Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebook


Delite | 
 

 Priče.....

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9
AutorPoruka
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:05

Tolstoj

Miš pod ambarom

Živeo jedan miš pod ambarom. Na podu ambara bila nekakva malena rupa kroz koju je propadalo žito. Živeo je miš divno, ali mu jednog dana pade na pamet da se pohvali kako lepo živi. Progrizao on veću rupu i pozvao druge miševe sebi u goste.

„Dođite k meni“, veli on, „da se proveselimo. Ja ću vas dobro počastiti. Hrane će biti dovoljno za sve.“

Kada su se miševi okupili, opaziše da rupe više nema. Seljak je primetio veliku rupu u podu i zazidao je.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:05

Vilenjak i biser

Vozio se neki čovek čamcem i ispustio u more skupoceni biser. Vrati se on na oblau, uze vedro pa poče njime da zahvata vodu iz mora i da je proliva na zemlju. Zahvatio on vodu tako i prolivao je čitava tri dana bez prestanka.

Četvrtog dana izađe iz mora vilenjak, pa će ga upitati:

„Zašto zahvataš vodu?“

Čovek odvrati:

„Zahvatam je zato što mi je pao u more biser.“

Vilenjak na to upita:

„A hoćeš li skoro da prestaneš?“

Čovek odgovori:

„Prestaću kada isušim more.“

Onda se vilenjak vrati u more, iznese onaj biser i dade ga čoveku.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:05

Lopov i pas

Prikrao se noću jedan lopov dvorištu, a pas ga nanjušio i počeo da laje. Lopov izvuče iz džepa hleb i baci ga psu. Pas ne uze hleb nego pojuri na lopova i stade da ga ujeda za noge. „Zašto me ujedaš, kada ti dajem hleb?“, upita lopov. „Ujedam te zato“, odgovori pas, „što nisam znao da li si dobar ili zao čovek dok me nisi ponudio hlebom; sad izvesno znam da si loš, kad si naumio da me potkupiš.“
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:05

Lopov i pas

Prikrao se noću jedan lopov dvorištu, a pas ga nanjušio i počeo da laje. Lopov izvuče iz džepa hleb i baci ga psu. Pas ne uze hleb nego pojuri na lopova i stade da ga ujeda za noge. „Zašto me ujedaš, kada ti dajem hleb?“, upita lopov. „Ujedam te zato“, odgovori pas, „što nisam znao da li si dobar ili zao čovek dok me nisi ponudio hlebom; sad izvesno znam da si loš, kad si naumio da me potkupiš.“
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:06

Petao i biser

Čeprkao petao po bunjištu pa naišao na zrno bisera. „Stalno nailazim na kojekakvo đubre“, veli on, „kad ću već pronaći glustu.“
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:06

Ždral i paun

Stali se prepirati ždral i paun ko je od njih dvojice ugledniji. Paun veli: „Ja sam najlepši među pticama, rep mi se preliva u raznim bojama, a ti si siv i ružan.“ Ždral mu odvrati: „Istina je to, ali zato ja letim nebu pod oblake, a ti hodaš po bunjištu.“
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:06

Čovek i šuma

Došao neki čovek u šumu, pa će reći: „Ej, šumo, daj mi držalje za sekiru.“ Šuma mu odvraća: „Zašto ti ne bih dala, uzmi je.“ Uzeo čovek držalje, zadenuo je u sekiru pa stao da seče i desno i levo, da je samo prštalo i treštalo po šumi.

Tolstoj, Basne, Beograd, 1961.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:06

Kurt Marti

Rešenje problema

„Nadamo se da ćemo se, kada budemo rešili naše probleme, moći pridružiti uniji galaktičke civilizacije.“ To je, između ostalog, predsednik Sjedinjenih Američkih Država poručio, 1977. godine, preko kosmičke sonde, koja će nadživeti našu sadašnjost za milione godina, i kojoj će trebati milioni godina dok se ne približi nekoj eventualnoj galaktičkoj civilizaciji. Do tog vremena može se desiti da stvarno rešimo naše probleme, pre svega naš centralni problem „čovek“: on će dotle, možda nestati sa lica Zemlje, uništivši samog sebe. Galaktička civilizacija će tada bez ikakvog dvoumljenja moći Zemlju da uvrsti u svoju uniju.

Kurt Marti, rođen je 1921. godine u Bernu. Nakon studija prava i teologije, postao je svešteno lice u Bernu.

Zeleni konj, br. 8, str. 11, Temišvar, 2004.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:07

Babrije

Arabljanin i kamila

Arabljanin natovari kamilu, pa je upita da li više voli da ide uzbrdo ili nizbrdo. Kamila duhovito upita:

„Zar je ravan put zatvoren?“
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:07

Priče.....  - Page 9 Zeus
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:07

Zevsov pito[1]

Zevs sakupi u jedan pito sva dobra,

zatvori ga poklopcem i ostavi kod nekog čoveka.

Čovek se nije mogao uzdržati i, žureći da sazna

šta je u pitu, podigne poklopac

i pusti da dobra odu u kuće bogova,

da tamo odlete i sa zemlje pobegnu gore.

U pitu ostane jedino nada koju je čovek ostavio

spustivši poklopac. Zbog toga je nada

jedina ostala s ljudima obećavajući

da će nam dati sva dobra koja su pobegla.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:08

Komarac i bik

Komarac stane na povijeni rog bika,

malo se zadrži na njemu, pa zujeći rekne:

„Ako sam težak tvome vratu i ako se on

povija pod mojom težinom,

otići ću i stati na trsku u reci.“

Bik na to rekne: „Ne tiče me se da li ćeš ostati

ili otići jer nisam ni opazio kada si došao.“
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:08

Jagnje i vuk

Vuk prolažaše pored ograde preko koje se nagne

jagnje i žestoko ga izgrdi.

A ovaj, škrgućući zubima, rekne:

„Mesto me je izgrdilo, nemoj se praviti važan.“
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:08

Rak i njegova majka

„Nemoj koso ići“, rekne majka raku,

„i nemoj vući tvoje krive noge po vlažnoj steni.“

Rak odgovori: „Majko, učiteljice, pođi

prvo ti pravo, pa ću ja ići gledajući na tebe.“
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:08

Miš i vo

Miš ugrize vola. Vola to zaboli,

pa počne goniti miša. Pošto je miš uspeo

da pobegne na dno rupe,

vo, stojeći pokušavaše da svojim rogovima poruši zid

sve dok umoran nije savio kolena i zaspao

pored rupe. Miš izviri iz rupe,

privuče se volu, opet ga ugrize i pobegne.

Vo ustane i u nedoumici nije znao

Šta da radi. Miš zvizdeći rekne:

„Velik telom nije uvek moćan. Ima prilika u kojima je

mali i neznatan u stanju da bude jak.“
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:09

Svetiljka

Svetiljka, puna ulja, uveče se hvalila

prisutnim svetiljkama da će do zore jače

od svih njih svetliti izvanrednom svetlošću.

Iznenada zaduva vetar, udari je svojim dahom

i odmah ugasi. Kada je ponovo upaljena,

rekne joj neko: „Svetli, svetiljko, i ćuti.

Samo se svetlost zvezda ne gasi.“

Barbije, Basne, Beograd, 1963.

[1] Veliki zemljani sud bez nogu, sa ravnim dnom ili odozdo šiljast, kako bi mogao da se prisloni na zid ili zakopa.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:09

Džems Terber

Devojčica i vuk

Jednog popodneva, u mračnoj šumi, neki veliki vuk čekao je da naiđe devojčica sa korpom hrane za svoju baku. Najposle devojčica sa korpom hrane zbilja naiđe.

„Nosiš li tu korpu svojoj baki?“, upita vuk.

Devojčica odgovori da je nosi. Vuk upita gde joj baka stanuje. Devojčica mu kaza gde stanuje, pa vuk iščeznu u šumi.

Devojčica otvori vrata bakine kuće i u krevetu ugleda nekoga u noćnoj košulji i sa noćnom kapom na glavi. Bila je najviše deset koraka od kreveta kad vide da to nije njena baka, već vuk, jer vuk, čak i u noćnoj kapi, ne liči na neku baku ništa više no Metro-Goldvinov lav na predsednika Sjedinjenih Država. Devojčica izvuče iz korpe revolver i ubi vuka.

Naravoučenije: Danas nije lako natociljati devojčice kao nekada.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:09

Zeleno ostrvce u moru

Jednog lepog jutra hiljadu devet stotina trideset i devete godine naše ere, neki sitan čičica ustade i širom otvori prozore svoje spavaće sobe da unutra pusti sunce, izvor svega života. Neki otrovni pauk, dremajući na balkonu, krvoločno mu se baci put ruke i promaši, ali zamalo da ga dokači. Čičica siđe u trpezariju u prizemlju i taman da sedne za izvanredan doručak, kad mu unuk, neki nestaško Lom, izmače stolicu. Čičica dobro udari kuk, ali srećom mu kost ne puče.

Na ulici, ćopajući put parkića sa mnogo drveća, koji mu je bio zeleno ostrvce u moru, čičica se saplete na šareni obruč što mu je neka namćorasta devojčica, namerno i kao da se to nje uopšte ne tiče, otkotrljala pod noge. Otšepavši do drugog ugla, čičica se trže, ali se baš mnogo i ne iznenadi, kad mu neki drski dnevni razbojnik gurnu revolver u slabine.

„Papke uvis, čile“, progunđa razbojnik. „Olakšaj se za lovu i ostalo.“

Čile diže papke i olakša se za novac, sat i zlatan prsten što mu je majka dala kad je bio mali.

Doteturavši se najzad u parkić, koji mu je bio kao neki hram i izvor života, vide da su gusenice i neka kuga ogoleli drveće. Nije ostalo ni jednog jedinog listića da mu pruži zaštitu nad glavom, a stotinak bombardera što odjednom zagrmeše nebom odlično uhvatiše čičicu na nišan.

Naravoučenije: Svet je tako pun svega i svačega da bi trebalo da smo srećni kao kraljevi, a svako zna kako su kraljevi srećni.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:10

Jednorogi konj u bašti

Jednog sunčanog jutra neki čovek sedeo za doručkom. Diže pogled sa tanjira sa kajganom i u bašti ugleda belog konja sa zlatnim rogom posred čela kako mirno brsti ruže. Žena mu je još spavala, pa čovek ode u spavaću sobu na spratu i probudi je.

„U bašti je jednorogi konj“, reče ženi. „Brsti ruže.“

Ona otvori jedno oko i neprijateljski ga pogleda.

„Jednorogi konj je mitološka i izmišljena životinja“, odgovori i okrenu mu leđa.

Čovek polako siđe u prizemlje, pa u baštu. Jednorogi je još bio tamo. Ostavio je ruže. Brstio je lale.

„Na, jednorogi“, reče čovek, iščupa ljiljan i pruži mu.

Jednorogi ozbiljno pojede ljiljan. Sav srećan što mu je jednorogi konj u bašti, čovek opet ode na sprat i probudi ženu.

„Jednorogi je pojeo ljiljan“, reče.

Žena sede u krevetu i ledeno ga odmeri.

„Ti si lud“, odgovori. „Poslaću te u ludnicu…“

Čovek nikada nije voleo reč „lud“ i „ludnica“, a još manje ih je voleo tog sunčanog jutra kad mu je jednorogi konj u bašti, pa se zamisli.

„Lako ćemo za to“, reče i ode vratima. „Ima zlatan rog posred čela“, objasni.

Opet siđe u baštu da pogleda jednorogog. Ali jednorogi je otišao. Čovek sede među ruže i zaspa.

Čim je muž izašao iz kuće, žena ustade i brže-bolje navuče haljinu. Bila je vrlo uzbuđena, a oči su joj ozbiljno blistale. Telefonom pozva policiju, pa telefonom pozva lekara za duševne bolesti. Reče im da što pre dođu i ponesu ludačku košulju. Policajci i lekar za duševne bolesti dođoše, posedaše na stolice, pa vrlo ljubopitljivo stadoše da je posmatraju.

„Moj muž je jutros video jednorogog konja“, reče žena.

Policajci pogledaše lekara za duševne bolesti, a lekar za duševne bolesti pogleda policajce.

„Rekao mi je da je jednorogi pojeo ljiljan“, dodade žena.

Lekar za duševne bolesti pogleda policajce, a policajci pogledaše lekara za duševne bolesti.

„Rekao je da ima zlatan rog posred čela“, nastavi žena.

Lekar za duševne bolesti tužno dade znak policajcima. Oni skočiše sa stolica i zgrabiše ženu. Imali su grdne muke da je savladaju, jer se razjareno otimala, ali najposle je ipak savladaše. Baš kad joj navukoše ludačku košulju, muž se vrati u kuću.

„Jeste li vi rekli svojoj ženi da ste videli jednorogog konja?“, upitaše policajci.

„Dabogme da nisam“, odgovori muž. Jednorogi konj je mitološka i izmišljena životinja.

„To sam hteo da čujem“, reče lekar za duševne bolesti. „Odnesite je u kola. Žao mi je, gospodine, ali žena vam je luda kao noć.“

Žena je vrištala i psovala što je grlo nosi, pa je jedva odnesoše i zatvoriše u duševnu bolnicu. Muž je živeo srećno do kraja života.

Naravoučenije: Ne broj piliće iz mućkova, dok ti se ne izlegu.

Terber, Basne, Beograd, 1961.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:10

Herman Hese

Piktor i Piktorija

Tek što je koraknuo u raj, Piktor se nađe pred drvetom koje je u isti mah bilo i muško i žensko. Pozdravljajući ga s strahopoštovanjem, on upita:

„Jesi li ti drvo života?“

Kako umesto drveta htede da mu odgovori jedna zmija, Piktor se odmače i nastavi put. U raju mu se zaista dopadalo sve: gledao je svud naokolo, ceo celcat pretvoren u živo i budno oko. Jasno je osećao da se nalazi u prazavičaju, na izvoru života.

Potom iznenada zapazi drvo koje je u isti mah bili i Sunce i Mesec.

„Jesi li ti drvo života?“

Sunce iz drveta se nasmeja i klimnu glavom; Mesec takođe.

U raju ga je posmatralo najčudnovatije cveće raznolikih boja, svetlosti, izraza očiju i oblika lica. Neki su mu cvetovi klimali i glasno se smejali, neki su klimali i ovlaš se smešili, a drugi se opet nisu smejali niti klimali glavom: ćutali su zaneseni, zadubljeni u sebe, utopljeni u sopstveni miris. Jedan je cvet pevušio nekakvu ljubičastu pesmicu, a drugi modroplavu uspavanku; jedan je imao krupne plave oči, a drugi ga je podsećap na prvu ljubav; jedan je slatko i čežnjivo mirisao na vrt detinjstva, nalik glasu majke. Isplazivši dugi, crveni jezik, jedan cvet mu se podsmevao. Piktor priđe i liznu podrugljivca – osećao se jako i divlje, na smolu i med, kao i na poljubac žene.

Stajao je okružen cvećem, ispunjen tajnovitim osećajem nostalgije i prigušenog ushićenja. Srce mu je udaralo kao zvono, snažno i teško: u cvetu nepoznatog, u čarobnoj slutnji, buktala je njegova želja…

U travi je ugledao lepu pticu koja je, činilo mu se, nosila na svom perju sve boje. On zapita lepoticu:

„O ptico, reci mi gde se nalazi sreća?“

„Sreća?“, nasmeja se ptica zlatnim kljunom. „Sreća se, moj prijatelju, nalazi svuda: na brdu i u dolini, u cvetu i kristalu…“

Rekavši to, vesela ptica strese perje, ispruži vrat, mlatnu repom, namignu okom, još jednom se osmehnu, pa se ukoči u travi. Sedela je nepomično kad, gle, Piktor začuđeno opazi da se na njenom mestu nalazi šareni cvet. Perje je postalo lišće, a kandže korenje – u sjaju boja, u centru igre, ptica je postala biljka.

Ubrzo potom pokrenu pticocvet svoje lišće i prašnike, zasiti se cvetovanja, odbaci korenje, lako mrdnu telašcem i uzlebde naviše, postade sjajni leptir, sav svetlost, bez težine, vazduhom uljuljkivani svetleći lik.

Piktoru se raširiše oči.

Novo biće, razigrani pticocvetoleptir, obletao je oko zadivljenog Piktora, zračeći hiljadama svetlosti boja. Najzad se, meko kao pahuljica, spustio na zemlju, nežno udahnuo, malčice zalepršao sjajnim krilima i tu, pred Piktorovim nogama, u trenu se premetnuo u obojeni kristal sa čijih je ivica zračila crvena svetlost. Bio je to sada crveni dragi kamen, čudesni bljesak iz zelene trave, svetao kao zvuk zvona. Izgledalo je kao da ga zavičaj, unutrašnjost Zemlje, poziva – brzo se smanjivao, spreman da zaroni.

Gonjen neobuzdanom željom, Piktor dohvati nestajući kristal i ushićeno se zagleda u magičnu svetlost koja mu je slala radost pravo u lice.

Sa grane obližnjeg suvog drveta izvi se jedna zmija i šapnu mu:

„Kamen će te pretvoriti u sve što budeš poželeo. Brzo mu reci svoju želju, inače će biti kasno!“

Piktor se poboja da ne bude kasno pa užurbano izgovori želju i premetnu se u stablo, u ono što je oduvek želeo da bude, jer su stabla tako dostojanstvena, puna spokojstva i snage.

Piktor je postao stablo. Korenjem je prodirao u zemlju, istezao se u visinu a iz čvorova puštao grane i lišće. Bio je veoma zadovoljan. Žilicama je pio iz duboke, hladne zemlje, lišćem treperio u visokom plavetnilu; u krošnji su mu stanovale ptice, u kori bubice a u podnožju zec i jež.

Pitkro-stablo je dugo bio srećan. Godine su prolazile, ali ih on nije brojao. Tek kada je proteklo doista mnogo godina, on primeti da njegova sreća nije potpuna. Dugo je učio da gleda očima drveta a kada je napokon naučio, postao je tužan.

Video je da se oko njega, u čitavom raju, gotovo sva stvorenja menjaju, da sve teče u njemu nedostupnoj bujici večitog preobraženja. Cvetovi su postajali kristali, druga stabla naglo nestajaše, pretakala su se u izvore, premetala u krokodile, otplivaše kao ribe, puna uživanja, sa bezbroj mogućnosti da u novim obličjima započinju nove igre… Slonovi su glatku kožu zamenjivali krznom, žirafe su se trampile sa cvećem…

Ali, on sam, Piktor-stablo, ostajao je uvek isti – kada je to spoznao, njegova sreća iščeze. Počeo je da stari i poprima ono umorno, ozbiljno i zabrinuto držanje koje se da uočiti na većini starijih stabala. Primećuje se ono i kod konja, i kod ptica, kao i kod svih ostalih bića. Ko ne poseduje dar pretvorenja, vremenom postaje star, duboko razočaran životom, slomljen, a lepota mu se nepovratno kruni…

Jednog se dana u taj predeo raja uputi mlada devojka, plave kose, plavih očiju i plave haljine. Plavojka je skakutala pod drvećem, bezbrižno pevajući, bez najmanje želje da poseduje moć pretvorenja.

Pametni majmuni su joj se rugali, žbunovi nežno doticali izdancima, voćke dobacivale list, orah ili jabuku, ali ona sve to nije opažala.

Čim Piktor-stablo ugleda devojku, pritisnuše ga čežnja i želja za srećom, nikad ranije tako snažni… Činilo mu se da ga sopstvena krv doziva: – Osvesti se! Seti se celog tvog života, nađi mu smisao dok ne bude isuviše kasno, sreća ti se više neće nuditi! I, on posluša. Priseti se svog porekla, svih ljudskih godina, dolask au raj i, naročito, onog trenutka kada je u rukama držao magični kamen. Tada, kada mu je svako pretvorenje bilo moguće, u njemu je vrio život, da, baš tada! Sećao se ptica koje je ismevao, drveta sa suncem i mesecom, obuzimala ga je slutnja da je u onom času nešto propustio i zaboravio, da savet zmije nije bio dobar…

Plavojka začu šum lišća Piktor-stabla, pogleda ga i sa iznenadnim bolom u srcu oseti nove želje i snove… Privučena nepoznatom silom, sede u podnožje starog drveta.

Izgledao je usamljen i žalostan ali istovremeno lep, dirljiv i plemenit u nemoj tugi; očaravajuće je šumila pesma njegove tihe krošnje… Ona usta, nasloni se na grubu koru i oseti jezu u žilama starca. Srce ju je čudno peklo, po nebu njene duše plovili su gusti oblaci a iz očiju lagano tekle suze. Šta se to zbivalo sa njom? Zašto je toliko tugovala? Zašto je srce htelo da iskoči iz grudi i utopi se u Njega, lepog Usamljenika?

Drvo je podrhtavalo sve do korena, žestoko uvlačeći u sebe svu snagu, u uzavreloj želji za sjedinjenjem. Oh, to je on od zmije bio madmudren, zauvek se ukopavši kao obično stablo! O, kako je bio slep i nerazuman! Da li ništa nije uspeo da sazna, da li mu je tajna života ostala potpuno strana? Ne, on ju je samo osećao prevelikom i nedokučivom! Oh, sa kolikom se tugom i razumevanjem sećao sada drveta koje se sastojalo do muškarca i žene!

Iznad njih je u luku proletela ptica, crvena i zelena, lepa i mudrooka. Devojka opazi kako iz ptičjeg kljuna ispada jedan predmet, nešto crveneće kao krv, kao žar. To pade u travu i privlačno zasja među vlatima crvenim zracima. Devojka se saže i podiže To, jedan kristal, dragi kamen čije prisustvo razbija i najgušći mrak.

Tek što Plavojka uze čarobni kristal u belu ruku, njena se želja kojom joj beše ispunjeno srce, namah ispuni. Ona nesta u trenu, uplovi u stablo i posta Jedno s njim, niknu kao snažna mlada grana iz jednog čvora i hitro se uspe naviše.

Sada je sve bilo dobro, svet je ponovo doveden u red, raj je konačno pronađen! Piktor više nije bio staro, zabrinuto drvo. Glasno je pevao:

„Piktorija, Viktorija!“

Izmenio se. Kako je ovaj put ispravno izvršio večno preobraženje, kako je od polovine postao celina, Piktor je bio u stanju da se menja koliko god je hteo. Čarobn abujica postojanja tekla je neprekidno njegovim sokom, zauvek je on sada imao udela u svagda menjajućoj tvorevini.

Bio je jelen, riba, čovek, zmija, oblak i ptica. U svakom je obličju bio ceo, jedan par, u sebi sadržavaše i Sunce i Mesec, i muškarca i ženu. Dolinama je tekao jao dvoreka a na nebu stajao kao dvozvezda.

Herman Hese, Čudnovata vest sa druge planete, str. 30-36, Novi Sad, 2000.

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610Uto 24 Sep - 11:11

Hovik Vardumijan

Volim te

Vraćajući se kući kasno jedne večeri, ugledao sam čoveka gde stoji na mostu, spreman da izvrši samoubistvo. Zagrlio sam ga i pokušao da ga odvedem što dalje od mosta. Tada je, celim putem dok smo se udaljavali, pokušao da nađe opravdanja za svoj postupak. Zahvalan sam tom čoveku i ovu priču posvećujem njemu.

*

… Rešio sam da izvršim samoubistvo. Put je vodio kroz park, koji se nalazio u neposrednoj blizini mosta. Možda će zvučati čudno, ali seo sam kako bih se odmorio pre nego što umrem. Hodao sam praznom ulicom, skrenuo i kročio u tamu parka, gde sam pronašao praznu klupu; možda niko na njoj nije sedeo dugo vremena. Gotovo da nikog nije bilo u blizini.

Bio sam rasterećen mislima. Već sam odlučio da izvršim samoubistvo i nisam bio nimalo uzrujan zbog toga. Kad sam se odlučio na taj korak, preplavio me je takav mir, da je mozak prestao da funkcioniše.

Niko nije mogao da me spreči u izvršenju onoga što sam naumio. Sve što je trebalo da uradim jeste da se tiho popnem na ogradu mosta i potom, podjednako tiho, skočim. Pre nekog vremena, dok sam zamišljao kako padam sa tolike visine ili dok sam samo gledao dole, iako zapravo nisam gledao, osećao sam neprijatnu slabost u nogama i lupanje srca. Sada, dok sam zamišljao kako propadam kroz zjapeće čeljusti provalije i padam na oštro kamenje, nisam osećao nikakvu nelagodu. Čak sam se naslađivao takvim mislima i, iako mi mozak nije funkcionisao, naterao sam ga da radi kako bih mogao da uživam u tragediji koja treba da usledi…

Želeo sam da izvršim samoubistvo kako bih se osvetio mojim rođacima, porodici, i svima koji su bili puni otrova i uništili sve u svojoj blizini. Jasno sam video kako pljuju u oči jedni drugima, kako se zasipaju otrovnim rečima, nemajući milosti jedni za druge. Ne poričem da sam im pripadao i da ni sam nisam imao milosti prema bliskim mi ljudima. Bio sam umoran. Morao sam to da uradim, vođen odbrambenim mehanizmom. Dugo sam se vremena borio, trudio se da volim, ali pošto mi ljubav nije bila uzvraćena postao sam očajan i usamljen. Kako bi izbegao usamljenost čovek mora da prigrli rđavo ponašanje: mora neiskreno da se smeje i osmehuje, mora da polaže lažne zakletve, mora da izdaje… jednom rečju, moja odluka da izvršim samoubistvo bila je plod krajnje depresije.

Dok sam sedeo na klupi, bacio sam pogled na most i omražene ljude koji su išli tamo – amo. Proganjali su jedni druge poput izgladnelih vukova, i da nisu u sebi nosili univerzalni strah od gneva Gospodnjeg, zasigurno bi napali i rastrgli jedan drugog na komade.

… Zadubljen u misli nisam ga primetio kad mi je prišao – veliki, čupavi pas sa okruglom njuškom i blagim, pametnim očima. Bio je to ogroman, snažan stvor. Pomislio sam da nije ovčarski pas, koji se spustio sa planina za svojim gospodarem i izgubio se, napušten, u spletu gradskih ulica.

Pas je seo ispred mene, pogledao me, i pokušao da privuče moju pažnju. Namerno sam ga pogledao. Tada, kada sam se osetio kao da ponovo gledam mrske ljude na mostu, pas mi je prišao, položio njušku sa okruglim, vlažnim nosom na moja kolena i ostao tako. Spočetka sam bio iznenađen takvim njegovim ponašanjem. Hteo sam da ga oteram, ali je pas, kao da je predosetio moju rđavu nameru, podigao njušku i pogledao me nevinim, bistrim, prelepim očima. Ne znam zbog čega, ali pružio sam ruku i potapšao ga po glavi. Pas je zadovoljno zabrundao, pogledao me u oči, i prošaputao: „Volim te“.

Obuze me iznenadna vrelina. Glava mi je gorela. Počeo sam da se tresem od straha. Bio sam zapanjen, kad pogledah u životinju. Nisam mogao da poverujem u ono što sam čuo. Pažljivo sam osmotrio okolinu i uverio se da smo pas i ja sami. Ako izuzmemo ptice, kojih je bivalo sve više na granama okolnog drveća.

„Volim te“, sasvim jasno prozbori pas.

Tog se trena nešto dogodilo. Srce mi se ispunilo velikom ljubavlju. Obgrlio sam psa oko vrata i stegao ga jako. Osećao sam se čudno i nekako neprijatno, jer zaplakah gorko. Nisam mogao da se zaustavim. Sa suzama kao da je oticao sav otrov nagomilavan godinama. Pas je cvileo. Pomislio sam da mu je drago što sam se rasplakao.

Kad sam se primirio, otvorio sam oči i osmotrio okolinu. Otkrio sam posve novi svet koji je do tad bio sakriven od mog pogleda. Pas je mirno sedeo pored mene. Ptice su pevale na granama „volim te“. Trava, drveće, potok, kamenje i zemlja, svi su me posmatrali i kliktali „volim te“. Nedaleko od mene, žena u beloj haljini prolazila je vijugavom stazom. Zaustavila se na tren, pogledala me i osmehnula se, a potom nestala, kao da je isparila u vazduhu.

Sve je bilo radosno i puno ljubavi da sam mislio da ću poludeti od uzbuđenja. Dok sam posmatrao okolinu ponavljao sam iznova i iznova „volim te“.

Tada sam, kao da mi je to neko naredio, pogledao u pravcu mosta i ugledao stravičan prizor. Ljudi su i dalje prolazili njime, ali niko koga sam malopre video nije bilo. Iznad glava prolaznika lebdele su ogromne, crne, grozne vreće koje su ih, dodirujući im leđa, pratile poput balona. Svi su pognuto hodali, pritisnuti teškim teretom, ključali od besa. Nosili su svoje grehe, poput bio-bombi, koje su bile u stanju da unište zemlju. Zapitao sam se koja je to sila sprečavala balone da se raspuknu. Zabrinuo sam se zbog stanja u kojem se zemlja nalazila i zamislih se nad njenom sudbinom.

Iznenada, jedan se čovek izdvojio, prišao ogradi mosta, stao na kameni stub i bacio se u provaliju. Zatvorio sam oči. Kad sam ih otvorio ugledao sam kako se sa mesta sa kojeg je čovek skočio uzdiže ogroman oblak u obliku pečurke, isti onakav kakav se javlja nakon eksplozije atomske bombe. Grozni se oblak peo i peo i kad je dostigao nebeske visine spojio se sa crnom, neprijatnom masom oblaka koju su formirali prevara, krađa, svetogrđe, prostitucija, pohota i drugi gresi, i koji su, neprekidno se puneći, preteći visili nad zemljom. Neko sam vreme netremice posmatrao brojne slojeve koje je tvorilo svetogrđe, a koji su se postepeno povećavali, kako su se spajali sa mrskim crnim balonima. Shvatio sam da će se oblak jednog dana spustiti na zemlju i prekriti je celu. To će biti kraj. Kad sam došao k sebi, pas se polako udaljavao.

„Gde si pošao?“, viknuo sam.

Zastao je na tren, pogledao me i pošao svojim putem, nestajući na kraju staze.

Dugo sam razmišljao. Nisam mogao da poverujem u ono što se dogodilo. Ali, promenio sam se; nisam više bio ogorčen, sve oko mene bilo mi je drago. I što je još bitnije, bio sam zabrinut za sudbinu Zemlje. Napustila me je, ne ostavljajući nikakvog traga, opsesivna ideja o samoubistvu. Iako je u meni i dalje bilo bola i nespokoja, ne zbog mene samog već zbog Zemlje i ljudi koji na njoj žive, nisam više nikoga mrzeo, osećao sam samo ljubav i sažaljenje. Preporodio sam se. Ustao sam, i sa bolom i tugom u nedrima krenuo ka izlasku iz parka. Žena je sedela na klupi na kraju staze. Pas se ponovo pojavio, došao do nje i seo. Žena se sagla, podigla kamen i gađala psa. Životinja je zacvilela i ponovo pokušala da joj priđe, ali je žena, uzrujana, ustala, opsovala i hitro se udaljila.

Prišao sam psu i potapšao ga po čupavoj glavi. Liznuo mi je tužno ruku, u znak poštovanja. Suze mi se pojaviše u očima. Sagnuo sam se, poljubio psa u vlažnu njušku i prošaputao: „Volim te“.

Pas je sa tugom gledao za ženom koja se udaljavala. I sam pogledah za njom i sa užasom ugledah crnu, tešku vreću kako joj visi nad glavom, kako je, poput balona, prati dok je odlazila. Imao sam utisak kao da mi se sa balona preteći osmehuje jedno užasno lice.

Hovik Vardumijan rođen je u Čočkanu u Jermeniji 1940. godine. Napisao je Tako umiru orlovi (1997), Roman o čoveku (2003), Lavirint (2003), Razgovor sa Hrantom Matevosijanom (2003) i Poziv od Gospoda (2004). Godine 1979. časopis Pionir dodelio mu je nagradu za najbolju priču (Moj ujak). Dobitnik je nagrade „Tvoj sam vojnik“ (Tako umiru orlovi) za 1999. godinu, i nagrade Nalbandijan (Poziv od Gospoda) za 2004 godinu. Priče su mu prevedene na ruski, ukrajinski i bugarski.

Prevela sa engleskog

Tamara Lujak
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Priče.....  - Page 9 Empty
PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Priče.....  - Page 9 Sat610

Nazad na vrh Ići dole
 
Priče.....
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 9 od 9Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-