Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebook


Delite | 
 

 Ljubavna pisma i prepiske

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3 ... , 10, 11, 12  Sledeći
AutorPoruka
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:32

16. septembar 1904.

Najdraža Nora,

dopisivanje među nama postaje gotovo nemogućno. Kako ne podnosim ove hladne napisane reči! Mislio sam da mi neće teško pasti što te danas neću videti, ali primećujem da se sati sporo vuku. Izgleda da mi je mozak trenutno veoma prazan. Dok sam te sinoć čekao, bio sam još nervozniji. Izgledalo mi je da za tebe bijem bitku sa svim religioznim i društvenim snagama Irske, i da se mogu osloniti samo na sebe samog. Ovd nema života - nema prirodnosti niti iskrenosti. Ljudi žive zajedno u istim kućama čitavog života i na kraju su isto tako daleko jedni od drugih kao i uvek. Jesi li sigurna da nemaš u nečemu pogrešnu predstavu o meni? Ne zaboravi da ću na svako pitanje koje mi postaviš odgovarati pošteno i iskreno. Ali, razumeću i ako nemaš šta da pitaš. Činjenica da možeš izabrati da budeš uz mene na taj način u mom neizvesnom životu ispunjava me velikim ponosom i ushićenjem. Nadam se da danas ne lomiš sve pred sobom.

Možda ćeš mi ispuniti prazninu sledećeg jutra šaljući mi pismo. Prošlo je, rekla si, tek nedelju dana od našeg čuvenog razgovora o pismima, ali zar kroz takve stvari ne postajemo toliko bliski jedno drugom? Dopusti mi, najdraža Nora, da ti kažem koliko želim da i ti podeliš bilo kakvu sreću koja me može snaći, i da te uverim koliko je veliko moje poštovanje prema tvojoj ljubavi koju želim da zaslužim i da na nju uzvratim.

Džim
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:33

19. septembar 1904.

Carissima, tek izvesno vreme pošto smo se rastali, postala mi je jasna povezanost između moga pitanja „Jesu li tvoji bogati?” i tvoje nelagodnosti docnije. Moja je namera, međutim, bila da saznam da li bi sa mnom bila lišena udobnosti na koje si navikla kod kuće. Posle dužeg premišljanja, pronašao sam rešenje za tvoje drugo pitanje - ono da nisi bila načisto treba li da stanujem u koledžu ili izvan njega. Noćas sam veoma, veoma loše spavao, budio sam se četiri puta. Pitaš me zašto te ne volim, ali svakako moraš verovati da si mi veoma draga, a ako želja da nekoga imaš u potpunosti, da mu se diviš i duboko ga poštuješ, i da nastojiš na svaki način da mu osiguraš sreću predstavlja „ljubav”, tada je možda moja naklonost prema tebi neka vrsta ljubavi. Reći ću ti to da mi tvoja duša izgleda najlepšom i najčednijom na svetu, i možda zbog toga što sam toliko svestan ovoga kada te pogledam moja ljubav ili naklonost prema tebi gubi mnogo od svoje siline.

Nameravao sam da kažem da ako dobiješ i najmanji nagoveštaj da tvoji nešto preduzimaju moraš smesta napustiti hotel i poslati mi telegram (na ovu adresu) da mi javiš gde te mogu naći. Tvoji te, naravno, ne mogu sprečiti da pođeš ako želiš, ali mogu ti stvoriti neprijatnosti. Danas treba da se nađem sa ocem i verovatno ću ostati kod njega dok ne napustim Irsku, te ako mi pišeš, piši tamo. Adresa je 7C. Peter’s Terrace, Cabra, Dublin.

Adieu onda, draga Nora, do sutra uveče.

Džim
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:36

(26. septembar 1904.)

Najdraža moja Nora,

moram ti reći koliko sam utučen od sinoć. Mislio sam, mojim uobičajenim načinom gledanja na stvari, da imam nazeb, ali siguran sam da je to više o telesne boljke. Kako su nama malo potrebne reči! Kao da jedno drugo poznajemo iako gotovo satima ne progovorimo. Često se pitam da li shvataš u potpunosti u šta se upuštaš. Kada sam sa tobom, toliko malo mislim o sebi da se često pitam da li ti to shvataš. Kad samo pomislim na tebe, obuzme me neko tupo sanjarenje. Izgleda da mi u poslednje vreme ponestaje energije neophodne za vođenje razgovora, i primećujem kako stalno ćutim. Čini mi se nekako da je šteta što jedno drugom više ne govorimo, a ipak, znam koliko je uzaludno da prebacujem bilo tebi bilo sebi, jer znam da će naše usne kada se sledeći put sastanemo zanemeti. Vidiš kako počinjem da trabunjam u ovim pismima. A ipak, zašto bih se stideo reči? Zašto te ne bih nazivao onako kako te u svom srcu stalno nazivam? Šta me to sprečava, ukoliko nije to da nijedna reč nije dovoljno nežna da bi bila tvoje ime?

Džim

Piši ako nađeš vremena.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:37

29. septembar 1904.

Najdraža moja Nora,

pisao sam onim ljudima u Londonu i naznačio da si ti voljna da prihvatiš njihovu ponudu. Ne prija mi pomisao na London, a siguran sam ni tebi, no opet, usput je u odnosu na Pariz, a možda je bolji od Amsterdama. Osim toga, možda ću morati da svršim neki posao u Londonu, što se najbolje da uraditi lično. Ipak, veoma mi je žao što moramo početi u Londonu. Možda me mogu poslati pravo u Pariz, nadam se da hoće. Posle sam razgovarao sa g. Kozgrejvom i saznajem da sam ga nenamerno uvredio.

Izgleda da je verovao u ono što ti je rekao. Stoga mu nisam preneo tvoj savet u pogledu njegovog držanja. G. Kozgrejv je od one vrste ljudi koje zovu „solidnim”, i on uvek posmatra stvari iz najrazboritijeg ugla.

Ponekad mi ova naša avantura deluje gotovo zabavno. Zabavlja me da pomislim kako će ova vest odjeknuti u mojoj sredini. Međutim, kada se jednom nastanimo u Latinskom kvartu mogu da pričaju koliko kod hoće.

Ne prija mi pomisao da ću današnji dan provesti ne videvši te - ono sinoć jedva da računam. Nadam se da si u duši srećnija sada, kada se brodska sirena zaista oglašava radi nas. Molila si me da ti napišem dugačko pismo, ali odista mrzim pisanje - to je tako nezadovoljavajući način da se stvari saopšte. Istovremeno, ne zaboravi da očekujem da mi pišeš ako uopšte možeš. Sada primećujem, čitajući ovo pismo, da nisam u njemu rekao ništa. Ipak, da ga pošaljem, jer ti može ublažiti dosadu ove večeri.

Ovde sunce hladno sija kroz drveće u bašti. Onaj gospodin u kapeli upravo je odzvonio za angelus. Moj brat se kezi na mene sa druge strane stola. E, sad me zamisli ako možeš,
Adieu don, ma cherie.

Džim
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:39

(?decembar 1904.)

Draga Nora,

za ime Boga, nemojmo nikako biti tužni večeras. Ako nešto nije u redu, molim te reci mi. Već počinjem da drhtim i ako me ubrzo ne pogledaš kao ranije moraću da se rastrčim po kafeu. Ništa što bi bila u stanju da učiniš neće me večeras naljutiti.
Neću dozvoliti da me išta rastuži. Kada odemo kući poljubiću te stotinu puta. Da li te je ovaj čovek iznervirao ili ja kada sam zastao?

Džim
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:39

29. jul 1909. (prema pečatu)

Srećno smo doputovali ovamo večeras.
Prvo što sam ugledao na keju u Kingstaunu bila su Gogartijeva20 debela leđa, ali sam ga izbegao.

Svi su oduševljeni Džordžijem, naročito tata.

Napiši jednoj od devojaka i daj uputstva za njega

Tebe i Lučiju voli

Džim
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:40

Sećaš li se onoga dana kada si zadigla haljinu i dopustila mi da legnem ispod tebe i gledam naviše....tada te je bilo sramota čak i da me pogledaš.
Moja si, dušo, moja!.....***** mi je još uvek vreo i krut, i podrhtava od onog zadnjeg brutalnog uboda koji ti je zadao...Nora, odana moja dragana, lopove divnih očiju, budi moja kurva, moja ljubavnica koliko god želiš (jebačice moja mala, kurvice moja), ti si uvek moj divni divlji cvet iz živice....!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:42

Rosa Luksemburg, Pisma iz zatvora

Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 24548-photo
Prvo pismo je upućeno Mathildi Wurm, koja je, zajedno sa svojim suprugom Emmanuelom (Emmo), bila deo aktivnog jezgra Socijaldemokratske partije Nemačke. Kad je socijaldemokratija nekritički podržala kajzerov režim za vreme Prvog svetskog rata, supružnici Wurm su se pridružili Nezavisnim socijaldemokratima koji su se, otcepljeni od većine, zalagali za što brže sklapanje mira, nastavljanje klasne borbe i kritičku podršku ratu. Rosa Luxemburg je bila beskompromisna protivnica rata, a muškarci koje tako oštro napada u ovom pismu bili su vođe Nezavisnih. Njihovo balansiranje između stavova zvanične socijaldemokratije i malog, antiratnog saveza Spatak bilo joj je posebno neprihvatljivo.



Vronke, 28.12.1916.

Draga moja Tilda,

Odgovaram na tvoje božićno pismo odmah, dok još osećam gnev koji je izazvalo. Ono me je strašno, divljački naljutilo jer, koliko god da je kratko, svaki redak u njemu pokazuje da si sasvim podlegla sredini u kojoj se krećeš. Taj suzni, kenjkavi ton, to samosažaljevanje i cmizdrenje nad „razočaranjima“ koja si pretrpela – kažeš da su te drugi razočarali, ali kad bi se pogledala u ogledalo, možda bi u njemu videla svu bedu čovečanstva. A kad kažeš „mi“, misliš na svoje društvo žaba što krekeću u močvari; tokom našeg nekadašnjeg druženja „mi“ je značilo moje društvo. Naravno, moram da te poistovetim s ljudima s kojima se družiš.

Melanholičnim tonom se žališ na to što tvoje stavove smatram „nedovoljno agresivnim“. „Nedovoljno“, ta ti je dobra! Ti se uopšte ne krećeš napred; ti puziš. A razlika između to dvoje je razlika u vrsti, ne u stepenu. Ti i tebi slični pripadate sasvim drukčijoj zoološkoj vrsti od one kojoj ja pripadam; tvoja sumorna, mrzovoljna, kukavička i malodušna vrsta nikad mi nije bila tako tuđa i mrska kao sada. Nemaš ništa protiv veće „agresivnosti“, kažeš, ali čovek tako samo bude povređen, a „korist je mala“. O, bedna piljarska dušo! Rado bi ponudila malo „heroizma“, ali samo za pare; dobit mora odmah da zvecne o tezgu, makar samo u obliku tri plesniva bakarna novčića. Najjednostavnije reči poštenog, uspravnog čoveka Ovde stojim i ne mogu drukčije, tako mi bog pomogao – nisu izgovorene za tebe.

Srećom, istoriju čovečanstva nisu gradili takvi ljudi, jer inače ne bi bilo Reformacije i verovatno bi još trajao Ancien Regime. Ali što se mene tiče, mada nikad nisam bila mekušna, u poslednje vreme sam postala tvrda kao uglačani čelik i ubuduće neću praviti ni najmanje ustupke, ni u politici ni u ličnim odnosima. Čim pomislim na tvoju galeriju junaka, pripadne mi muka: slatki Haase, Ditman sa svojom divnom bradom i divnim skupštinskim govorima, Kautsky, kolebljivi pastir kog prirodno, kroz sve nedaće, prati tvoj Emmo, čudesni Arthur – o, nikad kraja!

Kunem ti se da bih radije godinama tamnovala nego što bih se „borila“ rame uz rame s tvojim junacima ili, uostalom, bilo šta imala s njima, i to ne bih tamnovala ovde gde se osećam kao u raju posle onog što sam ranije doživljavala, već u onoj rupi na Aleksanderplacu, gde sam u ćeliji od jedanaest kubnih metara, bez jutarnje i večernje svetlosti, stešnjena između C (ali bez W) i gvozdenog kreveta-daske mogla naglas da čitam Moerikea. Draži mi je grof Westarp – ne zato što je govorio o „bademastim pitomim očima“ u Rajhstagu, već zato što je on barem muškarac. Upozoravam te, čim opet budem mogla da okusim svež vazduh, ponovo ću proganjati i loviti tvoje žablje društvo opremljena trubama, pucketavim bičevima i krvoslednicima – htedoh da kažem kao Pantesileja, ali bog mi je svedok da ti nisi Ahil.

Je li ovo dovoljno za novogodišnju čestitku? Potrudi se da ostaneš čovek. Biti čovek, to je najvažnje. A to znači ostati čvrst, jasan, vedar; tako je, vedar uprkos svemu. Cmizdrenje je posao slabića. Biti čovek znači, kad ustreba, spremno baciti ceo svoj život na „veliku vagu sudbine“. A takođe znači nalaziti zadovoljstvo u svakom vedrom danu i svakom oblaku. O, ne znam da pišem recepte za ljudskost, samo znam kako je to; kad smo zajedno šetale poljima Suedendea i kad je crveno sunce ležalo na pšenici, i ti si to znala. Uprkos svoj njegovoj strahoti, svet je divan, a da nema kukavica i slabića bio bi još divniji. Ali hajde: ipak ti šaljem poljubac jer si ti i dalje jedna čestita duša. Srećna ti Nova godina!

R.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:42

Haenschen iz drugog pisma je njen mladi, intimni prijatelj Hans Diefenbach, lekar, rođen 1884, poginuo na frontu u oktobru
1917.

Vronke, 29.6.1917.

Dobro jutro, Haenschene…

Svake večeri kad sedim pored prozora s gvozdenim rešetkama da bih udisala svež vazduh i sanjala, negde u susedstvu počinje uporno klofanje tepiha ili neki sličan zvuk. Nemam pojma ko to radi i gde, ali redovno ponavljanje tog zvuka navelo me je da prema njemu izgradim prisan mada neodređen odnos. On u meni budi maglovite slike vrednog domaćinskog rada, kućice u kojoj je sve besprekorno čisto i izribano – možda kuće neke od naših zatvorskih radnica koja tek uveče nađe vremena da obavi svoj domaćički posao, neke usamljene usedelice ili udovice, što je većina radnica u zatvoru, koja koristi svoje oskudno slobodno vreme da održava besprekoran red u nekoliko prostorija u koje niko ne ulazi i u kojima i ona sama retko boravi. Iako, u stvari, ne znam ništa o tome, ti zvuci u meni bude osećanje reda, spokojstva, i u isti mah izvesnu strepnju zbog uskosti i beznađa sirotinjskog života – kredenac s drangulijama, požutele fotografije, veštačko cveće, glomazni kauč…

Da li si ikad osetio uticaj zvukova čije ti je porekli nepoznato? Isprobavala sam to u svakom zatvoru. U Cvikauu, na primer, dve patke koje su živele negde u susedstvu budile su me svake noći u dva sata glasnim „kva-kva-kva-kva“. Prvi od četiri sloga bio je naglašen kao najsnažnije ubeđenje, a onda se ton spuštao do mrmljavog basa. Kad god bi me probudio taj zvuk, bilo mi je potrebno nekoliko sekundi da se priberem i prisetim da sam u zatvoru i da ležim u potpunom mraku, na dušeku tvrdom kao kamen. Stalno osećanje blagog stezanja koje ide sa zatvorskom ćelijom, posebno naglašeno „kva-kva…“ i činjenica da nisam imala pojma gde su patke i da sam ih čula samo tokom noći – sve je to njihovom glasu davalo neko tajno, a važno značenje. Uvek sam imala utisak da izgovaraju mudre izreke koje su noćnim ponavljanjem dobile smisao nečeg neopozivog, nečeg što važi od početka sveta, poput koptske maksime:

I u visinama indijskih nebesa,
i u dubinama egipatskih grobnica,
čuh samo svetu reč…

Činjenica da nisam mogla da odgonetnem značenje njihove pačje mudrosti već sam ga samo mutno naslućivala, uvek je u meni izazivala čudnu strepnju; do kasno u noć sam ležala budna osećajući da me nešto pritiska.

U zatvoru u Barnimštrase bilo je drukčije. Htela-ne htela, morala sam da ležem u devet uveče pošto su se tada gasila svetla ali, naravno, nisam mogla da zaspim. Ubrzo posle devet, usred noćne tišine, u nekoj od susednih stambenih zgrada redovno je počinjao da plače jedan dečačić od dve-tri godine. Još bunovan od sna, najpre se oglašavao isprekidanim kenjkanjem; onda bi mali čova, posle nekoliko kratkih predaha, stao da jeca i doveo bi samog sebe u stanje pravog žalosnog plača, koji još nije bio energičan, još nije izražavao određen bol ili želju, samo opšte nezadovoljstvo sopstvenim životom, nesposobnost da se reše životne teškoće i neprilike, posebno kad mama očigledno nije pri ruci. To bespomoćno plakanje se nastavljalo dobrih četrdeset pet minuta. Tačno u deset uveče začula bih energično otvaranje vrata, lake i žustre korake u maloj sobi, i zvonki glas mlade žene, svež od spoljašnjeg vazduha: „A zašto ti ne spavaš? Što ne spavaš?“ Usledile bi tri živahne pljuske u kojima su jasno odzvanjale slatka oblina i toplota pogođenog malog dela anatomije. I – o, čuda – tri pljuskice bi istog časa rešile teškoće i složene probleme sudbine. Jecanje bi prestalo, dečkić bi zaspao i blažena tišina bi se spustila na dvorište. Ta scena, koja se redovno ponavljala iz večeri u veče, postala je deo moje egzistencije. U devet bih zapetih nerava očekivala da se probudi i zaplače neznani mali sused čiji sam ceo raspon tako dobro poznavala da sam mogla unapred da ga čujem u svojoj glavi i da u potpunosti shvatim osećanje bespomoćnosti pred životom. Čekala bih povratak mlade žene, njeno zvonko pitanje i nadasve tri umirujuće pljuske. Veruj mi, Haenschene, taj starinski način rešavanja problema posredstvom mališine zadnjice činio je čuda i za moju dušu: nervi bi mi se istog časa opustili zajedno s njegovima i zaspala bih otprilike kad i on. Nikad nisam otkrila s kog prozora ukrašenog muškatlama, iz koje sobice u potkrovlju taj zvuk dolazi do mene. Na blistavoj svetlosti dana, sve kuće su mi izgledale jednako sive, trezvene i zakopčane, kao da kažu: „Mi ništa ne znamo“. Samo u dubini noći, kroz blagi dah letnjeg vazduha, istkivani su ti tajanstveni odnosi među ljudima koji jedni druge nikad nisu upoznali ni videli.

O, kako su divne moje uspomene na Aleksanderplac! Haenschene, znaš li ti šta je Aleksanderplac? Mesec i po koji sam tamo provela ostavio je sede na mojoj glavi i zategao mi nerve tako da nikad neću moći da se opustim. A ipak se jedno malo sećanje na to mesto izdvaja kao cvet u mom pamćenju. Između pet i šest već se bilo sasvim smrklo – kasna jesen, oktobar, i u ćeliji ni tračka svetlosti. U ćeliji od jedanaest kubnih metara nisam mogla da radim ništa drugo do da ležim na krevet-dasci, stešnjena između neopisivih komada nameštaja, i da poluglasno deklamujem Moerikea usred paklene muzike vozova koji su stalno prolazili preko nadvožnjaka, drmusali ćeliju i bacali crvene senke iznad klepetavog prozora. Posle deset sati uveče pakleni koncert je počeo da jenjava i ubrzo se sa ulice začula sledeća mala epizoda. Najpre mrgodni ljudski glas koji kao da doziva i opominje, a onda glas osmogodišnje devojčice koja je očigledno pevala neku dečju pesmicu dok je skakala i pocupkivala naokolo i istovremeno se smejala srebrnim smehom, jasnim kao zvono. Mogao je to biti neki umorni i mrzovoljni zatvorski čuvar koji opominje ćerku da je vreme za spavanje. Gotovo sam videla lepršanje njene suknjice i tanke, razigrane nožice. U pocupkujućem ritmu njene pesme, u njenom bisernom smehu bilo je toliko bezbrižne, pobedničke ljubavi prema životu da je celu sivu, sumornu zgradu Centralne policije obavio srebrnasti veo izmaglice. Kao da je vazduh moje smrdljive ćelije najednom ispustio miris tamnocrvenih ruža… Eto kako čovek uvek može da pronađe malo sreće ne ulicama i kako nas nešto uvek podseća da je život divan i bogat.

1*Henšene, ne možeš ni da zamisliš kako je nebo danas bilo plavo! Možda je bilo isto tako plavo i tamo gde si sad, u Lešnom? Pre nego što su me uveče zaključali, opet sam, kao i obično, izašla na pola sata da bih iz kantice zalila malu leju sa cvećem (svojim rukama sam zasadila dan i noć, nezaboravak i floks) i još malo prošetala po bašti. Taj sat pre zalaska sunca ima svoju magiju. Sunce je još pržilo, ali rado sam dozvolila njegovim kosim zracima da me peku po vratu i obrazima kao poljubac. Topao vetrić komešao je žbunje kao šapat koji obećava da će sveže veče uskoro ublažiti vrelinu dana. Na nebu, koje je bilo treperavo i svetlucavo plavo, visoko gore gomilale su se dve formacije oblaka, a sasvim bled polumesec lebdeo je između njih kao u snu. Laste su, u punoj formaciji, već počele svoj večernji let i oštrim šiljatim krilima sekle su plavu svilu prostora na komadiće, jurcale tamo-amo, prestizale jedna drugu uz prodorno kliktanje i nestajale u omamljujućim visinama. Stajala sam tamo, glave nagnute unazad, s kanticom za zalivanje koja je kapala u mojoj ruci, i osećala snažnu želju da uzletim u to vlažno, svetlucavo plavetnilo, da se kupam u njemu, da ga ustalasam, da se potpuno raspršim u kapljice i nestanem.* Mislila sam na Moerikea; sećaš se:
O reko, moja reko u zraku jutarnjeg sunca
primi sad, primi jednom
čežnjivo telo,
poljubi grudi i obraz!
Nebo plavo i čisto kao deca,
gde talasi pevaju,
nebo u tvojoj duši,
o pripusti me u njega!
Uranjam duhom i čulima
u sve dublju plavet
i ne mogu da dosegnem!
Šta je tako duboko, duboko kao ovo?
Samo ljubav koja,
nikad smirena, nikad ne smiruje
u svojoj promenljivoj svetlosti…

R.

Molim te, Haenschene, nemoj se povesti za mojim rđavim primerom i postati brbljiv kao ja. Neće mi se to više dogoditi, obećavam!!!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:42


Treće pismo je upućeno Martchen, to jest Marti Rosenbaum, bliskoj ličnoj i političkoj prijateljici koja je igrala važnu, mada neupadljivu ulogu u levom krilu socijalističkog pokreta Nemačke tokom Prvog svetskog rata. Umrla je 1940. u Cirihu u nejasnim okolnostima.


bez datuma/

Draga moja Martchen,

Bila sam tako srećna posle jučerašnje posete. Bilo je tako divno, tako prijatno, i nadam se da će tako biti i danas i u nedelju. Za mene je to bilo veliko psihičko osveženje; nedeljama ću od njega živeti. Tako si me dobro ugrejala svojom blizinom, dušo draga. Vratićeš se uskoro, zar ne? Već jedva čekam tvoju sledeću posetu. To jest, ako još ostanem ovde. Ali ne treba da brineš za mene: sada se strogo pridržavam doktorovih uputstava i verujem da ću odavde izaći u dobrom zdravlju i snazi; još ćeš imati zadovoljstvo da me gledaš kako se borim i radim. A biće mnogo borbe i rada. Nimalo ne očajavam. Najdraža, kad situacija izgleda najbeznadežnija, istorija uvek ponudi najbolji savet. Kad ovo kažem, ni na um mi ne pada da propovedam udobni fatalizam! Naprotiv. Ljudi će morati da budu podstaknuti u najvećoj meri, a naša dužnost je da se svesno borimo svim svojim snagama. Hoću da kažem: sad, kad sve izgleda krajnje beznadežno, uspeh takvog svesnog uticaja na mase zavisi od elementarnih i duboko skrivenih opruga istorije. Iz istorijskog iskustva, kao i iz ličnog iskustva u Rusiji, znam da upravo onda kad sve izgleda beznadežno, nastupa potpuni preokret, koji je utoliko nasilniji. Nikad nemoj zaboraviti da smo vezani istorijskim zakonima razvoja i da ti zakoni nikad ne prestaju da deluju mada ne slede uvek one precizne, detaljne planove koje smo iscrtali. Zato visoko podigni glavu i ne gubi hrabrost. Grlim te svom svojom ljubavlju.

R.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:43

Pisma su preuzeta za Dissent magazin sa dozvolom izdavača, iz zbirke koju je objavio Benedict Kautsky (Rosa Luxemburg, Briefe an Freunde, Europaeische Verlagsanstalt, Hamburg, 1950).


Dissent, zima 1954.

Prevela Slavica Miletić
Izvor

1.Deo između zvezdica preuzet je iz: Kejt Evans, Crvena Roza, prevod Slobodanke Glišić, Fabrika knjiga, Beograd, 2017. Odlomak.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:44

Otvoreno pismo Eleni Ferante /ko god da bila

Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Frantumaglia-Book-Cover
Autorka iza pseudonima oduvek je tvrdila da njen identitet leži u njenom
stvaralaštvu. Pratila sam literarne tragove. Evo kuda su me odveli.


POŠTOVANA ELENA FERANTE,

Prošlo je dosta vremena od našeg poslednjeg kontakta. Bilo je to kada sam Vas intervjuisala za Njujork tajms decembra 2014. godine, putem imejla uz posredovanje Vašeg izdavača, naravno, jer Vas kao umetnicu odlikuje odsustvo isto koliko i književno prisustvo.
Još od 1992. godine, kada ste objavili prvi roman – Mučna ljubav (L’amore molesto), kojipredstavlja onespokojavajuće istraživanje ženske psihe – jasno ste stavili do znanja svojim urednicima u izdavačkoj kući „Edicioni E/O“ da se nikada nećete pojaviti u javnosti. Rekli ste im da ne želite da gostujete na književnim večerima niti da se pojavljujete na televiziji; želite da delo govori za sebe. A kad odlučite da odgovarate na pitanja, učinićete to isključivo onako kako Vama odgovara – pisanim putem.
Niste objavili ništa čitavu deceniju nakon sjajnog kritičarskog prijema debitantskog romana. Kad ste se ponovo pojavili 2002. i 2006. godine sa dva tanka, izražajno realistična romana o junakinjama koje prolaze kroz teške i bolne životne trenutke, Dani napuštenosti1 i Izgubljena kći (La figlia oscura), ostali ste verni svom zavetu. Uporno odbijanje da se predstavite javnosti činilo se hrabrim gestom s obzirom na eksplozivni rast društvenih medija, a još hrabrijim kad ste nakon objavljivanja napuljske tetralogije, koja prati dve devojčice rođene u siromaštvu posleratnog Napulja, postali prava svetska superzvezda. Kad se sve sabere, objavili ste više od 1600 stranica za tri godine, od 2011. do 2014. Complimenti!
Strateški ste ćutali čak i nakon senzacije koju je u jesen 2016. izazvao italijanski istraživački novinar Klaudio Gati objavivši pretpostavku da se iza Vašeg pseudonima krije osoba po imenu Anita Raja, bibliotekarka u penziji koja honorarno prevodi za Vašeg izdavača s sedištem u Rimu. U svom detektivskom poduhvatu, Gati je pročešljao finansijske izvode i katastarske knjige, te otkrio da se Raja obogatila baš u vreme kad su Vaši napuljski romani postajali međunarodni bestseleri. Kad je njegova priča istovremeno objavljena u magazinu Njujork rivju ov buks i francuskim, italijanskim i nemačkim časopisima, čitaoci su žestoko branili Vaše pravo da ostanete anonimni. Bilo je to vreme velikog emocionalnog naboja. Gatijeva priča je izašla u javnost mesec dana pre nego što je Donald Tramp porazio Hilari Klinton, kada se pravednički gnev žena veoma osećao u vazduhu, te su neki anglofoni čitaoci pokušaj razotkrivanja identiteta protumačili kao nasilje; nekoliko njih ga je čak uporedilo sa činom seksualnog nasilja.
Čak se ni tad nisam posve iznenadila što se uopšte niste oglasili. Ni ranije niste sebi dopustili da reagujete na nagađanja u vezi sa Vašim identitetom, nagađanja koja su izazvala različite optužbe na račun seksizma. Razni italijanski književni detektivi (i naučni istraživači koji su uz pomoć računarskih programa analizirali prozne stilove) već godinama sugerišu da bi Domeniko Starnone mogao biti pisac Vaših knjiga. On je takođe i Rajin suprug i jedan od najznačajnijih živih italijanskih romanopisaca – po meni, jedan od najboljih – baš kao i plodan scenarista koji piše za italijansku filmsku i televizijsku industriju, kao i dugogodišnji kolumnista, nekadašnji urednik kulturne rubrike komunističkog dnevnog lista Il Manifesto.
Naravnao da su Vaši odani čitaoci bili silno uvređeni i samom pomisli da iza Vašeg stvaralaštva stoji muškarac. Ta ideja – da ako ste anonimna ali i izuzetno uspešna žena, mora biti da ste muškarac – kao da je govorila o italijanskoj seksističkoj kulturi isto koliko i o Vašem stvaralaštvu. Zapravo, nije da niste ništa rekli u vezi sa Starnoneom. U našem razgovoru rekli ste mi da Starnone ima pravo što mu je prekipelo da neprestano poriče da je Elena Ferante, te da se osećate krivom što ste uzrok narušavanju njegovog mira i privatnosti. No, odbili ste da razrešite misteriju. „Moj identitet, moj pol“, napisali ste mi – što je do sad već poznati zagonetni refren – „može se otkriti u onome što napišem“.
Sigurna sam da nisam jedina koja se vraća Vašim romanima u ovom trenutku kada je ekranizacija Moje genijalne prijateljice, 2 prvog napuljskog romana, dospela na kanale HBO i RAI, italijansku državnu televiziju. Iako me ne raduje da vidim kako likovi koje tako dobro poznajem poprimaju specifična lica i tela, nestrpljivo čekam da pogledam seriju. Ali šta sa Vama, Elena? Šta sa bestelesnom autorkom koja stoji iza tih tekstova, autorkom koju imam utisak da dobro poznajem, a o kojoj, opet, znam tako malo? Da, izabrali ste odsustvo. Ali dok ponovo iščitavam Vaše romane i prolazim kroz Vaše sabrane intervjue, smatram da iako se uporno trudite da ostanete nevidljivi, istovremeno nas pozivate da nastavimo da istražujemo. Možda smo zaštitnički nastrojeni prema Vama – halabuka koja se podigla oko Gatijevog razotkrivanja Vašeg identiteta Vam je svakako dodelila novu ulogu, ulogu žrtve – ali istini za volju, i Vi pomalo volite da izazivate.
I uspeli ste da postignete izuzetna ostvarenja. Vaši napuljski romani su upečatljiva saga o ženama koje u dvadesetom veku krče sebi put koji ih izvodi iz sveta radničke klase njihovih majki i pronalaze mesto u novom svetu. Uvek se iznova divim kako ste uspeli da odnos između spisateljice-naratorke Elene Greko, čiji je nadimak Leni, i njene prijateljice Lile Čerulo tako duboko ukorenite u surovu svakodnevicu svojstvenu Napulju, kao i u pojedinosti iz italijanske istorije, politike i društva, a da nas pritom ponesete dramom koja se doima tako univerzalnom, tako prisnom svakom čitaocu.
Ali znatiželja koju ste izazvali me je takođe potakla da tražim odgovore na pitanje drugačije vrste: o prirodi autorstva, o fluidnosti identiteta pojedinca, o prožimanju života i umetnosti, o pretpostavkama koje se tiču roda i književnog autoriteta. Ova krupna pitanja samosvesno ste utkali u napuljske romane, strukturisane kao priča u priči, koje kazuje Elena, sada u sedmoj deceniji, dok se osvrće na deo života nakon što je saznala da je Lila nestala. Decenijama pre toga, Elena, naratorka i Vaša imenjakinja, preduhitrila je Lilu objavivši knjigu inspirisanu nečim što je Lila napisala kao devojčica. Književna karijera Elene Greko, nameće se zaključak, krunisana je upravo romanima koje čitamo. Lila nadahnjuje, Elena piše – čija je, onda, priča?
Dalje razmišljanje o ovim knjigama dovelo me je do toga da smatram da se one u suštini bave aktuelnom i bezvremenom temom: prisvajanjem tuđe imaginacije. Ko je ovlašćen šta da kaže u književnom delu? Ko kontroliše priču? Pa, zatim: Kako da mi čitaoci reagujemo na Vaše delo kad nismo sigurni ni ko ste niti da li ste jedna osoba, bilo muškarac ili žena? Pozdravljeni ste kao neprikosnoveni glas ženskog roda, te se stoga smatralo da se radi o jednoj, i to ženskoj osobi, i pročitavši sva Vaša dela i ja sam bila potpuno pod uticajem te
ideje. No, iščitavanje nešto obimnijeg štiva – uglavnom na italijanskom jeziku, jer tekstovi za koje smatram da su od presudnog značaja nisu prevedeni na engleski – odvelo me je u drugom pravcu. Odabravši odsustvo, verujem, izazivate nas da preispitamo valjanost ideje o nedvosmislenom ženskom autorskom glasu. I zaključila sam da niste baš tvorac – ili treba
da kažem tvorevina? – kakvu smo zamišljali.


NIJE U MOM STILU niti mi je cilj da prekopavam po Vašim finansijama. Divim se Gatijevim detektivskim veštinama, ali njegov pristup smatram prilično prizemnim. Tu se radi o strogo novinarskom poimanju dugotrajne, često suvoparne teorijsko-književne debate o autorstvu, koje, slično Gatiju, kaže: „Kako to misliš ’Je li autor mrtav?’ ili ’Je li autor društvena konstrukcija?’ Ma daj! Autor je onaj ko dobija honorar za autorska prava!“ Kopajući dalje, Gati
je otkrio da se Rajino poreklo – rođena je u Napulju 1953. godine, ćerka je napuljskog sudije i Jevrejke poljskog porekla koja je iz nacističke Nemačke izbegla u Italiju – ne podudara sa poreklom koje iznosite u Frantumaglia: putovanje jednog pisca, 3 knjizi Vaših sabranih pisama i intervjua koja se pojavila u dopunjenom izdanju te iste jeseni, 2016. godine. To ga je naljutilo. Razotkrivajući Vas, Gati Vas je optužio da lažete o svom poreklu.
No, bez obzira na sav trud, zar Gati nije krivo shvatio poentu? Zašto tragati za biografskim detaljima ako je glavni cilj poduhvata zvanog Elena Ferante da se delo odvoji od autora, te da se dosledno prikriju, odnosno da se prerasporede biografske činjenice? To se veoma jasno vidi u knjizi Frantumaglia. U Vašoj nedeljnoj kolumni u Gardijanu nedavno ste rekli da su rezultat Vaše prepiske „tekstovi koje uporedno s knjigama treba posmatrati kao fikciju ne toliko različitu od književne“.
Mislim, isto tako, da Gatijevi kritičari, koji ga optužuju da je tragajući za Vašim identitetom grubo narušio Vašu privatnost, takođe ne shvataju poentu. Na kraju krajeva, kao jedna od najslavnijih savremenih spisateljica na svetu, legitiman ste predmet istrage, hteli Vi to ili ne. A i niste se dosad baš ponašali kao književna Greta Garbo: Frantumaglia je čitava knjiga u kojoj razmatrate svoj pristup pisanju i izbor da ostanete anonimni. Može se tumačiti kao pokušaj da poljuljate reduktivne pretpostavke da književna proza, naročito konfesionalna proza iz ženskog pera, mora nužno biti ukorenjena u autobiografiji.
Pa, ipak, šta god mislili o Gatijevim metodama (koje nisu definitivno dokazale da je Raja Vi), verujem da obe znamo da je bio na pravom tragu kad je stigao pred vrata Rajinog i Starnoneovog stana u Rimu. I ovde su me pročitani tekstovi doveli do ključnog pitanja: Da li Gati i svi drugi greše što traže pojedinačnog autora? Već čujem kako književno-feministički Tviter turira motore, ali što više čitam to me više intrigira mogućnost da Starnone, zajedno sa Rajom, ima velikog udela u Vašim tekstovima.
Rekli ste da čitaoci Vaš identitet i Vaš rod treba da traže u Vašim tekstovima. To znači da ne treba da očekujemo da će to biti jednostavan, jednoobrazan identitet. Kad sam Vas 2014. pitala koja je Vaša protagonistkinja najbliža Vašem ličnom iskustvu i srcu (poput čuvenih Floberovih reči: Madame Bovary, c’est moi), Vaše reči su ostavile veliki utisak na mene:

Istina u mojim knjigama potiče iz mog vlastitog iskustva. Ali Leni i Lila zajedno su likovi koji su mi najsličniji. Ne po specifičnim životnim događajima, ne kao konkretne osobe sa sudbinom, nego u kretanju koje karakteriše njihov odnos, u samodisciplini jedne osobe koja se razbije u paramparčad svaki put kad se sudari sa neukrotivom imaginacijom druge osobe.
I toliko ste se trudili da istaknete kako „ne postoji delo koje nije plod tradicije, mnogih veština, neke vrste kolektivne inteligencije“. Rekli ste da je tužno što čitaoci „greše kad nipodaštavaju ulogu koju igra ova kolektivna inteligencija“ i fokusiraju se na autora kao „konkretnog, određenog pojedinca“.
Razume se, svi autori crpu inspiraciju iz knjiga kojima se najviše dive, a nadahnjuju ih i ljudi kojima su okruženi. U Vašem slučaju, književne elemente koji se kombinuju i preraspoređuju nešto je teže uhvatiti. Toliko čitalaca Vas je zamišljalo kao ženu koja u osami piše za svojim stolom, nastojeći da izdvoji nešto vremena i mentalnog prostora iz porodičnog života i posveti se kreativnom radu. Delimično smo se pronalazili u Vama, kao i u Vašim likovima, i činjenica da ste smatrani ženom piscem bila je presudna za ulogu žrtve koja Vam je dodeljena u reakciji na Gatijev članak, uprkos snazi Vašeg glasa i Vaše protagonistkinje. Vaši romani su nam pomogli da jasnije sagledamo sopstveni život. Ponekad smo osećali da možda razumete čak i naše najintimnije misli. Ali recite mi, da li smo upali u zamku? Svi osim najnaivnijih čitalaca veoma dobro znaju da je glas naratora uvek izmišljen. Ali šta se događa ako ste Vi, sama spisateljica, isto toliko izmišljeni koliko i Vaši likovi?
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:45

NE ZNAM MNOGO o Starnoneu i Raji, o njihovom životu niti karakteru niti kako i kada su se upoznali. No, njihove pojedinačne karijere svedoče o posvećenosti kreativnoj saradnji i zaokupljenosti nesigurnim granicama ličnog identiteta i autorstva. Rođen u Napulju 1943. godine, dečak iz radničke klase koji je postao nadareni učenik a potom i učitelj, Starnone je istaknuti italijanski majstor metafikcije, naslednik Itala Kalvina. U svojim četrdesetim je objavio prvi od četrnaest romana (od kojih su samo tri prevedena na engleski). Njegovi tekstovi obiluju samosvesnim autorima-naratorima muškog roda i nesložnim napuljskim porodicama. Jedan od njegovih scenarija govori o dvema ženama koje zamenjuju identitet. Međusobni odnos privlačenja i odbijanja između romanopisaca i njihove građe, način na koji proces pisanja književne proze transformiše i menja autora, jeste stalna Starnoneova tema. Zanima ga i uloga obrazovanja u društvenom napretku – što je takođe okosnica Vaših napuljskih romana.
Rajina strast, prevođenje, čin je koji zahteva kanalisanje jednog teksta i njegovo transformisanje u nešto što odiše svežinom i životom na drugom jeziku. Nije objavila mnogo pod sopstvenim imenom, s izuzetkom perceptivnih uvoda delima koje je prevela sa ne mačkog na italijanski. Ali naročito je posvećena delima autorke iz Istočne Nemačke, Kriste Volf, poznate po istraživanju života pod komunizmom u Istočnoj Nemačkoj i njenim feminističkim pre- osmišljavanjem priča iz stare Grčke. Raja je opisala Volfovu kao najprisniju
moguću mentorku, koja ju je povela „stazama kojima mi nikad ne bi palo na pamet da pođem. Do te mere da sam imala utisak da Kristini tekstovi izražavaju mene“.
U predavanju iz 2015. godine, Raja je govorila o tome da je Volfova zaokupljena „teškoćom da se kaže ’ja’“, izazovom da se priča obuhvati jednim glasom ili jednim licem – otud tendencija da u jednom te istom tekstu koristi prvo, drugo i treće lice. Roman Kriste Volf iz 1968. godine, Razmišljanja o Kristi T. (Nachdenken über Christa T.), koji je 2003. objavio „Edicioni E/O“ u Rajinom prevodu na italijanski, govori o ženi koja rekonstruiše život prijateljice
iz detinjstva nakon što prijateljica nestane. To je, naravno, ista okvirna priča kao u Vašim napuljskim romanima, u kojima Elena Greko biva nadahnuta Lilinim nestankom da istraži njihove isprepletene prošlosti. Naratorka Razmišljanja o Kristi T. kaže za Kristu: „Bila je – ekscentrična. Nikad nije uspela da uvidi granice koje, na kraju krajeva, svi imaju. Izgubila bi se
u svemu, bilo je samo pitanje vremena.“ Motiv koji se ponavlja u Vašim napuljskim romanima jeste Lila ophrvana, kako ih nazivate, epizodama „gubljenja margina“. Kao što ste napisali u Mojoj genijalnoj prijateljici: „Rekla je da se u tim prilikama konture ljudi i stvari najednom gube, nestaju.“
Kada je Volfova preminula, decembra 2011. godine, Raja i Starnone su na veb-sajtu izdavačke kuće „Edicioni E/O“ objavili komemorativni tekst u kome su otvoreno izrazili svoja osećanja i mišljenje. Napisali su da su tokom godina postali bliski prijatelji sa Volfovom i da je svaka njena knjiga koju je Raja prevela na italijanski

postala, nama dvoma, predmet višemesečne diskusije – prilika za razmišljanje, za učenje. Nije se radilo samo o strasti prema književnosti, želji da se savlada složeni tekst, radilo se o želji da poboljšamo način gledanja na svet, da pronađemo smernice kako da postanemo bolji ljudi. Ponajviše od svega, radilo se o potrebi za nekom vrstom etike, potrazi za prihvatljivim načinom života.

S vremenom je u njihovim očima, pišu dalje Raja i Starnone, Volfova postala vrhunski primer toga kako biti pisac i ljudsko biće. „Ona, to su njene knjige; njene knjige, to je ona“, napisali su. Takođe su rekli da je na njih dubok utisak ostavila uzajamna privrženost Volfove i njenog supruga, Gerharda, te da su u tom odnosu videli „neprevaziđeni uzor“ zaljubljenog, saradničkog i moralno angažovanog para.
Ovaj me je komemorativni tekst zaintrigirao. „Par je takva jedna složena, zapenušana mešavina“, napisali ste u Danima napuštenosti. Da li je moguće da ste se Vi, Elena, začeli kao tema sličnih plodnih diskusija između Raje i Starnonea? Možete se predstavljati kao povučena spisateljica koja želi da izmakne neumoljivoj medijskoj sili. Ali možda ste složena kreacija – feministički nastrojena spisateljica stvorena imaginacijom drugih pisaca, pri čemu
je gotovo sigurno da se na čelu poduhvata nalazio tandem Starnone i Raja, a može biti da se umešao još poneki pisac.
Na ideju o Starnoneovom učešću došla sam nehotično, pažljivim iščitavanjem njegovih romana, a ne iz bilo kakve želje da narušim ugled ili kredibilitet koji uživate kao ženski pisac. I naravno da nisam prva koja navodi njega ili sugeriše da se radi o saradništvu. Od početka sudeluju u pisanju Vaših knjiga. I Vi sami nas navodite na mogućnost da su knjige nastale kao rezultat saradnje, ističući u Frantumaglia „izrazito složeni, bestelesni organizam“ koji
se nalazi na stranicama Vaših romana, „i koji se sastoji od mene koja pišem i, recimo, Leni, kao i od mnogobrojnih ljudi i stvari o kojima ona priča“.
Potraga za Elenom Ferante, kako sugeriše Vaš naglasak na gubitku granica, ne mora da uključi i jasno razgraničavanje koautorskog procesa – upravo suprotno. Mi, čitaoci, možda nikad nećemo saznati preciznu podelu rada koji je utrošen na stvaranje Vas, autora, isto kao što ne možemo jasno odrediti od čijeg roditeljskog DNK potiču pojedine osobine deteta. Možda ste nastali kao eksperiment, u tri tanka romana koja niste želeli da budu svrstana u
poznatu literarnu nišu „ženske književnosti“, koja obično privlači nezajažljivu medijsku pažnju koje se ne možete otresti. Eksperiment se, možda, nastavio kad ste počeli da se bunite protiv književnih konvencija i odbijate da pišete onakve tekstove kakvi se očekuju od žene, isto kao što to čini i Elena Greko u Vašim napuljskim romanima.
Pisanje kao Elena Ferante mi se čini kao metafizički poduhvat, književna igra najvišeg ranga. Ali je ujedno i opsežno istraživanje toga šta znači pisati kao žena, biti shvaćena kao ženski pisac – i kakav se širok spektar mogućnosti može otvoriti kada se podriju naše pretpostavke o identitetu autora. Možda Vi, konstrukcija zvana Elena Ferante, težite da osujetite pokušaje klasifikacije koji kompleksan književni poduhvat prečesto sabijaju u granice ili ga svrstavaju u kategorije.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:45

OD DŽORDŽ ELIOT do Kolet, koja je pisala bestselere pod muževljevim imenom, žene su tokom istorije koristile muške pseudonime da bi objavile svoja dela. Raja istražuje ovu pojavu 1997. godine pišući uvod italijanskom prevodu romana Kriste Volf iz 1979. godine, Bez mesta. Nigde4 koji govori o dvoje pesnika koji su izvršili samoubistvo: Hajnihu fon Klajstu i Karolini fon Ginderode, ženi koja je početkom devetnaestog veka pisala pretvarajući
se da je muškarac. „U borbi protiv bola postojanja“, piše Raja o teškom položaju u kome se Fon Ginderodeova nalazila kao žena u muškom društvu, „Karolina ne vidi drugu mogućnost nego da postane muškarac [...] da se odrekne vlastitog identiteta.“ Ako je „cena glasa, reči, pisanja, umreti kao žena u očima društva“, ona je spremna, „jer potreba da se izrazi toliko je velika da čak i sopstvena eliminacija izgleda kao prihvatljivo sredstvo“.
Vi ste obrnut slučaj. Uzeli ste žensko ime, a rešili ste da izbrišete svaku vezu sa bilo kojom konkretnom, postojećom ženskom osobom na svetu. Ako muški autor igra ikakvu ulogu u Vašem nastanku, što je zaključak do kojeg sam došla, veoma je teško odrediti da li on ima glavnu ili sporednu reč. Italijanski književni detektivi koji su do najsitnijih detalja poredili Vaše delo sa Starnoneovim – Luiđi Galela, srednjoškolski profesor, a svojevremeno i književni kritičar, prvi je započeo taj trend, a nedavno mu se pridružio književni kritičar Simone Gato – nisu se bavili širim implikacijama. Samo su postavili hipotezu da je Starnone Vi. Ali hajde da razmotrimo dokaze.
Zagonetne sličnosti neočekivano se pojavljuju između Vašeg debitantskog dela, Mučna ljubav, čiji je pripovedač ćerka skrhana bolom nakon majčine smrti, i Starnoneovog romana Ulica Đemito (Via Gemito), koji je objavljen osam godina kasnije. Pripovedač njegovog romana je odrastao sin mučen osećajem krivice, jer njegov zlostavljački nastrojen otac smatra da su ga porodične obaveze sprečile da postane umetnik. Slične su pojedinosti opisa
stanova u kojima obitavaju ove dve porodice u Napulju dok protagonisti oba romana pronalaze očeve skrivene kutije sa slikama obnaženih žena. Ako se odvija kreativni razgovor, započeo je pričom jedne žene, Delije u Mučnoj ljubavi, koja ucveljena i dezorijentisana tumara ulicama Napulja.
Razgovor se još upadljivije nastavlja između Vašeg drugog romana, Dani napuštenosti i Starnoneovog romana Veze (Lacci) iz 2014. Uporedo čitati komplementarne priče o mužu koji ostavlja suprugu zbog mlađe žene znači posmatrati kako se odvija fascinantan dijalog o braku – jedan roman, Vaš, ispripovedan je glasom supruge koja doživljava emocionalni slom; dok se drugi, Starnorneov pojavljuje kao neka vrsta nastavka ispričanog dvanaest
godina kasnije u retrospektivnom kaleidoskopu višestrukih perspektiva. A u Starnoneovom romanu iz 2016. godine, Trik, protagonista doživljava vlastitu verziju Lilinog „gubljenja margina“.
Dok sam pokušavala da rešim zagonetku ovih unakrsnih upućivanja, u ruke mi je dospeo još jedan Starnoneov roman – i doneo mi je pravo otkrovenje. U jesen 2011. godine, kada se Vaš prvi napuljski roman, Moja genijalna prijateljica, pojavio na italijanskom, Starnone je objavio Erotsku autobiografiju Aristidea Gambije (Autobiografia Erotica di Aristide Gambía) (koji nije preveden na engleski). Ovaj roman, soba sa ogledalima od 456 stranica, pisan uglavnom sračunato nespretnom prozom, jeste Starnone u svom najkomplikovanijem metafikcijskom izdanju – i podjednako ga je lako ukratko prepričati koliko i opisati neku grafiku M. K. Eshera. Ali roman, u kome se Vi zapravo pojavljujete kao lik – odnosno kao duh – i te kako govori i o Vama.
Erotska autobiografija između ostalog je i vrtoglavo promišljanje o tome da li muškarac može ubedljivo pisati o ženama i žene o muškarcima. Započinje kao slikovita priča o seksualnom životu Aristidea Gambije, seksualno nezajažljivog sredovečnog izdavača. Čitala sam s mukom, ali sam istrajala, da bi se nakon više od 350 stranica desilo nešto izvanredno: seksualno nabijena priča se preokreće i postaje promišljanje o tome ko je stvarni autor prethodnih stranica – i, ako je moje tumačenje ispravno, o Eleni Ferante u ulozi katalizatora pripovedačeve želje da zakomplikuje uobičajene pretpostavke o imaginativnom autoritetu.
Sedamdeset stranica pre kraja knjige, pripovedač – koji je, baš kao i Starnone, autor autobiografskog romana pod naslovom Ulica Đemito – doživljava nalet inspiracije. Po primitku svežnja stranica od nepoznate spisateljice, odlučuje da se udalji od svoje uobičajene građe, te da umesto o muškarcima koji zalaze u godine piše „priče o životima žena“ i o „borbi [...] da se postane nova žena“ s kojom se suočava naraštaj žena koje žele da iza sebe ostave svet radničke klase svojih majki. Zar ova priča nije okosnica Vašeg napuljskog kvarteta?
Dve godine prolaze u mukotrpnom naporu i, u sopstvenim očima, neuspehu da stvori ženske likove. Bezuspešno pokušava i da nađe spisateljicu koja mu je poslala stranice teksta. A tada počinje da zvoni telefon: novinari zovu da pitaju da li je on Ferante, a on eskivira njihova pitanja – baš kao što se desilo Starnoneu u stvarnom životu. Počinje da čita Vaše rane romane i potpuno im se predaje, te uskoro počinje da pretpostavlja da biste Vi, Elena, mogli da budete nepoznata spisateljica. „Ostavila je one stranice za mene samo da bi dokazala, ironično, koliko imamo dodirnih tačaka. To je književna igra. Šarada: Da želim da razumem, razumeo bih, a ako ne, ne“, kaže on. Ovaj uvid ne pomaže mu da prebrodi stvaralačku krizu, ali kao da mu se nakon toga otvaraju vidici o tome kako da pristupi rešavanju krize.
Mora da prevaziđe tradicionalna predubeđenja o tome koja građa priliči muškarcima, a koja ženama, razmišlja u sebi. Prekipelo mu je već da poriče da je on Vi, a prekipelo mu je i da sluša kritičare koji smatraju „da dva veoma različita pisca, jedan muškarac sklon ironiji, a drugi žena sklona dubokim osećanjima, mogu imati nešto zajedničko.“ Umesto toga mora se izboriti sa doživljajem koji je više emotivne prirode. Taj doživljaj se javlja uporedo sa shvatanjem zašto nagađanja o muškom autorstvu izazivaju bes kod Vaše verne publike.
Sve te Vaše knjige, smatra on:

nisu samo književni korpus, već i pravo telo žene, te je njihovo čitanje – što očekuje i sama autorka – neka vrsta intimnogkontakta. A mnogim ljudima i sama pomisao na
to da ruke ne zavlače u gaćice Elene Ferante već u moje bila je stvarno odvratna. A i ja lično – spremno priznajem – ako bih otkrio da grešim i ako bih u budućnosti imao neoboriv dokaz da je Ferante muškarac, a ne žena koja me sada ozbiljno privlači, pa, osetio bih makar iskru gađenja.
Ovo me je nasmejalo dok sam čitala. Preda mnom se nalazila najžučnija debata o Vama i Vašem pisanju – Da li čitalačka reakcija na delo treba da zavisi od shvatanja autorovog roda, i ako da, kako? – propuštena kroz filter seksualno nabijenog razmišljanja koje je zaštitni znak Starnoneovog pripovedača. Da li je to kamen iz Rozete ili prljavi metafikcijski vic?
Ovaj muški pripovedač, u mukotrpnom nastojanju da izađe na kraj sa sopstvenim uskogrudim načinom razmišljanja i ograničenjima kao pisca, čudi se kako je pomešao autorku i njene likove, te „osetio ženu koja je odabrala te reči, koja je sastavila te rečenice, koja je pisala i prerađivala tekst“, ženu koja se činila „bliskom, dostižnom“. Više nego ikada svestan sopstvenog neuspeha u kreiranju ženskih likova, shvata „da je imaginacija jedna velika zbrka, da su književne forme jedan veliki haos, da je pisanje jedna halucinacijska mašina“. Na kraju romana pisac je i dalje u blokadi. Razmišlja o tome da priču o seksualnom životu
Aristidea Gambije napiše iz perspektive dve različite žene – „jedne sarkastične, a druge radoznale, a onda obe pobesnele, a zatim mazne“. Onda odustaje od te zamisli.
Uprkos tome što pripovedač u ovom romanu priznaje poraz, zamisao bazirana na preplitanju ženskih perspektiva realizuje se u drugom romanu, naslovljenom Moja genijalna prijateljica, da bi u kratkom razmaku usledile još tri knjige o toj borbi da se postane nova žena. Ne mogu ni da zamislim kakva je alhemija bila na delu tokom pisanja Vaših napuljskih romana. Starnoneove akrobacije u Erotskoj autobiografiji samo su produbile moje uverenje
da je učestvovao u stvaranju Vas. Uporedo s tim, Vaša razmišljanja u delu Frantumaglia sugerišu koliko je ograničavajuća pretpostavka da imaginacija muškog pisca nužno mora stajati iza složenog lika kao što ste Vi. Čini se da preispitivanje refleksivnih stanovišta o muškom i ženskom spisateljstvu čini okosnicu zajedničkog poduhvata koji, ako sam Vas razumela, proširuje autoritet ženskog pisca na fascinantno nove načine.
„Retko se sreću komentari koji prate trag uticaja ženskog pisca na delo muškog pisca“, rekli ste u intervjuu za Veniti fer 2015. godine. „Kritičari ne komentarišu, sami pisci ne komentarišu.“ Štaviše, primećujete da je „muška kolonizacija naše imaginacije“ jedna „nesreća“ koja je već odavno zadesila ženske pisce i publiku. No, na mene je najveći utisak ostavilo to što u nastavku kažete da ono što je nekada bila nesreća danas je izvor moći: žene „znaju sve o muškom sistemu simbola“, ali muškarci „većinom ne znaju ništa o našem sistemu, a ponajmanje o tome kako se restrukturirao pod udarcima koje nam je zadavao svet“.
Muškarce „čak i ne zanima“ da saznaju više, napominjete, ali meni se čini da znate da su neki muškarci zapravo duboko zainteresovani. A u nastojanju da iskujete ovaj „novi način davanja glasa ženskom iskustvu“, što je izraz koji je Anita Raja upotrebila pišući o Kristi Volf – zar ima boljeg partnera od prevodioca čija umetnost, kaže Raja, „znači uspostavljanje intenzivnog odnosa koji se u potpunosti odvija u okviru pisane reči [...] između dva iskaza
koji su po prirodi izrazito lični“?
Svi književni stvaraoci u sebi sadrže mnoštvo. Pisci pišu da bi otkrili sebe, ali i da bi sakrili sebe. „Znam da moje knjige mogu biti jedino ženskog roda“, napisali ste. „Ali takođe znam da je apsolutno ženski (ili muški) rod nezamisliv. Mi smo tornada koja kupe krhotine najraznovrsnijeg istorijskog i biografskog porekla.“ Bez obzira na to ko piše pod Vašim imenom, Elena, Vaše delo ne gubi ništa od svoje uverljivosti, ništa od svoje snage. Ponekad se vraćam na poslednji pasus Priče o izgubljenoj devojčici, 5 poslednjeg u nizu napuljskih romana. Leni je ponovo ušla u trag Lili. „Za razliku od priča, stvarni život, kad prođe, naginje
ka nejasnoći, a ne jasnoći“, smatra Leni. Upravo to i ja osećam nakon čitanja Vaših knjiga. To je fikcija koja nudi jasnoću. Stvarni život, proživljeno iskustvo koje možda pokreće imaginaciju, ostaje zagonetka.


(Sa engleskog prevela Nataša Kampmark)
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:47

Jingerovo pismo Ivi Andriću
Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Andri%25C4%2587%2BJinger
Krajem 1967. godine jugoslovenski nobelovac Ivo Andrić je dobio pismo iz mesta Vilflingen: "Dragi gospodine Andriću, u novinama sam pročitao da vam je rođendan, pa sam pitao izdavača Karla Hanzera za vašu adresu. Za uspomenu na zajedno provedene sate želim vam naknadno srećan rođendan kao i sve najbolje u novoj godini. Vaš Ernst Jinger."

Na razglednici je bila slika francuskog botaničara Pjera Žana Fransoa Turpina, a Jinger je još dodao adresu jednog od njegovih kolega iz studentskih dana, kad je studirao zoologiju u Lajpcigu, i koji je tada živeo u Beogradu, uz molbu Andriću da ga pozdravi ako ga slučajno zna. Dakle, sveukupno samo četiri rečenice, međutim one sadrže jedan ceo vek. Jingerova razglednica je priča o laži, strahu, moći, pokornosti, gnevu, stidu i ulozi intelektualca u diktaturama dvadesetog veka. Jingerovo pismo se čuva u Srpskoj akademiji nauka u Beogradu, u Andrićevom fondu, i do sada je bilo nepoznato u Nemačkoj. Kada se krajem osamdesetih godina u Beogradu vršila katalogizacija ostavštine jugoslovenskog pisca koji je umro 1975, taj dokument je dobio broj "I.A. 2454", međutim on je spavao duboki san u arhivi. U Jingerovoj ostavštini u nemačkom literarnom arhivu u Marbahu ne čuva se Andrićev odgovor, jer Andrić, koji je inače vrlo pomno vodio korespondenciju, nije Jingeru odgovorio ništa. Nije imao želju da se seti "zajedno provedenih sati" sa Jingerom – i imao je za to dobre razloge.

Jinger i Andrić su se upoznali preko jednog sumnjivog posrednika: U junu 1940. "krunski jurista Trećeg rajha" Karl Šmit ("Firer brani pravo") napisao je Jingerovoj ženi Greti: "S vremenom sve više volim Andrićeve novele (...). Uskoro ćete dobiti primerak." Godinu dana pre toga izašle su Andrićeve priče u nemačkom prevodu, tačno kada je Andrić počeo da radi u Berlinu. Andrić je godinama bio zamenik jugoslovenskog ministra spoljnih poslova i bio je poslanik Kraljevine Jugoslavije u Nemačkoj od aprila 1939. Njegov glavni zadatak je bio da izgradi dobar odnos sa nacistima, tako da Jugoslavija ne bi bila uvučena u rat. Upravo njega su poslali u Berlin jer su činovnici Hitlerovog Rajha u Andrića imali poverenja. Andrić je bio desna ruka jugoslovenskog premijera Milana Stojadinovića, za koga se smatra "da je gajio simpatije prema nacistima". Ali ipak je to bio jedan čudan susret, kad je Adolf Hitler 19. aprila 1939. prvi put primio novog jugoslovenskog poslanika, jer Andrić ne samo da se u mladosti družio sa Gavrilom Principom, koji je kasnije ubio austrijskog nadvojvodu Franca Ferdinanda, nego je čak sam Andrić bio jedan od ideologa pokreta atentatora. Hitler u svojoj knjizi Moja borba, koja je, kao evergrin, opet objavljena, piše o ubici habsburškog prestolonaslednika kao o "slavenskom fanatiku".

Međutim, kad Hitler prima Andrića u Novoj kancelariji Rajha, on se rukuje upravo sa jednim od tih "slavenskih fanatika" godine 1914, koji je posle Sarajevskog atentata nekoliko godina proveo u austrijskom zatvoru i koji je, kao i Hitler, odrastao kao podanik Habsburške imperije. U Berlinu Andrić brzo ostvaruje kontakte. Bio je u kontaktu sa Arnom Brekerom, a Gering, sa kojim je u svojoj funkciji pregovarao o dostavi 200 vojnih aviona za jugoslovensku armiju, pozvao ga je na premijeru jednog propagandističkog filma o ratnom vazduhoplovstvu. U Berlinu je upoznao i Karla Šmita: "Na Uskrs nas je ovdašnji jugoslovenski poslanik Andrić pozvao kod sebe, i ispostavilo se da je izvanredno načitan i dobro poznaje vašu knjiguNa mermernim liticama", piše Šmit 1940. godine Jingeru. Šmit opisuje Andrića kao "kosmopolitu oko 40-45 godina; od 18. do 21. godine bio je u zatvoru i napisao je o tome knjigu u kojoj se vidi da je talentovan pisac".

U junu, kad se Jinger upravo nalazio u Francuskoj učestvujući u borbama nemačkog pobedničkog blickriga, Šmit mu preporučuje da u trenucima odmora pročita Andrićeve novele: "Novele su na neki čudan način ‘same za sebe’ (...) ništa ne traže od čitaoca, ne obraćaju mu se direktno, mada su pune dobrote, možda čak i ljubavi." Posle nekoliko pisama Jinger je već spreman za lektiru. U decembru 1940. piše Šmitu da sa zadovoljstvom čita Andrićeve novele i piše o Andrićevom stilu: "Ovde se približavaš zonama intarzije, uloženog truda, koji u oazama dostiže vrhunac."

Malo kasnije nemački vojnik i pisac upoznaje lično jugoslovenskog diplomatu i pisca, i to je taj susret na koji se Jinger nadovezuje četvrt veka kasnije u tekstu razglednice. Međutim, zašto je on uopšte napisao nešto Andriću 1967? Da li je pročitao memoare Arnoa Brekera, u kojima se skulptor takođe priseća susreta sa Andrićem? Sigurno je da je Jinger želeo da obnovi kontakt sa Andrićem – to se vidi po tome što je pečatom dodao svoju adresu, nagovestio da možda imaju zajedničkog prijatelja u Beogradu, i čestitao mu i rođendan i Novu godinu. On je svakako želeo da se dopisuje za jednim zanimljivim intelektualcem. Nije mogao ići dalje u pismu jer bilo je bitno održati formu među ljudima istog ranga – na kraju krajeva, u ovom slučaju situacija je bila takva da se prorok obratio proroku ili brdo brdu.


Međutim, Andrić nije hteo da se seća. Njegova misija u Berlinu propala je 1941, mada nije on bio kriv. Hitler je pojačao pritisak na Beograd da se pridruži nemačko-italijansko-japanskom paktu, i na kraju je Jugoslavija pristala, u nadi da na taj način neće doći do okupacije: 25. marta 1941. bio je potpisan ugovor. Ali samo dva dana kasnije srpski oficiri, koji su bili protiv pakta, organizovali su puč uz podršku britanskih i sovjetskih tajnih službi. Hitler se razbesnio i naredio da se Jugoslavija uništi. Pučisti u Beogradu su pokušavali da spasu ono što se više nije dalo spasti, i naredili su Andriću da Berlinu stavi do znanja da se Jugoslavija i dalje drži prohitlerovskog kursa. Međutim, Ernst fon Vajceker, državni sekretar Ministarstva spoljnih poslova koji je za vreme njegovog boravka u Berlinu često imao posla sa Andrićem, imao je stroge naredbe od ministra spoljnih poslova Ribentropa. Petog aprila 1941, dan pred bombardovanje Beograda, Vajceker beleži: "U toku poslednja dva dana jugoslovenski poslanik je nekoliko puta pokušao da razgovara sa mnom. Ali pošto imam naredbu da ga ne primam, nisam ga primio." Osim toga, on piše: "Jugoslovenski poslanik se 4. i 5. aprila tri puta prijavio na razgovor. Po naredbi ministra spoljnih poslova Rajha, svaki put sam javio da nisam tu."

Andrić i stotine drugih jugoslovenskih diplomata u Nemačkoj, kao i u svim drugim zemljama koje je Nemačka okupirala, proveo je nekoliko nedelja u pritvoru u hotelu na Bodenskom jezeru, pre nego što je u specijalnom vozu stigao u Beograd, gde ih je već na stanici dočekao Gestapo. Mnogi su odmah bili vraćeni u nemačke konc-logore, ali Andrić je bio među onima koji su pušteni na slobodu. Dok je Jinger u okupiranom Parizu pisao dnevnik, Andrić je u okupiranom Beogradu unajmio sobu, potpuno se povukao i napisao do kraja okupacije tri romana, među njima i Na Drini ćupriju, roman koji je kasnije bio preveden na mnoge jezike i za koji je dobio Nobelovu nagradu. Kad su se Nemci krajem 1944. povukli, u Beogradu su preuzeli vlast Titovi partizani. Desetine hiljada pravih ili navodnih protivnika novog poretka bili su streljani, nestali su u logorima, zatvorima, podrumima u kojima su se vršile torture. Andrićev status bio je nejasan, jer ceo Beograd je znao za njegovu prošlost, dakle da je on bio verni sluga jugoslovenske kraljevske diktature, a Titovi komunisti su baš takve ljude proganjali i bacali u zatvor.

Ali pisac se brzo promenio, i to na radikalno oportunistički način: Njegova ekselencija dr Andrić, kraljevsko-jugoslovenski diplomata u Hitlerovom Berlinu, naglo se pretvorio u druga Ivu, vrednog govornika agitpropa, koji je obilazio komunistička gradilišta i hvalio Tita i Staljina. "Gde god naši ljudi rade i misle, stvaraju i grade, raste večna slava Titovog dela i imena", pisao je Andrić u ono vreme, kad su njegovi tekstovi bili puni ideološke štukature. U ličnim zapisima tih godina koji su objavljeni tek posle njegove smrti, pisao je sasvim drugačije, ali Ivo Andrić postao je član Komunističke partije i držao se partijske linije. Nekadašnji komunistički ministar i kasniji disident Milovan Đilas napisao je 1977. članak koji je izašao u "Zidojče cajtungu". Napisao je tada da mu se Andrić javio kad su komunisti preuzeli vlast i da je imao molbu. Jugoslovenska armija je organizovala izložbu ratne fotografije; jedna od slika pokazuje Andrića na ceremoniji potpisivanja pakta kojoj je prisustvovao i Hitler. "Vidite, ta izložba. Moja slika visi tamo... Ljudi to mogu svakako da shvate. Neprijatno je to danas, posle toliko vremena", rekao je Andrić, tvrdi Đilas. Đilas je odmah shvatio. "Nazvao sam nadležnog druga iz političkog odeljenja armije i dogovorili smo se još u Andrićevom prisustvu da će slika biti udaljena. Andrić se stidljivo zahvalio i odmah je otišao.

Posle 1941. Andrić nikad više nije stupio na nemačku teritoriju. Nekoliko nedelja proveo je u Kini, u nekoliko navrata putovao je po Sovjetskom Savezu, bio je u Švedskoj, u Francuskoj i u Italiji, putovao je u Veliku Britaniju, u Egipat, Švajcarsku i u Tursku, ali kad god je dobijao poziv da čita ili primi nagradu u Nemačkoj ili u Austriji, uvek je odbijao, i pritom je u većini slučajeva navodio kao razlog zdravstvene probleme. Dopisivao se sa nemačkim izdavačima i lektorima – sa Karlom Hanzerom u Minhenu i Klausom Gisijem iz izdavačke kuće Aufbau u istočnom Berlinu – ali sva pisma su se ticala isključivo poslovnih tema. Jinger je u Zapadnoj Nemačkoj bio neka vrsta poluotpadnika ili se makar stilizovao na taj način, a u međuvremenu je Andrić u Beogradu radio sve što je mogao da bi njegova funkcija kao poslanika Jugoslavije i njegovi kontakti sa intelektualcima u Hitlerovom Berlinu otišli u zaborav. Šta je Andrić zaista mislio o Nemcima napisao je u sveskama koje su objavljene tek posle njegove smrti i koje do dan-danas nisu izašle na nemačkom jeziku. Na primer, 1946. godine je zapisao: "Nemci i Nemačka! To je najveća muka mog života. (...) To je problem od kojeg će bolovati Evropa još sto i pedeset godina. Pa ni tada ne vidim rešenje..."

"Bez trunke svake osvetoljubivosti za ono što sam lično propatio od Nemaca i zbog Nemaca", on se pita: "Kako će ovi Nemci naći svoje mesto među ljudima i ‘na ljudskim poslovima’? I kada? (...) Oni su po rođenju i vaspitanju u zabludi; oni bi hteli da ih svi ostali ljudi i vole i poštuju, i u isto vreme da ih slušaju i da ih se boje. Sve uče i sve bi hteli da znaju, a ne vide ni to da onaj ko ne postupa sa ljudima kao sa ljudima prestaje da bude čovek." Andrić se često vraćao na Nemce, tako na primer i 1953. godine, kad piše: "Nemci. Oni su hteli da razdrobe svet na komade i da ga popiju u krigli piva. Hteli su da iz svega što je hranljivo izvade sve žive čestice i pojedu. (...) Hteli su, i učinili su koliko god su to mogli. Vi ste potkradali svoje robove, a da se ne biste morali pred sobom i pred njima stideti, proglašavali ste ih nižom rasom i podljudima. Vi niste silovali žene po putevima, nego ste ih planski i po spisku dovodili u svoje vojne bordele. (...) Mi smo, zatvoreni u svoje hladne stanove, čitali Getea i napolju, kad biste nas vi sreli i zapitali za put, na nemačkom, odgovarali: ‘Ne razumem!’"

I tako je neko u Vilflingenu uzalud čekao odgovor iz Beograda.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:48

Antonen Arto i Žak Rivijer, prepiska

Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Arto01
Žak Rivijer Antonenu Artou


1 maj 1923.

Gospodine,

Žalim što ne mogu da objavim vaše pesme u Nouvelle Revue Française. Međutim, zainteresovale su me dovoljno da poželim da upoznam njihovog autora. Ako bi bilo moguće, svratite do redakcije nekog petka, između četiri i šest časova, bio bih srećan da Vas vidim.
Molim Vas da primite, gospodine, izraze mog dubokog poštovanja.

Žak Rivijer.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:49

Antonen Arto Žaku Rivijeru



5. jun 1923.

Gospodine,

Da li biste mi dopustili, iako ću vas izvesno ugnjaviti, da se vratim na nekoliko tačaka našeg popodnevnog razgovora.
Pitanje prijemčivosti ovih pesama je problem koji vas zanima isto koliko i mene. Razume se, govorim o njihovoj apsolutnoj prijemčivosti, o njihovoj književnoj egzistenciji.
Ja patim od opake bolesti duha. Misao me napušta na svim stupnjevima. Počev od jednostavne činjenice misli pa sve do spoljašnje činjenice njene materijalizacije u rečima. Reči, rečenični oblici, unutarnji pravci misli, proste reakcije duha, ja sam u neprekidnom traganju za svojim intelektualnim bićem. Čim sam u prilici da obuhvatim formu, koliko god bila nesavršena, ja je učvrstim, iz straha da će mi uteći misao. Ja nisam na visini samog sebe, to znam, zbog toga patim, ali na to pristajem, da ne bih potpuno svisnuo.
Sve ovo, što sam veoma loše iskazao, može uvesti strašan nesporazum u vaš sud o meni.
Zbog svega toga, iz obzira prema centralnom osećanju koje mi diktira pesme, prema slikama ili snažnim obrtima koje sam mogao da iznađem, ipak ove pesme namenjujem objavljivanju. Te obrte, te neskladne izraze koje mi prebacujete, osetio sam i prihvatio. Setite se: nisam ih doveo u pitanje. Oni potiču iz duboke nesigurnosti moje misli. Srećan sam kad tu nesigurnost ne zameni potpuno nepostojanje koje me ponekad skoli.
Ovde se opet bojim da sam dvosmislen. Hteo bih da shvatite da ovde nije reč o višku ili manjku postojanja koji rezultiraju onim što se uobičajeno naziva inspiracijom, već se radi o potpunom odsustvu, o stvarnom propadanju.
I zbog toga sam vam rekao da nemam ništa, nikakvo delo u nastajanju, pošto ovih nekoliko stvari koje sam vam pokazao čine komadiće onoga što sam uspeo da preotmem od potpunog ništavila.
Veoma mi je stalo da se ovih nekoliko demonstracija duhovnog postojanja koje sam sebi mogao da pružim ne smatraju nepostojećim samo zbog mrlja i neskladnih izraza koji njima provejavaju.
Time što sam vam ih pokazao, činilo mi se da njihove mane i nejednakosti nisu toliko upadljive da naruše utisak celine koji odaje svaka pesma.
Budite sigurni, gospodine, da mi u vidu nije nikakav trenutni i podmukli cilj, samo želim da ispraznim jedan uzbudljiv problem.
Jer se ne mogu nadati da će vreme ili rad nadoknaditi te nejasnoće i šupljine, upravo zato, sa toliko insistiranja i brige zahtevam njihovo postojanje, ma bilo ono i pobačaj. A pitanje na koje bih voleo da dobijem odgovor je sledeće: Mislite li da bi se književna autentičnost i delotvorna moć pre mogla pripisati nekoj nesavršenoj pesmi, protkanoj lepim mestima, nego nekoj savršenoj pesmi bez velikog unutarnjeg odjeka? Priznajem da časopis kakva je Nouvelle Revue Française zahteva određeni formalni nivo i veliku čistoću materije, ali stavimo li to na stranu, da li je srž moje misli toliko nejednaka i da li je njena lepota toliko osujećena nečistoćama i neodlučnostima koje njome provejavaju, da joj je onemogućeno da stekne književno postojanje? U tome je čitav problem moje misli. Jedino mi je stalo da saznam da li imam pravo da nastavim da mislim, u stihu ili prozi, ili ne.
Dozvoliću sebi da Vam nekog od narednih četvrtaka poklonim malu pesničku plaketu koju je upravo objavio g. Kanveler, a koja nosi naslov Tric Trac du Ciel (Trik-trak na nebu), kao i malu knjigu objavljenu kod Savremenih: les Douze Chansons (Dvanaest pesama). Tada ćete moći da mi saopštite svoj konačan sud o mojim pesmama.

Antonen Arto.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:49

ak Rivijer Antonenu Artou


23. jun 1923.

Dragi gospodine,

Pažljivo sam pročitao ono što ste izvoleli podvrgnuti mom sudu i mislim da sa potpunom sigurnošću mogu da vas rešim briga prisutnih u Vašem pismu, čijim sam primanjem bio izuzetno počastvovan, jer ste me izabrali za poverenika. U vašim pesmama ima, a to sam vam rekao i u prvom navratu, nespretnosti i nadasve iznenađujućih neobičnosti. Međutim čini mi se da su one pre svega plod Vašeg pažljivog rada na pesmama, a ne nedostatka vladanja nad Vašim mislima.
Očigledno je (a to je upravo ono što me trenutno sprečava da objavim u Nouvelle Revue Française bilo koju vašu pesmu) da uglavnom ne uspevate da postignete dovoljno jedinstvo utiska. Ja imam dovoljno iskustva u čitanju rukopisa da bih video da koncentracija Vaših sredstava prema običnom poetskom cilju nije ometena Vašim temperamentom, i da ćete sa malo strpljenja, čak i ako to bude podrazumevalo prosto uklanjanje divergentnih slika ili crta, uspeti da napišete savršeno koherentne i skladne pesme.
Uvek će mi biti zadovoljstvo da Vas vidim, popričam sa Vama i pročitam ono što budete izvoleli da mi pošaljete. Da li da Vam vratim rukopis koji ste mi doneli?
Molim Vas, dragi gospodine, da primite moje izraze iskrene zahvalnosti

Žak Rivijer
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:49

Antonen Arto Žaku Rivijeru

Pariz, 29. januar 1924.

Gospodine,

Dajem Vam za pravo što ste zaboravili na mene. Ja sam Vam prošlog maja ispisao malu duševnu ispovest. I postavio sam Vam jedno pitanje. Dopustićete mi da tu ispovest danas dopunim, da je ponovim, da odem do samog kraja sebe. Nije mi namera da se opravdam pred vama, niti mi je stalo da bilo kome dokazujem kako postojim. Da bih se izlečio od tuđeg suda, održavam svu distancu koja me razdvaja od sebe samog. Molim vas da ovo ne shvatite kao drskost, već kao verno priznanje, mučno izlaganje jednog bolnog stanja misli.
Dugo sam Vam zamerao na odgovoru koji ste mi poslali. Predao sam se Vama kao mentalni slučaj, kao pravi duševni poremećaj, a vi ste mi odgovorili književnim sudom o pesmama do kojih nisam držao, do kojih nisam mogao držati. Laskao sam sebi da sam ostao neshvaćen od Vas. Danas uviđam da nisam možda bio dovoljno eksplicitan, i molim Vas da mi zbog toga oprostite.
Mislio sam da ću Vas zadržati, ako ne svojim biranim stihovima, a ono barem retkošću nekih pojava intelektualnog reda, čijom zaslugom upravo ti stihovi nisu bili, niti su mogli biti drugačiji, pri čemu sam ja upravo u sebi imao čime da ih dovedem do vrhunskog savršenstva. Tašta tvrdnja, svestan sam, ali namerno preterujem.
Moje je pitanje možda bilo nedovoljno ozbiljno, ali postavio sam ga upravo vama, i nikom drugom, upravo zbog krajnje osetljivosti, zbog skoro bolesne pronicljivosti vašeg duha. Mislio sam da sam Vam pružio slučaj, karakterizovani mentalni slučaj, a pošto sam smatrao da Vas zanima svaki duševni poremećaj, sve ništiteljske prepreke misli, istovremeno sam nameravao da privučem Vašu pažnju na stvarnu, početnu vrednost svoje misli, i ishoda moje misli.
Za tu rasutost mojih pesama, te formalne nedostatke, to neprekidno gibanje moje misli nije odgovoran nedostatak uvežbanosti, instrumenta kojim sam se služio, umnog razvoja; već centralno urušavanje duše, izvesna erozija, koja je i suštinska i neuhvatljiva erozija mišljenja, prolazno neposedovanje materijalnih prednosti mog razvoja, abnormalno razdvajanje elemenata mišljenja (poriva za mišljenjem, svakog od završnih slojeva mišljenja, prolazeći kroz sva stanja, sva račvanja mišljenja i forme).
Postoji, dakle, nešto što uništava moju misao; nešto što me ne sprečava da budem ono što bih mogao biti, već što me, tako da kažem, ostavlja u neizvesnosti. Nešto skriveno što mi krade reči koje sam ja pronašao, što mi smanjuje duševnu napetost, što malo po malo uništava masu moje misli, što mi oduzima i sećanje na obrte kojima se izražavamo, a koji precizno prevode najneraskidivije, najistančanije i najstvarnije modulacije mišljenja. Ne insistiram. Nije na meni da opišem svoje stanje.
Ipak bih hteo od svega toga da kažem tek koliko je potrebno da bih od Vas stekao razumevanje i poverenje.
Dakle, verujte mi. Molim Vas, priznajte da te pojave postoje, priznajte njihovu kradomičnost, njihovo večito ponavljanje, priznajte da bih ovo pismo napisao i ranije da nisam bio u tom stanju. Postavljam, dakle, još jednom svoje pitanje:
Poznajete li suptilnost, krhkost duha? Nisam li Vam o tome rekao dovoljno da Vam dokažem da posedujem duh koji književno postoji, kao što postoji T., E. ili S, ili M. Nadoknadite mom duhu prikupljanje snaga, sklad koji mu nedostaje, neprekidnu napetost, usredsređenost njegove sopstvene srži. (Objektivno, sve je to jako malo.) I recite mi da li ono što mojim (starim) pesmama nedostaje ne bi time bilo nadoknađeno?
Verujete li da u pravilno skladanom duhu shvatanje veoma slabo funkcioniše i da možemo u isti mah iznenaditi i razočarati? Naposletku, ako dobro procenjujem svoj duh, o njegovim delima mogu da sudim samo u onoj meri u kojoj se oni mešaju sa duhom, u svojevrsnoj blaženoj nesvesti. To će biti moje merilo.
Za kraj, šaljem Vam i predstavljam poslednje delo svog duha. U odnosu na mene, ne vredi mnogo, mada bolje i to nego ništa. Najmanje zlo. Ali mene zanima vredi li uopšte pisati ovo ili ne pisati uopšte.
Na ovo ćete odgovoriti tako što ćete prihvatiti ili odbiti ovaj skroman pokušaj. Prosudićete o njemu sa apsolutnog stanovišta. Ali reći ću Vam da li bi me svojski utešila pomisao da, iako nisam sasvim ja, na visini, gustini i širini sebe, još mogu biti nešto. Zato, gospodine, budite krajnje apsolutni. Procenite ovu prozu van svakog pitanja težnje, načelâ, ličnog ukusa, procenite je iz milosrđa svoje duše, suštinske lucidnosti Vašeg duha, promislite je svim svojim srcem.
Ova proza verovatno upućuje na mozak, dušu koja postoji, kojoj pripada određeno mesto. Zarad opipljivog zračenja ove duše, ne gonite je sem ako se Vaša svest pobuni iz svih snaga, ali ako budete imali kakvu god sumnju, neka se reši u moju korist.
Uzdam se u Vaš sud.

Antonen Arto
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:50

Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Rivier
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:50

POST-SKRIPTUM JEDNOG PISMA U KOM SU RAZMATRANE NEKE KNJIŽEVNE POSTAVKE ŽAKA RIVIJERA

Reći ćete mi: da bi se iznelo mišljenje o takvim pitanjima, potreban je drugačiji duševni sklop i drugačija pronicljivost. E pa, u tome je samo moja slabost, samo moja besmislenost što želim da pišem po svaku cenu i da se izražavam.
Ja sam čovek koji je mnogo propatio od duha, i po tom osnovu imam pravo da govorim. Znam kako se to odvija unutra. Jednom zasvagda sam pristao da se podvrgnem svojoj inferiornosti. Pa ipak nisam glup. Znam da bi se moralo misliti dalje nego što dopirem ja, možda i drugačije. Sve što ja očekujem je da mi se promeni mozak, da se otvore njegove gornje ladice. Za sat vremena, možda i sutra, promeniću mišljenje, ali ova trenutna misao opstaje, neću dopustiti da moja misao iščezne.

A.A.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:50

KRIK

Maleni pesnik od nebesa
Otvara kapke svoga srca.
Nebesa se trvu. Zaborav
Iskorenjuje simfoniju.

Konjušaru ta luda kuća
Nad čijim vukovima bdiš
Ni ne sumnja u splet jarosti
Koje tinjaju pod ložnicom
Svoda nad nama razapetog.

A i vi tišino i noći
Ućutkajte sve nečistoće
Nebo velikim koracima
Gazi ka raskršću zvukova.

Zvezda jede. A koso nebo
Otvara let ka vrhovima
Noć će pomesti sve otpatke
Ručka kojim se zasitismo.

Po zemlji se vuče puž golać
Deset hiljada belih ruku
Pozdravlja ga puzi onuda
Kuda se zemlja raspršila.

Anđeli se vratiše mirno
Neizazvani bestidnošću
Kad se podiže istinski glas
Duha što ih je zazivao.

Sunce što je od dana niže
Zapljuskivaše celo more.
Čudesan premda jasan san
Rodi se na zemlji u rasulu.

Maleni pesnik izgubljen
Ostavi nebo iza sebe
Prekozemaljska zamisao
Nastani mu kosmato srce.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:51

Dva predanja su se susrela.
Ali naše zakukuljene misli
Nisu bile ne svome mestu,
Neka sve krene ispočetka.

A.A.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:51

Antonen Arto Žaku Rivijeru

22. mart 1924.

Moje pismo je zaslužilo barem odgovor. Vratite, gospodine, pisma i rukopise.
Rado bih iznašao nešto pametno što sad valja reći, da odredim precizno šta nas udaljava, ali uzalud. Ja sam jedan još neuobličen duh, imbecil: mislite o meni kako Vam volja.

Antonen Arto.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610Pon 23 Sep - 15:51

Žak Rivijer Antonenu Artou

u Parizu, 25. marta 1924.

Dragi gospodine,

Naravno, sasvim sam Vašeg mišljenja, Vaša pisma zahtevaju odgovor; nisam do ovog trenutka mogao da Vam ga dam – i to je sve. Oprostite mi, molim Vas.
Jedna stvar me pogađa: kontrast između izuzetne preciznosti Vašeg dijagnostikovanja samoga sebe i neodređenosti, ili, barem, bezobličnosti ostvarenja u kojima se okušavate.
Nisam imao pravo, bez sumnje, u svom pismu od prošle godine, što sam želeo da Vas tešim po svaku cenu: činio sam kao što čine lekari koji tvrde da leče svoje pacijente odbijajući da im veruju, poričući neobičnost njihovog slučaja, na silu ih smatrajući zdravima. To je loša metoda. Kajem se zbog toga.
Čak i da o tome nisam imao drugoga suda, vaše uznemireno pisanje, koje posrće, rasklimatano, sa svih strana obuzeto tajnim vrtlozima, bilo je dovoljno da mi garantuje stvarno postojanje fenomena mentalne „erozije“ na koji se žalite.
Međutim, kako tako ubedljivo izbegavate vašu bolest kad pokušavate da je definišete? Treba li verovati da Vam strepnja daje tu snagu i tu lucidnost koje Vam nedostaju kada Vi sami niste u pitanju? Ili Vam pak blizina predmeta koji nastojite da zgrabite iznenada omogućava sasvim siguran plen? U svakom slučaju, analizirajući sopstveni duh, Vi postižete potpun i izvanredan uspeh, uspeh koji bi trebalo da Vam povrati veru baš u taj duh, jer je u istu ruku on takođe sredstvo koje Vam analize omogućava.
Još neke primedbe Vam takođe mogu pomoći, ne možda zato što biste u njima pronašli leka, već da biste barem istrpili svoju bolest. Te primedbe su opšteg reda. Na jednom mestu u Vašem pismu govorite o „krhkosti duha“. Ona je u preteranoj meri dokazana mentalnim poremećajima koje psihijatrija proučava i popisuje. Međutim, možda nije u dovoljnoj meri dokazano kako je i ona misao za koju se tvrdi da je zdrava zapravo proizvod rizičnih mehanizama.
Da duh postoji sam po sebi, da teži da živi od sopstvene suštine, da se razvija kod osobe uz određenu vrstu sebičnosti i bez brige o održavanju veze sa okolnim svetom, izgleda da u naše vreme, to ne može biti osporeno. Pol Valeri je na izuzetan način prikazao tu autonomiju funkcije misli u nama, u njegovoj čuvenoj Večeri sa g. Testom. Uzmemo li ga kao takvog, duh je vrsta pošasti; on se širi, konstantno napreduje u svim pravcima; i Vi sami beležite da je jedna od Vaših muka „poriv za mišljenjem, svaka krajnja raslojenost mišljenja“; mesta do kojih dopire duh su bezbrojna; nijedna ideja ga ne blokira; nijedna ideja ga ne umara niti zadovoljava; čak i ta privremena zadovoljstva koje vežbom pronalaze naše telesne funkcije su mu nepoznata. Čovek koji misli troši se do srži. Na stranu romantizam, nema drugog izlaza iz čiste misli osim smrti.
Postoji čitava jedna književnost – znam da vas ona obuzima onoliko koliko interesuje i mene – koja je proizvod trenutnog i, ako mogu tako da se izrazim, životinjskog funkcionisanja duha. Ona izgleda kao ogromno polje pod ruševinama; stubovi koji stoje, održali su se samo pukom igrom slučaja. Slučaj njome vlada, kao i neka vrsta sumorne višestrukosti. Može se reći da je ona najtačniji i najdirektniji izraz tog čudovišta koje svaki čovek nosi u sebi, pokušavajući ipak po instinktivnoj navici da ga ukroti činjenicama i iskustvom.
Ali, reći ćete mi vi, da li je upravo to ono što bi trebalo nazvati „krhkošću duha“? Ja se žalim na jednu slabost, a Vi mi opisujete neku drugu bolest koja se javlja iz preterane snage, zbog prevelike moći.
Izložiću svoju misao malo jezgrovitije: duh je krhak zato što ima potrebu za preprekama, – naknadno stečenim preprekama. Ako je sâm, gubi se, uništava. Čini mi se da su ta mentalna „erozija“, kao i ta unutrašnja „razbojništva“, to „uništenje“ misli „u svojoj suštini“ koje utiču na vašu misao, izazvane jedino prevelikom slobodom koju joj pružate. Ono što ga osujećuje je apsolutno. Da bi se održao, duhu je potrebna granica, kao i da mu na put stane srećna neprovidnost iskustva. Jedini lek za ludilo je upravo nevinost činjenica.
Kada prihvatite mentalni plan, prihvatićete sve muke i zasigurno sva popuštanja duha. Ako se pod mišlju podrazumeva stvaranje, kao što izgleda da Vi radite većinom vremena, ona mora treba po svu cenu da bude relativna; sigurnost, neprekidnost i snaga se jedino mogu pronaći ukoliko se duh nečim bavi.
Znam: ima nečega što naliči pijanstvu u trenutku njegove čiste emanacije, u tom trenutku kada njegova fluidnost direktno napusti mozak i susretne određenu količinu prostorâ, određenu količinu stupnjeva i planova na koje bi se proširila. Taj sasvim subjektivan utisak celokupne slobode, a čak i celokupne umne slobode, upravo je to ono što su naši „nadrealisti“ pokušali da dočaraju dogmom četvrte poetske dimenzije. Ali kazna za taj zamah je sasvim blizu: moguće univerzalno se pretvara u konkretne nemogućnosti; da bi ga osvetila, uhvaćena utvara nalazi dvadeset unutrašnjih utvara koje nas parališu, koje proždiru našu duhovnu srž.
Treba li reći da normalno funkcionisanje duha mora da se sastoji u servilnoj imitaciji onoga što je dato i da misliti samo znači reprodukovati? Ne verujem u to; treba birati šta želimo „proizvesti“ i paziti da to uvek bude nešto što nije isključivo definisano, nije isključivo pojmljivo, nego je takođe i nepoznato; da bi duh stekao svu svoju moć, potrebno je da ono konkretno preuzme funkciju tajanstvenog. Svaka uspela „misao“, svaki jezik koji uzbuđuje, reči po kojima se prepoznaje pisac, uvek su rezultat kompromisa između velike količine inteligencije koja izlazi iz njega i neznanja koje ga obuzima, iznenađenja, osujećenja. Ispravnost određenog izraza u sebi uvek sadrži ostatke hipoteze; reč treba da pogodi gluv predmet i to pre nego što do njega dopre razum. Međutim tamo gde predmet i prepreka ne uspevaju u potpunosti, duh nastavlja, nepokolebljiv i slab; i sve se rastapa u ogromnoj neizvesnosti.
Ja o Vama možda sudim istovremeno sa preapstraktne tačke gledišta, sa previše ličnim preokupacijama: čini mi se, međutim, da se Vaš slučaj razjašnjava u velikom delu uvidima koje sam Vam upravo izložio, malo preopširno možda, i da potpada pod opštu shemu koju sam pokušao da ocrtam. Sve dok budete puštali da se Vaša intelektualna moć razliva po apsolutnom, na nju deluju talasi, nemoći joj stvaraju pukotine, podložna je napadu razarajućih vetrova koji je razlažu; međutim sve dok je Vi, nakon što je strepnja povrati Vašem duhu, usmeravate na taj blizak Vam i tajanstven predmet, ona se zgušnjava, pojačava, postaje korisna i pristupačna i pruža Vam pozitivne rezultate, odnosno istine koje su iskazane tako da se do njih lako dopire, da su dostupne drugima, a to zatim prevazilazi Vaše muke, Vaše sâmo postojanje, čineći Vas većim i jačim, pružajući Vam jedinu stvarnost za koju čovek može očekivati da će uspeti da je pokori svojom sopstvenom snagom, stvarnost u drugome.
Ja nisam optimista u biti; međutim odbijam da gubim nadu u Vas. Vi ste mi vrlo dragi; krivo sam postupio što sam Vas toliko dugo lišio bilo kakve novosti.
Čuvam vašu pesmu. Pošaljite mi sve na čemu budete radili.
Budite uvereni u moje najiskrenije poštovanje.


Žak Rivijer.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Empty
PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ljubavna pisma i prepiske - Page 11 Sat610

Nazad na vrh Ići dole
 
Ljubavna pisma i prepiske
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 11 od 12Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3 ... , 10, 11, 12  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Ljubav,Sex,Romantika :: Romantika-