman otpisali kao “puki eskapizam” i poželeli mu da što pre padne u blaženi zaborav.
Ali dogodilo se nešto sasvim drugo. Čitaoci nisu mogli da se nasite doživljaja Froda Baginsa i Prstenove družine, te su razgrabili na stotine hiljada primeraka, a pravo ludilo je počelo kad je knjiga objavljena u Sjedinjenim Državama.
Širom Amerike obožavaoci su počeli da osnivaju klubove, šalju pisma i darove Tolkinu u Englesku, razdragani štivom telefonirali su mu usred noći, nesvesni vremenske razlike, pa mu čak i dolazili pred kuću i fotografisali ga kroz prozore. Pravi kult Tolkina razvio se krajem šezdesetih, kad se među kalifornijskim hipijima pronela priča da je Tolkin napisao “Gospodara prstenova” pod delovanjem marihuane, pa i jačih droga, a američka studentarija ukrašavala je zidove svojih soba mapama Međuzemlja i pisala grafite kao što je “Frodo živi”. Odasvud su ga saletali strani izdavači tražeći prava na prevod, pa je knjiga prevedena na 38 jezika, a Tolkin je 1968. prodao i prava na filmsku verziju za sumu koja mu se tad činila povelikom - deset hiljada funti.
I postariji, anonimni univerzitetski profesor skromnih primanja odjednom je postao svetska zvezda i vrlo imućan čovek.
I dok je i dalje brižno beležio svoje izdatke, kao što su poštanske marke i žileti, te gunđao zbog poreza koji mu je odneo velik deo zarade, Tolkin je novostečenu imovinu nesebično delio: dobar deo poklonio je svojoj crkvi, a pobrinuo se i da deca dobiju više nego dovoljno za udoban život. Ali nasledstvo koje im je ostavio njegovim potomcima nije nužno donelo sreću.
Tolkin je umro 1973. u 81. godini, ne završivši rad na rukopisu “Silmariliona”.
Posao je tako zapao Tolkinovom sinu Kristoferu, koji je sledećih 25 godina proveo u osami, daleko od javnosti, potpuno posvećen redigovanju i objavljivanju očevih preostalih dela u devet debelih svezaka, sve dok i sam nije umro krajem devedesetih. Fenomenalan uspeh filmske trilogije snimljene prema “Gospodaru prstenova”, u režiji Pitera Džeksona, zapravo je uneo razdor u porodicu jer dok su se neki grizli što ne mogu da utiču na scenario i režiju, a još više što neće imati nikakve finansijske koristi od filma koji je zaradio gotovo tri milijarde dolara, drugi su bili voljni da sarađuju s producentima, tvrdeći da ih novac uopšte ne zanima.
Najgora svađa izbila je između Kristofera i njegovog sina Sajmona, advokata s književnim ambicijama, kojeg je pak potreslo što ga otac nije uključio u upravni odbor firme “Tolkien”, koja vodi porodične poslove oko autorskih prava. Sajmon se posle pomirio s ocem, ali prema njegovom mišljenju, najgore je bilo što je slava filmske trilogije sasvim zasenila individualne uspehe svakog člana. Kako je gorko rekao:
- Odjednom više nisam bio advokat Sajmon Tolkin, nego unuk Dž. R. R. Tolkina.
Uprkos svemu, Sajmon je odlučio da se oproba kao pisac te je objavio četiri romana i novi film “Hobit” dočekao spokojnije, možda prihvativši prioritete prema kojima je živeo njegov deda. Tolkin je slavu primao s dozom samoironije, priznajući kako “biti kultna figura tokom vlastitog života uopšte nije neugodno”, ali da je to ipak sasvim nevažno jer je jedino merilo uspeha i jedini pravi kritičar - Isus Hristos “koji se više nego bilo koji čovek divi darovima što nam ih je On sam dao”.

Evo zašto nas je voleo tvorac Gospodara prstenova!

Na listi srbofila pored čuvenog engleskog književnika, našli su se i književnici Johan Volfgang Gete i Jakob Grim, publicista i hemičar Arčibald Rajs, irska bolničarka Flora Sands, glumci Robert de Niro, Džoni Dep i kralj horora Vinsent Prajs

Poznato je da je Tolkin učestvovao u Prvom svetskom ratu, međutim nedavno se pojavila prilično zanimljiva paralela prema kojoj je njegovo najpoznatije delo, epska fantastika “Gospodar prstenova” ništa drugo do transformacija burnih istorijskih dešavanja koja su zadesila Srbiju u svet legende.
Otud nije zgoreg napomenuto da postoji samo jedna zemlja iz perioda Velikog rata koja po svom neobičnom geografskom položaju i specifičnoj istoriji, krajnje bajkovito odgovara Okrugu. Za žitelje Evrope u tom periodu, ta zemlja je isto tako mala i nepoznata, a njeni žitelji takođe obrađuju zemlju i žive u selima kao i hobiti. Ta zemlja je Srbija!

Džon Ronald Ruel Tolkin (3. januar 1892 – 2. septembar 1973) je britanski pisac, pesnik, filolog, književnik i univerzitetski profesor. Poznat je po svojim epsko - fantastičnim delima - "Gospodaru prstenova", "Hobitu" i "Silmarilionu"



Rođen je u Južnoj Africi, s obzirom da je njegov otac radio kao upravnik banke. Jedan događaj iz detinjstva je specifičan za Tolkina - kao malog ga je ujeo opasni, otrovni pauk, što mnogi znalci tvrde da se ogleda u njegovim pričama. Nije ni čudno, s toga, što se ogromni, ljudožderski paukov često pojavljuju kao motiv njegovih priča,m a najpoznatiji je pauk Šeloba, čuvar ulaza u Mordor.



Tečno je pisao i čitao još sa četiri godine, mada mu se "Ostrvo sa blagom" nije svidelo, za "Alisu u zemlji čuda" je tvrdio da je zabavna, ali da ga blago uznemirava to prozno delo. Oca je izgubio u ranoj mladosti, a s obzirom da nisu više imali prihoda, majka ga je podučavala i vaspitravala. Bio je dobar đak i u njemu je majčino učenje probudilo veliku ljubav prema biljkama, ali i jezicima. Brzo je naučio osnove latinskog jezika, što se možda ogleda u činjenici da je za potrebe svoje knjige izmislio čitav vilenjački jezik, za koji danas postoji i gramatika i abeceda.



Učestvovao je u Prvom svetsko mratu kao dobrovoljac. Preveo je srednjevekovnu peomu Beowulf.

Nezavršene priče (pun naslov: Nezavršene priče o Numenoru i Srednjoj zemlji) je zbirka eseja o Srednjoj zemlji koje je napisao Dž. R. R. Tolkin. Knjiga je objavljena 1980. godine, sedam godina posle Tolkinove smrti. Urednik i priređivač bio je njegov sin Kristofer. Kako joj ime kaže, knjiga sadrži eseje koji nikada nisu u potpunosti dovršeni, ali su bitni za razumevanje složene istorije Srednje zemlje i nekih događaja opisanih u „Silmarilionu“, „Hobitu“ i „Gospodaru prstenova“.
U predgovoru Kristofer Tolkin objašnjava kada su nastali pojedini eseji. Takođe, stavlja do znanja čitaocu da je ovo knjiga za one koji žele da saznaju detalje priča koje su već pomenute u ranijim Tolkinovim delima.

Knjiga je podeljena u četiri dela, po razdobljima Tolkinovog sveta:

Prvo razdoblje sadrži dve priče: „O Tuoru i njegovom dolasku u Gondolin“ i „Narn i Hin Hurin (Pripovedanje o deci Hurinovoj)“
Drugo razdoblje sadrži četiri priče: „Opis ostrva Numenor“, „Aldarion i Erendisa“, „Loza Elrosova: Kraljevi Numenora“ i „Istorija Galadrijele i Keleborna“
Treće razdoblje sadrži pet priča: „Poraz na Poljima perunike“, „Kirjon i Eorl i prijateljstvo Gondora i Rohana“, „Potraga za Ereborom“, „Potara za Prstenom“ i „Bitke na gazovima Izena“
Četvrto razdoblje sadrži tri priče: „Druedaini“, „Istari“ i „Palantiri“
Nakon svake priče postoje napomene radi njihovog boljeg razumevanja.

Uz knjigu je priložena i mapa ostrva Numenor koju je nacrtao Dž. R. R. Tolkin.

Na kraju knjige priložen je indeks sa imenima koja se u njoj javljaju. Mnogi likovi iz ranijih Tolkinovih dela pominju se i u ovim esejima: Gandalf, Saruman, Galadrijela, Izildur, Sauron i drugi.

Valakventa

Valakventa predstavlja kazivanje o Valarima, Svetima i o Majarima, duhovima koji uzese isto oblicje kao Valari, samo su Majari nizeg ranga, i pomocnici su Valarima.
Broj Valara koji su sisli u Svet je 14, 7 Gospodara Valara, a takodje je i Valiera, Gospodarica Valara 7.
Imena Gospodara po primernom redosledu su:
Manve
Ulmo
Aule
Orome
Mandos
Lorijen
Tulkas
a imena Gospodarica su:
Varda
Javana
Niena
Este
Vaire
Vana
Nesa
Melkor se ne ubraja vise medju Valare i njegovo se ime ne izgovara u Srednjem Svetu.

Gospodari Valara



Manve Sulimo

Manve je bio brat sa Melkorom u misli Ilu'vatarovoj i bio je najdrazi Ilu'vataru i on je najbolje i najjasnije razumevao njegove namere. On je odredjen da bude Vladar, gospodar carstva Arde kad za to dodje vreme. U Ardi, Manveova je vlast i radost nad vetrovima i vazduhom, nad oblacima (Sulimo znaci Gospodar Daha Arde). Sve ptice, narocito orlove, voli i postuje. On ima munje u ocima i vidi ceo svet. Njegova zena je Varda, i sa njom zivi na Tanikventilu, najvisoj planini Arde.


Ulmo

Ulmo je Gospodar Voda i Morski Kralj. Nigde ne obitava dugo, vec se krece u svim tokovima vode, kako zeli, i dolazi na savetovanja Valara samo ako je nesto krupno u pitanju. Po moci koju poseduje nalazi se iza Manvea, koji je bio njegov najblizi prijatelj. Retko se moze videti na kopnu, jer on ne uzima sebi oblicje, jer je suvise strasno. Plase ga se Vilovnjaci i Patuljci. Ima dva velika roga, Ulumiri se zovu, i oni do kojih dopre taj zvuk, zauvek ceznu za morem i uvek ce cuti tu melodiju koja ih zove moru. Ulmo je sam i nema zenu.


Aule

Aule ima gospodarstvo nad svim materijama od kojih je Arda nacinjana. U pocetku stvaranja i oblikovanja Arde, radio je u zajednistvu sa Manveom i Ulmoom a oblikovanje je bio njegov posao. On je kovac i majstor svih zanata, i Noldorima (jedni od Prvorodjenih Vilenjaka) je preneo najvise znanja. Aule je Otac Patuljaka, onaj koji ih je izmislio, van Ilu'vatarove Muzike. Nacini ih takvima kakvi sada jesu. Nacinio je prvo Sedam Otca Patuljaka u tajnosti od drugih Valara, plaseci se da ga ne okrive. Medjutim, on nije imao misao kao Melkor, da stvori narod koji vi mu sluzio. Aule je zeleo da ih voli i poducava i da ima kome da prenese svoje znanje. Ilu'vatar se smilovao na njega i njegov naum, ali nije prosao nekaznjeno. Ilu'vatar mu nalozi da ce Oci spavati u mraku pod kamenom, sve dok Prvorodjeni ne dodju. Supruga Auleva je Javana.


Namo (Mandos)

Namo (Mandos) je Gospodar Duhova (Feantur), isto kao i njegov brat, Irmo (Lorien). Mandos je ustvari ime prebivalsita ali je usko prihvaceno za Namoa i sad ga zovu Mandos. Mandos je Cuvar Kuce mrtvih i prizivac duhova ubijenih. Citac je sudbine Valara i zna sve sto ce se dogoditi i najsvesniji je volje Ilu'vatarove. Njega sazaljenje ne pokolebljuje niti ga moze ganuti. U pripovedanjiam Vilenjaka duhove ubijenih Vilenjaka priziva Mandos u svoje dvore u mesto koje se zove "Dvorane Cekanja". Vaire Tkalja je njegova zena.


Irmo (Lorien)

Irmo (Lorien), brat Mandosov, je Gospodar snova i vizija. U Lorijenu su najlepsi vrtovi i sam za sam Lorijen kazu da je najlepse mesto na Svetu ikad napravljeno i sami Valari tamo odlaze da se odmore od okova Arde. Njegova zena je Esta Nezna.


Tulkas (Astaldo, Smeli)

Tulkas je najveci po snazi i junackim delima. Poslednji je dosao u Ardu da pomogne u borbama protiv Melkora. Za njega kazu da u boj ne nosi nikakvoga oruzja, da su mu dovoljne samo njegove ruek i veliko srce da bi uplasio i nadvladao neprijatelje. Ne jase konja, jer je brzi od bilo kojeg i neumoran je. Nije od koristi kao savetnik ali je veoma odan prijatelj. Njegova zena je Nesa, sestra Oromeova.


Orome

Orome je ukrotitelj zveri i Lovac, onaj koji je Vilenjake poveo na put od Kuivinena. Mozda niej snazan kao Tulkas ali je uzasniji kad je ljut, jer se on Orome uvek smeje, cak i Melkoru i lice kad su ratovali. Voli drvece, zbog cega ga zovu Aldaron a Sindari (vrsta Vilenjaka) Tauron, Gospodar Suma. Ima konja od kojeg se ne odvaja, Nahar se zove i na suncevoj svetlosti je beo a nocu je srebrn. Ima i veliki rog koji se zove Valaroma. Njegova zena je Vana, Vecno mlada, mladja je sestra Javanina.

Gospodarice Valara


Varda (Elbereta, Elentari, Tintalle)

Varda, Gospodarica Zvezda, Zvezdana Gospa, najlepsa je od svih Valara jer svetlost Ilu'vatarova lezi u njenom licu. Njena je lepota nepojmljiva i neopisiva, jer ne postoje reci Vilenjaka, Ljudi ili Patuljaka da to iskazu. Ona je darovala svetlost Svetu, uhvativsi svetlost i postavivsi ih na Severu i Jugu da sijaju. Njen je muz Manve, sa kojim stoluje na Tanikventilu.


Javana Kementari (Kraljica Zemlje)

Javana, Darovateljka plodova je ona sto voli sve biljke koje rastu i sve njihove bezbrojne oblike drzi u umu. Visoka je i obucena u zeleno, kad uzima zenski oblik, a kazu da su je videli da stoji mirno i usnulo kao drvo pod Suncem. Ona je zastitnik svih zivotinja, stvoritelj svih suma Arde. Ona je ta koja je stvorila dva drveta, Telperion (blistavo poput srebra i tamnozeleno, starije od dva drveta) i Laurelin (drvo sa zlatnim kapima rose i svetlozeleno, mladje od drveta). Njen muz je Aule.


Niena


Niena, sestra Feantura, Mandosa i Lorijena, je ona koja zna za patnju i zali za svakom ranom koju je Arda pretrpela zbog kvarenja Morgotovog. Njena melodija u Muzici bese toliko tuzna da je ona utkana u harmoniju i pre nego se zavrsila i tako obelezila svet na patnju. Niena je sazaljenje i stradanje koje donose mudrost. Njena kuca gleda na zidove Noci i suze joj neprestano teku. Ona je sama.


Este

Este Nezna je ona koja leci od rana i umora i njeno ime znaci "Odmor". Zena je Lorijena i zajedno sa njim zivi u istomenoj sumi. Ne hoda po danu, nego spava na jednom ostrvu u jezeru Lorelin.


Vaire

Vaire Tkalja je oan koja u Mandosovim dvorima tka Sudbinu dosta pre nego sto ce se dogadjaji ostvariti. Zena je Mandosa, i zajedno sire Mandosove dvore.


Vana

Vana, Vecno Mlada, mladja je sestra Javanina. Glavna radost je cvetanje cveca i pesma ptica i svi cvetovi nicu kad ona prolazi isto kao sto i ptice pevaju kad prolazi.


Nesa

Nesa Plesacica je sestra Oromeova i kao on je brzonoga i okretna. Voli jelene i brza sumska stvorenja. Ona je "Divlji Duh" i zena Tulkasova.

Majari

Majari su iste vrste kao Valari, samo nizeg ranga. Oni su njihovi srodnici, njihovi pomocnici. Njihov broj nije poznat Vilenjacima, a iako ih je bilo mnogo malo je njih imalo imena na bilo kom jeziku dece Ilu'vatara i u Srednjoj Zemlji Majari su se veoma retko pojavljivali u obliku koji je Deci bio vidljiv. Medjutim, nekoliko je njih koji se pamte i to su:
Ilmare
Eonve
Ose
Uinen
Olorin
Melijana
Saruman, Gandalf, Radagast Smedji, Alatar i Palando su oni koji su poslati na Srednju Zemlju u tesko doba
Ose je Ulmov vazal i gospodar je mora koja umivaju obale Srednje Zemlje. Voli obale i ostrva, ne ide u dubine. Njego je zena Uinen, Gospodarica Mora i sva bica koja zive u slanim tokovima ona voli. Nju dozivaju mornani jer umiruje talase, obuzdavajuci Oseovu zestinu. Ose je isprva bio zaveden Melkorovom vestinom i bio je pridobijen na njegovu stranu, ali mu je oprosteno zbog Uinen, koja je molila Ulmoa za drugu sansu. Od onda on je Ulmov verni vazal.

Ilmare, pomocnica Varde, ona cije ime znaci Svetlost Zvezda, zena je Eonveova, barjaktara i glasonose Manveovog.

Olorin je bio najmudriji od Majara. Obitavao je u Lorijenu, i put ga je cesto vodio u kucu Niene, gde se naucio samilosti i srtpljenju.

Melijana je Maja koja je bila pomocnica Vani i Esti, dugo je zivela u Lorijenu starajuci se o drvecu pre nego sto je dosla u Srednju Zemlju. Kada je dosla u Srednju Zemlju, zaljubila se u kralja Vilenjaka, Elu-Tingola, sa kojim je zajedno osnovala kraljevstvo Dorijat. Imala je jednu kcer, Lutjenu, i od Melijanine i Tingolove loze, stvoreni su Napovilni (brak izmedju Vilenjaka i Coveka).

Carobnjaci koji su dosli u Srednju Zemlju bice objasnjeni drugi put, posto se ovde bavimo dogadjajima koji su se desili mnogo pre njihovog dolaska na Srednju Zemlju u obliku u kojem su bitisali.

Neprijatelji

Onaj cije se ime poslednje stavlja je Melkor, Onaj koji se uzdize u moci. Medjutim, na to ime sam izgubi pravo, i bese nazvan od strane Vilenjaka Noldora Morgot, Mracni Neprijatelj Sveta. Bese njemu velika moc podarena od strane Ilu'vatara ali od sveg znajna i sve moci sto je posedovao, preokretao je u zlo i svoju snagu je rasipao sa zlim namerama, jer je zudeo za Ardom i zeleo je vlast i da vlada nad onima koji su mu ravni. I u svoj svojoj moci, nije bio sam jer ui danima svoje moci, mnoge je privukao svojim mracnim sjajem i cak i kad je pao, mnogi mu ostadose verni i spustise se zajedno sa njim u njegovu tminu. Medju prvima koje je zaveo i koji mu ostadose verni, behu Valaraukari, Bicevi Vatre, oni koji se u Sredjoj Zemlji zovu Balrozi. Tokom dugih godina Valari su se borili protiv njega, u Prvom Dobu, najupecatljivija je bila bitka za Silmarile, koji su trajali dugo, vecinu Prvog Doba i krajem Prvog Doba, Morgot bi uhvacen i zauvek bacen iz postojeceg sveta.



Sauron-Gortaur Okrutni, Porucnik Melkora, Vuk-Sauron, Annatar, Gospodar Darova, Artano, Aulendil, Necromancer, Gospodar Prstenova, Kralj ljudi i Gospodar Srednje Zemlje, Tamni Gospodar, Bezimeni, Sena, Neprijatelj-ovo su sve imena koje je Sauron imao tokom svih godina svog postojanja. Bio je sluga i pomocnik Morgotov, jedan od Majara i u pocetku nije bio zao. Isprva je sluzio Aulea od kojeg je mnogo naucio o kovanju. Medjutim, bese privucen Morgotovim mracnim sjajem i u njemu je video ostvarenje svojih ambicija i verovao je ako ga bude sledio da ce do ispunjenja onoga sto zeli i doci. Bio je mocan carobnjak koji se mogao pretvoriti u razne oblike, od vukodlaka i vampira, koji su i sami bili Morgotovi sledbenici, a mogao je biti i ugodan i nezan na recima, cak uzeti oblicje prijatno za oko. Kazu da je on stvorio vukodlake tako sto je zle duse ukrstio sa zverskim oblicima. Ali iako je bio strasan na oko, bio je velika kukavica i to je dokazao kad je Morgot napokon bio izbacen iz postojeceg sveta, posto je pokazao da je kukavica ako oko sebe nam veliku vojsku u koju ce se pouzdati. Posle Morgotovog poraza, Sauron se posle mnogo lutanja nastanio u Mordoru i izgradio svoju kulu Barad Dur.
Sauron je taj koji je dosao na ideju da iskuje Prstenove Moci da bi mogao da kontrolise Srednji Svet. Oko 1500. godine Vilenjaci prevareni Sauronovom spoljasnoscu i slatkorecivoscu, pocese da kuju Prstenove. Vrativsi se u Mordor, iskovao je Jedini Prsten koji ce upravljati svim ostalima i u taj prsten je uneo veliki deo svoje moci, svoju zlobu, svoju lukavost i pomocu njega je mogao da kontrolise ostale koji su imali Prstenove (bilo je 3 Prstena za Vilenjake, 7 Prstenova za Patuljke i 9 Prstenova za Ljude). Dalje price vezane za Saurona bice ispricane u povesti o Prstenovima. Jedino za spomenuti je da je Sauron iscezao onda kad je Jedini Prsten bio unisten 3018. godine Treceg razdoblja.