Čudna noć, Pamir planinama,
kao salomljena na vrhu cigarete
kojom te dozivam
nepomenutog.
Čudno zvoni ovo svetlo
ovo nebo
kojima se noćas pokrivam
nedorođen.
Ćutiš, brate
a pamtiš znam onu zemlju onaj grad onaj vetar
s kojih smo se poslednji put napojili
neumireni.
Ćutiš, znam
one reči onaj pogled onu bol
s kojima si onda ,,Pet minuta da prisniš samo’’
otišao.
Ćutiš onu jesen
onaj put one korake onaj novčić ono blato one zvezde
kojima sam ti oči
zatvorio.
Ćutiš, rođeni
ćutiš onu vatru
kojom si onaj zavet
u mene satopio.
Kao što si i onda odćutao.
I čudne su noći na ovoj zemlji.
Nigde valjda sećanje tako lako ne probija.
,, Tako mi ove jeseni,
pa u ovoj vukojebini ne verujem da je kap kiše
ikad pala, ni travke nigde da se čovek prikloni.
I satovi ne rade.
Zona sumraka, kad ti kažem, matori.’’
Tako mi ove jeseni?
Bože, što si umeo gluposti da se nalaprdaš.
To nigde nisam video.
A satovi im i dalje ne rade.
Da ne poveruješ. Je.em ti zemlju.
Je.em ti pustaru.
Jeb.m ti krv onu.
Što si im umesto kiše valjda poklonio.
Tako mi ove jeseni!? Balavče balavi.
Probijaju i prva svetla. Visoke su ovde noći.
Kao da ne pripadaju zemlji.
Gledam onaj papir.
Gledam tvoje ime ispisano.
Onda opet odlutam.
Takve su noći ovde, znaš, meko se luta njima.
Samo pratiš dim cigarete umesto zvezda.
Jedino što se teško vrati, jednom kad tako
korake za vazduh vežeš.
I onaj Vetar se vratio.
Baš onaj, isti, u hiljadama bih ga doslutio.
Miriše na benzin prašinu i mleko.
Dolazi po svoje.
A zbilja si mislio da ne znam da me iza leđa zovete ,,Mister Poeta’’?
I da si odatle ono ,,Tako mi ove jeseni’’ izmajmunisao?
Mene našao da zajebava.
Benavče.
Ja sam onu noć, istu, živeo u stotinama.
Dok si ti još komšiji zapišavao ograde u onim tvojim Matarugama.
Uh ti.
I ona Tišina se vratila.
Ista, tvrda.
Zvoni kao sa Svetog Tripuna.
Dolazi po svoje.
Ni da padaš bre nikad nisi naučio.
Tri godine, leđa si mi izlomio.
Nisam te naučio.
Lepo sam video i onda da si oštro sleteo u onu prašinčinu.
Mulac.
Stvarno ni da padaš nisi naučio.
Ruku da sjebeš.
Da nisi pao u valjda jedini pedalj trave u onom njihovom bestragu.
I ona Pesma se vratila.
Ista, škrta, opora.
Šamilova.
Dolazi po svoje.
,,Vrati mi.’’
Ni da ćutiš nikad bre nisi naučio.
Uvek si nešto imao da sviraš.
Kad je trebalo govoriti, lajao si.
Kad je trebalo šaputati, iz guzice si vikao.
Balavac.
Kad je trebalo živeti, na šta si bre dah pustio.
,,Vrati mi.’’
Uh.
I ona se Noć vratila.
Ista ona, jasna, jedna, prepoznao bih je među večnostima.
Miriše na pepeo prokletost i ruzmarin.
Dolazi po svoje.
Ni da se smeješ nisi naučio.
Možda nisi ni imao kada.
Druge si lepo nasmejavao.
Stalno.
Čak si i mene umeo da obestežaš.
Takva ti se valjda zvezda dala.
Beskrajna mi je noćas ova cigareta.
I ja sam se, rođeni, vratio.
Nikad više isti.
Ruku daj.
Mulac neozreli. Dva puta si mi poslednju suzu otkinuo.
Po svoje sam došao.
Idemo kući.
... na noć između nekog pradavnog prvog i drugog septembra, bile su velike suše, i jesen je te godine sasvim zaranila...
Pesma pokupljena negde sa neta, više se i ne sećam gde. Ova beleška ispod je valjda i jedini naziv koji ima.
Uto 22 Jun - 18:04
