Национална галерија у Лондону поседује једну од најобимнијих колекција сликарства од ренесансе до почетка двадесетог века. Поред своје сталне поставке слика, ова чувена установа сваке године приређује и неколико изузетних студијских изложби. Овогодишња ретроспективна изложба Веласкеза, шпанског сликара из седамнаестог века, представља најкрупнији подухват кустоса Националне галерије у последњих десет година (изложба траје до 21. јануара 2007). У сарадњи са многим светским музејима, првенствено Прадо музејом у Мадриду, организатор је приредио велелепну изложбу која је поново указала на величину Веласкезовог сликарства и оправдала његову светску славу.
[You must be registered and logged in to see this image.]Дијего Родригез де Силва Веласкез (1599-1660), родио се у Севиљи, тада, једном од најбогатијих градова Европе. Било му је само једанаест година када је примљен у атеље Ф. Пачекоа, познатог сликара и теоретичара уметности. Ту је, поред сликања, стекао широко образовање и имао прилику да се упозна са многим значајним уметницима, песницима и књижевницима. У овој, за младог сликара врло повољној средини, Веласкез је брзо напредовао. Са деветнаест година насликао је ремек-дело "Старица која пржи јаја", а следеће године и "Продавца воде", те се већ са тим младалачким остварењима уврстио међу водеће сликаре. У овим genre сценама, иначе, у то време врло популарним сликарским темама, Веласкез није поштовао конвенције савременог стила. У делу "Старица која пржи јаја", које се одликује складом интензивне опсервације и невиђеног техничког мајсторства, Веласкез приказује обичне људе и обичне предмете које слика, истина, са великом прецизношћу, хватајући сваки детаљ, од глазуре на керамичком бокалу, одсјаја светла на металним посудама до напола печеног беланцета које у тигању пржи стара куварица.
У потрази за правом афирмацијом која се могла начинити само у префињеној атмосфери културног живота престонице, Веласкез је 1622. године посетио Мадрид. И овде је његово сликарство наишло на велика признања, те је следеће године ангажован да изради портрет младог краља Филипа IV.
Поверени задатак обавио је тако успешно да одмах добија и позив да постане главни дворски сликар. Од тог тренутка, само је Веласкезу било дозвољено да слика краља Шпаније, најмоћније земље у то доба.
Живот и рад на двору представљали су за младог сликара могућност да се усаврши, студирајући мајсторе ренесансног сликарства којима је обиловала краљева колекција. У том погледу, за Веласкеза је посебно био значајан сусрет са Рубенсом који је 1628. године боравио на шпанском двору у дипломатској мисији. Овај велемајстор фламанског и европског барокног сликарства одмах је препознао Веласкезове стваралачке потенцијале и наговорио краља да младог сликара пошаље у Италију, где је Веласкез отпутовао већ следеће године, са жељом да прошири своје уметничке хоризонте.
У Веласкезовом уметничком опусу, сликање краља и његове породице значило је не само нову тематику, већ и комплекснији сликарски израз. Уметников привилеговани положај омогућавао је Веласкезу да на тим портретима развије неформални стил, приказујући краљевску породицу у разним приликама, што, иначе, крута дворска етикеција није дозвољавала. Веран својим уметничким убеђењима, Веласкез и у овим делима жели, првенствено, да наслика истините ликове. На пример, на портретима краља, сликар настоји да проникне иза те помпезне маске монарха, да открије краљев истинити карактер и покаже лице човека – монарха. Од укупно четрдесет краљевих портрета које је израдио, неколико најпознатијих се налази на изложби у Националној галерији, међу којима и чувени портрет Филип IV од Шпаније у браон и сребрном оделу.
Изванредан пример Веласкезовог сликарског умећа у сликању женског портрета представља дело "Инфанта Марија Тереза". Пуначко лице аустријске принцезе покривено је дебелим слојем шминке, док је њено премладо тело заробљено у тесни корсет и неприродно широку кринолину, искићену машницама, чипкама и накитом. Веласкез све то слика слободно, у виду низа кратких потеза четкицом, на неким местима само лаком променом тона, помоћу којих гради фасцинантно уметничко дело.
Веласкеза ценимо по посебно суптилној перцепцији сликања портрета, способности да се у њима суочи са истином: она је понекад крајње осетљива и нежна, а понекад застрашујућа као на портрету неукротивог и постојаног Папе Иноћентија X кога је насликао приликом свог другог боравка у Италији, 1649-51. године. Папа је био изразито ружан човек и, очигледно је Веласкез, у извесној мери ублажио црте његовог лик, истовремено успевајући да истакне тај оштар и доминантан карактер.
Поред портрета, Веласкез се бавио и сликањем других тема: историјских догађаја, религиозних и митолошких композиција које су, такође, заступљене на изложби, као и Веласкезов једини женски акт, "Венера пред огледалом", који представља једну од најчувенијих слика нагог женског тела у историји сликарства, уопште.
Веласкез је имао своје следбенике и у модерној уметности. Његова узбудљива техника сликања у виду, као ветром нанесених, брзих потеза четком, услед чега се на тим сликама намера уметника препознаје и постаје јасна тек када се посматра са дистанце, тај његов лични, јединствени стил постао је прототип начина сликања који су "открили" импресионисти две стотине година касније. Едуард Мане (1832-1883), родоначелник импресионизма, сликарског правца из друге половине деветнаестог века, директно се инспирисао овим Веласкезовим слободним наносима боје и назвао га је "сликарем над сликарима". Дивили су му се и велики уметници двадесетог века. Пикасо, који је био познат по својој уздржаности (и ароганцији) када је требало оценити колеге, никада није крио своје дубоко поштовање према Веласкезу и његовој магичној техници сликања.
Иако је Веласкезово сликарско умеће задивљујуће, његова вештина сликања далеко превазилази чисто техничку виртуозност. Величина и трајање његове уметности је и у томе што му је увек била значајнија уметничка истина од пуког приказа блиставости смарагдног накита и сјајне свиле – испод тог појавног света, у његовим делима увек проналазимо и препознајемо дубоку и мистериозну поетику. Данас, када је, у савременим мултидисциплинарним делима, појам уметности постао крајње неодређен и скоро неухватљив у било коју дефиницију, ова изложба Веласкезовог сликарства нас на убедљиви начин опомиње и подсећа шта је то права уметност.
[You must be registered and logged in to see this image.]Adoración de los Reyes (Museo del Prado, 1619)
Uto 19 Jul - 22:07
