|
| |
Autor | Poruka |
---|
Gost Gost
| Naslov: Re: Jovan Dučić Sre 25 Feb - 19:15 | |
| Sat
Dan bolestan, mutan, nebo neprozirno. Nad bezbojnom vodom mir večernji beše. Časovnik nevidljiv negde izbi mirno: Tad potonje ruže lagano pomreše.
I kad opet izbi: s topola se rasu Zadnje mrtvo lišće. Mir je na sve strane. Dok ponova kucnu: tiho u tom času Jedno gnezdo pade visoko sa grane.
No skriveno zvono kad pod svodom lednim, I opet se začu iz topola stari, Sva dolina strahom ispuni se jednim, I užasnom strepnjom, i panikom stvari. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jovan Dučić Sre 25 Feb - 19:15 | |
| Susret
Jedne se noće beše srela Na jednoj zračnoj stazi, Duša u nebo što se pela, I angel što na svet slazi.
Angel ispriča priču sjajnu Šta su nebeski vrti A duša cele zemlje tajnu: Magiju ljubavi i smrti.
I osmehnu se angel potom Na carstvo večnih zraka; Duša zaplaka za lepotom Igre svetlosti i mraka. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jovan Dučić Sre 25 Feb - 19:15 | |
| Mala princeza
Mala princeza, čije su kose imale boju mesečeve svetlosti, čiji je pogled bio modar, i čiji je glas imao miris žutih ruža, mala princeza je umorna od života, i ona je tužna. Ona je na svojim širokim mramornim teracama nad morem, pored ogromnih vaza u kojima su mirno umirale njezine krizanteme, plakala kradomice u duge mutne večeri. Nejasna nostalgija i neizvesna tuga umarale su njenu krv i njeno telo, koji su bili isti kao krv i telo u ljiljana. I u tople noći, kada je vazduh pun zlatne zvezdane prašine, i dok na mračnim zidovima spavaju mirni paunovi i kada svi cvetovi otvaraju svoja srca, otvaralo se i srce male princeze. Zato su te noći bile tako pune tuge i toplote. A kada je umrla, nečujno i spokojno, kao što su poumirale njezine krizanteme, dugo su sa katedrale pevala stara zvona. Glasovi tih zvona bili su mirni i svečani kao glasovi davno pomrlih sveštenika.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jovan Dučić Sre 25 Feb - 19:16 | |
| Izmirenje
I kada te život bolno razočara, I kada prestanu i želje, i snovi; Ono što nam vrati jedna suza stara, Vredi jedan život neznani i novi.
Pamti što je prošlo, s puno vere neme, Kroz sve dane drugih stardanja i mena: Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme Kad se živi samo još od uspomena.
Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno - Našto samo suze, našto boli samo? I šta da ikad žali srce jadno, Kada je sve naše, sve što osećamo! |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jovan Dučić Sre 25 Feb - 19:17 | |
| Napon
Zavapi klica: želim nići, Iz mraka, do vrhunca! Iz prslih grudi ja ću dići Najlepšu himnu sunca.
Zavapi krilo: da se rodim, Iz strašnog mučenja krvi! Zvezdama mirnim da zabrodim, Na sunce da stignem prvi.
Zavapi suza: vaj, da kanem Iz bola koji grca! Doneću na svet, kada panem, Prvu vest ljudskog srca. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jovan Dučić Pet 1 Maj - 9:56 | |
| OtrovСатрап је казао блудници да отрује песника из Сусијане који му се руга. – Отруј га, свештенице љубави, јер ми се руга. Ако га отрујеш, даћу ти златан појас и седам најлепших паунова из мога парка, и мога коња, и мога кувара. Он хоће да ми метне наглаву капу од хартије и на мене обеси прапорце лудака. Он се руга моме шлему имом штиту. Кад беседим народу који плаче од узбуђења, он ми се смеје једини. Отруј га, свештенице љубави, и ја ћу ти дати галију на мору и дворове у пољу. Јер кад мој гнев оде у народ да му покажем моју силу и да га казним, проливши његову крв, и запаливши његову жетву, и отевши његове жене, осећам на себи поглед гордог презирања само тог једног човека. Отруј га. Даћу ти један град и налепши камен из мог жезла. Али та жена није знала како се трује. Тада сатрап рече: – Лажи га. Кажи му да си жена коју су протерали због врлине из неке далеке земље у којој се врлина прогони, и он е те сажаљевати. Кажи му да си мученица, и он ће те волети. Погледај га својим страшним очима и покажи му своје лепо тело, и он ће сањати о теби. Узми своје велове, и своје гривне, и своје мирисе, и играј му, и он ће те пожелети. Али немој престати него лажи и даље, лажи непрестано, лажи увек. И он ће умрети само од те једне помисли: зашто нас лажу не само они који нас мрзе него и они које ми љубимо. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jovan Dučić Sub 16 Maj - 13:45 | |
| U neprestanom maštanju i strahovanjima od svega oko nas, mi doživimo više nego što doživimo u stvarnosti, i to kroz ceo dugi čovečji život. Najveći deo naših nesreća bile su zato čisto imaginarne ili bezmalo preterivane, a čitave katastrofe kojih ste se bojali da ih ne doživite, nikada niste ni doživeli. Zbog tog imaginarnog sveta, naš život izgleda načinjen od hiljadu života, a naša sudbina od hiljadu sudbina. Samo udubljivanjem u svoju ličnost, čovek uspe da bolje pozna i prirodu drugih ljudi, i odmeri svoje odnose prema stvarima i najzad, da bar donekle potisne iz sebe naš urođeni mračni strah od života. Što čovek duže vremena živi u društvu, on sve više živi u strahu; i osamiti se, to znači u mnogom pogledu, lečiti se od straha. Usamljen čovek je jedini čovek oslobođen. I samoća je jedino mesto gde se ne strahuje. Usamljen čovek se najmanje boji gubitaka, pošto usamljeniku najmanje treba. Pećinski čovek se jedino bojao jače životinje nego što je on, dok današnji društveni čovek živi u strahu od hiljadu priviđenja. Uglavnom, izvor sve njegove bede na zemlji, jeste strah više od priviđenja nego strah od stvarnih mogućnosti.
Jovan Dučić, “Usamljenost” |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jovan Dučić Uto 9 Jun - 9:48 | |
| "Ravnodušnost"
"Te noći, u zvonari jedne katedrale, pored gotskih zvona, sedeo je Mefisto bled i nem.Njegove studene oči od čelika bile su uprte na ogromni grad, zaleđen u jednom strašnom snu.Stotine praznih mostova gurili su se nad belom rekom u kojoj je tinjalo nekoliko zvezda.Noć je bila studena i tužna. Mefisto seđaše isto onako grozan i bled kao nekad nad Tebom, nad Vavilonom i Jerusalimom, u sate njihove propasti.U tamnom i nepomičnom vazduhu oko njega stršile su tanke gotske crkve, u kojima je te noći bio utamničen jedan nemoćan Bog.Ali je Mefisto oklevao da učini ikakvo novo zlo. Je li se u njemu prenuo glas nekadašnjeg dobrog heruvima, glas ljubavi? I on, koji je stajao izvan svega i protiv svega, je li osetio sad da se najzad vraća u večitu, tihu i toplu Harmoniju? Ili je, naprotiv, te noći smišljao svoju najstrašniju orgiju, svoju najveličanstveniju poemu Razorenja? Ne, nepomičan i nem, u studenoj noći bez neba, pored zagluvelih zvona, on oseti srce prazno i malo.U njemu ne beše više ni ljubavi ni mržnje; u njemu beše sada samo studena Ravnodušnost, kao zeleno more otrova i žuči.I Mefisto pozna to nepoznato osećanje ravnodušnosti koje nikada nije imao ni Bog ni Satana, i koje je samo osećanje Čovekovo. Tada bog zla uvide svu dubinu poniženja i oseti najsvirepiji od svih bolova." |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jovan Dučić Uto 9 Jun - 9:48 | |
| "Sunce"
"Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito zagrejanih mora. Majka ga je često nosila po studenim senkama nekog drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna. Nesrećni pesnik! Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po čijim obalama plaču vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je večito na njegovu sunčanu obalu, tamne vrtove i mirne statue. Zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora.
Ali kad su njegove kose, plave kao uvelo lišce, postale bele; Kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on ne beše više onaj isti: i sunčane obale veselog i strasnog Jonskog mora nije mogao da pozna! Bolno, on stište oči i pogleda u se. I, gle, tamo on vide ono nekadašnje sunce, ono čudno i ogromno sunce, što činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna , i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da on pati dubokom i silnom strašću ljudi. To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše i koje je davalo svemu što je obasjavalo čudnu i magijsku lepotu Iluzije. Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša…" |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Jovan Dučić Sre 17 Feb - 14:08 | |
| LJUBAVNA PESMA
Ti si moj trenutak i moj sani sjajna moja reč u šumui samo si lepota koliko si tajna i samo istina koliko si žudnja.
Ostaj nedostižna, nema i daleka jer je san o sreći više nego sreća.Budi bespovratna, kao mladost.Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.
Srce ima povest u suzi što leva,u velikom bolu ljubav svoju metu.Istina je samo što duša prosneva.Poljubac je susret najlepši na svetu.
Od mog priviđenja ti si cela tkana,tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.Ti beše misao moja očarana,simbol svih taština, porazan i leden.
A ti ne postojiš, nit' si postojala.Rođena u mojoj tišini i tami,na Suncu mog srca ti si samo sjalajer sve što ljubimo - stvorili smo sami.
Jovan Dučić |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Jovan Dučić Sre 17 Feb - 14:10 | |
| U jesen 1893.godine na balu u tek sagrađenom hotelu "Drina" maldi i ambiciozni učitelj Dučić susreće tek svršenu učenicu Trgovačke škole Magdalenu Nikolić. Sa njom se tajno vjerio petog novembra 1893. godine, a njihova prepiska će se nastaviti i nakon Dučićevog odlaska iz Bijeljine I prelaska u Mostar na učiteljovanje od 1895.-1899.god. "Jedan dio te korespodencije je sačuvan, kao I pismo koje je Dučićev prijatelj I pjesnik Aleksa Šantić uputio Magdaleni 6.4.1901.god. moleći je da pomogne u prikupljanju pretplate za svoje "Pesme". Ljiljana Lukić profesor u penziji, čuva u ličnom vlasništvu prepisku između Dučića i Magdalene.
Dučićev odlazak iz Bijeljine bio je u stvari, progon od strane austrougarske vlasti po nalogu kotarskog prestojnika Cernija, nakon što su u premetačini njegovog stana prona|ene dve pjesme inkriminisanog sadržaja:"Otadžbina" (Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana") i "Oj Bosno". Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. god.,vlasti ga protjeruju iz grada. Odmah nakon progonstva, pjesnik nije mogao naći učteljsku službu gotovo nigdje, pa se upošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću…
Profesorica Lukić navodi da je Dučić kratko stanovao u kući Magdalene Nikolić koja je stanovala sa sestrom. A poslije raskida sa Dučićem Magdalena se zarekla da nikad više neće izaći iz kuće. "Kao kakva romaneska heroina živjela je od uspomena i jedine srećne trenutke nalazila je u čitanju pisama i pjesama čovjeka koga je voljela", zaključuje profesorica Lukić. Dučićeva tajna vjerenica u amanet je ostavila da joj nakon smrti na spomenik uklešu sljedeće riječi, koje i dan danas stoje uklesane na bijeljinskom groblju:Maga Nikolić-Živanović, 1874-1957,sama pjesnik i pjesnika Jove Dučića prvo nadahnuće".
A dvadeset god. prije Magdalenine smrti, Dučiću je, dok je bio opunomoćeni ministar Kraljevine Jugoslavije, stigla molba koja prema kazivanju mr Lukić, svjedoči o dubokom tragu koji je Dučić ostavio u Bijeljini.Pjevačko društvo "Srbadija" tražila od ministra pomoć za izgradnju doma za potrebe društva. "Na prvom mjestu, u ovome idealnom poslu, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi želilo i da bi bilo sretno, ako vidi da vaš dom "Srbadije" bude sazidan i nazvan-Zadužbina pjesnika Jovana Dučića-Srbadija", stoji između ostalog u pismu poslatom 1937.upućenog ministru Dučiću. Na margini pisma stoji stoji Dučićev rukopis: "Poslao 6.12.1937.god prilog od 1000din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pjesnika Filipa Višnjića njihovog najbližeg zemljaka". |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Jovan Dučić Sre 17 Feb - 14:12 | |
| Odlomak iz djela "Blago cara Radovana" Žene počinju bivati duboko milosrdne tek kad su i same duboko nesrećne, u sreći su bezdušne i pustoglave, sasvim obratno od čoveka koji je dobar samo kad je srećan.Kod žena je urođeno da vara i na malo i na veliko, svesno i nesvesno, namerno i nenamerno, a vrlo često i bez ikakve zle namere ipak sasvim često iz najbolje namere u najviše slučajeva, samo da bi se većma dopala. Ali jedna žena samo vredi koliko voli, a ona vara i kad najvećma voli. Žena je inače uvek jedno biće za sebe i za ceo svet, a drugo za čoveka kojeg voli.ako vam krije prolost, to nije zato da nju ne sačuva za sebe,nego da vas ne izgubi. Ako hoće da prećuti prošlost, to je i zato što je žena prema prošlosti odista ravnodušna, jer žena po prirodi nije romantik. Žena ne podnosi spomen. Ona bezdušno sve krije jer ne želi da ima oči ni na čemu što nije u vezi sa čovekom kojeg voli u tom trenutku. Žena živi s dana na dan. i danas je više samoubistava na zemlji zbog propale ljubavi, nego zbog propalog iamnaj ili propale časti. Prosečan čovek voli više ženu nego ljubav. Kod žena je sasvim obratno: retko je kojoj ženi dovoljan samo čovek, i koja ne čezne da bude voljena. Istina, mnogo se na svetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svetu održavaju samo žene i pesnici. Čovek voli ljubav-bol, a žena voli ljubav-radost. Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ima odista najlepših očiju koje ne umeju pogledati I najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike I neopredeljive lepote su nematerijalne, jer su isključivo duševne. Lep pogled I lep osmeh nemaju čak ništa zajedničkog sa bojom očiju ili formom usta… Najlep{e oči ima slovenska žena, jer uvek izgledaju začuđene. Ne padaju samo poročne I pokvarene, nego često I savršeno čiste, I po prirodi verne. Žena pada iz raznih uzroka; iz ljubavi, iz dosade, iz strasti fizičke, iz sujete, iz slabosti volje, iz interesa materiajnog, iz roamntike,iz osvete. …Srpkinja se daje onom ko je prevari. |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Jovan Dučić Sre 17 Feb - 14:15 | |
| SUNCOKRETI
Pjesma Suncokreti pripada ciklusu Vecernje pesme pa su i sadrzina pesme, njen emocionalni ton i smisao u skladu sa naslovom ciklusa. Suncokreti u ovoj pesmi dobijaju trostruku simboliku: - svetlost kao izvor zivota, - teznja ka visinama i prostranstvima, - teznja ka idealima.
Izbor suncokreta za navedenu simbolizaciju nije slucajan: u njegovom nazivu je organska veza ove biljke sa suncem, kako se po nebeskom svodu krece sunce, tako se okrece cvetna glava suncokreta, koja, obasjana suncevom svetloscu, sjaji bojom zlata. Kada sunce zadje, glava suncokreta se spusti "pogleda" uprta u zemlju. Noc je za suncokret mirovanje, odsustvo svetlosti, odsustvo zivota. On cezne za jutrom i za suncem, i svako spustanje noci za suncokret je pretnja i izvor straha, strepnje i tuge.
U prvoj strofi je predocena slika suncokreta koji "nemo prati neba bludnje" dok su u njemu skupljene "sve zedji ovog sveta,/Sva nespokojstva i sve zudnje".On je,dakle, olicenje zedji svega zivog za svetloscu, toplotom i prostranstvom visina, ali je, prirodno, i olicenje svih nemira i nespokojstava koji obuzimaju zivi svet. Iskaz je u ovoj strofi neutralan, glas lirskog subjekta se ne osjeca.
Druga i treca strofa predstavljaju posebnu sadrzajnu i smisaonu cjelinu: u njima progovaraju suncokreti, "sume u strahu svom od mraka". Za njih je sve sto zari bozanstvo jer daruje svetlost i zivot; a makar "jedna zraka" svetlosti mera je i cena sviju stvari. Sve sto je u tami, i sto makar jednom nije zasijalo i sto ne gleda u visine, obelezeno je prokletstvom.
Cetvrta strofa je metaforicna slika suncokreta: oni su "s istoka kralji", obuceni u "tesko zlato", oni su i "zreci sunca" koji "u cas mracni" vape za svetloscu i suncem. U ovoj strofi je ostvarena ravnoteza svetlosti i tame, radosti i tuge.
U petoj strofi se pojavljuje lirski subjekt svojim iskazom:"Te tuzne oci suncokreta/ u mom su srcu otvorene". Mrak i senke se tiho spustaju, sunce je daleko "na kraj sveta", suncokreti su tuzni.
Sesta strofa ponovo uvodi prevagu svetlosti na tamom:
Pomrece nocas sirom vrti, Dvoredi sjajnih suncokreta, Ali ce biti u toj smrti Sva zarka sunca ovog sveta.
Ovdje je uspostavljen paralelizam prve i seste strofe:
1. Tu su sve zedji ovog sveta, Sva nespokojstva i sve zudnje. 2. Ali ce biti u toj smrti Sva zarka sunca ovog sveta.
Smrt suncokreta je samo privid: u njima je sakupljena sva energija sunca i svjetlosti, sve zedji i zudnje i sva zarka sunca. Poenta je u neunistivosti zivota i zudnje, u neunistivosti svetlosti i njene energije skupljene u zlatu suncokreta.
Pesma o suncokretima je pesma o svetlosti kao izvoru zivota; o ljudskoj teznji ka visinama i prostranstvima; o iskonskoj teznji ka idealimal; o svetlosti i tami, vedrini i nespokoju u ljudskom zivotu. Primarni motiv je suncokret jer ima istaknuto i udarno mjesto u kompoziciji pjesme: dominira u prvoj, petoj i sestoj strofi. Sekundarni motivi su TAMA i SMRT, ali su oni dobili periferno mjesto i nemaju snagu poente. |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Jovan Dučić Sre 17 Feb - 14:16 | |
| O SRECI
- " Svaka filozofija je tuzna. Ako govorite duze o sreci, vi cete se naposletku osecati pomalo nesrecnim. Nema nijedne velike istine covekove o kojoj se sme do kraja misliti bez opasnosti za svoju misao:ni o religiji, ni o ljubavi, ni o smrti. Sve sto je duboko izgleda na dnu duboko i neveselo; i ni u jedan ponor se ne daje dugo gledati bez vrtoglavice i uzasa. Koliko vise razmisljate o zivotu , sve se vise otvaraju njegove zasede i prokazuju njegova bespuca. Zato ako puno govorite o nesrecama u zivotu, najzad vise ne vidite zivot nego nesrece....
..... Najmanje su srecni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srecni. Ima ljudi koji su gospodari zlatnih rudnika, a ne osjecaju se srecnim; a ima ljudi koji se ne osecaju nesrecnim ni posle kakvog slucaja koji bi drugi smatrali katastrofom ljudskog zivota. Znaci da je sreca jedna stvar misljenja, i da sama za sebe nista ne predstavlja. Sreca, to je ipak samo jedna fikcija. A ako sreca postoji, onda je ona samo u zeljama, jer je zelja pokret i akcija, znaci jedini zivot i jedina prava radost. - Neosporno, ima i ljudi koji ne umeju biti srecni ni sa kakvim vrlinama, ili ma kolikim bogatstvom. Ima i ljudi rodjenih za nesrecu, kao sto su drugi rodjeni za muziku. Treba imati talenat za srecu, kao sto treba imati puno duse da se bude istinski nesrecan. Mali ljudi mogu biti srecni, ali mali ljudi ne umeju biti nesrecni...
.... Sve su velike srece slucajne, i nema coveka koji je izmislio jednu srecu. Nije tacno receno da je svaki covek kovac svoje srece; tacno je, naprotiv, da je covek uvek sam kovac svoje nesrece. Jer od hiljadu nesreca ima samo jedna koja nas snalazi od Boga, a to je smrt, iako smrt nije nesreca, ili bar ne najveca. Sve druge bede su delo covekovo, cak i sama njegova bolest. Zato ako su srece slucajne, nesrece nisu slucajne. Za svaku nasu nesrecu kriva je ili nasa lakoumnost, ili nasa gordeljivost, ili nasa glupost ili nas porok. I za fizicke bolesti su krive samo nase duhovne bolesti, nezdrave i porocne misli.....Zato covek kroz ceo zivot cini sebi samom vise zla nego dobra...." |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Jovan Dučić Sre 17 Feb - 14:16 | |
| O LJUBAVI
- " LJ ubavnici su najveci utopisti, a ljubav je najveca utopija. U ljubavi se oseca vise nego sto treba, pati vise nego sto se misli, sanja vise nego sto se zivi, i kaze i ono u sta ni sami ne verujemo. U ljubavi nema niceg razumnog. Ljubav je jedno dusevno stanje bez ravnoteze i bez razabiranja. Zato su anticki Grci smatrali ljubav bolescu, a zaljubljene bolesnicima...
... Ljubav je osecanje koje je rezultat svih drugih osecanja, zbir svih mogucnosti covekovih, najvisih i najcistijih. Ljubav je najveci izvor snage za iluziju, i najdublji dokaz moci za akciju. Ljubav je svedocanstvo zdravog spola i dubokog morala; jer za ljubav treba imati pre svega mnogo fizicke sile i neizmerno mnogo dobrote ... ... Ljubav je dokaz inteligencije, jer covek bez ideja i prostak bez vaspitanja, ne mogu biti zaljubljeni, posto je ljubav najveca mudrost i najfinija dusevnost. Ljubav je zato uvijek bila privilegija najvosih dusa, ako ne i najvecih duhova...
... Ljubav je, najzad , i najvisi produkt kulture. Kod primitivnih ljudi ne postoji ljubav nego prohtev, ni san nego pozuda. Sto je veca kultura jednog naroda, utoliko je ljubav dublja, jer je komplikovanija i fatalnija. Zena nije vise zenka nego licnost, znaci mnogostruka lepota;umetnicko delo, dusa i duh. Zbog ovog je osecanjr ljubavi tesno vezano za neciju inteligenciju i dobrotu. Biti zaljubljen, verovati u ljubav kao u nebo, to je ziveti u najvecoj cistoti i krajnjoj sili dobrote. Ljubav je najveci stepen svega sto nosi nekoristoljubivo srce, najvece pregnuce, totalno samoodricanje, zivot u drugom bicu i za drugu licnost, usadjenu u zenit jednog doba naseg zivota. - Zato je apsurdum i nesreca sumnjati u nesto sto volimo, pa je apsurdum sumnjati i u zenu ako je cemerniji paradoks bozji, cak i nepremostiva fatalnost za ljude od srca i ponosa. Jer, najcesce, koliko je ljubav veca, utoliko je i sumnja veca. Medjutim, za punu srecu u ljubavi, treba biti nesebican, i prema sebi krajnje neosetljiv: ljubav iskljucuje samoljublje, i ne poveruje ni u ono sto je ocevidno. Ideal i nije u stvarima nego iznad njih. Tesko srcu koje uzima san o sreci kao sliku srece koja je mogucna. Nema srece koja se ne daje porusiti u prasinu, ako je samo vise tumacimo nego sto je osecamo... " |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Jovan Dučić Sre 17 Feb - 14:18 | |
| KNJIGA O LJUBAVI
Govoriti o ljubavi, to je već pomalo voleti...”, kaže Jovan Dučić. Ovo je knjiga koju čita svaka nova generacija baš zato što su u njoj date velike istine o ljubavi, ljubomori, muškarcima i ženama i njihovom večnom nesporazumu. Evo nekih izvoda iz knjige: “Ljubavnici su najveći utopisti, a ljubav je najveća utopija. U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, a kaže i ono u šta ni sami ne verujemo. U ljubavi nema ničeg razumnog. Ljubav je jedino druševno stanje bez ravnoteže i bez razabiranja. Zato su antički Grci smatrali ljubav bolešću, a zaljubljene bolesnicima...
Samo u ljubavi i u smrti ljudi mogu da se izjednače, i da poslednji stiže prvog. Poznato je da Dučić nije baš pohvalno pisao o ženama, smatrajući ih lakomislenim, površnim i potpuno iracionalnim bićima. “Žena ne zna da poštuje, nego da voli. Žene ne traže ni da vi njih poštujete, nego da ih volite. Poštovanje za njih znači odsustvo svake ljubavi, nešto hladno i iz glave, a ne nešto preosećajno i iz duše. One veruju da nekog treba najpre voleti, kako bi ga zatim isitnski poštovale, a ljudi misle obratno. Žene misle: gde je mnogo poštovanja, tu je malo ljubavi. Žene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad one same ne vole, i zato se često predaju i ljudima koji su im inače fizički nemili... Sve žene vole bogataše, jer je žena uvek siromah. Pametnih se boje...
Žene počnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle da su već voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od čoveka. Žena hoće više da bude voljena, nego da sama voli; i više da je žele, nego da je vole. Ona ne samo da prva ne voli, nego prva i ne bira. Čovek joj se može naoko i dopadati, ali je retko da ga prva zavoli. Žena može da se zanese za bogatašem ili artistom, za vojnikom ili sportistom, za lepim ili za umnim, ali se najzad dadne, često za ceo život, sasvim drukčijem čoveku nego kakvog je zamišljala i želela. Ona uvek podlegne jačem, a ne lepšem i umnijem, ni boljem i milijem. Retko koja žena visi o ruci čoveka koji je bio odista čovek njenog ukusa... Padajući pred jakim, a ne pred dobrim i lepim, žena ne razume duh nego volju, i ne lepotu nego nameru...” |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Jovan Dučić Sre 17 Feb - 14:19 | |
| LJUBAV I ŽENA
Ogromna većina Dučićevih stihova ispjevana je u čast i slavu ljubavi, i to od konkretne ljubavi prema ženi, od onih neposrednih impulsa koje pruža ljubavna strast, pa sve do velikih simbola žene kao takve. Ljubavi kao takve – sve do onog uvjerenja da se najpunije životne i umjetničke misli mogu iskazivati i uobličavati samo kroz osjećanje ljubavi. Ali, Dučić je bio svjestan da ljubav nije nepresušna, da ona raste iz svojih unutrašnjih antiteza, da je njena ljepota u tome što se suprotstavlja svom kraju, da njen trijumf postoji samo onda kad uspije da pobijedi smrt i propadanje i da u toj borbi suprotnosti treba tražiti osnovni smisao ljubavne lirike:
Je li ovo ljubav ili bolna jedna potreba da ljubim? Ova želja plava je li želja srca moćnoga i čedna? Ili napor duše koja malaksava?
Ne znam no na međi toga sna i jave, Vidim moje srce da čezne i pati. I suze kad dođu, rane zakrvave – Ja ni onda od tog ništa neću znati.
Iz tog uvjerenja nikla je Dučićeva ljubavna lirika, bujna i raskošna, često duboko melanholična, pokatkad apstraktna i smbolična, a ponekad pomalo koketna, baš kao što ljubav može da bude.
Niko danas ne bi pjevao o ljubavi tako kao Dučić, čak ni u onim pjesmama koje se uzimaju kao primjeri njegovog neposrednog odnosa sa istorijskom ravni. Ali se u isti mah ne može osporiti da i u ovakvim stihovima povremeno bljesne već rečena zagonetka ili ljepota. Ko će, uostalom, osporiti pjesniku da su njegova pitanja o neizrecivosti ljubavi rečena muzikalno, glatko i savršeno jasno?
U njenu sam kosu upleo strasno mokre noćne ruže. Putem punim zova, ja joj ljubljah celo ovo veče jasno oči oune zvezda i usta stihova. »Zvezda«
Oči su ti danas pune tople tajne, i poljubac ima u pogledu svakom; i ima u glasu tužnom, nejednakom, obećanje sreće nove i beskrajne. »Zamor«
Ali, ima jedan drugi, značajniji i daleko veći smisao Dučićevog pjesništva i vrijednosti njegove ljubavne lirike. Za razliku od svih ranijih i njemu savremenih pjesnika, on je od ljubavi napravio sopstvenu mitologiju i, gradeći svoju liriku na svijesti o tome da je ljubav sveobuhvatna, da je više nagoveštaj nego stvarnost, ispjevao u njenu slavu pjesme koje se do tada u srpskoj poeziji nisu čule.
Dučićeva ljubav je elegična, nesrećna i melanholična. On čezne za njom, ali je svjestan njene prolaznosti i bola koji ona ostavlja za sobom.
Dosta jadna ženo, sve je zalud! Dosta! Mi smo jedno drugom davno sve dali. Pogasimo lampe lira! Kao vali, Sve je već proteklo i ničeg ne osta...
Žena u Dučićevoj poeziji nije stvarna, čulna, nego više san o ženi i iluzija o njoj. U pjesmi »Zalazak sunca«, on sniva o jednoj takvoj ženi:
Opet jedno veče... I meni se čini, negde daleko, preko triju mora, pri zalasku sunca, u prvoj tišini, tužna, u senci smaragdovih gora, bleda kao čežnja, nepoznata žena, s krunom i u sjaju, sedi misleći na me... Teška je, beskrajna, večna tuga njena Na domaku noći, tišine i tame.
On je toliko predan tom svom snu i toliko uživa u njegovoj nestvarnoj ljepoti, da strijepi od misli koja bi razrušila tu opojnu himeru njegove duše: Ah, ne recite mi nikad: nije tako, ni moje srce da to laže sebi, jer, ja bih plak'o, ja bih vječno plak'o i nikad se više utešio ne bi'. |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Re: Jovan Dučić Sre 17 Feb - 14:20 | |
| O ŽENAMA I LJUBAVI
Prosječan čovjek voli više ženu nego ljubav. Kod žena je sasvim obratno: rijetko je kojoj ženi dovoljan samo čovjek, i koja ne čezne da bude voljena. Istina, mnogo se na svijetu manje misli o ljubavi nego što izgleda. Ljubav na svijetu održavaju samo žene i pjesnici. Čovjek voli ljubav-bol, a žena voli ljubav-radost.
Najljepše oči ima slovenska žena, jer uvijek izgledaju začuđene. Ne padaju samo poročne i pokvarene, nego često i savršeno čiste, i po prirodi vjerne. Žena pada iz raznih uzroka; iz ljubavi, iz dosade, iz strasti fizičke, iz sujete, iz slabosti volje, iz interesa materijalnog, iz roamntike, iz osvete.
Žene počinju bivati duboko milosrdne tek kad su i same duboko nesrećne, u sreći su bezdušne i pustoglave, sasvim obratno od čovjeka koji je dobar samo kad je srećan. Kod žena je urođeno da vara i na malo i na veliko, svjesno i nesvjesno, namjerno i nenamjerno, a vrlo često i bez ikakve zle namjere, ipak sasvim često iz najbolje namjere u najviše slučajeva, samo da bi se većma dopala. Ali jedna žena samo vrijedi koliko voli, a ona vara i kad najvećma voli.
Jovan Dučić – Blago cara Radovana |
| | | neno MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
| Naslov: Princ srpskih pesnika – Jovan Dučić Čet 18 Feb - 22:46 | |
| „Ja snevam o ženi većoj no sve žene“. Možda ove reči velikog srpskog pesnika Jovana Dučića na najbolji način opisuju njegov život; potrebu i želju da vidi nevidljivo, pronađe izgubljeno, shvati neshvaćeno, primeti nestvarno, i naposletku sve to prikaže kao nešto moguće, ostvarljivo i realno, ali kroz prizmu večnosti, koristeći celokupno životno iskustvo zarad težnje da prikaže vrednost jednog velikog sna. Samo, on taj san ne predstavlja obično, jer on sam nikada nije bio običan. Ipak, kao i kod svih velikih ljudi, pokretačka snaga pesnika bila je ljubav; ljubav prema ženi, i ljubav prema narodu. I žene i svoj narod je voleo, uzdizao, hvalio, predstavljao kao ideal, ili neretko upućivao kritike, opravdavajući ih ličnim iskustvom. Međutim, kod njega te kritike nikada nisu označavale nešto poslednje, nego samo tugu, koja opet, nikako nije krajnja, već iza koje postoji neka uzvišenost ogledana u žrtvi. A zbog te žrtve, on tugu, kroz poeziju, pretvara u slavu. „Princ srpskih pesnika“ ili „Knez poezije“, kako su ga nazivali, rodio se 1871. godine u Trebinju, ali se u mnogim spisima kao godina rođenja navodi 1872. ili 1874. godina, što ukazuje na jednu neobičnost, ili snalažljivost velikog pesnika i diplomate, za kog su govorili da broj svojih godina vešto krije, poput dama sa kojima se često druži. Pretpostavlja se da je Dučić, kao čovek od karijere, namerno upisivao pogrešne godine rođenja, kako bi se napravio mlađim ili starijim, u zavisnosti od potreba, kako tokom studija, tako i tokom sjajne diplomatske karijere, verovatno i zbog žena, što ga sigurno ne čini manje vrednijim, nego samo pokazuje njegovu prilagodljivost vremenu u kom je živeo. Kao i sa godinama, ni o njegovim ljubavima danas ne postoji mnogo podataka. Sve je mistično, sve je nagoveštaj. Činjenicu da ne postoji ličnost u našoj književnost koju je pratila tolika popularnost za života, koliko Dučića, možda najbolje objašnjava pismo Isidore Sekulić, koja kaže: „U Beogradu vas spominje ceo svet. Čime je to Dučić zaslužio?“ Ipak, neke ljubavi su toliko jake da su imune i na zaborav i na tajne. Svoju prvu veliku ljubav Magdalenu Nikolić Živanović upoznao je u Bijeljini, gde se po završetku škole zaposlio kao učitelj. Po pričama, upoznali su se na balu, u hotelu Drina, ili na zabavi povodom slave Sveti Sava, kada je tek svršena učenica trgovačke škole recitovala Zmajevu pesmu Svetli grobovi. Ona je poticala iz ugledne i bogate porodice, a prezime Živanović dodala je u znak poštovanja prema dedi, Peri Živanoviću, kod kog je živela. Vrlo brzo njihova ljubav se rasplamsala. Tajno su se verili, zbog njenih roditelja, ali se u njihovu vezu umešala politika, pa se Dučić kratko zadržao u Bijeljini. Odlukom Zemaljske vlade iz Sarajeva, 10. jula 1894. godine, Jovanu Dučiću zabranjeno je da se bavi učiteljskim poslom u Bosni i Hercegovini, jer su vlasti, prilikom pretresa njegovog stana, pronašli dve pesme „Otadžbina“ i „Oj Bosno“, koje su predstavljale poziv na oslobođenje Bosne. Usled zabrane, jedini posao koji je mogao pronaći u tom trenutku bio je u manastiru Žitomislić kod Mostara. Usamljen i ljubomoran, svakodnevno piše Magdaleni, govoreći joj da se „okane društva“ i „da ga samo tako može odbiti“. Već sledeće godine, Dučić konačno dobio posao u Mostaru i nastavlja prepisku sa Magdalenom, ali ljubav polako nestaje. Magdalena se nikada nije udavala, govoreći da njeno srce pripada samo velikom pesniku, koji se kasnije proslavio širom sveta. Na njenom nadgrobnom spomeniku, po njenoj želji, piše: „Magdalena Nikolić Živanović, 1874-1957, sama pjesnik, i pjesnika Jove Dučića prvo nadahnuće“. Dučić je nastavio školovanje, ne zadržavajući se previše ni u rodnom Trebinju, ni u Mostaru, gde su mu živeli najbolji prijatelji. Žene su ga volele, zaljubljivale se, on im uzvraćao, voleo, pisao poeziju, idealizovao ih, napuštao, vraćao se. Po pričama Dučićevih savremenika, nije bilo žene koja se ne bi zagledala u Dučića, a kada bi progovorio, sve one bi zaboravile na njegovu otmenost i držanje, već bi se zaljubile u njegove reči. I sam pesnik je potvrdio: „Muškarac se zaljubi gledajući ženu, a žena se najčešće zaljubi slušajući muškarca“. U Parizu, 1902. godine, Jovan Dučić upoznao je Bertu, za koju je pisao da je ušla u njegovu sobu „bez mnogo navaljivanja“. Ipak, te večeri se među njima ništa nije desilo, osim poljubaca i zagrljaja. „Odupirala se toliko da me je to još više hrabrilo“, napisao je pesnik. Dogovorili su sastanak za sledeći dan, a on je otišao na proslavu kod prijatelja. U njegovom dnevniku, pominje se gospođica Siziemski, iz Ženeve, za deceniju mlađa od njega, jevrejskog porekla, koju je voleo, ali o kojoj nema puno tragova. Međutim, jedna žena zauzela je posebno mesto u životu pesnika. Zvala se Ziziema. „Ona je postala moja potreba, moj san, moj cilj. Osećam pored nje mladost, strast, čežnju za nikada neviđenim noćima i poljupcima. Voli li me? Možda ne.” U narednim danima piše da je njena pasivnost odvratna, ali je ipak poslao poklon devojci u koju je bio zaljubljen. Upornost se isplatila, barem na neko vreme, pa ju je nazivao praznikom njegove ljubavi. Na njegovu žalost, kratko su bili zajedno. Ziziema je priznala da voli drugog i vratila Dučiću sve poklone. Ipak, među svim ženama, koje su ostavile neki pečat u pesnikovom životu, najveći trag ostavlja Jovanka Jovanović, supruga inženjera Tanasija Todorovića, koju je upoznao 1908. godine. Bez obzira što je bila udata, i stalno „praćena“ očima dvadeset godina starijeg i ljubomornog muža, Jovanka nije odolela slatkorečivom pesniku, koji je ljubav uzvratio iskreno kao nikada do tada. Zahvaljujući Jovanki, kao njegovom najvećem nadahnuću, nastala je zbirka poezije „Pesme ljubavi i smrti“, koju mnogi smatraju Dučićevim najboljim delom. Sva je moja duša ispunjena tobom, Kao tamna gora studenom tišinom; Kao morsko bezdno neprovidnom tminom; Kao večni pokret nevidljivim dobom. No, ova ljubav, ispunjena je strašću, tajnama, borbom i skandalima. Jovan se sprijateljio sa njenim mužem i neko vreme stanovao kod njih u kući, a kada su se iz Beograda preselili u Vranje, Dučić je iz Sofije, gde je radio kao diplomata, povremeno dolazio u Vranje, kako bi video „ženu veću no sve žene“ i kojoj je posvetio neke od najlepših stihova srpske poezije. Jovan i Jovanka dobili su sina Jovicu, a njenom mužu i njegovom prijatelju ništa nije bilo sumnjivo, čak ni kada je Dučić održao besedu za pamćenje na prvom rođendanu dečaka. Međutim, tajna uskoro biva otkrivena. Jovanka je mužu priznala neverstvo, a njegovo neprijatno iznenađenje bilo je utoliko veće kada je saznao da je ženin ljubavnik zapravo njegov dobar prijatelj i nekadašnji podstanar. Da bi joj oprostio, Tanasije je zatražio od supruge da ljubavnika ubije „kao psa“ iz pištolja, koji će on nabaviti ili da ga pucnjem povredi. Naravno, Jovanka to nije učinila. Napustila je muža i sa sinom Jovicom otputovala u Sofiju. Ali njihovim problemima nije se nazirao kraj. Ljubomorni i poniženi muž pisao je tužbu ministru inostranih dela, koji je Dučiću, kao diplomati, bio pretpostavljeni. U isto vreme, gomila Dučićevih neprijatelja, koji su jedva dočekali njegovu grešku, započeli su pravu antikampanju protiv pesnika, pa beogradski list „Mali žurnal“ 12. decembra 1910. godine objavljuje tekst sa naslovom „Dučićeva ljubavna avantura“. U tekstu je pisalo: “Jovan Dučić, činovnik našeg poslanstva u Sofiji, zaveo je ženu jednog višeg inžinjera, majku dvoje dece, i sa njom otputovao u Sofiju. Cela varoš i javno mnenje najoštrije osuđuju gospodina Dučića, što je tako moralno nisko pao da jednu ženu, koja je dotle bila čestita i žena i mati, odvaja od svoga muža i svoje dece.” Njegovu diplomatsku karijeru, koja je u tim trenucima bila u usponu, spasli su prijatelji, književnik Veljko Petrović i Bogdan Popović, profesor Beogradskog univerziteta, pa je afera ubrzo zaboravljena. Kada je ljubav postala slobodna, potpuno nezavisna i bez potreba da bude skrivena, Dučić i Jovanka su prekinuli. Nekoliko godina nakon toga, Jovanka Jovanović nastavlja školovanje i postaje jedna od najcenjenijih glumica u Jugoslaviji. Igrala je čak i na filmu, a upečatljiva je njena uloga Gospođe ministarke u istoimenom Nušićevom komadu. Preminula je 1963. godine, dvadeset godina nakon Dučića. Njihov sin Jovica, u trenucima nervne rastrojenosti, izvršio je samoubistvo. Nakon ljubavi sa prelepom Jovankom, karijera velikog pesnika napreduje na svim poljima. Redovno objavljuje pesme, postaje jedan od najpoštovanijih književnika svog vremena, napreduje i u diplomatiji, gde radi u poslanstvima u Rimu, Madridu, Kairu, Sofiji i Budimpešti. Današnju zgradu ambasade Srbije u Mađarskoj, Jovan Dučić je dobio na poklon od jedne bogate dame, koja mu, u želji da ga zauvek veže za Budimpeštu, poklanja kuću, nadajući se Jovanovom ostanku u prestonici Mađarske. Mnogi su govorili da je kuća poklon za „zasluge u postelji“. Dučić taj poklon prihvata, ali istog trenutka kuću poklanja svojoj zemlji i svom narodu, za potrebe diplomatije, za šta se i danas koristi. U njegovom životu, bilo je mnogo žena, mnogo ljubavi, afera, razočarenja, bola, strasti, patnje, pobeda, čak i tuča sa delegatom Jovanovićem u Beogradu, iz kojih je izlazio bez posledica, jer niko nije imao hrabrosti da kazni nedodirljivog, od naroda voljenog i slavnog pesnika. Zaljubljivao se čak i u sedamdesetim godinama, kada u svom dnevniku piše o misterioznoj A. „Za polovinu je A. mlađa od mene. Sve što ja nemam, ona ima: najveće ime, najveće bogatstvo, najveću popustljivost prema životu. Ona meni zavidi na imenu koje sam lično stvorio kao pisac i diplomat, na položaju koji mi daje bogato provođenje, na nepopustljivosti i tvrdoglavoj borbi sa životom.” Mnogi su ga optuživali za nacionalizam, kritički stav u politici, čak i za šovinizam, na osnovu samo nekoliko pročitanih rečenica. Možda je najbolje objašnjenje za sva njegova dela on sam ostavio: „Nema velikog književnog dela koje nije poniklo iz bola. Nema velikog stvaranja bez velikog bola. Sve se rodilo iz bola i krvi, kao i dete“. 1941. godine odlazi u Ameriku, o svom trošku i piše tekstove koji se nisu dopadali izbegličkoj vladi. Ubrzo je predvodio srpsku organizaciju u SAD, koju je ranije osnovao Mihajlo Pupin. Pisao je i objavljivao pesme, postao naročito posvećen rodoljubivoj poeziji, verovatno zbog rata u Evropi, nadao se promenama, koje nije dočekao, razočaran u političku elitu. Njima je posvetio „Pesmu“ napisanu 1943. godine, i koja obiluje porukama razočarenja: Moj dobri rode, svi su lagali, I tvoj su vidik sav pomračili; Za svojom srećom samo tragali, I svuda krali, i sve tlačili. Preminuo je 7. aprila, na Blagovesti, u gradiću Geri, u Indijani. Iako je bio jedan od najvećih srpskih pesnika svih vremena, dugogodišnji diplomata i prvi ambasador u istoriji Jugoslavije, deo izbegličke vlade iz Londona nije dozvolio sahranu sa državnim počastima. Velikani nisu potrebni malim ljudima, kako je za života govorio. „Najveći među diplomatama kraljevine“ sahranjen je kao pesnik, na srpskom groblju u Libertvilu. Na krstu je, po njegovoj želji napisano „Jovan Dučić, pesnik“. Poslednja želja Jovana Dučića, da bude sahranjen u Trebinju, ispunjena je 2000. godine, 57 godina nakon smrti. Na sreću, velika dela diplomate, pesnika i velikog dobrotvora, nije progutao zaborav, kao što mu je Ivo Andrić u posveti knjige napisao: „Ali, kad bi nešto bilo mogućno da jednom bude zaboravljeno vaše ime i izgubljeno vaše delo, tvrdo verujem da bi mladići i devojke iz dalekih naraštaja, htijući da izraze ono što je najlepše u njima, od bola do ljubavi, progovorili jezikom vaše poezije, našli iste, vaše reči i usklike. To je sudbina velikog pesnika“. Možda je najbolji način da priču o velikom pesniku, kog su žene volele, poštovali muškarci i mrzeli zlobnici, završimo njegovim stihovima, kao dokazom da jedna iskrena, čista i prava ljubav odzvanja kroz večnost. Zauvek. Slaviša Pavlović |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jovan Dučić Pet 5 Avg - 16:15 | |
| Моја сумња страсна, и светла, и плодна, Моје друго биће и други вид; јетка, Брани коју чашу да испијем до дна, И да коју срећу познам до свршетка. Моје срце држи прстима од леда, И мој дух напаја кајањем без мере; Мој поглед у небо да очајно гледа, Да мрзим без снаге и љубим без вере. Но она обасја мој ум обеснажен, И даде мом духу, слабом као сламка, Сто крупних очију, да озарен, блажен, Мине сваки понор и зна где је замка. И да је доброта, одрицање; и да У заклетви има издајства и срама; И у победама пораза и стида; Ниске безбожности у свим молитвама. И у чистој вери, празноверја; да је Љубав себичнија него наше злоће; И колико лажи наше сузе таје, И мрачних завера замукле самоће. Тако ослобођен и себе и других, Гледам како пада и последња уза… И горд сам у часу искушења дугих Што бар не зајецам кад ми пође суза. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jovan Dučić Pet 5 Avg - 16:15 | |
| Гледаћу твој сјајни сен на таласима, И стопе на песку; с јутром на врхунцу, Као прво гнездо будно међу свима, Ја те певам као химну земље Сунцу. Ти си искра мога мача победнога; Сто музичких врела што брује и плаве; Поглед који хоће да сагледа Бога; Пехар из ког пијем страшно пиће Славе. Кроз тамну је пустош моје крило секло, Где сад сја твој покрет и твоја реч зари; И као да свему ти беше порекло, Сунце што ми откри место свију ствари. Све воде посташе за одсев твог стаса, Простор, да имаднеш душу зачуђену, Мир тамних долина за ехо твог гласа, Сунце да на свету бациш своју сену. Ти си као лађа с крупним једрилима, Што носи поднебља других копна: о, ти, Што се, неумитна, јави међу нама Да даш свој дах земљи и свој глас лепоти. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jovan Dučić Pet 5 Avg - 16:15 | |
| Знам за неизмерне и болне самоће, Кад сат мре нечујно, као цвет што вене, И кад срце празно престаје да хоће Ни венце победе ни љубави жене. Знам за непроходне самоће без даха, Кад конци са свачим падну покидани, И у којим срце застане од страха; Кад свему око нас изгледамо страни. Кад нас очи ствари равнодушно мотре, И душа пред собом престрављена стане; И сопствена повест кад се цела потре; И кад је од леда суза која кане. Ни семе у бразди, ни стопа на путу, И како је тешка сена коју вучем! Канда туђе срце бије у мом куту? Све светле палате живота под кључем!… Вај, колико пута умиремо? Ко би Знао за све тмине под сунцем! И зна ли Ико сва беспућа у сутону доби?… И како смо често очи затварали… |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jovan Dučić Pet 5 Avg - 16:15 | |
| Вечерас, Госпођо, у Кнеза на балу, Играћемо опет бурни валс, ко прије; С радошћу на лицу минућемо салу, Као да никада ништа било није. А затим ће доћи весели кадрили, Музика ће страсна да хуји, ко бура; Госпође ће бити у млетачкој свили, Господа у руху од црног велура. Затим ће властела у зборе да тону! Млађи о јунаштву, песништву, и вину, Старији о небу, о старом Платону, И о сколастици, Светом Августину. Ми ћемо, међутим, сести у дну сале, У меке фотеље, не слушајућ тезу, И написаћу вам, хитро, ко од шале, Један тужан сонет на вашу лепезу. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jovan Dučić Pet 5 Avg - 16:15 | |
| Твоје сунце носе сад на заставама, Ти живиш у бесном поносу синова; Твоје светло небо понели смо с нама, И зоре да зраче на путима снова. Још си уз нас, света мајко, коју муче: Све су твоје муње у мачева севу, Све у нашој крви твоје реке хуче, Сви ветри у нашем осветничком гневу. Ми смо твоје биће и твоја судбина, Ударац твог срца у свемиру. Вечна, Твој је удес писан на челу твог сина, На мач његов реч ти страшна, неизречна. Млеком своје дојке нас си отровала, У болу и слави да будемо први; Јер су два близанца што си на свет дала – Мученик и херој, кап сузе и крви. Ти си знак у небу и светлост у ноћи, Колевко и гробе, у колевки сунца; Ти си горки завет страдања и моћи, Једини пут који води до врхунца. Ми смо твоје трубе победе и вали Твог огњеног мора и сунчаних река; Ми смо, добра мајко, они што су дали Свагда капљу крви за кап твога млека |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Jovan Dučić Pet 5 Avg - 16:16 | |
| Ми нисмо познали вас по заставама Ни ваше хероје од лавова љуће: Све на коленима вукли сте се к нама Носећ мач убице и луч паликуће Без буктиња иде та војска што ћути, Пожар села светли за маршеве горде… Ваше громке химне не чуше нам пути: Немо убијају деца старе хорде. Поломисте више колевки, о срама! Него херојима отвористе рака. Подависте више њих у постењама, Него што сте у крв срушили јунака. Узели сте очи фрескама са свода, Главе киповима хероја из бајке; Спржили сте семе у страху од плода, И реч убијали убијајућ мајке. Пресити се земља од крвавог вала, Али вам победа не осветли лице: Јер ловор не ниче с буњишта и кала, Он је за хероје а не за убице. |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Jovan Dučić | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 4 od 7 | Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
Ko je trenutno na forumuImamo 275 korisnika na forumu: 1 Registrovan, 0 Skrivenih i 274 Gosta :: 3 Provajderi Emelie Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38 Dvorana slavnih
Naj Avatar Haossa !
Kreja
Poslanici naj aktivniji nedelje |
Danas u 0:22 od Emelie
» Jedna stara stvar
Juče u 23:17 od Emelie
» Uživo...
Juče u 22:44 od Emelie
» A malo bluesa?
Juče u 22:38 od Emelie
» Šta slušate dok kuckate na Haossu?
Juče u 22:35 od Emelie
» Šta trenutno slušate?
Juče u 22:27 od Emelie
» Pozdrav Haossu
Juče u 22:22 od Emelie
» Leonardo da Vinči
Sre 30 Okt - 12:57 od budan
» Edvard Hoper
Sre 30 Okt - 12:54 od budan
» Salvador Dali
Sre 30 Okt - 12:53 od budan
» Pablo Picasso
Sre 30 Okt - 12:51 od budan
» Claude Monet
Sre 30 Okt - 12:50 od budan
» Edvard Munch
Sre 30 Okt - 12:49 od budan
» Misli nas "malih" ...
Pon 28 Okt - 1:59 od Emelie
» Pesma za moju dušu
Pon 28 Okt - 1:54 od Emelie
» Pusti nešto osobi iznad
Pon 28 Okt - 0:11 od Emelie
» Joseph Lorusso
Sub 26 Okt - 10:16 od budan
» Johanes Vermer
Sub 26 Okt - 10:12 od budan
» Završava se na TOR
Pet 25 Okt - 14:39 od EROTIC MAN
» Kaladont na drugu reč
Pet 25 Okt - 14:37 od EROTIC MAN