Diplomirao na Cambridgeu, radio kao učitelj, bio i ostao fanatični navijač "Arsenala". Muzički kritičar New Yorkera, pisac bestsellera koje gotovo neizostavno filmuju, jedna od najvećih engleskih književnih zvijezda na prelazu stoljeća:

Nick Hornby

Ime njegovog rodnog grada - Maidenhead - u bukvalnom on the face of the placeprevodu označavalo bi glavu djevice. No pravo značenje engleske imenice maidenhead je - po Bujasovom rječniku - "djevičanstvo, djevičnjak, himen". Nick Hornby rodio se, dakle, u Maidenheadu, u Engleskoj, 17. aprila 1957. godine.
Hornbyjeva radna biografija prije sticanja književne slave je dobrano klišeizirana.

Diplomirao je na Cambridgeu te se zaposlio - kako se to kod nas kaže - kao prosvjetni radnik. Ipak, prije nego se bacio na "ukoričenu" književnost, Hornby je manje-više redovito surađivao u cijelom nizu magazina, od kojih vrijedi istaknuti makar Esquire, The Independent, GQ te Vogue.


Njegov prvijenac Fever Pitch (u nas preveden kao Stadionska groznica), ponešto autobiografska proza o fanatičnom drukanju za klub s Highburyja (stadiona u čijoj neposrednoj blizini Hornby danas živi), ekspresno je dospjela na vrhove engleskih bestseller listi. S tim je sigurnim debijem Hornby na prepad zauzeo mjesto u srcima svojih čitatelja koji su u najvećoj mjeri muškarci njegove generacije sa Hornbyju srodnim senzibilitetom i interesima.

U svojoj narednoj knjizi Hornby ne mijenja dobitnu kombinaciju. Ponovo je glavna tema svojevrsni fanatizam srodan muškarcima Hornbyjeve generacije:
fanatizam usmjeren ka popularnoj muzici. S romanom High Fidelity Hornby će - kao u nekoj igri riječi u vezi sa samim naslovom - ostati vjeran već utvrđenom vlastitom diskursu. Kritičar Evening Standarda zapisat će da je High Fidelity knjiga "čiji su dijalozi britki, a šale uspjele i čija se cijela bolna priča može pripisati jedino iskustvu". Život i priključenija rezigniranog urbanog thirty somethinga raspetog između sjećanja na mladost, primjerice na neuspjeli pohod na maidenhead nekakve Penny i tjeskobne sadašnjosti s Laurom, no sadašnjosti koja je ipak - pokazat će se - bolja od užasne depresivne samoće, a sve to opet isprepleteno osobnom antologijom najbolje pop muzike proteklog stoljeća, jeste tema što je u srce takla još i veći broj čitatelja negoli prethodno Hornbyjevo ostvarenje. A ako Hornbyjev stan u blizini Highburyja potvrđuje iskustvenu zasnovanost Fever Pitcha, onda njegova kolumna u New Yorkeru, u kojoj se bavi popularnom muzikom, na isti način potvrđuje High Fidelity.

Svojim narednim knjigama About a Boy (Sve o jednom dječaku) te How to be Good (Kako biti dobar) Hornby je nanovo potvrdio svoju reputaciju. A propos njegove bibliografije treba spomenuti i činjenicu da je on uredio zbirku kratkih priča Speaking with the Angel (Razgovor sa anđelom).

Potvrda Hornbyjeve popularnosti zacijelo su i filmovi snimljeni po njegovim knjigama. Fever Pitch je ekraniziran 1997. godine, u produkciji britanske kuće Channel Four Films, a pod rediteljskom palicom Davida Evansa. U glumačkoj postavi ovog filma nije baš bilo nekih velikih zvijezda. No već tri godine kasnije na Hornbyjevo djelo padaju mnogo jači filmski reflektori. Naime, High Fidelity će producirati Disney's Touchstone Pictures,
film će režirati slavni Stephen Frears (specijalni gost prošlogodišnjeg SFF-a), a u glavnim ulogama će se pojaviti John Cusack, Iben Hjejle te Tim Robbins.

Transatlantska tranzicija priče o trgovcu pločama pokazala je da ova podjednako dobro funkcionira i u Engleskoj i u Americi. Napokon, upravo ovih dana svjetska kina puni filmska verzija još jednog Hornbyjevog romana: About a Boy. Ovaj film režirala je još jedna dvojka što se pridružuje nekolicini braće što u bratskoj slozi režiraju filmove:
braća Weitz, a u glavnim ulogama nastupaju možda ponajveća engleska glumačka zvijezda današnjice Hugh Grant, lijepa samozatajna Australka Toni Collete te Engleskinja s fatalnim crno-žutim, austrougarskim podrijetlom (deadly combination), fatalna žena s fatalnim izumiteljsko-psihoanalitičarskim genima i prezimenom što se "poročno" izgovara, glumica koja se podjednako dobro snalazi u entertainment blockbusteru tipa Mumije i u Szabovom artističkom remek-djelu Stoljeće ljubavi i mržnje:

Rachel Weisz.

Vrijedi napomenuti i da soundtrack ovog filma ovih dana zauzima sami vrh muzičkih top-lista. Nick Hornby je tako uspio da svojim djelom izazove osim čitateljske i filmofilsku groznicu. Piscu High Fidelityja također mora da je drago što neke stvarne inačice njegovog junaka sada među ostalim prodaju i muziku iz filma nastalog po njegovom predlošku. A imajući u vidu brojnost njegovih čitatelja, ne bi bilo previše čudno da na nekoj "turneji", slijedeći primjer kolegice Rowling - "mame Harryja Pottera" (koju je jednom prilikom dočekao čak i prepun stadion njezinih malih čitatelja) - izazove i pravu stadionsku groznicu.

(M. Bazdulj)

(bhdani.com)

Bibliography


Novels

(1995) High Fidelity
(1998) About a Boy
(2001) How to Be Good
(2005) A Long Way Down
(2007) Slam
(2009) Juliet, Naked

Short Stories

(1998) Faith
(2000) Not a Star
(2002) Nipple Jesus
(2005) Otherwise Pandemonium

Non-fiction

(1992) Contemporary American Fiction ISBN 0312042132
(1992) Fever Pitch ISBN 0-14-029344-2
(2003) 31 Songs ISBN 0-14-101340-0 (Also published as Songbook in the US, ISBN 1-57-322356-5)
(2004) The Polysyllabic Spree ISBN 1-932416-24-2
(2006) Housekeeping vs. the Dirt ISBN 1-932416-59-5
(2008) Shakespeare Wrote for Money ISBN 1-934781-29-0

Anthologies edited

(1993) My Favourite Year: A Collection of Football Writing ISBN 0-7538-1441-2
(1996) The Picador Book of Sportswriting ISBN 0-330-33133-7
(2000) Speaking with the Angel ISBN 0-14-029678-6
(2005) Otherwise Pandemonium ISBN 0-14-102251-5

Film adaptations

1997 Fever Pitch — directed by David Evans; screenplay by Nick Hornby
2000 High Fidelity — directed by Stephen Frears
2002 About a Boy — directed by Chris and Paul Weitz
2005 Fever Pitch — directed by Bobby and Peter Farrelly
2009 An Education — directed by Lone Scherfig, screenplay Hornby

(Wikipedia)

Nik Hornbi - Sve o dečaku
(Odlomak)

Nik Hornbi se rodio 1957. godine i radio kao učitelj pre nego što je postao pisac. Stadionska groznica, njegovo sećanje na navijačke godine, i Highfidelity, njegov prvi roman, doživele su izvanredan uspeh kod publike i kod kritičara. Živi u severnom Londonu. Vil Frimen ima trideset i šest godina, ne želi decu, a ako njega pitate, uopšte ne razume zašto ih svi preporučuju. Živi u modernom stanu u Islingtonu, sa svojim CDovima i mnogo slobodnog vremena zahvaljujući autorskim pravima za užasnu božićnu pesmu koju je njegov otac napisao 1938. godine. Međutim, Vil shvata prednosti samohranih majki, pogotovo ako liče na Džuli Kristi, pa se iz tih razloga pridružuje grupi roditelja koji podižu decu bez partnera i izmišlja dvogodišnjeg sina, čije odsustvo zahteva neprekidna komplikovana objašnjenja. Na scenu stupa Markus, kome su se rastali roditelji i koji počinje da se boji suza svoje majke za doručkom. Markusov napredak u novoj londonskoj školi usporavaju pogrešna garderoba, pogrešna frizura i nasledna Ijubav prema muzici Džoni Mičel. U stvari, deca ga maltretiraju. Kad je slučaj već potpomogao da se susretne sa Vilom, koji zna kako trebada Ih oblače deca i da Kurt Kobejn ne igra za Mančester Junajted, zašto ga on ne bi iskoristio u svoju korist? U svom trećem romanu Nik Hornbi istražuje veze koje ljudi grade onda kada takozvani model idealne poradice nije primetljiv.
Kao što je radio sa fudbalerom u Stadionskoj groznici i sa kolekcijom ploča ili Highfidelity, on se drži teme i za to vreme otkriva mnogo više. uvek se probija kroz budalaštine na putu sa nepodeljenim ciljem. U tom procesu on gradi kontakt sa ogromnim brojem ljudi koji nalaze da je njegov pogled na svet smešan mudar i razoružavajuće zabavan
,,Da li ste sad raskinuli? Što se glupiraš? Ljudi su veoma često smatrali da se Markus glupira onda kada mu to nije bila namera. To nije mogao da razume. Pitanje da li su mama i Rodžer raskinuli bilo je savršeno razumno, mislio je: prvo su se strašno posvađali, onda su otišli u kuhinju i tiho razgovarali, a posle izvesnog vremcna su izašli sa ozbiljnim izrazima lica, Rodžer mu je prišao, stisnuo mu ruku i poželeo mu srecu u novoj školi i otišao. Zašto bih se glupirao? ,,Pa, šta ti misliš? Meni se čini da ste raskinuli. Hteo sam da se uverim. Raskinuli smo. Znači, on jc otišao? ,,Da, Markuse, otišao je. Mislio je da se nikada neće naviči na te stvari. Prilično mu se dopadao Rodžer, njih troje su nekoliko puta izašli zajedno; sada ga, izgleda, više nikada neće videti. Nije mu smetaio, ali čudno je to, ako malo bolje razmislite. Jednom je delio WC sa Rodžerom, kada su oboje hteli da puknu koliko im se piškilo posle vožnje kolima. Covek bi pomislio da bi, ako s nekim zajedno piškiš, trebalo nekako da ostanete u kontaktu. Sta čemo s picom? Upravo su naručili tri pice kada je počela svađa, i još nisu stigle. Podelićemo. Ako budemo gladni. Ali, velike su. I, zar nije on naručio onu s kobasicama? Markus i njegova majka su bili vegetarnanci. Rodžer nije. Onda ćemo da je bacimo, rekla je. ,,A možemo i da skinemo kobasice. Misiim da ionako ne stavljaju previše. Ima najviše sira i paradajza. Markuse, trenutno ne razmišham o picama. Okej. Izvini. Zašto ste raskinuli?  Tako da su gledali neku emisiju iz prirode o onoj ribi koja živi na dnu morskih pećina i ništa ne vidi, ribi kojoj niko nrje mogao da odredi smisao; smatrao je da to njegovu mamu neće ni na šta podsetiti.  Koliko cool je Vil Frimen? Ovoliko: spavao je sa ženom koju ne poznaje preterano dobro u poslednja tri meseca pet poena. Potrošio je više od trista funti na jaknu pet poena. Potrošio je više od dvadeset funti na frizuru pet poena. Kako je moguče potrošiti manje od dvadeset funti na frizuru 1993. godine? Imao je više od pet hiphop albuma pet poena. Probao je ekstazi pet poena, ali u klubu, a ne kod kuće kao sociološki eksperiment pet bonus poena. Zaradivao je više od četrdeset hiljada funti godišnje pet poena, i dodeiio je sebi još ekstra pet poena zato Što uopste ne mora da radi da bi ih zaradio. Jeo je u restoranu koji služi palentu i ribani parmezan pet poena. Nikada nije koristio kondom sa ukusom pet poena, prodao je ploče Brusa Springstina pet poena, i pustio je bradicu pet poena i onda je obrijao još pet poena. Loša vest je da nije spavao ni sa kim ko se pojavio na stranicama modnog časopisa minus dva, i još uvek je misiio, iskreno a ako je Vii uopšte imao išta što podseća na moraino ubeđenje, onda je to ono koje tvrdi da je iaganje pri rešavanju testova strašno loša stvar, da bi posedovanje brzog auta moglo da impresionira žene minus dva. Pa čak i s tim, imao je... trideset šest! On je, sudeči prema testu, ispod nule! Suvi led! Sneško Belić! Umreče od hipotermije! Vil nije znao koliko ozbihno treba uzimati ove testove, aii nije mogao sebi da dozvoli da o tome razmišlja; to što se ispostavilo da je cool po standardima muških časopisa, najbliže je što je ikada prišao dostignuću, ovakvi trenuci su za pamčenje. Ispod nule! Ne možeš biti više cool od ispod nule! Zatvorio je časopis i stavio ga na gomilu sličnih koje je držao cool ku.I cng. ovde moderno, doslovce prevedeno: hladno, sveže. Igra reči. prim. prev.  u kupatilu. Nije ih sve čuvao, kupovao je previše da bi ih čuvao, ali kad je ovaj u pitanju, neće žuriti sa bacanjem. Vil se ponekad pitao ne mnogo često, zato što se nije baš često upuštao u istorijske spekulacije - kako bi ljudi kao što je on preživeli pre šezdeset godina. Ljudi kao što je on, bili su, znao je to, pomalo specijalizovana grupa; zapravo, pre šezdeset godina nije mogao da postoji niko kao on, zato što pre šezdeset godina nijedna odrasla osoba nije mogla imati oca koji je zarađivao novac baš na isti način. Tako da, kada je razmišljao o ljudima kao što je on, nije mislio na ljude koji su isti kao on, samo je mislio na hude koji nisu morali da rade ništa ceo dan, i nisu želeli da bilo šta rade. Pre šezdeset godina, stvari od kojih je Vil očekivao da mu ispune dan jednostavno nisu postojale: nije bilo dnevne televizije, nije bilo videa, nije bilo sjajnih časopisa i samim tim testova i, iako je verovatno bilo prodavnica ploča, muzika koju je voleo da sluša nije još bila izmišljena. Sada je slušao Nirvanu i Snoop Doggy Dogg, teško da bi našli nešto što zvuči slično u 1933. Tako da je spao na knjige. Knjige! Morao bi da nade posao, defmitivno, zato što bi u suprotnom flipnuo. A sada, sada je lako. Skoro da ima i previše toga što može da se radi. Više nisi morao da imaš svoj život; mogao si da viriš preko ograde u tude živote koji se žive u novinama, i Ljuđima iz Ist Enda, i filmovima, i izuzetno tužnim džez ili surovim rep pesmama. Dvadesetogodišnji Vil bi bio iznenađen i možda razočaran kada bi saznao da če napuniti trideset šest godina, a da neće naći život po svojoj meri, ali tridesetšestogodišnji Vil uopšte nije bio nesrećan zbog toga; ovako je bilo manje pretrpano. Pretrpano! Takva je bila kuća Vilovog druga Džona. Džon i Kristin su imali dvoje dece drugo se rodilo prošle nedelje i Vil je priveden da ga vidi a kuća im je bila, Vil je bio prinuđen da primeti, bruka živa. Komadi drečavog najlona su prekrivali veći deo poda, video kasete su bile razbacane oko televizora bez svojih omotača, beli prekrivač na sofi je izgledao kao da su ga koristili kao gigantski komad toalet 10 papira, mada se Vil nadao da su mrlje od čokolade... Kako hudi mogu da žive ovako? Kristin je ušla s novom bebom u rukama, dok im je Džon u kuhinji kuvao čaj. Ovo je Imodžen, rekla je. O, rekao je Vil. ,,Da. Sta je siedeće što treba da kaže? Znao je da ima nešto, ali ni za živu glavu nije mogao da se seti šta. Ona je... Ne. Nestade. Koncentrisao je sve svoje konverzacijske moči na Kristin. Nego, kako si ti, Kris? O, znaš. Malo izmučeno. Šta je, malo si presisala? ,,Ne, rodila sam bebu. ,,A. Da. Sve se vraćalo na glupu bebu. ,,To može da umori ženu, valjda. Namerno je čekao nedelju dana da ne bi morao da vodi ovakve razgovore, ali izgleda da nije vredelo. Ionako su pričali o tome. Džon je ušao sa poslužavnikom i tri šolje čaja. Barni je danas otišao kod bake, rekao je, a Vilu nije bilo jasno iz kog razloga.
Kako je Barni? Barni je imao dve godine, eto kako je, pa zato nije bio interesantan nikome osim roditeljima, ali se izgleda opet, iz razloga koje nikada neče pojmiti, od njega očekivao neki komentar. Dobro je, hvala, rekao je Džon. Sad je pravi mali đavo, samo da znaš, i nije mu baš jasna Imodžen, ali... divan je. Vil je već upoznao Barnija, i tačno je znao da nije bio divan, pa je rešio da ignoriše non eqnitur. ,,A ti, Vile? ,Ja sam dobro, hvala. Još uvek nisi poželeo sopstvenu porodicu? Radije bih pojeo jednu od Barnijevih prljavih pelena, pomislio je. ,Još ne, rekao je. Brinemo se za tebe, rekla je Kristin. Dobro mi je ovako kako je, hvala, Možda, rekla je Kristin samozadovoljno. Od ovo dvoje mu je pripadala muka. Dovoljno je loše što oni imaju decu; zašto žele da svoju grešku umnože tako što će ohrabrivati  svoje prijatelje da učine isto? Več nekoliko godina je Vil bio uveren da je moguće proći kroz život, a da ne budeš prinuden da unesrećiš sebe ovako kako su se Džon i Kristin unesrećili a bio je siguran da su nesrećni, čak iako su dostigli neko čudno stanje ispranog mozga koje ih jc sprečavalo da prepoznaju sopstvenu nesreću. Potreban vam je novac, naravno jedini razlog za pravljenje dece, smatrao je Vil, je da mogu da se brinu o tebi kada ostariš i postaneš beskoristan i dekintiran - ali on je imao novca, što je značilo da može da izbegne krš i toalet papir prekrivače i patetičnu potrebu da ubedi prijatelje da treba da budu nesrećni kao i on. Džon i Kristin su bili okej, stvarno. Kada se Vil zabavljao sa Džesikom, njih četvoro su izlazili po klubovima nekoliko puta nedeljno. Džesika i Vil su raskinuli kada je Džesika poželela da zameni tričarije i frivolnost za nešto čvršce; nedostajala je Vilu neko vreme, ali su mu izlasci u kiubove nedostajali više. I dalje je viđao; ponekad bi otišli na picu za ručak, a ona bi mu pokazivala slike svoje dece i govorila mu da traći svoj život i da ne zna kako je, a on bi joj rekao da je srećan što ne zna kako je, i ona bi mu rekla kako on to ionako ne bi mogao da izdrži i on bi joj rekao kako u svakorn slučaju nema nameru da to proveri; onda bi samo sedeh u tišini i streljali jedno drugo pogledima. Sada su Džon i Kristin krenuli Džesikinom stazom ka zaboravu, više nije znao šta će s njima. Nije želeo da upozna Imodžen, ni da čuje kako je Barni, i nije želeo da sluša o Kristininom umoru, a oni nisu imali šta više da ponude. Više se nece s njima zamajavati. Pitali smo se, rekao je Džon, ,,da li bi želeo da budeš Imodženin kum? Njih dvoje su sedeli tamo sa osmesima punim iščekivanja na licima, kao da je on bio na ivici da skoči na noge, brizne u plač i baci ih na tepih u euforičnom zagrrjaju. Vil se nervozno nasmejao. Kum? Crkva i sve to? Rođendanski pokloni? Usvajanje ako vi poginete u avionskoj nesreći? ,,Da.  Šalite se. Oduvek smo smatrali da dobro skrivaš dubinu, rekao je Džon. Ali, ne skrivam. Stvarno sam ovako površan. Još uvek su se smešili. Ne shvataju. Siušajte. Dirnut sam vašom ponudom. Ali ne bih mogao da zamislim išta gore od toga. Ozbiljno. Nije to za raene. Nije ostao još dugo. Posle par nedelja, Vil je upoznao Endži i postao privremeni očuh po prvi put. Možda bi, da je uspeo da proguta svoj ponos i mržnju prema deci i porodici, i domaćoj atmosferi, i monogamiji i ranom leganju, sebi uštedeo mnoge nevolje.

"Lako je reći "volim te", ništa posebno, i manje-više svaki muškarac koga poznajem čini to stalno. Ja sam u par navrata glumio kako nisam u stanju da to kažem, mada nisam siguran zašto. Možda stoga što sam želeo da time taj trenutak koji liči na otrcane romanse sa Doris Dej bude vredniji pomena nego što bi inače bio. Znate ono - s nekim ste u vezi i počnete nešto da govorite, a onda se zaustavite, a ona pita: "Šta?", a vi kažete: "Ništa", pa ona insistira: "Molim te, reci", a vi i dalje odbijate: "Ne, zvučaće glupo", i potom vas ona natera da to ipak izreknete, iako ste sve vreme upravo to i nameravali, a onda ona smatra da je to vrednije zato što je teško izvojevano. Možda je i znala da ste se folirali, ali vam ipak ne zamera."- Nik Hornbi

Nik Hornbi je covek koji je svetsku slavu stekao kao pisac bestselera, od kojih su neki bili i ekranizovani, poput "Sve O Decaku" i "High Fidelity". Od njega ocekujete karakteristicni engleski humor, lak stil pisanja i opsteljudske teme, kao sto su ljubav, odanost, prijateljstvo, dzangrizavost... Fudbal? Hmmm... Najvaznije sporedne stvari na svetu se ovaj Britanac dotakao u svom delu "Stadionska Groznica". To je, inace, roman koji sam godinama trazio ali ga (srecom!) nikad nisam kupio, a tek nedavno naleteo na njega u biblioteci.
U pitanju je zbirka secanja autora na dogadjaje u njegovom zivotu, koji ga povezuju sa odredjenim utakmicama njegovog omiljenog kluba, "Arsenala". Zvuci zanimljivo, ali samo tako zvuci. Roman je, blago receno, dosadan, utakmice od minornog fudbalskog znacaja (koga briga za FA kup utakmicu sa, recimo, "Sanderlendom", koja se odigrala dok je Margaret Tacer jos bila premijerka, a "Dinastija" ultimativni TV hit?), i sve deluje kao nesto sto bi moglo biti zanimljivo, ali u nekoj drugoj knjizi, nekog drugog autora. Postoji film sa Kolinom Firtom u glavnoj ulozi, snimljen prema ovom literarnom (ne) delu, za koji kazu da je duhovit, ali ne bih mu dao sansu posle ovako loseg iskustva sa ciitanjem knjige.
Volis "Arsenal?" OK, tvoj problem, ali barem si mogao da sacekas sa pisanjem romana dok on ne postane relevantan klub koji konkurise za titulu, a ne samo crveno-bela londonska dosada. Da je, recimo, opisao Denisa Bergkampa, Tijeri Anrija, Patrika Vijeru i ostale momke iz ekipe koja je bila sampionska bez ijednog poraza u sezoni, progutao bih ovo stivo kao "Kiki" bombonu. Ali, ne, Hornbi je roman napisao pre tog vremena, i podsetio nas krajnje tupavih dogadjaja iz svog detinjstva i rane mladosti (barem sam dotle izdrzao da citam), povezujuci ih sa odredjenim utakmicama koje odavno vise ne pamte cak i sami protagonisti istih.
Kao neko ko hleb svoj nasusni zaradjuje u fudbalu, a voli i knjige oduvek, moram da ulozim najostriji protest sto ljudi stancuju ovakve knjige, a neki drugi ljudi ih kupuju i trose svoje vreme citajuci ih.
Volite fudbal? E, ovo je prava knjiga za vas, ali da je izbegnete! - Milan Katić

Ubedljiv maksi-singl

Preveo Đorđe Tomić, Plato, Beograd 2004

Ne želim više umetnost koja me prepada.
Prva knjiga Nika Hornbija ("Stadionska groznica") bila je nonfiction posvećen fudbalu, tj. piščevoj opsesivnoj vezanosati za FC Arsenal (pozdravljamo!); druga je bila fiction o muzici; posle još dva romana, evo i nonfictiona o muzici. Da li to znači da će sledeća biti fiction o fudbalu?! Oh, mercy... Šalu na stranu, granice fikcionalnog i nefikcionalnog kod Hornbija ionako nisu preterano krute: u njegovim se romanima – naročito u High Fidelity – lako odgonetaju autobiografski elementi, a (pop)muzika – pop kultura uopšte – i fudbal sveprisutni su ne samo zato što piscu toliko znače nego i, zaboga, što se radnja njegovih proza ne dešava u srednjovekovnoj Kambodži nego u savremenoj urbanoj Britaniji, tako da je tu nekakav virtuelni, tj. papirnati soundtrack takoreći neizbežan.

Ovaj put, valjda kao nekakav "maksi singl" između dva romana, Nik Hornbi se odlučuje da objavi neku vrstu zbirke autobiografsko-autopoetičkih eseja o pop-muzici, u kojoj će trideset i jedna odabrana pesma (zašto baš 31? Objašnjenje izostaje, no nije ni neophodno) poslužiti pretežno kao šlagvort za Hornbijev nelinearni tekstualni surfing po omiljenim mestima svoje rock-pesmarice, ali i za bezbrojne reminiscencije na divne, teške, uvrnute ili čak naprosto Neobično Obične životne situacije koje su sa narečenom pesmom direktno ili indirekno povezane. I čini se da je kolekciju "31 pesma" (preveo Đorđe Tomić; Plato, Beograd 2004) najproduktivnije čitati upravo u tom ključu, a ne kao Ličnu Listu Najboljih Pesama, kojoj onda treba "suprotstavljati" neku svoju listu, ili se iščuđavati nad relativnom egzotičnošću Hornbijevog izbora (kao što čine neki ostrvski kritičari). A da je piščev izbor blago uvrnut, neko će reći i pomalo egzibicionistički, u to nema sumnje: čak je i John Peel – da, onaj John Peel, megalegenda! – pišući u Observeru o ovoj knjizi, "priznao" da nikada nije čuo čak 11 pesama iz Hornbijevog izbora! A ako tako stoje stvari s jednim Džonom Pilom, pa, dođavola, teško da ćete i vi moći, čitajući ovu knjigu, da stvorite baš kompletan saundtrek u glavi... Nicholas Lezard u "Gardijanu" upravo to zamera piscu, baš kao i njegovu (navodnu) isključivost u forsiranju svojih favorita, poput Brusa Springstina ili Van Morisona. To ipak teško da stoji: Hornbi jeste rad da vrlo burno izrazi lojalnost svojim privatnim ikonama, ali ga smisao za humor ipak nikako ne izdaje, kao i neprestano "miniranje" vlastite pozicije, odnosno autoironijska dekonstrukcija nekadašnjih "čvrstih uverenja" o tome šta je "kul" a šta "fuj" u muzici... Treba samo pažljivije pročitati tekst o Džeksonu Braunu – nešto gotovo kao izvinjenje ovom kalifornijskom kantautoru zato što ga je Hornbi kao napaljeni pankerski klinac prezirao! – ili vešto, duhovito, ali i po mnogo čemu implicite autopoetičko (Hornbi, uostalom, na više mesta, kao uzgred, polemiše sa onima koji osporavaju njegovu književnost iz razloga koje ne drži relevantnim) kontrastiranje čarobno-melodičnih Teenage Funclub s dozlaboga morbidnim i mračnim Suicide, tj. njihovom pesmom Frankie Teardrop. Otuda gornja Hornbijeva izjava o izbegavanju (iliti odustajanju od) "umetnosti koja ga prepada".

Da, hoće to s godinama i zrelošću; dok si (vrlo) mlad, klinački/klinički nadobudan i sav nekako turoban i egzistencijalistički nastrojen/rastrojen, zapitan nad Konačnim Istinama, svaka ti je Zabava – ili ne daj bože: Vedrina! – po definiciji krajnje sumnjiva, "veštačka", prava prokleta "zavera establišmenta"... I to se odnosi na film ili književnost koliko i na muziku. Pa, mislim, gde da priznaš – bar sebi, za početak – da radije slušaš, štajaznam, narkohedonističko-buržujsko-dekadentne šminkere "Roxy Music" nego "Metal Machine Music", potpuno aslušljivu hrpu industrijskih zvukova, koje je kobajagi "komponovao" Lu Rid, u nastupu apsurdnog ludila!? Mislim, sav onaj saksofon, klavijature, piće, žene – gde je tu Dubina? Tja, u redu, jeste da se Ono – sa sve Yoko Ono! – ne može slušati, ali mora bre malo i da se Pati za Umetnost... Poigravajući se, elem, oduševljenom tvrdnjom jednog kritičara kako mu "posle svih ovih godina Suicide i dalje zvuči kao pucanj u glavu", Hornbi zapisuje i ovo: "Pre dvadesetak godina, to bi bilo dovoljno da odmah potrčim u prodavnicu i kupim ploču. ('Pucanj u glavu! Uaau! Čak i The Clash zvuče samo kao šut u stomak!') U međuvremenu sam zaključio da pucanj u glavu nije ono što želim, i gledam da zaobiđem umetnost koja treba da proizvede takvu vrstu doživljaja. Opsednutost opasnošću je fenomen modernog doba. Imam utisak da je to posledica dugog perioda mira, prosperiteta i obrazovanja. Pitam se da li bi isti kritičar nekome ko se upravo vratio iz bitke na Somi opisivao neku muziku kao 'pucanj u glavu'"?

Hornbi je, na svoj soft način – bez buke i besa – zapravo vrlo zaguljen tip kada (pro)govori o onome što istinski voli, poznaje i do čega mu je stalo. Zato se treba okanuti merkanja njegove liste pesama, jer ona je tu pomalo i kao duda-varalica; ono što je važno jeste njegov dar da kroz esejiziranje o ovim pesmama, njihovim izvođačima i okolnostima u kojima su te pesme jednom zauvek ulazile u njegov život, ispiše bezbroj mikroogleda o, recimo, dobnoj uslovljenosti (ne)relaksiranog stava prema umetnosti, o opsednutosti klinaca njegove generacije Amerikom – neretko prikrivanom agresivnim pljuvanjem po njoj... – o ljubavi, seksu, sredovečnosti, deci, bolesti, smrti (ili bolesti na smrt, što bi rekao jedan Danac koji iz objektivnih razloga nije čuo ni za Rolingstounse!), o polifonoj suštini današnje "engleskosti" – a ko je bolji medijum za to od neodoljivog kepeca Ijena Djurija! – i mnogim drugim Velikim Temama, "obrađenim" nekako baš onako kako se to radi u pravim trominutim pop-pesmama: kao usput, kao ovlaš, kao nije-mi-ništa. Zato je "31 pesma" iznad svega omaž samoj formi pop-pesme (kao, reklo bi se, zen-koanu današnjeg Zapada!), ispisan od čoveka koji spokojno tvrdi – a vi mu verujte ako hoćete – da piše knjige samo zato što ne ume da svira i peva.

Preuzeto:Vreme 707

"Imate li soul?", pita me jedna žena narednog popodneva... "Zavisi", želim da joj kažem, nekad imam, nekad ne... Pre nekoliko dana mislio sam da sam se toga oslobodio; a sada sam prepun, pretrpan, toliko da gotovo stenjem pod teretom. Voleo bih da joj to podrobnije obrazložim, da joj pokažem, objasnim, ali izgleda da nisam u stanju. Jasno mi je da je ne bi zanimalo moje duševno stanje, tako da joj jednostavno pokazujem gde držim soul - pored samog izlaza, odmah posle bluesa." - HiFidelity

"Šta je bilo prvo, muzika ili patnja? Jesam li slušao takvu muziku zato što sam bio ojadjen? Ili sam bio tuzan zato što sam slušao setnu muziku? Da li te sve te ploce zapravo pretvore u melanholika? Ljude brine što se deca igraju pištoljima, što tinejdzeri gledaju filmove pune nasilja. Niko se ne sekira što klinci slušaju hiljade - doslovno hiljade - pesama o slomljenim srcima, odbacenosti i bolu, o patnji i gubitku. Najnesrecniji ljudi koje poznajem, romanticarski receno, upravo su oni koji najviše vole pop muziku; i ne znam da li je pop muzika izazvala njihovu tugu, ali smem da tvrdim da sigurno nisu doziveli toliko sentimentalnih razocarenja koliko su se naslušali tuzne muzike." - HiFidelity

Dug put do dna i zakucavanje
U najnovijem romanu Hornbi nastavlja (sve do dna?) trend snižavanja kvaliteta prethodnih ostvarenja. Pionir lad-lita, muškog pandana tzv. lakoj ženskoj literaturi, koji je u prethodnoj knjizi Dug put do dna lošom kompozicijom, nemotivisanim likovima i nezaokruženim sižeom uništio inicijalno dobru ideju, u Zakucavanju donosi tek programski dokument, lišen ne samo literarnih kvaliteta već i životnosti uopšte

Milun Vasić
…a bio je cool tip... U romanu Kako biti dobar Nik Hornbi je zaista postavio prava pitanja i potpuno razotkrio licemerje kapitalističkog humanizma, opredmećujući unutar malograđanske britanske kuće ideju borbe protiv svetskog siromaštva i gladi...

Taj roman je zaslužan što sam Hornbija uopšte spakovao u folder „književnost“... I što sam ga do danas u tom folderu držao. Ali sklapajući stranice Zakucavanja (Alnari, Beograd, 2008), shvatam da ću za buduće radove Nika Hornbija morati da napravim folder s manje zahtevnim naslovom. Tako mi Bog pomogao...

Pa, šta je tu toliko loše?

Najbolje knjige su one koje pisac jednostavno mora da napiše, a ova to svakako nije. Sigurno je Hornbi po ugovoru s izdavačkom kućom morao nešto da nažvrljeka recimo do oktobra 2007, ali prinuda o kojoj pričam mora da dođe iz pisca, uz borbu s ličnim demonima, uz „krv, znoj i suze“, neprospavane noći i potpuno potonuće u vrtlog novostvorenog sveta.



Ničega od toga nema u Zakucavanju. Junaci od papira i predvidljivi zapleti uz nemotivisana dešavanja. Dozlaboga loša kompozicija definitivno je pokopana nekoliko puta korišćenim postupkom prebacivanja glavnog junaka u sopstvenu budućnost.

Tu „anticipativnu naraciju“ koja bukvalno počinje rečima „...znam da zvuči besmisleno...“, „...ti delovi sada dolaze na red i sve što mogu je da ih direktno isporučim...“ i „...moraćete sami da zaključite...“ pisac i ne pokušava da motiviše i objasni. Književno delo ne mora da prati realnu logiku, ali ako ne prati nikakvu, svodi se na trućanje. Čemu je Zakucavanje u ovim trenucima vrlo blizu.

Glavni junak i sveznajući pripovedač je šesnaestogodišnjak koji govori i razmišlja onako kako pedesetjednogodišnji pisac (pogrešno) zamišlja da šesnaestogodišnjaci čine. Tako on deli lekcije za opstanak parova, analizira ksenofobiju, rasizam i snobizam, suvislo objašnjava svoju dobrotu, i sluša svoje roditelje, pri čemu on čak nije koncipiran kao razumniji od roditelja nego kao opušteni skejter... Loše!

Papirne likove i nespretnu kompoziciju prosto prirodno prati loš i predvidljiv siže, bez poruke ili bilo čega što bi r nagnalo na razmišljanje.

Čemu onda ova knjiga? Čitaoci mogu da se pitaju, ali izgleda da je pisac postigao šta je planirao. Koncipirajući knjigu na ovaj način, „uhvativši se u koštac sa aktuelnim problemima angloameričke mladeži“, Hornbi je dobio nagradu Sekcije za mlade Američkog udruženja bibliotekara za najbolju knjigu za tinejdžere u 2008.

Eto: 51-godišnji pisac koji nema pojma kako tinejdžeri razmišljaju piše knjigu o njima i za njih, a knjiga se (gle iznenađenja!) dopadne 51-godišnjem žiriju koji procenjuje koje knjige tinejdžeri treba da čitaju i zašto. Ko je tu prevaren? Naravno, tinejdžeri i čitaoci koji Hornbija percipiraju kao pisca za odrasle. Čitaoci kojima su se njegovi rani radovi dopadali. Ovaj (skoro) sigurno neće.

Kako biti zreoteofil pančić SVAKAKO JE VREDELO ZAKORAČITI U NOVO, POBEĆI SAMODOPADNIM KLIŠEIMA, SPALITI PREOSTALE FOSILNE TRAGOVE LADDIZMA, I OKUŠATI SE NA POLJU NENAMETLJIVO SATIRIČNOG OPSERVIRANJA DUBINSKIH PROMENA U DRUŠTVU
Jedan od neoborivih dokaza da je Nik Hornbi sjajan pisac jeste činjenica da je ovaj sredovečni ex-profesor iz Severnog Londona u stanju da čak i od beskrajnog niza traljavih fudbalskih utakmica načini odličnu, više nego neodoljivu literaturu. Ko ume više i bolje od toga neka se prvi nabaci kamenom! Jer, čitanje romana s fudbalom kao lajtmotivom izgleda (mi) kao lekcija iz mazohizma za napredne, poput slušanja poduže seanse recitovanja vogonske poezije iz raskošne mašte Daglasa Adamsa... Hornbi, međutim, u romanu-prvencu Stadionska groznica, upravo koristeći "medij" fudbala, i svoje komplikovane i kontroverzne – no u svakom slučaju strastvene – odnose s njim, ispisuje, u eksplicitno autobiografskom ključu, jednu od najbriljantnijih novijih knjiga Belog Muškog Srednjoklasnog Odrastanja. A ima li, uh, ičega po definiciji amblematski strašnijeg, s(u)mornijeg i opresivnijeg od Belog Muškog Srednjoklasnog sveta?! I kako jedno osetljivo i normalno biće uopšte da izađe na kraj s njim a da ne postane njegov isuviše organski deo? Hja, većina onih koji uopšte traže odgovor ne uspe da ode dalje od nekakvog koktela eskapizma i pobune, s tim što je, kako godine prolaze, pobune sve manje, a eskapizma sve više – a pri tome je i on nekako sve ofucaniji. Jedva da postoji izlaz iz ove klopke, jer rešenje nije ni u Nemenjanju, u egzistencijalnoj stagnaciji baziranoj na sve bajatijim "momačkim" mitovima, kako Hornbi pokazuje u svom drugom, osetno zrelijem romanu High Fidelity (v. Vreme br. ); posle pojave ove knjige postalo je nedvojbeno da je Hornbi, hteo ne hteo, postao značajan trendsetter, te otuda i nezaobilazna kulturološka pojava i objekat bezbrojnih publicističkih iživljavanja, i to u toj meri da su ostrvski kritičari za "hornbijevsku" literaturu skovali i poseban termin – laddism ("lad" – momak), a zatim se nadali u besomučnu potragu za piscima koji bi odgovarali opisu. Rezultati potrage nisu bili impresivni, mediji su se okrenuli drugim oročenim senzacijama, i iza cele gužve ostale su, hvala bogu, samo – knjige. High Fidelity je ekranizovan i, jakako, prigodno amerikanizovan (e, to je jedan od onih momenata kada iz čistog očajanja počneš da simpatišeš Fidela Kastra!), i pred Hornbijem se otvorio put ka Vrhu Novog Mejnstrima, put popločan dolarima, funtama i chic-prijemima s lakom konverzacijom i teškim, ama skupim drogama. Ovaj je Put Kojim Se Češće Ide pokvario mnoge, učinivši da napišu i manje i slabije nego što su mogli.

Hornbi je, međutim, od druge kovine; neko ko je proveo ranu mladost džedžeći na tribinama olinjalog Arsenala, šiban kišom, vetrom i pesnicama šibadžija, taj zna kako se stoji s obe noge na Zemlji... Otuda se njegova success story nastavlja bez bilo kakvog nedostojnog spektakla trećim i četvrtim romanom, koji su gotovo istovremeno objavljeni u srpskom prevodu (Sve o dečaku i Kako biti dobar; prevela Ana Grbić; Plavo slovo – Alnari Book, Beograd 2001). Knjiga Sve o dečaku roman je kojim Hornbi varira i produbljuje opsesivne teme iz High Fidelity; ne radi se, dakako, o muzici – koja je, uz svu (majstorski transponovanu u književni tekst) piščevu fanovsku posvećenost, ipak tek još jedan medijum za priču o Sazrevanju – nego o novom problematizovanju fenomena (ne)odraslosti u današnjem potrošačkom, hedonističkom, na-ego-trip-navlačećem društvu. Avaj, ovo zvuči kao loš početak semestarskog rada iz sociologije, ali Hornbi, dakako, nema nikakvih upadljivih pretenzija mimo pripovedačkih; sve drugo je tek poželjni nusproizvod logike priče. Will, glavni "odrasli" junak romana About a Boy, dobrostojeći je londonski fićfirić koji udobno živi ne radeći ama baš ništa osim smišljajući što efikasnije načine ubijanja vremena, troškareći pare od nasleđenih autorskih prava svog oca, kompozitora bezvezne, megapopularne božićne pesmice. On je zapravo toliko nepodnošljivo cool – na da-li-ste-cool testovima po muškim trendy magazinima redovno osvaja skoro maksimum poena... – da to već naprosto biva uncool... Njegov je život uređen u potpunosti onako kako mu odgovara, i tu teško da može biti mesta za još nekoga osim za kratkotrajne partnerke-u-hedonizmu, kojima neće pasti na pamet da sutradan nehajno ostave svoj češalj i četkicu za zube. Will ide toliko daleko u svom kalkulantskom uzmi-(i-potom-vrati)-sve-što-ti-život-pruža stilu da, nakon jednog slučajnog susreta s "predstavnicom vrste", izračuna da mu je najbolje da se posveti vezama sa razvedenim mladim majkama: zgodne, tužne, same, društvotražeće, a sputane Obavezom koja ih dovoljno dugo drži na bezbednoj distanci... Will se učlanjuje u Klub samohranih roditelja izmislivši kako ima sina, i ta ga laž, kao i poznanstva koja stiče među svetom za koji je jedva znao i da postoji, odvode u njemu posve nezamislive situacije, postepeno preoblikujući njegovu svest; to je, valjda, to Sazrevanje, ne? Dvanaestogodišnji Marcus, starmali đak-došljak iz Kembridža, sin razvedene, suicidalne neohipijevke koja ga mekano kinji Bobom Dilenom, vegetarijanstvom, ružnim džemperima i prezirom prema televiziji, sportu, muzici devedesetih, pomodnom odevanju i svemu drugome što je u njegovom dobu i u njegovoj dobi cool – čineći tako od njega predmet sprdnje i šikaniranja kod Dosadnih Malih Fašista koji se od milošte nazivaju "deca školske dobi"... – upravo u Willu pronalazi ne oca, kako misli njegova stereotipima opterećena majka, nego, recimo, starijeg brata, onoga ko će mu pokazati kako da bude cool; kvaka je, dakako, u tome što je, po "standardnim" merilima, Marcus to i sam već trebalo da zna, a Will je to već trebao da zaboravi... Hornbi je isuviše pametan da bi pledirao za tradicionalnu Porodicu, ili za bilo šta drugo iz izvetrelog korpusa Neupitnih Vrednosti jednog sveta koji je u XX veku nepopravljivo dekonstruisan, i koji nakon toga više nikada neće biti isti. Piscu nije stalo ni do nostalgične iluzije da je Onako Bilo Bolje: on zna da uvek ionako pada samo ono što je padu sklono. Njegova je knjiga moćna upravo u veštom ispreplitanju bezopasnih veza među onima koje ništa "spoljno" ne vezuje a koji postaju neraskidivo bliski, dok se, na drugoj strani, tradicionalne zajednice neminovno rastaču, relativizujući značenje i značaj mnogih Svetih Pojmova – od roditeljstva do braka. Ne upuštajući se u ulogu Sudije, Hornbi konstatuje stanje stvari, demonstrirajući najbolje odlike svog stila u "stoodstotnom" koncentratu – nerazmetljivu duhovitost, socijalnu oštrovidnost i onaj, oh, tako engleski smisao za Male Priče koje pokazuju kako onih Velikih Naracija zapravo odavno više i nema, niti za njima treba žaliti.

Kako biti dobar, novi, tek objavljeni Hornbijev roman, može se – ako smo napola ozbiljni – posmatrati i kao novi stepen u progresivnoj demaskulinizaciji njegovog Pisma: od fudbala kao rasne macho institucije i rituala, preko pop-muzike i odrastanja, zatim dekompozicije savremene porodice i uvreženih uloga u njoj i oko nje, sve do – ženskog naratora! Polušalu (napola) na stranu, How To Be Good predstavlja Hornbijev iskorak ka donekle novom tematskom krugu, kao i ka, uslovno, "pretencioznijem" spisateljskom zahvatu. Pisac se ovaj put poduhvatio Dobra i Dobrote, Vernosti, Ljubavi, "apsolutnih" pojmova – novozavetnih, ako hoćete – ne bi li video kako će proći onaj ko pokuša da se "isusovski" ponaša u savremenom (zapadnom, ako još uistinu i postoji neki Drugi?) svetu; priznajem da još nisam posve siguran koliko je u tome uspeo – ili je to tek recipijentov šok privikavanja – ali je svakako vredelo zakoračiti u Novo, pobeći samodopadnim klišeima, spaliti preostale fosilne tragove laddizma, i okušati se – ponekad nesigurno, neretko briljantno – na polju nenametljivo satiričnog opserviranja dubinskih promena u društvu na tragu takvih anglosaksonskih majstora kakvi su Apdajk ("uljez" u kući Karovih odnekud "strukturalno" neodoljivo podseća na Crnog Pantera koji se uselio kod Zeke Rodžera), Džozef Heler, otac i sin Ejmis ili Dejvid Lodž; ipak, oprezna "strateška" Promena ne ugrožava osnovne vrline Hornbijevog spisateljstva, a to će reći da bi isuviše lako pronalaženje mana bilo "promašivanje celog fudbala", dakle baš ono što se ovom piscu nikada ne dešava!

Vrijedi napomenuti i da soundtrack ovog filma ovih dana zauzima sami vrh muzičkih top-lista. Nick Hornby je tako uspio da svojim djelom izazove osim čitateljske i filmofilsku groznicu. Piscu High Fidelityja također mora da je drago što neke stvarne inačice njegovog junaka sada među ostalim prodaju i muziku iz filma nastalog po njegovom predlošku. A imajući u vidu brojnost njegovih čitatelja, ne bi bilo previše čudno da na nekoj "turneji", slijedeći primjer kolegice Rowling - "mame Harryja Pottera" (koju je jednom prilikom dočekao čak i prepun stadion njezinih malih čitatelja) - izazove i pravu stadionsku groznicu.

(M. Bazdulj)