Da li znate da su ženske gaćice, komad odjeće kojem pridajemo tako puno pažnje I važnosti, u sadašnjoj formi poznate svijetu tek nešto više od jednog vijeka?!

Ima li išta manje upitno od toga da li ćete ujutro, po tuširanju, obući gaćice?!

Sve se nekako da i može izbjeći, ali ovaj dio odjeće nešto je što širom svijeta nose gotovo svi ljudi, svejedno iz kojih društvenih slojeva dolaze. Gaćice su se toliko ustalile i ustoličile da je jedino pitanje koj se postavlja koje i kakve kupujemo, volimo i nosimo. A na tržištu ih je toliko, da slobodno možemo reći da su dizajneri definitivo daleko
ispred mašte korisnika.

Nije uvijek tako bilo

No, gaćice, komad odjeće koji se tako strašno podrazumjeva, imaju nadasve zanimljivu i donekle neistraženu prošlost.

Likovnih predstava i pisanih opisa gotovo da i nema.

Istorija oblačenja stara je hiljadama godina, ali gaćice se nisu upotrebljavale u funkciji koja im je danas namjenjena. Sve do devetnaestog vijeka imao je donji veš prije svega kulturni i socijalni značaj, a o praktičnom se tada nije mislilo.

Prvi dizajni ovog odjevnog predmeta sežu još u 16. vijek. Italijanke su tada nosile duge gaće od svile, lana ili čak somota. No, gle' iznenađenja, pristojna je žena, kako se za to vrijeme smatralo pristojnim, još dugo vremena ostala "dole gola".

Postoje sumnjivi podaci da je u tom vremenu renesanse Katarina De Mediči nosila neku vrstu gaćica koje su je štitile prilikom jahanja, jer jahala je "muški".

To da dame nose gaćice je još u osamnaestom vijeku u Evropi smatrano nepristojnošću. Dozvoljene su bile samo zimogrizim, bolešljivim I starijim ženama, te I onima koje su za život zarađivale čisteći prozore!

Napuhane gaćice samo za djecu

Napuhane gaćice postale su moderne u vrijeme bidermajerja, dakle u prvoj polovici 19. vijeka. A nositi su ih smjele samo djevojčice. I za to da im je bilo dozvoljeno nositi gaćice koje su provirivale ispod sukanja često trebale su biti zahvalne, vjerovali ili ne, francuskom filozofu Jean-Jacquesu Rousseauju. On je, naime, u svom pedagoškom udžbeniku »Emile« zauzeo stav da djevojčicama treba dozvoliti da se igraju, vesele, luduju... Do tada je to, naime, bilo ponašanje pihvatljivo samo za dječake. I zato su tadašnje djevojčice morale biti primjereno obučene. No, samo do dvanaestog rođendana, što je značilo kraj djetinjstvu i igrarijama i presvlačenje – iz gaća gologuze u duge
suknje.

Krinoline i korzeti

Tek sredinom 19. vijeka su se svari počele mijenjati. Tada su postale izrazito moderne krinoline i korzeti, taj modni užas koji je ženama stvarao razne zdravstvene probleme, ali se, uprkos pokušaju osvještavanja i jednakopravnosti u 18. vijeku, u 19. vratio na velika
vrata. Moderan je bio oblik tijela, takozvani S – naglašena prsa, uzak struk, naglašena zadnjica. Žene su nosile steznike od bijelog platna i ribljih kosti ponekad i noću, neke i tokom trudnoće (!), a prale su ih rijetko ili nikada. Običaj da se peru jednom mjesečno, pa potom jednom sedmično, ustoličio se je tek krajem 19. vijeka. No, o tome drugi put.

Vratimo se gaćama: S oblik tijela zahtijevao je, prije nego što su se pojavile žičane konstrukcije krinolina, raskošje podskuknja. Tako su neke žene pod večernjih haljinama nosile i po 16 podsuknji! I baš radi takvog obilja odjeće je u 1888. godine u reviji Gazette objavljena preporuka da maksimalna težina donjeg veša ne prelazi 3,3 kilograma.

No, uskoro su u modu ušle krinoline sa žičanom konstrukcijom:

Kada bi dama u krinolini sjela, žičani obruč bi se digao i otvorio pogled na njeno međunožje. Ako bi se, slučajno, sagnula, obruč bi se digao i otkrio guzu. Pomoć je, dakle, bila neophodna. A stigla je u obliku dugih pamučnih gaća, futerala. Bile su iz dva dijela: među nogama otvorene, zavezane u pasu... Pa sada vi to zamislite, ja ne mogu...

Živimo u vremenu najboljih gaća!

Put do anatomski prilagođenih gaćica kakve poznajemo i nosimo u tom trenutku nije bio ni blizu konačnoj destinaciji. Zanimljiv podatak je da gaćice tada nisu bile omiljeni dio odjeće među ženama, a muškarci ih nikako nisu smatrali erotičnim!

Pa, nije ni čudno, kada pomislimo da su idalje prekrivale dobar dio nogu, dio tijela koji je bio rijetko vidljiv i zato muškarcima posebno privlačan. Vjerovali su čak da gaćice nose samo žene koje skrivaju pod njima ružno tijelo.

Tek 1928. godine su se na tržištu pojavile male donje gaće. I tada su ih izumili za djecu. Nošenje gaćica je postalo nešto što se podrazumijeva samo po sebi tek početkom prvog svjetskog rada. Suknje su postajale sve kraće, pa je određena zaštita, čitaj gaće, bila nužna.

A javnost je prve gaćice vidjela 1949. godine – i to u Wimbledonu. Američka teniserka Gussie Moran javnost je uzburkala izgubivši meč u veoma smjeloj odjeći: nosila je suknju koja je bila tako kratka da je mogla poslužiti i kao traka za kosu, a pod njom gaćice od same čipke!

Za razvoj donjeg veša revolucionarna je pojava elastičnih tkanina. Ljudski ih je rod, doduše, poznavao već u devetnaestom, ali razvile su se tek u dvadesetom vijeku.

Donji je veš postao minimalističan sedamdesetih godina prošlog vijeka. Pojavile su se takozvane "vruće hlače"

Osamdesetih godina žene su po prvi put u istoriji uistinu oslobođene strogih pravila u oblačenju, a u dućanima je bilo moguće kupiti gaćice za sve ukuse, potrebe, stilove... Žene su postajale svjesnije dubljeg značaja svog donjeg veša. Pojavile so se tangice, boksarice, sportski grudnjaci, kratki topovi...

Idealna prikaz s kraja 20. vrijeka pokazuje slobodnu, poslovno uspješnu i zdravu ženu, lijepog izgleda. Sve više kože je otkriveno, a donji veš zadržava svoj higijenski i erotični značaj.

Gaćice su postale žensko oružje, a žene u donjem vešu nikada u istoriji nisu bile slobodne kao danas.

ringeraja.ba

Pantalone

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pantalone su izmislili azijski konjanici kako bi lakše uzjahali. U Rim su dospele
u prvom veku, a sve do 20. bile su zabranjene ženama! Jovanka Orleanka
kažnjena je zato što se oglušila o to pravilo.

Žaklina Onazis je šezdesetih godina prošlog veka zamoljena da ode iz jednog
njujorškog restorana na čijim je vratima stajao natpis: "ne primamao
žene u pantalonama".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Poreklo kravate vezuje se za hrvatsku konjicu čiji su pripadnici
tokom Tridesetogodišnjeg rata (1618-1648) vezivali maramu oko vrata.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Džins se pojavio u Evropi krajem srednjeg veka, a tek je u 19.
postao prepoznatljiv kao odeća lučkih radnika. Bavarski emigrant Levi
Štraus počeo je 1873. godine u Americi sa industrijskom proizvodnjom
ove tkanine.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bikini je dizajnirao Žak Hjam 1946. Nazvao ga je "atom" ali je
njegov model ostao nezapažen. Uspeh je nešto kasnije postigao Luis Rid
sa bikinijem koji je dobio ime po atolskom ostrvu na kojem je
eksplodirala atomsak bomba.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Podvezice su se pojavile još u 13. veku i to kao deo muške garderobe.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Čarape su nosili drevni Rimljani. Bile su od grubog materijala.
Pamučne su se pojavile krajem 18. veka, a od 1938. prave se i od
najlona, materijala koji je patentirao Dipon.

Tokom Drugog svetskog rata mnoge žene su crtale liniju na listovima
kako bi izgledalo kao da nose ‘najlonke’, piše "Politikin Zabavanik".
Ovaj trik postao je nepotreban nakon 1955. kada su počele da se
proizvode najlonke bez šava.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Grudnjak su nosile Rimljanke kako bi učvrstile grudi. One su to
zvale strophium, a reč je o marami koja se obmotavala oko prsa. Moderni
grudnjak pojavio se tek u 20. veku.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kaiš su nosile egipatske plesačice, ali samo to na potpuno golom
telu. U srednjem veku postao je statusni simbol, zabranjen ženama
sumnjivog morala.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Maramica je kod starih Grka bila veličine peškirića za ruke.
Rimljani su koristili dve: jednu za brisanje znoja, a drugu za brisanje
usta. U renesansi je bila znak prefinjenosti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tange, ili komad sukna oko bedara nosili su drevni Egipćani, kao i neki primitivni narodi. Danas ih nose mnogi, i mladi i stari.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Slaganje boja aktuelno je oduvek. Crno za sahranu, belo za
venčanje, plavo za dečake, roze za devojčice. Boje su se oduvek
koristile kako bi se naznačile društvene, psihološke i polne razlike.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Istorija pantalona

[You must be registered and logged in to see this image.]

Najpopularniji odevni predmet izmislili su Gali, rimski vojnici su ga raširili po
svetu, a farmerke su popularizovali mornari. Prve žene u pantalonama
bile su škotske rudarke.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jedan od najzastupljenijih odevnih predmeta današnjice sigurno su pantalone koje su postale deo odevanja i muške i ženske mode. Ali, malo ko zna odakle su zapravo pantalone potekle. Službena verzija govori da su ih
izmislili drevni Gali, koji su živeli na području današnje Francuske.

Nakon što su Rimljani došli da pokore ova galska plemena, otkrili su da oni
imaju jednu veliku prednost koja ih čuva od oštrih zima, a to su upravo
pantalone. Tako su i rimski vojnici preuzeli ovaj odevni predmet
izrađen od kože i kasnije ga raširili po svetu. Ali, nisu se pantalone
odmah „primile" u modnom svetu.

Otvorene spreda i otpozadi

[You must be registered and logged in to see this image.]

Naime, kroz ceo srednji vek odeća se još uvek drapirala oko tela baš onako
kako se to radilo u doba Rimskog carstva. Ali, ispod raskošnih haljina
nosile su se čarape koje su išle skroz do bedara i pričvršćivale se za
jaknu ili kaput. Tek negde u razdoblju gotike pantalone su postale
jedinstven odevni predmet. Ovo zapravo objašnjava i zašto su pantalone
reč koja je uvek u množini.Pantalone su prvobitno bile otvorene
spreda i otpozadi i kako se s modom jakna skraćivala, tako je i trebalo
izmisliti novi odevni predmet koji bi popravio ovaj nedostatak. U tu
svrhu izmišljen je nakurnjak, koji je kroz ceo 15. i 16. vek postao
jedan od zanimljivijih odevnih predmeta u istoriji odevanja. Krajem 16.
veka i nakurnjak postaje deo pantalona, pa one od tada poprimaju svoj
više-manje konačan oblik.U razdoblju baroka pantalone su postale
kraće, krojene do ispod kolena i u takvom obliku ostale su sve do 19.
veka, kada su izmišljene one dugih nogavica, kakve u potpunosti
poznajemo danas.Pantalone se nisu samo zadržale na zapadu, već su se proširile širom sveta, i to zahvaljujući mornarima.Naime,
moreplovci su nosili široke pantalone, koje su kasnije postale deo
odevanja u kulturama koje su susretali, ali oni su doprineli širenju
još jednog odevnog predmeta koji je obeležio savremeno doba - farmerki.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kako je tekstil bio izuzetno skup, mornari su šili pantalone od denima,
vrste tkanine od koje su se proizvodila jedra, i ubrzo se pokazalo da
je taj materijal izuzetno otporan na habanje.Tako je sasvim
logično bilo da teksas postane glavni tekstil za izradu radničke odeće.
Inače, sama reč denim dolazi od francuskog imena za teksas „serž" koja
se proizvodila u gradu Nimu, pa je tako i puno ime te tkanine bilo
„serž de Nim" i usled fonetičkog skraćivanja došlo se do reči denim.

Džins - đenovska plava

[You must be registered and logged in to see this image.]

Farmerke su se, takođe, proizvodile u vreme renesanse u Italiji u Đenovi i
postale su popularne u kasnom 19. veku. Kako su bile obojene plavom
bojom, koja je bila poznata kao „blue de Genes" (đenovska plava), tako
se opet fonetički to pretvorilo u „džins".Prve žene koje su
nosile pantalone bile su rudarke iz Škotske iz sredine 19. veka, koje
su nošenjem pantalona sablažnjavale javnost.Ubrzo su žene širom
sveta počele da nose farmerke pri radu po kući i tako su ušle u modu.
Vrhunac je nastao šezdesetih godina kada je Andre Kuršes u svoju
kolekciju uvrstio pantalone i farmerke i od tada je sasvim prihvatljivo
i da žene nose taj odevni predmet, za koji se dugo smatralo da je
isključivo namenjen muškarcima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Да ли сте се икад запитали какав доњи веш је носио средњовековни човек? Шта су средњовековне даме носиле испод тешких и богато украшених хаљина? Да ли су уопште било шта носиле? Како су жене решавале неке типично женске проблеме, које свака жена има сваких 28 дана? Археолошка открића до којих се дошло 2008. године при реконструкцији аустријског замка Ленгберг у источном Тиролу као и анализа Беатрикс Нуц, истраживача Археолошког института Универзитета у Инсбруку бацају сасвим нову светлост на досадашња сазнања о хигијени, интимној женској одећи и њеној друштвеној прихватљивости у средњем веку…

[You must be registered and logged in to see this image.]

Брусхалтер из 15. века нађен у замку у Ленгбергу. Сличност са брусхалтером из педесетих година 20. века (на малој слици) је изненађујућа.

До скора се сматрало да су жене на Западу у средњем веку одмах до тела обично носиле само ланену или свилену кошуљу преко које би облачиле хаљину. Без доњег веша у данашњем смислу речи — гаћица и брусхалтера, за које се сматрало да нису постали део женске одеће све до барем 18. века.

Сам брусхалтер у данашњем смислу речи, настао је тек у 18. или 19. веку — мишљења стручњака су још увек подељена. Међу многим именима којима се приписује овај проналазак, помињу се француска кројачица корсета, Ермини Кадол, која је живела крајем 18. века, као и Мери Фелпс Џејкоб, која је 1914. године патентирала свој проналазак у САД. У изворима се само успутно помињу врећице за груди или хаљине са врећицама за груди. Анри де Мондевил, хирург француских краљева из династије Капета, Филипа IV Лепог и Луја X Кавгаџије, у свом делу Cyrurgia насталом између 1312. и 1320, писао је како неке жене носе хаљине са ушивеним врећицама у које смештају своје груди и које потом чврсто везују за тело дугим тракама. Конрад Штоле, немачки хроничар из 15. века, сматрао је овај део женске одеће непристојним управо из супротног разлога — сматрао је да их неке жене користе како би истакле своје женске атрибуте, док је непознати немачки песник сатиричар из 15. века писао о двострукој улози овог одевног предмета: док су их неке жене користиле како би истакле груди и навеле мушкарце да их гледају, друге су, пак, користиле врећице како би сакриле превелике груди, и избегле да се о њима прича по граду.

С друге стране, на средњовековним сликама, дрворезима и илустрацијама књига, приказиван је само мушкарац како носи мало парче платна које му покрива интимне делове и које је причвршћено тракама на куковима. Сваки приказ жене с овим делом одеће, био је приказ нечега што се сматра друштвено неприхваћеним — гаће су биле одраз мушкости и жене које би их носиле биле су или жене које су покушале да узурпирају неприкосновено право мушкарца као главе породице или жене лаког морала, као што је нпр. приказана Семирамида на илустрацији немачког превода Бокачових Славних жена из 1474. године испод које пише како је Семирамида била жена за коју се веровало да се подала многим мушкарцима, међу којима је био и њен сопствени син.

Међутим, иако се се до 18. века сматрало недоличним за жене да носе гаће, то свакако није значило да их оне нису носиле. Два превода Библије, немачки из 1609/10. и енглески превод краља Џејмса из 1611. године у Књизи пророка Исаије помињу менструалне крпе (Исаија, 30:22. и 64:6). Беатрикс Нуц се с правом пита како су те крпе стајале на свом месту, и закључује да су морале бити нечим причвршћене, а то би могао бити само неки одевни предмет у облику гаћа.

Италијанске жене су их носиле у 16. веку, као и Марија Медичи, француска краљица и супруга Анрија IV. Иако Пјетро Бертели у свом делу Ношње различитих народа из 1594. приказује само куртизане с овим одевним предметом, Енглез Фајнс Морисон, који је путовао кроз Европу између 1591. и 1595, записао је да су у Италији младе градске девојке, а нарочито угледне жене, испод хаљине носиле свилене или ланене дугачке гаће. Исто је записао и о госпођама у Холандији. Такође постоје докази да је и енглеска краљица Елизабета I имала барем шест пари дуплих ланених дугих гаћа од најфинијег холандског платна.

Године 2008. приликом реконструкције аустријског замка Ленгберг под вођством Харалда Штадлера из Археолошког института Универзитета у Инсбруку, у јужном крилу на другом спрату нађено је 2.700 комада одеће. Поред кошуља и других уобичајених одевних предмета, четири комада личе на брусхалтере. Два личе на кошуље са врећицама, док један личи на оно што су средњовековни извори називали врећицама — имају две широке траке које иду преко рамена, две корпе (од којих је остала само по једна на сваком од њих) и траку која се везивала на леђима. Украшени су чипком у доњем делу испод корпи који је покривао грудни кош. Четврти брусхалтер је веома сличан широком брусхалтеру који се носио педесетих година 20. века. Корпе су сашивене од два укројена комада лана, са две уске хоризонталне траке које су ишле преко рамена и са широком траком која је ишла око грудног коша са рупицама кроз које је провучена трака са обе стране и која је служила да се брусхалтер боље причврсти. Два брусхалтера су путем датовања уз помоћ методе угљеника-14 датовани у крај 14. и почетак 15. века.

Ланене гаће из замка Ленгберг личе на оне које су мушкарци почели да носе у 15. веку и које су биле из једног дела и који су покривали само интимне делове, за разлику од оних које су носили до тада и које су имале одвојене дуге ногавице. Ленгбершке гаће, кад се рашире, имају облик пешчаног сата чији су се крајеви везивали на куковима уз помоћ трака. Биле су три пута закрпљене комадима ланеног платна, нашивених један преко другог. С обзиром да неодољиво подсећају на данашње женске слип гаћице, истраживач Беатрикс Нуц се пита да ли су их користили мушкарци или жене?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Најстарија ципела на свету

Да ли сте знали да најстарија ципела на свету има 1000 година више од велике пирамиде у Гизи, и да је 400 година старија од Стоунхенџа у Великој Британији? Да, најстарија ципела на свету има равно 5.500 година и чекала је све до 2010. године да буде пронађена у једној пећини у Јерменији.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Најстарија ципела на свету, има око 5.500 година. Пронађена је 2008. године у једној пећини у Јерменији.


Године 2008. у једној енеолитској пећини у Јерменији, научници су наишли на веома стару ципелу која се састојала од једног јединог комада коже и била је напуњена сувом травом. Две године касније, 9. јуна 2010, објављени су први резултати научних испитивања којима је ова ципела подвргнута и одмах су изазвали велико узбуђење у научним круговима.

Наиме, након испитивања уз помоћ методе угљеника-14, утврђено је да и кожни комад и сува трава датирају негде између 3627. и 3327. године пре нове ере. Ципела је изузетно очувана иако се не зна зашто је била напуњена травом. Научници спекулишу да је трава могла бити употребљена како би се очувао облик ципеле, мада није искључено ни да је додата како би утоплила стопало власника ципеле.

Ципела је дугачка 24,5 центиметара, и између 7,6 и 10 центиметара широка, што би отприлике одговарало данашњем броју 37, и обликована је према власниковој нози, нарочито око пете и палца, делова стопала на које се врши највећи притисак при ходу. Једини комад коже био је причвршћен за ногу уз помоћ једне дугачке кожнате пертле која се провлачила кроз 15 пари рупа на предњој страни ципеле. Не зна се да ли је њен власник био мушкарац или жена, иако је врло могуће да је та величина могла одговарати и мушкарцу бронзаног доба. Ово откриће је веома значајно јер представља доказ о томе да је и праисторијски човек користио обућу. Друга открића еолитске обуће која такође потиче из четвртог миленијума пре нове ере откривене у италијанским и швајцарским Алпима, као и сандала у јужном Израелу такође сведоче о постојању различитих типова обуће у четвртом миленијуму.

Пећина у којој је нађена најстарија ципела на свету налази се у Вајотс Дзору, јерменској провинцији смештеној на јерменско-иранско-нахчиванско-турској четворомеђи. Захваљујући изузетно сувом и хладном времену, у овој пећини су, поред ове ципеле, нађени и читави контејнери са изузетно добро очуваним зрном пшенице и јечма, као и кајсија и других јестивих биљака. Изузетно доброј очуваности свих предмета нађених у овој пећини допринео је и дебели слој овчјег измета којим је био покривен под пећине и који је запечатио све отворе у пећини. Научници су испрва проценили да је ципела стара највише 600-700 година, имајући у виду њену изузетну очуваност. Тек након проба угљеником извршених у лабораторијама у Оксфорду и Калифорнији, схватили су да заправо имају обућу која је била неколико стотина година старија од до тада најстарије ципеле на свету, ципеле Снежног човека која датира између 3365. и 3118. године пре нове ере.

Мустре бечке на београдској калдрми

Дугим сукњама са шлепом чистиле су прашину са улице, бориле се са кошавом која им скида шешире и ломи сунцобране, са мужевима и очевима који их грде због расипности, али београдске даме из 19. века нису одустајале од свог сна - упорно су се облачиле по „европејској” моди!


око друге половине 19. века у Београду су се сударали животи старе паланке и новог модерног града. С једне стране стајале су чаршије са занатским дућанима, махале с уским сокацима, куће с баштама и пијаце, а с друге почеци индустрије, вишеспратне зграде, широки булевари, модерне продавнице... Два света често су могла да се виде и у истој улици, где су се наспрам „господских” зграда од цигле налазиле климаве уџерице од набоја. Богата грађанска класа, која је желела да источњаци утицај преко ноћи замени за европски, упоредо са градњом, мењала је и намештај, храну, обичаје, забаву, одећу, моду...
Нису се обазирали на опомене неких угледних особа да се не треба слепо поводити за „швабуријом и немачкарима”, већ да треба чувати српско наслеђе. Појединци који нису желели да их прогласе за „мустре бечке”, како се подругљиво говорило, али ни да заостају у друштву, налазили су средње решење. На улици су носили „европејску” одећу, у кући народну; једну собу опремали су увозним намештајем, огледалима и сервисима, а у другој остављали миндерлук – дугачак отоман са јастуцима, софру – низак округао сто за којим се једе и ћилиме.

Средином 19. века само мањина Београђана, коју су чинили имућни људи, чиновници и школска омладина, носила је европску одећу. За узоре су узимали странце који су долазили у град, Србе „из прека” и Србе који су се школовали у иностранству. Остали људи облачили су грађански костим, који је додуше потекао од раскошне турске одеће, али је због измена и слободног уклапања боја и материјала, прихваћен као домаћи. Од материјала најрадије су користили свилу, чоју и баршун, а од боја трулу вишњу, циглу, „дункл зелену”, крем, какао, „жандарско плаву”. Мушкарци су уз чакшире потурлије (горе широке, доле уске уз ногу) носили кошуље, прслуке, капуте украшене терзијским везом и гајтанима, на глави фес са кићанком, а жене фистан – дугу хаљину, либаде – жакет уз тело, плетене чарапе, папуче, на глави тепелук – плитку капу украшену златним или сребрним везом и нискама бисера или дуката.
До праћења моде највише се држало у дворским круговима, у породицама министара, официра, правника, новинара, лекара, као и добростојећих гостионичара, фотографа и апотекара. Међу женама прва је Анка Обреновић, господар Јевремова кћи, са одушевљењем прихватила бечку и париску моду и стекла надимак „Анка помодарка”, а затим су је следиле остале суграђанке. Све редом почеле су да говоре како либаде везене златом скупо коштају и да због уштеде треба прећи на европску одећу. Њихови изговори победили су тврдње да српски костим дуго траје, да не подлеже честим променама и да у себи чува злато, као део породичног мираза.
Највећи помодари одлазили су у Беч, Пешту и Париз да купе најновије моделе, док су се други снабдевали у Београду, у трговинама или код кројача који су шили према страним журналима. У Кнез Михаиловој улици до 1869. године већ су постајале најлепше пословно стамбене зграде и у њима модерне продавнице: „Код Паризлије”, „Каваљер моде”, „Код париског шика”, „Лувр”... Ту су се налазиле добре и скупе ствари, а што се ишло даље од центра постојала је већа могућност да се пазари лошија, „бофл” роба. Одећа је могла да се изнајми, рецимо у Васиној улици „Код две лепе девојке”. Досетљивији су бродом одлазили у Земун или Панчево, где су лепе ствари куповали знатно повољније.

Дечаци попут принца

Центар града уједно је постао и позорница, на коју је излазио сав свет који је желео да некога види и да буде виђен. Мушкарци су се окупљали у кафанама, где су могли да сазнају новости и разговарају о дневним догађајима, уметности, политици, науци... За разлику од њих жене су се држале дома и комшилука, једино су понекад одлазиле на посела. Чак и тада гледале су да се не врате „доцкан”, јер се сматрало да после пет сати поподне улицом ходају „само бећаруше, никако озбиљне жене”.
Ово мишљење мењало се полако али сигурно, што се видело и по увођењу првог отвореног шеталишта, које се налазило у садашњој Улици кнеза Милоша. Тај корзо доживљавао је процват од 1880–1890. године, у доба краљице Наталије, која се иначе веома занимала за моду и носила свилу, чипку, накит, брилијанте. На променаду се долазило од четири до шест по подне: упарађене особе су шетале, једне другима одмеравале одећу, критиковале, оговарале...
Општој живости понекад је доприносило и свирање музичара, такозване банде. Још веће такмичење, али у вечерњим тоалетама и накиту, наступало је на сјајним дворским баловима, па се у штампи 1882. године појавио фељтон „Деморализација – претерана мода и раскош стварају пропаст”.
А како су изгледали модерни Београђани? Мушкарци су носили тамнија одела, беле кошуље, прслуке, рукавице, штап, филцане шешире, у свечаним приликама цилиндре. Ако је неко ишао гологлав улицом, сматрало се да је крајње непристојан, чак и луд! Даме су након кринолина, званих „жичани кавези”, прихватиле хаљине са турниром, подупирачем који се носио на „месту где леђа губе своје пристојно име”. Нису се обазирале на подсмешљиве коментаре и карикатуре у новинама, које су их приказивале као кентауре, патке и ћурке. Радовале су се материјалима као што су кашмир, мохер, сомот, сатен, свила, а посебно каро и пругастим шарама.
Када је турнир изашао из моде сукње су постале уске као рукавице, па се дешавало да жене везују ноге тракама или ланцима, како би се у њих увукле. Спас су донеле звонасте „глокн” сукње, које су се носиле са жипонима од тафта и које су због шушкања при ходу добиле назив „фру-фру”. Међутим, пошто се појавио захтев за струком „као у осе”, тело је морало да се сапиње мидером. Тај стезник правио се чак и у дечијој величини, јер су мајке облачиле кћерке као своје умањене копије. Дечаци су у модирању боље пролазили: носили су морнарско „матроско” одело, по узору на петогодишњег принца од Велса, будућег Едварда VII, који је тако одевен путовао краљевском јахтом у Ирску.

Мода опасна по живот

Крајем 19. века жене су освојиле веће слободе у друштву, па су у живот уводиле дане примања, журеве, излете у Топчидер и бање, „балове у слободи” („кермесе”), одласке у отмене кафане... Омиљени су постали и изласци у позориште, на гала вечерње забаве, пријеме, маскенбале (а од 1906. године и на редовне биоскопске представе ). За све прилике требало је обезбедити гардеробу, јер се према њој одређивао и углед у друштву. У освит новог доба шеталиште се преселило у Кнез Михаилову улицу, као и на Велики Калемегдан, где су даме закупљивале столице и у хладовини дрвећа чашћавале се ванилицама, пуслицама, хладним шербетом и сладоледом.



Док су једна другој загледале одећу израђену по „најновијим фазонима”, чудиле су се зашто краљица Драга жели да врати „народни дух” у моду и наручује хаљине по узору на средњевековне властелинке? У исто време на Малом Калемегдану одржавао се сличан провод, обогаћен вашарском атмосфером, где је уживао „мали свет” – шегрти, калфе, служавке, вешерке, тотице... И они су се, границама својих могућности, „давали на моду”: одећу су шили, плели, изнајмљивали, куповали као половну или шверцовану. Српски грађански костим преселио се у унутрашњост, нарочито код жена варошких занатлија и бакалина, али и код сељанки које су га чувале за празнике, венчања и сахране.
Крајем 19. и почетком 20. века у првим домаћим модним часописима („Домаћица”, „Српкиња”, „Женски свет”) излазили су „савети за укусно одевање женскиња”. Уз поруке „носи шта ти личи”, хваљена је „здрава одећа” која треба да омогући слободу покрета. Као пример практичности и скромности истицане су и сукња панталоне и пумпарице, које су одважније даме носиле још деведесетих година за вожњу бицикла. С друге стране нападане су високе потпетице, тесне ципеле и сукње: „Тако јадно створење нити може дуже да иде, нити да се уз брег пење, нити да трчи, нити да што понесе”.
На удару критике нашли су се и шешири са иглама, због „опасности за јавну безбедност”, а посебно стезници, за које се тврдило да повређују унутрашње органе и скелет, и да су погубни за здравље и материнство. Уз осуду што мода „води жене за брњицу”, мучи их и претвара „каткад у торањ, каткад у буре, кишобран или звоно”, постављало се питање: „Када ће жена престати да буде лутка овог или оног типа, и постати човек?”

Постало је јасно да нова улога жене, садржана у послу, забави, добротворним друштвима, шетњама и спорту, захтева и ново одевање. Одбачени су модели са пуно материјала, турнир, корсет, високе потпетице и зашиљене ципеле, све што може да одговара само у доколици. Године 1906. чувени креатор Пол Поаре освојио је жене „харемском” модом, која је подразумевала сукње скраћене до чланка, тунике, турбан, шалваре, обнажен врат и подлактице. Женска одећа почела је да се угледа и на мушку, па су уз тамније боје, додати прслуци, капути, жакети, капе и наравно – панталоне, које су спајане са лепршавим кошуљама.
Иначе, женама је до Првог светског рата ношење панталона забрањивано, осим за вожњу бицикла и скијање. Због страха да ће даме стећи мушкобањаст и непривлачан изглед, у моду су ушли велики шешири и уске, заводљиве сукње. У тексту из „Малог журнала” од 18. априла 1912. године тврди се да је једној лекарки на терену, због такве одеће, требало пуних осамнаест минута да се из приземља зграде попне на други спрат до стана пацијенткиње!
Са прихватањем једноставних кројева костима и блуза, који су пратили линију тела, женама је постало лакше. Додуше, слушале су нападе због скраћених сукњи и новог изреза на одећи, у облику латиничног слова В, за које се тврдило да су неморални. Пошто су више пажње поклањало обући, код обућара су наручивани модели „разних сорти” – на шнир, дугме или федер. (Посебно се водило рачуна о балским ципелама, прављеним од атласа) И мушка мода уводила је опуштеније одевање, али то се није примећивало на старијим људима, који нису желели да се одрекну гамашни (укројених комада тканине који су се носили преко ципела), марамице у џепу сакоа, игле у кравати, џепног сата са ланцем...
Док је имућнија господа стављала манжетне од платна, које су носили на одржавање у „пуцераје”, сиромашнији су користили оне од каучука и прали их код куће.

Папир уместо руменка

Међутим, крајем 19. века многе занатлије нашле су се у незавидном положају, јер их је угрожавала фабрички произведена роба, која се у великом броју увозила из Аустроугарске. У знак протеста кројачи и обућари из деведесетих година договорили су се да не примају на поправку ништа што није направљено у Србији. Нису знали да ће им конкуренција постати и прве домаће фабрике, као што су фабрика обуће „Рефлекс”, фабрика капа „Код два близнака” и друге. Пошто су морали да се боре да привуку нове и задрже старе муштерије, више пажње поклањали су усавршавању у „великом свету” и новинским рекламама.
Осим што су оглашавали своје умеће, истицали су да уз врло ниске цене раде по бечком, париском и енглеском укусу. Као последњи модни новитет рекламирали су и фине „американске” моделе. Даме су знале да ће их све то скупо коштати, али су због свог удешавања празниле новчанике. Многе су се правдале како то чине „баш и само због мужа”!
По бело рубље одлазило су код шваља, по шешире код модискиња „машамода”, по бунде и муфове код ћурчија... Није смела да се заборави ни пратећа опрема: накит, сунцобрани и кишобрани „амрели”, рукавице за дневне и вечерње изласке, чарапе „штрумфле”, украси од вештачког цвећа... Новац је одлазио и на парфеме, разне помаде, шминку... У недостатку руменила користио се и црвени флис-папир, који се наквашен трљао на јагодице. Каћиперке су некада због претераног трошка западале у дугове, али нису желеле да се одрекну снова да изгледају „као из кутије”.

Неумивена кићанка

Међутим, нису сви женски часописи писали о пожељној скромности, умерености и штедљивости у одевању. Рецимо, у једним новинама се уз илустрацију препоручивала „летња пикетска хаљина са мачкицом од крзна и шешир са петловим перјем”. Енглеска краљица Александра устала је против те моде: одбила је да свој шешир украси перјем, како би навела остале жене да се угледају на њу, ради спасавања живота јадних птица. Али, Београђанке нико није могао да одговори од разметљиве и упадљиве гардеробе.
Богатије даме носиле су хаљине које коштају колико три чиновничке или официрске плате, супруге малих бакалина свилу, крзно и бисере, док су сиромашније давале и последњи маријаш, само да не би заостајале за њима. У тој модној трци дешавале су се и грешке: вечерње тоалете облачиле су се током дана, делови одеће уклапали на неодговарајући начин или неприлично фигури особе која их носи.
Али, док су се „белосветски” новитети лако прихватали, средина се тешко ослобађала лошег наслеђа. По Београду су се и даље могле видети страћаре, истрошена калдрма, слабо „жмираво” ноћно осветљење, недостатак чистоће...
Песникиња Милица Стојадиновић Српкиња још је 1853. године са чуђењем запажала како луксузирање и „отров западне цивилизације” освајају њене земљаке, а због несклада са целокупном сликом средине, ту појаву описала је речима: „Као кад би се кићанка неумивена набедила”.
Помама за модирањем током времена само је јачала, а Београд и Београђани постали су узор читавој „сељачкој и свињарској” Србији. Како су ново европско рухо помешали са траговима источњачког утицаја, стекли су јединствену и неодољиву привлачност, коју и данас поседују!

[You must be registered and logged in to see this image.]
Politikin Zabavnik

HALJINA KROZ ISTORIJU

16. vek – žene su mahom bile krupne, kosa je bila pokupljena, a svoje obline su krile ispod velikog broja slojeva haljine. Dekolte je jedini bio istaknut, ali nikako da se vide grudi.

[You must be registered and logged in to see this image.]

17. vek – Krupne žene su i dalje bile u modi. Zanimljivo je da one nisu imale velike grudi, bez obzira na broj kilograma. U ovom periodu je primetna pojava naglašene seksualnosti na slikama.

[You must be registered and logged in to see this image.]

18 vek – Evo korena današnjeg standarda bujne kose! Žene su u ovom periodu počele sve više pažnje da poklanjaju utisku koji ostavljaju. Tako su u modu ušle žive boje, mašne kao ukras na glavi i bujne lokne. Struk je postao istaknut, ali ne preterano. Taman toliko da istakne lepotu ženskih oblina. Prenosim vam i jednu sliku mršave devojke koju sam pronašla, ali je na slici naglašeno da je u pitanju veoma mlada osoba.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tek u 19. veku su žene zarad lepote počele da trpe velike muke. Korseti vuku korene još iz srednjeg veka kada su nošeni ispod haljina kao potpora, ali su tek u 19. veku uzeli maha, a žene su bile primorane da od malih nogu pokušavaju da zaustave širenje svog struka. Do kraja ovog veka mlade žene su težile da imaju struk obima 40-50 cm, dok je starijima bilo “dozvoljeno” 50-65 cm.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Modne ikone 20.veka

Koko Šanel

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gabrijela Koko Šanel je bila francuska modna kreatorka, jedna od najvećih 20.veka, koja je vladala modnom scenom gotovo 60 godina. Njeni modeli definisali su žensku eleganciju 20.veka. Smatrala je da je jednostavnost ključ elegancije i dokazala je da možete imati i modu i udobnost. Njena ideja je bila da odeća prati liniju tela, upotrebljavala je svetle boje i dodavala detalje iz muške garderobe, koja je tada bila neuporedivo udobnija od ženske. Mala crna haljina i Šanelov kostim postali su modni klasici, koji opstaju gotovo nepromenjeni, sve do danas. Vremenom je Koko svoju kompaniju proširila na polje aksesoara, kozmetike i parfema gde je Šanel 5 već godinama lider.

Odri Hepbern

[You must be registered and logged in to see this image.]


Filmska diva koja je ponela titulu najlepše žene 20.veka. Kao i Koko, i ona smatra da jednostavnost određuje eleganciju. Mala crna haljina, se vezuje za njeno ime jer je upravo ona i proslavila. Volela je baletanke i nosila ih je gotovo uz sve – uz haljine, suknje, kapri pantalone…Bela košulja, često u kombinaciji sa ešarpom, je takođe nešto po čemu je njen stil prepoznatljiv. Ne smemo zaboraviti ni ženstvene haljine sa naglašenim strukom, bisere, tijare i dugačke rukavice bez kojih ne možemo zamisliti Odri.

Merilin Monro

[You must be registered and logged in to see this image.]


Seks simbol 20.veka. Ono po čemu je bila prepoznatljiva je svakako crveni karmin i platinasto plava kosa. Imala je obline koje je znala da istakne tesnim haljinama, koje su joj savršeno stajale. Obožavala je belu boju i tzv.pencil suknje. Njen stil se može okarakterisati kao seksi i provokativan.

Sofija Loren

[You must be registered and logged in to see this image.]


Italijanka izuzetne lepote koja ne bledi ni dan danas. Njeni glavni aduti su bile njene obline i duge izvajane noge. Upravo zbog toga volela je da nosi ultra kratke suknje i tesne haljine. Njen stil karakteriše crvena boja koja definitivno privlači poglede i čini da zračite seksipilom.

Grejs Keli

[You must be registered and logged in to see this image.]

Smatrala je da ceo izgled treba da bude takav kao da ste u njega uložili minimalno napora, a da ipak izgledate zapanjujuće i privlačno. Uvek je imala sjajnu kosu, ne previše šminke i diskretan nakit. Smatrala je da za dobru frizuru ne treba provoditi sate sređujući kosu, već da je dovoljno da bude čista i oblikovana. Volela je balske haljine, šešire, jednostavnije krojeve.

Džeki O. (Džeki Kenedi)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Žena čiji je stil najprepoznatljiviji i najpopularniji. Njen stil se vezuje za velike crne naočare, neutralne boje, biserne minđuše. Nikada nije nosila previsoke štikle, volela je šešire i kapute koje su krasila velika dugmad. Bila je prva supruga predsednika koja je postala modna ikona i čiji su stil pratile i kopirale žene širom sveta.

Istorija mode: Barok

Barok je kulturno-umetnički pravac koji je vladao u Evropi od početka XVII do polovine XVIII veka. Nastao je u Italiji, odakle se proširio po “starom kontinentu” i nekim kolonijama. Bilo je to doba hedonizma i preuveličavanja, pa se u skladu sa time i moda tog vremena može opisati kao prepuna detalja, boja, raznih dezena, ali i skupih materijala.

Na samom početku ovog razdoblja, kragne, koje su predhodnih godina bile visoko naborane oko vrata, počinju da se spuštaju i da leže ravno. Najčešće su bile izrađene od bogate čipke ili lana. Haljine su imale visok struk, odakle su se širile i padale do poda, a rukavi su postajali sve bogatiji i pufnastiji. Linija vrata se spušta do ramena, otkrivajući poprsje.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Sredina sedamnaestog veka: Raskošni materijali i boje

Muškarci su nosili velike šešire, duboke čizme koje se šire pri vrhu su ušle u modu, a pantalone su zamenile uske helanke. Šeširi su bili ukrašeni perjem, a garderoba podjednako šarena i bogata kao ženska.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Muškarci s polovine sedamnaestog veka

Moda se u ovom, kao i u svakom drugom periodu, menjala sa godinama. Krajem XVII i početkom XVIII veka i ženska i muška garderoba dobija onaj oblik koji mi danas najčešće povezujemo sa barokom. To se posebno odnosi na pripadnike jačeg pola, koji su počeli da nose garderobu prepunu detalja i dezena, gotovo kitnjastiju nego žene. Čuvene perike postaju neizostavni aksesoar za izlazak iz kuće i za muškarce i za žene, a prirodna kosa je kod oba pola duga.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Izobilje detalja i nabora

Visoki struk, koji je bio zastupljen kod žena, ali i kod muškaraca, biva zamenjen korsetima koji se spušaju do kukova, odakle kreće parvi vodopad raznoraznih materijala. Dame nose bogato ukrašenu podsuknju, a preko toga nekoliko nadsuknji različitih boja, koje su podignute i zakačene, najčešće sa strane ili pozadi, a rukavi gube na volumenu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nizak struk i kod muškaraca i kod žena

Barokni stil je i danas veoma popularan. Naravno, ne u bukvalnom smislu, ali su kreativni dezeni iz ovog perioda veoma često davali inspiraciju nekim od najvećih modnih kreatora.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Haljina Roberto Cavalli sa zelenim baroknim šarama; Zlatni model Dolce & Gabbana

[You must be registered and logged in to see this image.]

Istorija mode: Renesansa

Renesansa predstavlja kulturni pokret u periodu od 14. do 17. veka, nastao u Firenci u kasnom srednjem veku odakle se brzo proširio na ostatak Evrope

Moda je predstavljala svojevrsni statusni simbol tokom Renesanse. Vlasti se ozbiljno počinju baviti pitanjem klasnih razlika u odevanju i zakonom propisuju šta koja klasa sme da nosi. Bogati građani i plemići nose skupocene, vezom ukrašene svilene haljine, krzno i pojaseve. Običnim građanima i seljacima zabranjeno je posedovanje i nošenje svile. Oni, umesto toga, nose jednostavniju odeću bez ikakvih ukrasa.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Slojevita, ukrašena odeća raskošnih materijala bila je simbol statusa

Ženska moda renesanse

Žene su, kao i muškarci, dnevne haljine nosile preko lanenih košulja. One su se najčešće sastojale iz jednog ili dva dela. Jednodelna haljina bila je dugačka od ramena do stopala. Gornji deo haljine, bio je od čvrstog materijala i ličio na muške prsluke, a sredinom 15. veka zamenjen je korsetom. Dvodelna haljina sastojala se od podhaljine (lanene košulje i suknje) i raskošne glavne haljine. Pufnasta podhaljina nije bila strogo skrivena i ona se mogla videti ispod glavne haljine u predelu rukava i oko vrata.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Odeća dobija na volumenu, dodaju se falte, nabori i visoke kragne

Do početka 16. veka, stil ostaje isti, odeća samo dobija na volumenu: postaje šira i naborana.

Tokom godina, glavni elementi odeće ostajali su isti, a menjani su samo detalji poput oštrine kroja, visine kragne, punoće materijala, u zavisnosti od želja i prohteva kraljeva i kraljica koji su diktirali tempo promena u modi.

Žene su se različito odevale tokom čitavog renesansnog perioda, a najčešće je varirao stil okovratnika. Sredinom 15. veka okovratnici su bili visoki i zaobljeni. Krajem 15. veka ovaj stil se menja, pa postaje moderan duboki ‘V’ izrez koji je otkrivao gornji deo lanene košulje.

Kosa je kod aristokratskih žena skupljena u pozamašne punđe, ukrašene biserima, šnalama ili malim šeširima koji dodaju visinu punđi.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Krajem 15. veka visoka kragna nestaje, a glavna haljina postaje otvorenija tako da više otkriva potkošulju

Muška moda renesanse

Muškarci renesanse najčešće su nosili slojevitu odeću koja se sastojala od svilene košulje, prsluka (doublet), ogrtača, kratkih pantalona i čarapa.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Odeća renesansnog čoveka

Svilena košulja je bila osnovni komad garderobe, pa su je nosili najbliže koži. Pošto je košulja kao takva bila simbol radne klase, teškog rada i mučnog života seljaka, aristokratija je preko svilene košulje nosila doublet ili prsluk. Preko njega muškarci su nosili ogrtače dugačkog i širokog kroja od raskošnih materijala koji su simbolizovali njihovu eleganciju, imućnost, plemenito poreklo. Obavezan deo muške odeće bile su kratke pantalone do kolena ispod kojih su nosili uske čarape do kolena.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kod muškaraca obiluju pufnasti nabori, krzno i pero na šeširima

Podjednako važni delovi muške garderobe bili su cipele i šeširi. Početkom ovog perioda muška obuća je bila duboka, šiljata i najčešće nošena u kući, dok su kožne klompe drvenog đona nošene napolju. Krajem 15. veka obuća je postala zaobljenija i sa trakom koja je kod članka vezivana u mašnu. Do kraja renesansnog perioda obuća je postala tanja i laganija. Šeširi su takođe upotpunjavali izgled muškarca u periodu renesanse. Oni su najčešće bili ukrašeni raskošnim perom, a nekad i draguljima.

Odeća nižih slojeva građanstva bila je jednostavnog kroja, boja i bez ukrasa. Prenaglašena odeća bila je statusni simbol pa su tako samo pripadnici aristokratije bili nosioci mode renesansnog perioda.

Istorija mode: Gotika

Gotika se kao epoha u Evropi javlja u 15. veku i sa sobom donosi do tada neviđen i zadivljujući stil, kako u arhitekturi tako i u modi i drugim vrstama umetnosti. Zbog svoje jedinstvenosti, tame i sumornosti, ali u isto vreme veličanstvenosti i otmenosti, ovakav stil se u početku smatrao pogrdnim, jer ga mnogi zapravo nisu shvatili. Pogotovo je bio neprihvaćen nakon raskošnog, bogatog i šarenog perioda koji je prethodio.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mračno, pomalo morbidno

Gotski stil se najjednostavnije može opisati kroz bled ten, crnu kosu, tamnu šminku, crnu odeću u okviru koje dominira svila, čipka i koža, kao i minimalni srebrni nakit sa religijskim ili okultnim motivima. Takav, specifičan i drugačiji, često je predmet proučavanja i posvećuje mu se velika pažnja. Mnogi istoričari smatraju da je ta sumornost nastala kao reakcija na prethodni, šareni i ekstravagantni, često preterani stil, a kao poreklo navodi se i viktorijanski kult žalosti.

Sličnu, naravno tamnu odeću svi su imali. Osnovni muški deo odeće bila je neupasana vrsta košulje. Glavni gornji delo odeće bio je polukružni plašt koji je pokrivao ramena, a njegovo ukrašavanje se vršilo kontrastnim bojama. Ženska odeća se u osnovi nije mnogo razlikovala od muške odeće. Nosile su se i duge pantalone i haljine, upotpunjene kaputima i velikim šeširima. Radnici i seljaci su imali oskudniju odeću i išli bosonogi. Oni bogatiji su nosili obuću i to sa potpeticama, žene, ili vrlo šiljatu na vrhu, muškarci. U svakom pogledu, trudili su se da budu otmeni i jednostavni.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nekima previše tamno, nekima se baš zato i sviđa

[You must be registered and logged in to see this image.]

Muškarci u gotskom stilu

Novost u odevanju koju je gotika donela jeste ženski korset koji je služio da istakne figuru i nosio se uglavnom uz duge suknje, uparen sa rukavicama, šeširima, kišobranima…

Vremenom se gotski stil menjao; u početku se činio “ukočen”, ali sofisticiran. Kasnije je počela da se koristi čvršća tkanina, a javile su se i varijacije u bojama i detaljima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Svila, čipka, til... Ponekad i kontrastne boje

Efektnost se postizala kožnim rukavicama ili čipkastim detaljima, nakit se slabo nosio i uglavnom su to bili srebrni lančići koji su prikazivali određene simbole. Uz to, najviše je odgovarala tamna, crna kosa, jednostavno podignuta ili puštena. Bio je popularan bled ten, a kao kontrast se koristila tamna šminka, karmin i ajlajner.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Gotski nakit

[You must be registered and logged in to see this image.]

Lobanje kao čest motiv

Gotski stil, upravo zato što se najviše razlikuje od ostalih, i danas je omiljen i rado nošen. Ne samo pankeri i rokeri, već i ostali vole da se obuku jednostavno, elegantno i crno. Danas se, ipak, svi stilovi praktikuju i od svakog se uzima ono najbolje.

Istorija mode: Srednji vek

Srednji vek obuhvata deo evropske istorije od 5. do 15. veka, tačnije od pada Zapadnog rimskog carstva do pronalaska Amerike. Tokom ovog dugog perioda, način odevanja i materijali za izradu garderobe su se menjali, a najveći napredak se primećuje od 12. veka pa nadalje. Pre toga, mnogobrojni ratovi i nemiri nisu davali priliku ljudima da obrate pažnju na garderobu, pa je ostao vidan uticaj grčke i rimske kulture na njihovo odevanje.

Grčki uticaj se posebno mogao primetiti u ženskim haljinama, koje su prekrivale telo od grla do nožnih prstiju, a preko haljine nosile su raznobojne ukrašene ogrtače. Oko struka su vezivale kaiševe koji su visili napred, a glavu su čuvale pamučnim kapama sa kojih je platno visilo preko ramena.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovako su se dame odevale u dvanaestom veku

Muška garderoba se sastojala iz istih delova, s tim što se njihove tunike nisu pružale do poda, već do ispod kolena, a kaiš nije imao viseći deo napred. Cipele polako počinju da dobijaju špicasti oblik, po kome je srednji vek poznat.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Seljak, plemić i sveštenik

Materijali korišćeni za izradu najčešće su bili pamuk, platno, konoplja, koža, vuna, krzno i svila. Dok su siromašniji staleži sami izrađivali svoju garderobu od jeftinijih materijala, plemići su često bili ukrašeni svilom i krznom, a imali su svoje šnajdere.

Sa razvijanjem novih tehnika šivenja, moda počinje da se menja. Ženske haljine postaju sve lepše i raskošnije, a preko njih se nose jakne sa krznom na porubima. Preko jakni su nosile ukrašene ogrtače, koji su se na ramenima održavali tankim tračicama. Kape takođe postaju sve raznovrsnije i istaknutije.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ogrtač preko ramena i jakna sa krznom kao statusni simbol

Haljine postaju otvorene u predelu grudi i ističu ženstvenu figuru. Dalji razvoj ženske garderobe dovodi do takozvanog spoljašnjeg korseta, koji je preko ramena padao napred i pozadi, ne skrivajući konture grudi. Zimi je bio od krzna, leti od svile.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Raskoš i sjaj obeležili su sam kraj ovog perioda

Iako su žene u Srednjem veku bile prelepo obučene, muškarci su počeli da se oblače ekstravagantno i pomalo smešno, pogotovo mladi plemići. Neki su nosili toliko kratku i usku garderobu, da je bila potrebna pomoć dvoje ljudi da ih obuku, dok su drugi imali rukave koji vise do poda. U ovom periodu bilo je uobičajeno da se nose perike, i to je važilo za oba pola.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Plemići su se gotovo takmičili ko će imati ekstravagantniju garderobu

Istina je da se u ovom periodu garderoba nije prala često, ali se o donjem vešu vodilo računa. Inače, što se donjeg veša tiče, muškarci su nosili duge gaće i neku vrstu potkošulje, dok se za žene do nedavno verovalo da su ispod haljina imale samo pamučne bluze. Pre nekoliko meseci je u ostavi ispod poda zamka Langerberg iz 15. veka u Austriji pronađen ženski donji veš koji neodoljivo podseća na ono što i danas nosimo. Pre tog otkrića, verovalo se da su gaćice nastale krajem 18. veka, a grudnjak tek pre oko 100 godina.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Istorija mode: Vizantija

Istočno rimsko carstvo, kasnije nazvano Vizantijsko carstvo, jeste helenizovano pozno Rimsko carstvo, čija je prestonica bila u Konstantinopolju. Vizantinci su sebe smatrali Rimljanima, a govorili su grčki jezik. Vizantijska kultura se zasnivala na antičkoj kulturi, hrišćanskoj religiji i grčkom jeziku. Grčka civilizacija bila je temelj Vizantijske.

Budući da se zasnivala na hrišćanstvu, to se odrazilo i na način odevanja. Odeća je bila konzervativna i pokrivala je čitavo telo. Način oblačenja u Vizantiji je preuzet iz tradicionalne odeće poznog perioda Rimskog carstva. Vizantijska odeća je znatno više pokrivala telo od ranijih rimskih kostima. Takva odela su uglavnom bile odore dugih rukava. Smatralo se da je to posledica sve više zastupljenih hrišćanskih pogleda da ljudsko telo nije lepo, nego samo ogledalo greha.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Odeća je u Vizantiji pokrivala telo

Muška odeća se sastojala od tunike, dalmatike, ogrtača, cipela ili čizmi. Oblici odeće bili su isti za sve klase, ali je razlika bila u kvalitetu tkanine i dodacima poput nakita. Za niže slojeve tunika je bila osnovni deo odeće i nosila se kao radna odeća. Viša klasa tuniku je nosila ispod ostale odeće. Ako bi tunika bila kraća, isključivo kod muškaraca, donji ekstremiteti bivali bi pokriveni pantalonama. Pantalone su prvo usvojile niže klase i vojska, a zatim i viši slojevi.

Dalmatika je, pored tunike, bila uobičajeni deo vizantijske odeće. Nosila se preko tunike i ispod ogrtača. Dalmatiku sa poludugim rukavima nosili su i muškarci i žene.

U tom periodu togu su nosili isključivo carevi i drugi viši zvaničnici. Takva odeća nosila se u obliku duge, uske trake obmotane oko torzoa na tradicionalan način.

Dugi polukružni ogrtači bili su deo muške dvorske odeće. Ovi ogrtači nosili su se umesto toge, preko tunika dugih rukava.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tradicionalni ogrtači preko tunike dugih rukava

Najvažnija odlika odeće iz vizantijskog perioda bio je dezen. Za razliku od ranijih perioda, gde je tkanina bila uglavnom neukrašena, ljudi su u Vizantiji koristili sve načine tkanja. Površinu su ukrašavali perlama i vezom, posebno na crkvenoj i dvorskoj odeći. Ovaj način dekorisanja i mnogi oblici odevnih predmeta iz tog perioda i danas se koriste kao deo svešteničkih odora u pravoslavnoj crkvi u Grčkoj, Istočnoj Evropi i Rusiji.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Svešteničke odore iz Vizantije i danas se koriste

Ženska odeća se nije menjala vekovima. Žene su uglavnom oblačile tuniku, stolu (gornja tunika) i ogrtač. Stola je bila kraća od tunike i imala je široke rukave. Crvena stola i plavi ogrtač bila je omiljena kombinacija. Žene su nosile kosu podignutu u punđu i ukrašavale je mrežama i cvećem.

Za niže slojeve odeća je bila široka, dok je za višu klasu bila uža i ukrašena nakitom. Koristile su se razne boje, kao što su plava, žuta, crvena, braon i svetlozelena.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Boje i dezeni razlikuju Vizantiju od prethodnih perioda

Ne zna se mnogo o vizantijskoj obući. Jedini vizelni dokazi jesu mozaici na kojima se vide cipele i čizme u boji. Carevi su često nosili crvene cipele, ukrašene raznim draguljima. Visoki zvaničnici uglavnom su nosili plave čizme, a ostali zelene.

Materijali koji su bili korišćeni za izradu odeće su vuna, pamuk, lan i svila. Svila je bila najkvalitetniji materijal, ali se nije mnogo koristila, jer je bila preskupa.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Obuća u Vizantiji

Vizantija je dala modernom svetu veliki doprinos u književnosti,
umetnosti i arhitekturi, i zato se smatra jednom od najvažnijih
civilizacija u istoriji.

Istorija mode: Stari Rim

Tunike, rimljanke, mnogo nakita i ukrasa su samo neki od nezaobilaznih elemenata rimske mode. Pogledajte, zar nisu mnogi od njih i dan-danas omiljeni?

Pre svega, treba istaći da je rimska moda u mnogome slična sa modom Grčke. Može se čak reći da su Rimljani često bili vođeni idejama Grka kada su se odlučivali za način oblačenja i ukrašavanja. Njihova odeća, toge i tunike, nošene su na isti način kao grčke – vezivale bi se oko vrata ili na ramenu, a dodatno bi bivale učvršćene pojasom. Od materijala su najviše koristili vunu, svilu, pamuk i lan; odeća je bila fina i meka, gotovo providna, začinjena jednostavnošću i prefinjenošću. Tunike su nosili svi, i muškarci i žene, samo različitih dužina. Postojale su, takozvane, unutrašnje i spoljašnje tunike, koje su imale funkciju ogrtača i obično su bile ekstra duge.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ličili su jedni na druge, a i sama moda gotovo da se nije promenila tokom vremena

Prvi Rimljani su bili ponosni na svoju krajnje jednostavnu i jednobojnu odeću, međutim, kako se carstvo širilo, raslo je i rasipništvo. Kada je Carigrad (današnji Istanbul) postao nova prestonica carstva, oni imućniji su imali priliku da uživaju u luksuznoj robi iz cele Evrope, pamuku iz Indije i kineskoj svili. Tada odeća počinje da bude slikovitija i bogatije ukrašena.

Obuća je bila ista za sve. Reč je o sandalama, danas čuvenim rimljankama, koje su bile raznih boja, napravljene od najfinije kože. Pojedinci su svoje sandale ukrašavali biserima i drugim ukrasima. Obuća za zimu imala je deblji đon od plute kako bi šitila stopala.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovako su izgledali ratnici

Ugledajući se na prelepe Grkinje, Rimljanke su takođe imale robinje koje su bile u službi frizera. Nisu se nosili šeširi, ali su se zato frizure pažljivo nameštale. Žene u Rimu su bojile kosu u zlatnoriđe nijanse kako bi imitirale boju kose grčkih žena. Koristili su se i umeci i perike, kako bi frizure bile bujnije i lepše. Kao ukrasi, koristilo se cveće i lišće, drago kamenje i biseri, a izuzetno su popularne bile niske punđe kao i frizure sa šiškama i kovrdžama.

Dok su žene obožavale svoje komplikovane frizure, muškarci su imali jednostavnu kratku kosu i uredno su se brijali. Ćelavost nije bila u modi, čak, smatrala se deformacijom.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Žene su obožavale nakit i bile su ponosne na svoje komplikovane frizure, muškarci su bili jednostavniji

Nakit je bio velika i strasna ljubav svih rimskih žena. Ništa čudno, i danas je tako! Bili su popularni ogromno prstenje, broševi, ukrasna dugmad i igle koje su se koristile za pričvršćavanje tunika, ali i za njihovo ukrašavanje. Od najranijih vremena, masivne ogrlice, narukvice i minđuše nosile su samo one žene koje su to sebi mogle da priušte. Ipak, i žene bez toliko nakita su takođe bile lepe, pogotovo što je i tada važilo pravilo da ako imaš, stavi sve na sebe da se pokažeš.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Rimski prsten

Danas je, srećom, sve dozvoljeno i ljudi se oblače ne samo u skladu sa imovinskim stanjem već, pre svega, u skladu sa ukusom. Možete na ulicu slobodno izaći kako vam volja, originalnost i različitost se cene. Pa, dobro razmislite u kom dobu biste najviše voleli da živite! Bar kada je reč o modi.

Istorija mode: Grčka

Moda u Antičkoj Grčkoj je i dan-danas prepoznatljiva po svojoj jednostavnosti i otmenosti i važi za jednu od najlepših. I moderni dizajneri su često inspiraciju nalazili u antičkom stilu oblačenja i ukrašavanja, želeći da žene učine lepim poput boginja.

Kada je reč o odeći, ona se tokom vremena malo menjala. Uglavnom su svi slično izgledali, odnosno nosili istu vrstu haljina i tunika. Čuvene su njihove tunike, tzv. kitoni (chiton), koje su se pravile od dugih komada platna, uglavnom svile. Držao ih je pojas, visoko, ispod grudi ili niže, oko struka, koji je u isto vreme jednostavnu kombinaciju ukrašavao i činio efektnijom. Uz to, nosio se i himation (himation) koji je imao ulogu plašta, ogrtača.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Čuvene grčke haljine. Uočavate li sličnost sa današnjim kreacijama koje srećemo kod zvezda na crvenom tepihu?

Pošto je u Grčkoj preko cele godine toplo, odeća je bila lagana i prijatna. Tokom zahtevnijih radova, stavljali su čak i samo parče tkanine oko struka. Kada je hladno, samo bi dodali ogrtače i kape, naravno, sve u njihovom prepoznatljivom, jednostavnom stilu. Za razliku od Egipćana koji su nosili izuzetno svetlu i belu odeću, Grci su voleli boje, a posebno žutu.

Znate kako čuvena grčka boginja Afrodita (Aphrodite) izgleda prefinjeno i elegantno u dugim, lepršavim haljinama? E, pa to je ta jedinstvenost grčke mode! Apsolutno perfektno! Ovakav stil oblačenja praktikovali su i muškarci – umetnici i pesnici.

Žene su, baš kao i danas, volele da se sređuju i mnogo su vodile računa o tome kako izgledaju. Kako bi se razlikovale od muškaraca, nosile su kraće i više ukrašene tunike, peplos (peplos), preko kitona.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Odeća je bila slična za sve. Jedino su žene, kako bi se istakle, koristile više nakita i ukrasa

Bogate Grkinje su mogle sebi da priušte i mnogo nakita i ukrasa. Bilo je popularno nositi velike narukvice, minđuše i ogrlice, a broševi, šnale i pojasevi su bili neophodni za pričvršćivanje kitona. Koristile su dosta šminke, uglavnom beli puder, kako bi istakle svoje aristokratsko poreklo. Imale su robove koji su im nameštali frizure, svaki put na drugačiji način. Grkinje su bile poznate po dugoj, sjajnoj kosi punoj uvojaka koje su ukrašavale skupocenim nakitom. Omiljeni su bili srebro i zlato.

I muškarci su se sređivali! A, pa, moraju da budu u stanju da isprate svoje prelepe žene! Oni su nosili urednu, kratku kosu i redovno su se brijali. Kasnije je Aleksandar Veliki (Alexander the Great) malo promenio modu, pa je bilo u redu imati i malo dužu kovrdžavu kosu i stilizovanu bradicu.

Obući nisu pridavali toliki značaj. Uglavnom su po kući hodali bosi, a kada bi izlazili napolje, eventualno bi obuvali lake kožne sandale ili čizme. Ne treba napominjati da svakog leta rado nosimo sandale sa mnogo kaišića ili, pak, letnje čizmice. Da, da, sve su to grčki izumi!

[You must be registered and logged in to see this image.]

U filmu ˝Troja˝ (Troy) lepo je dočarana moda tadašnje Grčke

Vrativši se na sam početak razvoja mode, lako možemo da zaključimo da ima dosta sličnosti sa današnjicom. Dobro, možda više ne praktikujemo toge i kitone u njihovom originalnom obliku, ali hej, zar nisu letos bile moderne duge, široke haljine, na ovaj fazon? Sandale i čizmice smo već pomenuli, a tu je i dosta nakita i isprobavanje različitih frizura. Doduše, ovo baš i ne važi za muškarce, ali reklo bi se da su žene – žene, uvek bile i ostale iste! Nakita, šminke i krpica nikad dosta! I to je tako. Bilo da je u pitanju stara era ili moderan, dvadeset prvi vek!

Istorija mode: Minojska civilizacija

Minojska civilizacija, koja se razvila na grčkom ostrvu Kritu 3000. godina pre nove ere, predstavlja jednu od najkompleksnijih kultura u antici. Iako je bila preteča grčke civilizacije, za ovu kulturu se misli da je bila mnogo naprednija od naslednika. Istoričari su mislili da je ova kultura deo legendi, sve dok 1800. godine nije otkriven jedan od antičkih gradova na Kritu. Gotovo izgubljena kultura naziv je dobila po kralju Minosu, legendarnom vladaru.

Glavnu reč po pitanju mode je imala topla, kritska klima, zbog koje nije postojala potreba za debljom odećom. Odeća je bila šivena po meri nosioca i savršeno bi odgovarala. Muškarci su nosili kiltove, koji su pravljeni od kože, vune ili platna, da pokriju muškost. Tokom hladnijih meseci, nosili bi i ogrtače ili laganije tunike.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mnogo pažnje posvećivali su ukrasima

Prvi susret sa ženskom modom ove kulture, istoričari su dočekali iznenađeno, jer se nije toliko razlikovala od mode 19. veka. Minojke su nosile dugačke suknje, najčešće A-kroja, sa mnoštvom ukrasa. Kult žene i majke je bio široko poštovan u minojskoj civilizaciji, te je imao uticaj na izgled odeće. Njihove bluze i haljine imale su duboke izreze koji su otkrivali grudi kao simbole materinstva. Bez obzira na jednostavnost same odeće, Minojci su veliku pažnju posvećivali ukrašavanju i koristili su jarke boje, različite metale i dezene. Od nakita su nosili minđuše i nanogvice. U njihovoj kulturi je uzan struk bio veoma cenjen, te su i muškarci i žene nosili metalne pojaseve da skrenu pažnju na tananost struka. Neki istoričari misle da je navika nošenja metalnog pojasa usvajana tokom detinjstva, sve u cilju da struk ostane što uzaniji. Neki su smatrali da se u ovoj kulturi prvi put javlja preteča korseta, upravo zbog veličanja stasa u obliku peščanog sata.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jarke boje bile su veoma zastupljene

Minojke su veliku pažnju posvećivale ukrašavanju kose i pravljenju frizura, smatrajući je najlepšim čovekovim ukrasom, i u ovome su se najviše isticale sveštenice. Sa freski možemo videti da su žene delile kosu u tri repa, jedan od nazad, a dva sa strane ispred ušiju. Poznati istorijski podaci ukazuju da je ova frizura predstavljala Zemlju, Nebesa i Podzemlje.

O obući imamo malo podataka, ali se veruje da su najčešće išli bosonogi. U kulturi gde se poštovala i negovala veza sa zemljom, logično je zaključiti da je bilo uobičajeno ići bez obuće.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Izgled vrhovnih sveštenica

Istorija mode: Egipat

U vremenu bez tehnike, tehnologije, potpuno zavisni od prirode i ostavljeni na milost i nemilost iste, stari Egipat je opstajao i bio jedna od najbogatijih država. Ostavio nam je brojne misterije koje ni do danas nisu razjašnjene. Danas nećemo govoriti o očiglednim lepotama tajanstvenog naroda, već ćemo se vratiti u njihovo doba pre nove ere i upoznaćemo vas sa drevnom modom starog naroda.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Egipćani su jedni od začetnika mode

Kako su njihovi domovi zauzimali prostor na obali reke Nil, na afričkom kontinentu, svakodnevna vrućina i suše zahtevale su lagano oblačenje, ali i veću pokrivenost tela kako bi se zaštitili od jakog sunca. Leta su bila vrela, a zime blage, i iz tog razloga Egipćani su favorizovali svetlu odeću, najčešće belu, skrojenu od biljnih vlakana uglavnom mladih biljaka. Različite biljke koristili su kako bi dobili plave ili žute niti, ali je većina materijala ostajala u svojoj prirodnoj boji. Za čisto belu tkaninu proizvod su ostavljali na suncu, dokle god potpuno ne izbledi. U rimsko doba uvozili su pamuk iz Indije, dok su u drugoj polovini milenijuma započeli trgovinu sa istočnim Mediteranom i obogatili svoj stil svilom. Odore od životinjske kože, uglavnom kože leoparda, ponekad su nosili sveštenici i faraoni. Na svečanim ceremonijama svoja odela ukrašavali su perjem i šljokicama. Dizajnirali su odeću posebno obraćajući pažnju na to da bude udobna.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prioritet su davali udobnosti,ali su posvećivali pažnju i ukrašavanju

Egipatski muškarci nosili su kratke suknje i koje su zvali “kilt”, i one su bile tipične za Staro i Srednje carstvo. Kilt je donosio više opcija, muškarci iz bogatih porodica nosili su kilt sa naborima, dok su duži modeli krojeni za starije muškarce. Kada su obavljali fizičke poslove muškarci su nosili parče tkanine obmotane oko kukova, a žene kratke suknje. Deca su najčešće radila bez odeće tokom leta, a zimi su se uvijali ogrtačima. Svi pripadnici jačeg pola nosili su suknje obmotane oko struka i privezane pojasom. Ponekad je materijal bio obmotan oko nogu, što je zavisilo od doba i aktuelne mode. Tokom novog doba plemići su dodali svom stilu dugu haljinu postavljenu iznad kilta. Oni bogatiji sebi su mogli da priušte najkvalitetnija i providna platna, kao i nakit i ukrase za odeću, dok su glavu ukrašavali samo u specijalnim prilikama. Bez obzira na društveni status, svi su imali nakit, manje ili veće vrednosti. Prstenje ili amajlije nosili su kao zaštitu od zlih duhova ili povreda, a imućniji su imali nakit od dragulja i perlica napravljenih od zlata ili srebra.

Moda Egipćanki bila je zaista zanimljiva. Njihove haljine držale su samo dve bretele, i krojene su tako da im grudi budu izložene. Drugi su tvrdili da su trake koje drže haljinu bile uske, jer je ta širina dovoljna za pokrivanje grudi. Popularna varijanta te haljine imala je kratke rukave sa otvorom oko vrata. Nakon nekog vremena i muškarci i žene usvojili su odoru koju su činila dva pravougaona dela dugačka tri ili četiri metra, koje su vezivali u čvor. Kao dodatak nosio se ogrtač sa vertikalnim naborima. Marama, ili sari, bila je popularna među ženama u Novom kraljevstvu. Činila ju je tkanina širine četiri metra i dužine četrnaest metara. Obuću su retko imali, najčešće su išli bosi. Nosili su sandale za posebne prilike ili ako je postojala mogućnost da im nastradaju noge. Za siromašne sandale su pravljene od papirusa ili palme, a za bogate su ih izrađivali od kože.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Obuća podseća na današnje japanke

Kosa im je najčešće bila kratka, a dečaci su uglavnom brijali glavu. Žene su na kosu nanosile ulja od kuvane krvi mačaka ili bika, kako bi održale prirodnu boju. Muškarci i žene imali su perike od ovčije vune i ljudske kose, i one su ih štitile od toplote i služile su kao dekoracija. Vlakna od palme koristili su za pravljenje kape, i na nju su dodavali vunu i ljudsku kosu koju su uvijali i lepili smolom ili voskom. Na taj način nastajala je perika, skoro uvek u crnoj boji, a model se menjao zavisno od uzrasta, pola i socijalne klase onoga ko je nosi. Razlikovale su se i po dužini (bilo je važno da li prekriva uši ili ne), obliku i rasporedu pletenica.

Zbog loših prirodnih uslova posvećivali su posebnu pažnju nezi kože. Kupali su se nekoliko puta na dan i koristili razna ulja napravljena od biljnih ekstrata i masti mačaka, krokodila i nilskog konja. Šminka im je pružala dodatnu zaštitu kože od sunca i insekata. Oker crvenom bojom naglašavale su se usne, obrazi i u toj boji žene su lakirale nokte, a ajlajnerom su i muškarci i žene zatamnjivali deo oko očiju i trepavica. Žene su kao senku koristile plavu, zelenu i zlatnu boju.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Šminkom su naglašavali izgled i koristili je kao zaštitu

Kao što možete da primetite, njihova moda i stil, kao i sam sastav odeće, ne razlikuje se previše od načina na koji danas krojimo. Pored sve tehnike koje imamo sada stvaramo samo bržim putem, i u ponudi je više nijansi i kombinacija. Drevni Egipat se u još jednom polju pokazao kao jedinstven, specifičan, sa maštovitim narodom koji ima da ponudi mnogo toga što zaslužuje samo poštovanje i divljenje.

Osvrt na modu osamdesetih

Trajna, fudbalerka, sitne kovrdže, rep sa leve ili desne strane glave, raščupana kosa, asimetrične frizure i šiške… Sve navedene frizure imale su svojih pet minuta, ali konkurenciju je potukla, bez imalo milosti, visoko natapirana kosa! Odu volumenu izrazio je i film “Sprej za kosu” (Hairspray) iz 2007. godine.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ispod mire bujne kose vire

Frizure nisu nastupale na sceni same. Pridružile su im se jaka šminka i način odevanja čije bi se boje najslikovitije mogle opisati florescentnim markerima.

Kada se ovim trendovama priklonilo čedo osamdesetih – preplanuo ten – sasvim je prirodno usledila pojava Valej devojaka (Valley girls). Njihov jedinstveni stil činile su kratke suknje, trake za kosu, pamučne majice na jedno rame, elastični kaiševi, helanke i nezaobilazni grejači (dobili na popularnosti nakon filma “Flashdance”) doziran iritantnim izgovorom i upotrebom slenga. U bukvalnom prevodu to su bile devojke iz Doline, ali su predstavljale srednju klasu devojaka širom Sjedinjenih Država, a i šire.

Neprovereni izvori informacija i teoretičari zavera smatraju da su iz ove vrste evoluirale i mutirale Kardašijanke i Snuki armija.

[You must be registered and logged in to see this image.]

It devojka osamdesetih

Madonin (Madonna) najveći modni uticaj upravo je na modu osamdesetih, a još jedna devojka koja je duh i stil ovog perioda pozitivno prenosila bila je Vitni Hjuston (Whitney Houston) pevajući i igrajući uz šarenilo spota “I Wanna Dance With Somebody”.

Majkl Džekson (Michael Jackson) i spot za pesmu “Thriller” dosta su uticali na mušku modu. Kožne jakne, pilotske i drugih podvrsta, bile su glavni detalj. Mužjaci su bili uvereni da će ih kožnjaci približiti transformaciji u opasnog vukodlaka. Još jedna značajna posledica Džekson manije bile su naočare za sunce, pevačev zaštitni znak. Nosile su se noću isto koliko i danju. Avijatičarske naočare Ray Ban dodatno je popularisao film “Top Gan” (Top Gun).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Svaki dan ja Ray Banujem

Osamdesetih su krstarile dve struje: novi romantizam i pankerski stil. Novi romantizam je pokret Novog talasa i modni pokret koji je delovao u britanskim i irskim noćnim klubovima. Dejvid Ola (David Holah), Stivi Stjuart ( Stevie Stewart) i Kolin Svift (Colin Swift) najuticajniji su dizajneri ove struje. Na modu pristalica novog romantizma uticao je pankerizam koji se odlikovao buntovničkim odevanjem i istim stavom prema životu, delimično inspirisan sado-mazo odećom gotičke supkulture. Dok su se pankeri bunili protiv života u socijalnim zajednicama, pristalice novog romantizma su slavile glamur i zabavu, obilazeći noćne klubove i dešavanja. Vivijen Vestvud (Vivienne Westwood) je na početku karijere bila usko povezana sa Sex Pistolsima, a dizajnirala je odeću za mnogobrojne bendove među kojima je i Adam and the Ants.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Seks i grad osvrt na osamdesete

Nisu samo muzičari diktirali modu. Glumica Bruk Šilds (Brooke Shields) je, sa tek napunjenih 15 godina, postala zaštitno lice farmerki Calvin Klein 1980. godine. Marketinška kampanja sa sloganom “Želite li da znate šta stoji između mene i mojih farmerki? Ništa!” koju je uradila za Calvin Klein šokirala je javnost u Americi koja je smatrala da seksualna konotacija nije primerena maloletnoj Bruk. “Ne postoji loš publicitet”, zadovoljno je rekao Klajn (Calvin Klein) dok je trljao rukama.

Sklonost eksperimentisanju, smelost i zabava, sloboda izražavanja i potreba za egocentričnošću su ono zbog čega se ovoj deceniji rado okrećemo tražeći inspiraciju. Moda osamdesetih uvek vreba.

Evolucija grudnjaka

Vekovima su se žene koristile uskim korsetima kako bi ulepšale svoju figuru i istakle svoje obline. U antičkoj Grčkoj nošeni su podgrudnjaci koji su kao potpora podizali grudi, ali su same grudi ostavljali otkrivenim. U 19. veku nastaju korseti, koji sve više počinju da liče na grudnjake i više ne predstavljaju isključivo neudobne steznike.

U 20. veku oblici korseta se usavršavaju, a javnost se prvi put upoznaje sa reči grudnjak (brassiere) u američkom “Vogue”-u, kada su prikazane kreacije Hermin Kadol (Herminie Cadolle), koja se dosetila da razreže korset i odvoji steznik za struk od gornjeg odevnog dela sa naramenicama. Zanimljivo je da je samo par godina kasnije grudnjak postao sve sličniji ovom današnjem zahvaljujući Amerikanki Meri Džejkob (Mary Phelps Jacob), kojoj je dosadilo da ispod večernje haljine oblači korset, te je za tu priliku sama improvizovala grudnjak. Ona ga je napravila od dve svilene maramice i malo gume, ni ne sluteći da će njen usputno kreiran izum postati najtraženiji komad ženske odeće.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Grudnjak kao slučajni izum jedne obične žene

Ubrzo termin “grudnjak” zamenjuje termin “brushalter”. Oni se naglo menjaju, razvijaju, prilagođavaju svim grudima, smanjuju ih i podižu, prave se od različitih materijala, industrije donjeg veša se sve više razvijaju i obogaćuju. Interesantno je da je u procvatu feminizma šezdesetih godina grudnjak bio na meti velikog broja žena kao predmet koji služi samo da izazove mušku požudu, a tada je od strane feminističkog pokreta organizovan skup gde su feministkinje bacale u korpu za smeće, ne samo grudnjake, već i šminku, potpetice, veštačke trepavice i sav taj, kako su ga nazivale, “pribor za mučenje".

[You must be registered and logged in to see this image.]

Evolucija grudnjaka

Međutim, razloga za brigu nije bilo, jer se većina žena na ovakve događaje nije obaziralo. Upravo tih šezdesetih godina pojavljuje se “Wonderbra”, grudnjak koji grudi podiže i čini većim, što su žene sa radošću prihvatile, posebno devedesetih, kada ga je reklamirala Eva Herzigova (Eva Herzigova).

Danas je grudnjak neizostavni komad ženske odeće. Više se ne radi samo na njegovoj udobnosti već i na obliku, tkanini, boji i čitavom izgledu, koji je od običnog veša napravio fantastičan modni komad.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Posle više od 100 godina grudnjak postaje pravi modni uzvičnik koji više nema cilj da se skriva, već naprotiv, da ostavlja okolinu bez daha

Priča ženskog odela

Dok slobodno koračate gradom noseći pantalone, verovatno vam retko prođe kroz glavu kako je taj udobni komad garderobe dugo bio rezervisan samo za muškarce. Zamislite koliko bi zauzetoj modernoj ženi bilo nezgodno da juri po gradu i obavlja sve obaveze noseći korset, ili u još gorem slučaju krinolinu. Pa hajde da vidimo najbitnije prekretnice kada se ženska moda krojila u pravcu onoga što mi danas nosimo.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Haljina sa krinolinom iz devetnaestog veka

I dok su nekada žene trpele ozbiljne zdravstvene posledice zarad lepote, pojedini dizajneri (u tadašnje vreme poznati kao kuturijei) su imali viziju žene oslobođene od korseta, žene koja može slobodno da diše i da se olakšano kreće. Prvi među njima su Pol Poire (Paul Poiret) i Madlen Vione (Madeleine Vionnet), za koju ste možda čuli povodom obnavljanja njene linije čija je kolekcija prikazana u okviru pariske nedelje mode. Svakako i njena i Polova dostignuća su daleko veća. Ne samo da su kreirali modele bez korseta, oni su uveli i druge novine u modu krčeći tako put budućim generacijama.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Raskošna haljina Paula Poireta inspirisana orijentom

Naravno da ne možemo govoriti o modi a ne spomenuti Gabrijel Koko Šanel (Gabrielle Coco Chanel), damu koja je još u svoje vreme nosila odeću iz ormara svog dečka i dizajnerku kojoj smo večito zahvalne zbog stvaranja male crne haljine. Ona je volela da se igra sa elementima muške mode stvarajući za jaku, samouverenu ženu i koristila je pojedine materijale poput žerseja koji u to vreme nisu bili toliko zastupljeni.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Chanel popravlja detalje na maloj crnoj haljini

Odela postoje već dugi niz godina i sastavni su deo skoro svih muških garderobera. I dok je danas šik i seksi da žena nosi odelo, ranije nije bilo tako. Osoba koja je ženski smoking predstavila široj javnosti i popularizovala ga je Iv Sen Loran (Yves Saint Laurent). Svojim originalnim pristupom modi, poznati francuski dizajner je ostavio upečatljiv trag u istoriji mode. I danas ako želite savršeno odelo, kupovina od ovog brenda sigurno vas neće razočarati.

[You must be registered and logged in to see this image.]

“Le smoking” kuće YSL ovekovečen fotografijom legendarnog Helmuta Newtona

Kako je revolucionarnih dizajnera sve manje i videli smo gotovo sve što moda može da ponudi, još se jedino možemo osvrnuti na osamdesete, tu šarenu modnu epohu kada je sportska odeća postala popularna i kada je zaživela na ulicama. Možda sada kada se trenerke nose svakodnevno i van teretane to zvuči čudno, ali pre toga su ljudi oblačili formalniju garderobu i patike nisu bile sveprisutne kao danas. Isto važi i za džins koji je došao iz Amerike iz prve fabrike pod vođstvom Levija Štrausa (Levi Strauss). Farmerke verovatno predstavljaju najudobniju i možda najbitniju stvar vezanu za modu koja nam je došla iz SAD-a.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Olivia Newton John u sportskoj varijanti tokom osamdesetih

Vremena se menjaju i sa njima će doći nove promene u modi i u društvu, tako da do sledećih revolucionara i vizionara ostaje nam samo da čekamo. Do tada, osećajte se prijatno i udobno u svojoj odeći, ali ne zaboravite da vas nijedan od ovih modnih velikana ne bi podržao u nošenju Crocs-ica. Ipak, ne treba preterivati.

Moda na plaži nekad i sad

Odlazak na plažu omiljena je zabava u vrelim letnjim danima već više od 200 godina. Danas mogu da se nađu najrazličitiji kupaći kostimi koji otkrivaju pupak, grudi, zadnjicu, pa čak i više od toga. Takvi zanosni kostimi pre nekoliko decenija bili bi skandalozni, pa čak i kažnjivi zakonom!

Da ste pripadali evropskoj eliti devetnaestog veka, na plažu biste stizali u “kabinama za kupanje”, upregnute konjima koji bi vas dovezli u duboku vodu gde biste mogli na miru da se kupate bez pretnje da će vas iko ugledati u mokroj odeći koja bi otkrila crte vašeg tela.

Uniseks kupališta u devetnaestom veku su bila zabranjena. Ako bi se neki muškarac usudio da dođe na plažu, ne bi li video obrise ženskog tela ispod debelih vunenih pantalona, bio bi strogo osuđen. Na sreću po sve, ovaj zakon je ukinut početkom dvadesetog veka.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na kupanje se išlo početkom 20. veka u čarapama, cipelicama i kapama

Između dva svetska rata zahvaljujući smelim dizajnerima među kojima je bila i Koko Šanel (Coco Chanel), muški i ženski kupaći kostimi postaju sve oskudniji i počinju da se otkrivaju noge, ruke i vrat. Beo ten izlazi iz mode, a najpopularniji dezen postaje mornarski. Vunu i pamuk zamenjuje lasteks, a holivudske glumice Ester Vilijams (Esther Williams) i Doroti Lamur (Dorothy Lamour) na filmskim platnima oblače kostime koje čak i najkonzervativnije domaćice žele da nose. Muški kupaći kostimi takođe gube deo koji im pokriva grudi i leđa i ostaju samo nogavice.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ester Vilijams i Doroti Lamur u najizazovnijim kostimima tridesetih

Do prave revolucije mode za plažu dolazi 1946. godine pojavom najoskudnijeg do tada viđenog kupaćeg kostima – bikinija. Iako danas nema devojke koja ne poseduje bikini, u ono vreme njegov kreator, Žak Hajm (Jacques Heim) morao je da unajmi striptizetu da ga reklamira, jer nijedna manekenka nije htela da ga obuče.

Bikini popularnost duguje filmovima sa Brižit Bardo (Brigitte Bardot) iz pedesetih. I pored filmova sa poznatim zvezdama i zanosnim devojkama na naslovnicama magazina, te pojavljivanja devojaka u bikinijima na mondenskim plažama Francuske i Italije, još neko vreme u građanskom društvu predstavljao je apsolutni tabu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bond devojka, Ursula Andres u bikiniju u filmu “Doktor No” iz 1962.

U sedamdesetim bikini dobija oblik trouglova tkanine koja se vezuje trakicama i jedva pokriva intimne delove. U Americi se javlja toples koji ni u novom milenijumu nije dozvoljen u svim državama, a ponegde je i kažnjiv zakonom. U muslimanskim zemljama žene ne samo da na plaži pokrivaju grudi, nego su im šake i stopala jedini delovi tela izloženi suncu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Da li biste vi smeli na plažu bez gornjeg dela?

Sa vrelih obala Brazila osamdesetih stižu i tange koje više ne nose u javnosti samo erotske plesačice. Danas se na plaži neće sresti samo devojka u tanga-kupaćem, nego čak i poneki smeo muškarac.

Iako ni toples ni tange više nisu nesvakidašnja pojava na plažama, većina žena još voli da prekrije grudi i zadnjicu bikinijem ili trenutno još modernijim – monokinijem, kako bi sačuvale bar malo tajanstvenosti i senzualnosti ženskog tela.

Istorijat kravate

Kravata spada u red dekorativnih muških odevnih predmeta i smatra se da je nastala u Hrvatskoj. Najčešće je izrađena od svile, kada je i najelegantnija, ili od nekog drugog platna ili materijala.

Reč kravata je francuskog porekla (cravate) i izvedena je takođe od francuske reči za Hrvate (Croat). Priča o njenom nastanku vraća nas u XVII vek u period tridesetogodišnjeg rata.

Evropom se raširila zahvaljujući hrvatskim vojnicima. Oko 1635. godine, nekih šest hiljada vojnika i vitezova, stiglo je u Pariz kao podrška francuskom kralju Luju XIII. Među njima je bio veliki broj hrvatskih plaćenika koji su, predvođeni banom, ostali u službi francuskog kralja.

Tradicionalna uniforma sa vezanim, crvenim maramama oko vrata privukla je pažnju francuskog dvora. Marame su bile napravljenje od različitih materijala, od grubih, koje su nosili obični vojnici, do svilenih i onih od finog pamuka koje su nosili viši činovnici. Oko 1650. godine ovaj stil prihvaćen je na francuskom dvoru i među buržoazijom tog vremena kao simbol elegancije. U Englesku, kravatu je doneo Čarls Drugi (Charles II), po svom povratku iz izgnanstva. Kravata je ubrzo osvojila, kao modni odevni predmet, čitavu Evropu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kravata kao modni detalj

Hm, kako vezati kravatu? Staviti je oko kragne košulje. Njen širi deo treba da visi sa desne strane i ispod desne ruke. Rukama uhvatiti oba dela kravate s tim da tanji deo mora biti oko petnaest centimetara kraći. Desnu ruku staviti iznad leve i provući desni kraj kravate ispod nje, a zatim prekrstiti preko leve strane kravate. Na ovaj način se određuje dužina kravate. Onda prebaciti kravatu sa desne strane preko levog ramena, a čvor držati levom rukom rastvoren palcem i kažiprstom. Desnom rukom širi deo kravate provući ispod čvora prema grlu i ubaciti ga unutar čvora sa prednje strane. Kako bi se vezivanje kravate završilo, tanji kraj nežno povući ispod čvora na dole, a čvor prema grlu.

Postoji nekoliko načina vezivanja kravate. Najpoznatiji je dvostruki vindzorski čvor, koji je patentirao vojvoda od Vindzora. Pored ovog, tu su još: obični čvor, dvostruki obični, obični vindzorski, klasični američki čvor, slobodni američki čvor… Nakon nošenja, poželjno je razvezati je i pustiti da se ispravi i “odmori”. Uz ručne satove, kaiševe, dugmad za manžetne, kravate spadaju u “sitnice koje čine stil”.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Devojke podjednako dobro mogu izneti kravatu kao i muškarci

Kravata nikako ne sme biti duža od kaiša. Vrsta čvora u koji će kravata biti vezana zavisi od kragne košulje. Uske kragne zahtevaju i usko vezivanje, a široke kragne “traže” vindzorki čvor. Kod kravate je najvažniji materijal od koga je napravljena i dezen kojim je ukrašena. Pored klasičnih na pruge i onih na tufnice postoje i one drugih dezena, sa aplikacijama u tkanju materijala, koje su verovatno i najelegantnije. Aplikacije i šare na kravatama se menjaju u zavisnosti od trenda. Kada govorimo o obliku, danas su aktuelne kravate izduženog oblika i sve su popularnije uske kravate. Igle kojima se pričvršćuju za košulju veoma su lep ukras i podjednako otmen poklon kao i sama kravata.

Pored toga što simbolizuje stil, eleganciju i uglađenost, kravata je i simbol uniformisanosti i obavezan detalj mnogih radnih uniformi. Policajci, vojnici, piloti, svi oni oko vrata nose diskretnu kravatu u adekvatnoj boji.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Elegantan od malih nogu

Prvobitna namena kravate jeste da se nosi u svečanim i posebnim prilikama. Bez obzira na tradiciju, trendovi današnjice uveli su kravatu i u totalno ležerne odevne kombinacije. Kravata je počela da visi oko vrata iako ispod nje nije kragna od košulje, stilisti je kombinuju sa majicama. Ovaj vid nošenja kravate je inovativan i ukoliko ste originalni, isprobajte ga! Oskar Vajld (Oscar Wilde) je savetovao: “Ako već niste umetničko delo, onda barem nosite jedno na sebi.”

Muškarci, neka vaša kravata bude umetničko delo.

Više nego ženstveni komad, pravi primer damskog stila. O istoriji korseta saznajte nešto više iz jednog sasvim običnog razgovora dve prijateljice.

- Joj, meni to zvuči kao mučenje! Ko li je to izmislio?

- Hmm, pa priča se da su korseti nastali nešto pre 16. veka, međutim kruže priče da je za njihovu popularnost zadužena Katarina Mediči (Caterina de Medici), žena francuskog kralja Anrija II (Henri II de France). Gospođa, jelte, nije želela da gleda krupne dame u odajama, te im je zabranila pristup dvoru. Okrutna bogami… ali u svakom slučaju, smatra se da je baš Katarina, istančanim ukusom za estetiku, zaslužna za uvođene korseta.

- Pa, u pravu je bila, što se izgleda tiče, ali čula sam da nisu mogle same da ga obuku, nego su služavke morale da im pomažu, tako što su nemilosrdno povlačile trakice na leđima, kako bi struk bio što tanji, a grudi sve istaknutije!

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nije volela dame širokog struka, pa je proterala sve koje nisu koristile korset

- A to što su spavale s korsetom? Zamisli! Da slučajno ne bi pokvarile struk koji se tako fino i “nežno” oblikovao tokom dana, nosile su ga i tokom noći!

- Ali to nije nimalo naivno, imala sam neku haljinu, gornji deo je bio kao korset – pa mi se rašila malo s unutrašnje strane i izvukla se ta plastika koja održava oblik, imala sam rane na struku nakon toga. Činjenica je da haljina nije bila dobrog kvaliteta, ali šta li su one tad stavljale u korsete i ko je uopšte osoba koja je to pravila?

- Da se ne lažemo, haljina je pukla, jer se koristiš onom Antoanetinom (Marie Antoinette) rečenicom i menjaš svaki obrok kolačima!

- Ha ha ha, baš duhovito… Ozbiljno je l’ znaš šta su ugrađivali u te korsete?

- Korsete su izrađivali posebni majstori “corsetiere” od fleksibilnog materijala, uglavnom svile, a fiksirani su čvrstim delovima od drveta, čelika, riblje kosti, a tek kasnije je počela plastika da se upotrebljava. Tek u viktorijanskom dobu je došlo do prave revolucije korseta! Napravljen je prvi korset koji su devojke mogle same da obuku, jer se kopčao sa prednje strane!

- Pretpostavljam da su bili mnogo udobnji?

- Svakako! Elastičniji, udobniji… Međutim, nakon Prvog svetskog rata dolazi jedna zanimljiva zabrana!

- Da, da, sloboda žena dovela do je toga da su sve više radile, a za posao su im korseti bili veoma neudobni, pa su prestali da ih nose… Pretpostavljam da je tako bilo.

- Između ostalog i to. Međutim, početkom Prvog svetskog rata od žena se tražilo da prestanu kupovati korsete, da bi ostalo dovoljno metala za ratne potrebe. To je uvelike umanjilo nošenje korseta.

- Mada, nešto ne verujem da je sasvim iščezao. Šta je sa korišćenjem u spavaćoj sobi? Korset je postao, koliko znam, jedna vrsta fetiša!

- Tada i nije toliko korišćen, čak ni u spavaćoj sobi! Verovala ti ili ne, u to vreme su prirodne obline bile mnogo privlačnije! Novija istorija korseta započinje 1945, zahvaljujući Marselu Rokasu (Marcel Rochas) tada poznatom francuskom kreatoru. Njegove su kreacije bile vrlo ženstvene, a nosile su ih holivudske zvezde. Tada je istorija korseta krenula u drugom smeru. Marsel je udahnuvši život ovom zaboravljenom komadu odeće, vratio ženstvenost. Tada nije ni znao da će korset već nakon deset godina postati fetiš mnogim ženama i muškarcima! Priznajem, i ja ih obožavam!

[You must be registered and logged in to see this image.]
Kreacije Marsela Rokasa i danas su zanimljive

- I ja isto, samo više kao donje rublje, nego kao odevni predmet za izlaske. Zavisi, u suštini, kako je ukombinovano sa ostatkom odeće. Nije poenta korseta da izgleda jeftino i neukusno, već da na suptilan način istakne seksepil.

- Slažem se sa tobom, draga. Za takvo nošenje korseta presudan je bio i dolazak Kristijana Diora (Christian Dior) na modnu scenu, nakon njega svi će kreatori početi da koriste korsete u raznim varijacijama. Više nije okrutan komad odeće i simbol potlačenosti žena!
[You must be registered and logged in to see this image.]
Dita fon Tiz verna je korsetu

- U to ime, hajdemo nas dve lepo na kolače, pa u kupovinu! Imam neki osećaj da u nekim buticima, neki korseti, čekaju upravo na nas!