Leušići


Priroda je selo Leušiće obdarila pitomim šumovitim planinama i čistim rečicama i potocima, nepreglednim pašnjacima i livadama, predelom privlačnim u sva četiri godišnja doba. Takođe je istorija smestila u ovaj kraj brojne događaje i ljude iza kojih su sačuvani kulturno-istorijski spomenici. Selo Leušići se prvi put pominje 1718. godine, ime je dobilo po svom osnivaču Leju a stanovništvo uglavnom čine familije koje su se doselile iz Hercegovine.
Leušići se nalaze na obroncima planine Suvobor, na nadmorskoj visini od 500 m.

Udaljeni su od Gornjeg Milanovca 28 a od Čačka 25 kilometara. Klimatski uslovi povoljno utiču na obolele od bronhitisa, povišenog i niskog krvnog pritiska i anemije. Brze planinske reke Čemernica i Konjska koje protiču kroz Leušiće bogate su ribom, a na području sela nalazi se nekoliko izvora vode.

Gornja Kravarica


Selo Gornja Kravarica nalazi se u opštini Lučani, u Dragačevu, na sedam kilometara od varošice Guče, a 160 kilometara od prestonice Srbije – Beograda. Smešteno je u izvorišnom toku istoimene rečice, između Golupca, Drače i Krstaca, graniči se sa selima: Rti, Donja Kravarica i Mirosaljci.
Za nastanak imena Kravarica vezana je priča da su u današnjem selu Gornji Rti oko izvora jedne reke, goveda nalazila najbolju travu. Taj izvor na kome su se posle paše krave napajale, dobi ime Kravarica. Pored reke koja ističe iz izvora, osnovano je selo koje se vremenom podelilo na dva (Gornja i Donja Kravarica).
Pisani dokumenti iz 1525. godine, koji se odnose na nahiju Užice, prvi put pominju ovo selo pod današnjim imenom sa domova 19. Selo je 1931. godine brojalo 1.515 stanovnika. U potpunosti je naseljeno Srbima (prema popisu iz 2002. godine), a u poslednja tri popisa, primećen je pad u broju stanovnika. Danas selo Gornja Kravarica ima oko 150 domaćinstava, a prema popisu iz 2002. – 419 stanovnika.


Gornja Kravarica je svakako mesto koje pruža predah od urbanog života uz svež vazduh, miris sena, cveća…

Netaknuta priroda, voćnjaci i vinogradi, šume i livade, izvori i rečice, puteljci i proplanci su ambijent koji nikog ne ostavlja ravnodušnim. To je sigurna oaza mira, spokoja i tišine. Predeo je podjednako privlačan u sva četiri godišnja doba. Šetnje stazama planine Golubac, biciklističke ture do Rimskog bunara i ostalih skrivenih kutaka Dragačeva, sakupljanje lekovitog bilja i šumskih plodova, sankanje i skijanje, lov i ribolov – samo je deo uspomena koje možete poneti iz ovog sela. A, nadasve pamtićete ga po dobrim domaćinima, koji svakog turistu dočekuju kao prijatelja i rođaka, sa bogatom trpezom zdrave i prirodne hrane.

U Gornjoj Kravarici nalaze se svega dve prodavnice, četvorogodišnja osnovna škola i seoska Zadruga, a na samo petnaestak minuta hoda, uzdižu se velelepni “Vajati”, bajkolika oaza za odmor i uživanje.

Goračići



Ovo mesto je po prostranstvu i broju stanovnika jedno od najvećih sela u Dragačevu. Graniči se sa Grabom, Rogačom, Gučom, Živicom, Guberevcima, ježevicom i Banjicom. Za ovo mesto ne vezuje se nikakva legenda.
Pirvi pisani pomen o ovom selu je Turski katastarski popis iz 1476. godine. Po popisu iz 1991.god. imalo je 1439 stanovnika u 145 domaćinstava.
Crkva u Goračićima je najstarija u Dragačevu jedina pod zaštitom države. Osnovana je 1807. godine, a završena 1810. godine. Obnovljena je 1856. godine. Zbog napuklosti zi¬dova crkva je bila zatvorena od 1929. do1933. godine, kada je završena sanacija temelja. Crkva je posvećena rođenju Bogorodice (Mala Gospođa, 21. septembar).
Među svim ovim ambijentalnim zanimljivostima napomenućemo i jednu u samom srcu planine Jelice, na potesu Drenja, koji se nalazi na samoj granici dragačevskih Goračića, prema Atenici i Trnavi, lako se, pored pešačkog puta, uočava čovekova stopa u kamenu, sa petom i svih pet prstiju. Narod je smatra svetom i u nju stavlja grožđe, ostalo voće i novac. Naziva je Savina stopa, verujući da je to otisak traga Rastka Nemanjića - Svetog Save.

Legenda kaže:
Pripoveda se da je Sava, sin Nemanjin, bežeći sa očeva dvora, da bi zavarao potere, hodio planinom Jelicom, koja bejaše neprohodna. Usput ga je sustigla očeva kletva - da se zemlja pod njim prolama. I zaista, gde god bi stao na kamen, skačući s brda na brdo, noge su mu duboko potanjale. Pas, koji je išao sa njim, nije mogao da ga prati, pa se izgubio u šumi. Umoran, begunac je seo da se odmori. Proplanak pred njim, lepo obrađen, prosto ga je opčinio. I, kada se odmorio nastavio je putovanje.
Njegove stope dugo su se zadržale u kamenu. Narod ih prozva Savine stope, čuvajući uspomenu na Rastka Nemanjića, koji je u monaštvu nazvan Sava, a kasnije postao svetac.
Jedna od tih stopa nalazila se na potesu Ploče, na starom putu Čačak-Ivanjica, ali je srušena sredinom XX veka prilikom proširivanja saobraćajnice. Druga samuje u nedrima planine Jelice, na Drenju.

Azanja


Azanja je selo u Srbiji, u opštini Smederevska Palanka Podunavskog okruga. Nalazi se na prostranom brdovitom platou (nadmorska visina 160m), na razvođu slivova reka Jezave i Jasenice. Struktuirana je po šumadijskom tipu zrakastog sela, sa čaršijom u centru. U centru sela nalazi se Hram posvećen Sv. besrebrenicima Kozmi i Damjanu, podignut 1884-1885.

Naziv Azanja je iz turskog doba, a verovatno potiče od arapske reči hazain/hazna sa značenjem žitnice, koševi, magaze. Od 1887. do 1950. godine važi za najveće srpsko selo. 1950. godine, kada je broj stanovnika bio 12.500, selo je podeljeno na tri naselja: Vlaški Do, Grčac i Azanju. Zbog brojnosti stanovništa Azanja je bila proglašena varošicom 1922. godine, a sedište istoimene opštine bilo je u periodu 1945-64.

Seoska kulturna dešavanja su većinom vezana za verske praznike. Seoski vašar, o Trnovoj Petki (8. avgusta), održava se od izgradnje crkve 1885. godine. Od 1997. godine u vreme vašara održava se i etno-kulturna manifestacija „Dani azanjske pogače", 2006. godine upotpunjena književnom večeri i izložbom slika likovne kolonije „Azanja 2006".


Postoje tri spomenika kulture na teritoriji Azanje:

-  zgrada Zemljoradničke zadruge, izgrađena 1920. godine, utvrđena za spomenik 1982.

-  kuća Nikolajevića sa apotekom, građena 1928/29. god., utvrđena za spomenik 1997.

-  hram Sv. Kozme i Damjana, građen 1884/85., a utvrđen za spomenik 2000.

Srbija: Seoski ambijent

Idealan za mini-odmor. Lepa priroda, gostoljubivost domaćina, bogati jelovnici...



ETNO-SELA u Srbiji su sve popularnija za odmor, kako za domaće turiste koji su se uželeli tišine i uživanja, tako i za strance. Mnogi odmor na selu biraju zbog ukusne i izdašne domaće hrane, neki uživaju u lovu, pečenju rakije ili branju pečuraka, a pojedini se mašaju vila i grabulja i prepuštaju seoskim poslovima. Cene noćenja kreću se od 1.200 pa do 1.500, dok pun pansion, sa tri obroka, košta oko 2.500 dinara.

„Moravski konaci“


NA ulasku u etno-selo nalazi se veliki parking, sa dovoljno mesta za sve goste. „Moravski konaci“ su udaljeni od Beograda manje od 90 kilometara i jedan kilometar od isključenja sa auto-puta kod Velike Plane ka Požarevcu.

Konačište je sagrađeno od autohtonih starih kuća koje su pažljivo demontirane u napuštenim srpskim selima i zatim ovde ponovo sklopljene. Enterijer je prilagođen savremenom stilu života i u rangu je hotelskog smeštaja koji se sastoji od 12 soba sa 27 ležaja i koji pruža sve pogodnosti modernog turizma.

Tu je i restoran domaće kuhinje izgrađen od drveta, stakla i kamena. Na jelovniku se nalaze stari srpski specijaliteti, jela s roštilja, pečenja, vrele, sveže umešene domaće pogače, domaći sir i kajmak.



„Babina reka“

IMANjE porodice Živković izolovano je dubokom prirodom od svega urbanog. „Babina reka“ nalazi se na površini od jednog hektara u lazarevačkoj opštini u selu Trbušnica, između Lazarevca (12 km) i Aranđelovca (20 km).

Okružuju ga brda, planine, potoci, reka, šume, a na samo 50 metara od objekata za odmor nalazi se jezero gde se može pecati, uživati u šetnjama pored njega ili, sedeći u prelepom restoranu, odmarati.

U sklopu kompleksa su uređena bašta s fontanama i prirodnim hladom kapaciteta preko 200 mesta, bina za kulturno-umetnički program, parking i suvenirnica, a započeta je i izgradnja velikog zavičajnog muzeja. Veoma bogat jelovnik prilagođen je ovakvom ambijentu, pa tako svi gurmani mogu probati razne specijalitete od piletine, svinjetine, junetine i ribe, kao i jela s roštilja.



„Vraneša“

NETAKNUTA priroda obojena spokojstvom svežeg vazduha, čiste reke i jezera s plavičasto-zelenkastim odsjajem, retke ptice jedinstvene samo u ovom regionu, koje preleću preko prostranih šuma i cvetnih livada, samo su neke od karakteristika eko-etno sela „Vraneša“. Ovaj kompleks udaljen je od Beograda 276 kilometara i do njega se stiže Ibarskom magistralom. Lekovita svojstva zlatne planine Zlatar i gostoprimstvo lokalnog stanovništva samo su neki od razloga zašto treba posetiti etno-eko selo „Vraneša“.

Ceo kompleks ovog sela odiše harmonijom tradicije i elegancije. Iz svakog apartmana i bungalova pruža se pogled na predivne predele netaknute prirode, po kojoj je prepoznatljiva planina Zlatar.



Sirogojno

ETNO-SELO Sirogojno je svojevrsni muzej pod otvorenim nebom, i to na jednoj od najlepših domaćih planina - Zlatiboru. Oko 2.000 eksponata izloženo je u etno-selu. Apartmanski smeštaj u kućama brvnarama i prodavnica suvenira s krčmom, ostavljaju nezaboravan utisak i divne uspomene koje posetioci, njih više od 100.000 godišnje, ponesu sa sobom iz Sirogojna.


INFO

cene (u dinarima)

„Moravski konaci“

Noćenje 1.200

Noćenje sa doručkom 1.500

Polupansion 2.130

Pun pansion 2.810

4 dana 6.400 din.

„Vraneša“

Noćenje 1.700

Noćenje sa doručkom 3.100

Polupansion 4.100

Polupansion, pansioni velnes 4.600

„Babina reka“

Noćenje 1.250

Noćenje sa doručkom 1.400

Polupansion 1.900

Pun pansion 2.600


novosti

Dimitrovgrad


Dimitrovgrad raspolaže brojnim resursima za razvoj turizma. Uz uključivanje privrednih i vanprivrednih činilaca koji imaju interesa za razvoj turizma, ova privredna grana trebalao bi da postane jedan od nosioca razvoja Opštine. Važan proizvod budućeg turizma , kojim će Dimitrovgrad da pokaže svoju orjentisanost prema prirodi i održivom razvoju je ruralni turizam. Ruralni turizam bi trebao da doprinese očuvanju seoske sredine i kulturne baštine, ali i da ekonomski motiviše lokalno stanovništvo da tu ostane, stvarajući uslove za konforan život. Ovakav vid turizma mogao bi umnogome doprineti zaštiti prirode odnosno autohtonih vrsta flore i faune, ali i obezbediti sredstva za razvoj i ulaganje u selo.


Najveća vrednost odmora u selima je netaknuta priroda, čist vazduh, čista voda, zdrava hrana i tradicionalna gostoljubivost naših domaćina. Veliki broj sela nalazi se u blizini vrednih kulurno-istorijskih spomenika koje turisti mogu organizovano posetiti. Izuzetnu kulturnu vrednost imaju i građevine tradicionalne arhitekture, sa karakteristikama područja kao i proizvodi starih zanata i ručne radinosti, kroz koje se najbolje upoznaje bogato nasleđe naroda. Boravak u našim selima pruža turistima mogućnost za šetnje, rekreaciju, bavljenje sportom, organizovane obilaske obližnjih prirodnih i antropogenih spomenika, kao i raznih izložba i likovnih kolonija koje se organizuju u okruženju uz mogućnost lova, ribolova, jahanja, planinarenja, vožnje bicikla, branja šumskih plodova i lekovitog bilja i drugih rekreativno-zabavnih aktivnosti u prirodi .


Turistička organizacija Dimitrovgrad je uz podršku lokalne samouprave osnovala komisiju za kategorizaciju privatnog smeštaja, koja je od svog osnivanja (januar 2007.) kategorisala 25 ležaja u privatnom smeštaju, pre svega u okolnim selima, te napravila prve uspešne korake u razvoju ruralnog turizma, koji će biti važan proizvod budućeg turizma Opštine.

ARHEO-ETNO PARK U RAVNI

Arheo-etno park se nalazi u selu Ravni na 8 km severno od Knjaževca, na jugoistočnim padinama Tupižnice. Najstarije kuće u selu sagrađene su početkom XIX veka, kao i zgrada škole (1906.), danas i sama spomenik kulture. Na izbor ovog sela za smeštaj arheo-etno parka uticala je blizina lokaliteta-antičkog naselja Timacum Minus. Prva istraživanja datiraju iz 1899. godine (Antun fon Premerštajn i Nikola Vulić), dok u novije vreme ona počinju 1975. godine pod pokroviteljstvom Arheološkog instituta iz Beograda i Zavičajnog muzeja iz Knjaževca. Desetine primeraka rimskih spomenika karakterističnih po natpisima koje nose (žrtvenika, carskih počasnih natpisa, nadgrobnih stela i sl.), kao i brojni primerci antičke bronzane i mermerne skulpture, reljefi i drugi predmeti visoke umetničke i zanatske vrednosti, pronađeni su u toku ovih sistematizovanih naučno-istraživačkih radova, ali i ne mali broj prilikom poljoprivrednih radova na selu. Jedan deo ove bogate kolekcije čuva se danas u muzejima u Beogradu, Nišu, Zaječaru i Knjaževcu. O konzervaciji i restauraciji brine Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Niša. Iz sačuvanih opisa i planova vidi se da je dominantan položaj zauzimalo utvrđenje sa visokim, dobro sačuvanim bedemima i kulama. U neposrednoj okolini razvijalo se naselje (20 hektara) sa objektima za stanovanje, vilama, hramovima, termama... Park obuhvata nekoliko celina:
• tvrđava (od I-VI veka nove ere) je služila kao logor rimske pomoćne jedinice - kohorte i primala je od 500 do 1000 vojnika, pešaka i konjanika;
• terme (II vek nove ere);
• lapidarium, nalazi se u školskom dvoristu u Ravni i obuhvata zbirku kamenih spomenika pronađenih prilikom arheoloških istraživanja u periodu od 1975-1990. god.
Etno park u Ravni ilustruje ambijent patrijahalne zajednice - zadruge XIX veka sa stambenim i privrednim zgradama kao njenim delovima. Etnografska zbirka dvopređnih vunenih čarapa, Vidosave i Svetozara Popovića, jedinstvena je u svetu, proglašena je spomenikom kulture Srbije 1965. godine.

Timacum Minus (Ravna, Kuline ili Gradište) predstavlja rimsku naseobinu čiji temelji datiraju iz prvog veka naše ere i traju kasnije do Justinijanove obnove carstva u VI veku (mada ima dokaza da su ovde vojne jedinice rimskih legionara boravile i pre ovog veka). Lokalitet se nalazi nadomak sela Ravne, severno od Knjaževca u ravni leve obale Timoka na jugoistočnim padinama planine Tupižnice. Na ovom nalazištu (Kuline) su počeli organizovani arheološki radovi 1975. godine (mada su u prošlom veku to radili Stevan Mačaj, Feliks Kanic, Jova Mišković i drugi), koji su dali velike rezultate i ovo nalazište svrstali u red prioriteta za arheološka iskopavanja, zaštitu, rekonstrukciju i konzervaciju. Smatra se da je ovde u početku bio vojnički logor rimskih legionara, koji je kasnije u III i IV veku prerastao u tvrđavu sa kulama. Tu su uzidane stele iz nekropole i objekata iz prethodnog perioda. Na osnovu izvađenih stela iz temelja u etno-parku u Ravni sačinjena je dragocena lapidarijska zbirka etno-spomenika koji govore o žiteljima ove naseobine - Latinima. Zbog značajnih otkrića u zgradi škole u selu Ravna su izloženi mnogi vredni predmeti, tako da lapidarijum s restauracijalnim građevinama predstavljaju interes mnogobrojnih ljubitelja starine, odnosno otvoreni su za posete. Istovremeno, ovde je u dvorištu škole podignuto etno-naselje sačinjeno od kuća i pomoćnih zgrada iz ranijih perioda, koje svedoče o bogatoj narodnoj arhitekturi.

TERZIĆA AVLIJA



Etno park


Etno parkTerzića avlija u Zlakusi je otvoren nedaleko od centra sela, na jednom brežuljku, ispod same bukove šumice. Reč je o tipičnom seoskom domaćinstvu, koje čine dve stare srpske kuće od kojih je jedna stara sto godina, građena od nepečene cigle, sa krovom na četiri vode i pokrivena starim biber crepom. U jednoj se svakodnevno boravilo, a druga je služila za prijem i smeštaj gostiju. Istu namenu je zadržala i danas, a druga kuća je pretvorena u muzej u kome je prikupljeno sve ono što se nekada koristilo u svakodnevnom životu – od alata do dokumenata, rukopisa, starih novčanica, delova nameštaja i mnogo toga drugog. .


U dvorištu su i danas očuvane ekonomske zgrade bez kojih se nekada nije moglo – mlekar, šupa, salaš i bunar dubok 12 metara. Izgrađeni su i letnjikovci gde se možete odmoriti, a čućete i zanimljivu istoriju ovog domaćinstva.


U kući je živeo solunac Gvozden Terzić, seljak koji je preživeo albansku golgotu, ali je dočekao da ga isti neprijatelj dočeka na kućnog pragu. Zajedno sa sinovcem Milisavom i grupom seljana su u znak odmazde, avgusta 1941. godine, najpre streljani, a zatim i obešeni na ulasku u selo. Tu se i danas može videti spomenik u obliku drvenih vešala, koji nemo svedoči o nekadašnjem stradanju. Do Zlakuse se, inače, stiže Ibarskom magistralom, a smeštena je ispred Potpećke pećine, 14 kilometara od Užica.


casopishorizont

Etno kompleks Tršić


Na samo 6 kilometra od manastira Tronoša i 6 km od Loznice, u selu Tršić, nalazi se Etno kompleks Tršić u kome je 35 objekata pod zaštitom (Dositejev muzej, Muzejska postavka „Vukovih sabora“, Galerija…).



Tršić je rodno mesto Vuka Stefanovića Karadžića. Kao posebna celina u okviru kompleksa ističe se Vukovo imanje sa Vukovom spomen kućom, dva vajata, kačarom, čardakom i ambarom. U Tršiću se svakog septembra održava i Vukov sabor – međunarodni skup slavista iz celog sveta.


superodmor.

etno selo Vraneš

Перков Салаш

Перков салаш налази се у подножју Фрушке горе. До њега се долази сеоским путем уз претходно искључење са асфалтног пута Ириг - Нерадин. Карактерише га аутентични сеоски амбијент. Најмаркантнији објекат је сеоска кућа преуређена у прави музеј старих одевних и украсних предмета и намештаја као што су стари кревети са удобним мадрацима пуњеним кукурузном љуштиком, масивно огледало рађено у дуборезу и читав низ аутентичног посуђа и предмета за свакодневну употребу. Амбијент је употпуњен завесама и постељином које су идеално очуване знајући да су кориштене генерацијама и да су старе два века. У продужетку је наткривена просторија, својеврсна трпезарија у којој се послужују јела редовно украшена сезонским цвећем који истовремено годе и чулу вида и чулу мириса. У истој просторији је разбој стар више од 150 година, плугови и дрљача некада неопходна за обраду оранице. У дну дворишта су камаре од наслаганих бала сена и сламе иза којих је економско двориште. Ту су и баштица, две-три воћке и неколико стабала различитог дрвећа.

Долазак већих група je потребно најавити, а уз пријатни амбијент гости могу да уживају у сремачкој кухињи и фином домаћем вину. На јеловнику су најчешће пилећи или јунећи паприкаш с домаћим мешеним резанцима, парадајз чорба с тиквицама, супа, штрудла с маком или орасима, домаћа ракија, вино и природни сокови. У понуди слаткиша су старински колачи и слатке пите, али и пекмез од шљива, дрењина или шипака, слатко од лубенице, купина, шумских јагода. Уместо индустријских ликера, точе се ракија вишњевача и ораховача.

"Врдничка кула" - etno selo

Изоловано од урбаног и ушушкано у дубокој, нетакнутој природи, на самој граници са Националним парком „Фрушка гора“ изграђено је етно насеље „Врдничка кула“. Чист ваздух, мирис липове и борове шуме које окружују ово насеље и поглед на предивну природу пружиће гостима мир и опуштање за сва чула. Етно насеље је добило назив по историјској грађевини из 12. века, Врдничкој кули, која је према подацима подигнута у периоду када су Римљани били насељени на овом подручју. До овог историјског локалитета се може доћи „стазом здравља“ за свега 20 минута лагане шетње.

На површини од 3 ха, саграђени су бунгалови за смештај гостију, различитих величина, од двокреветних за младенце, па до оних великих, који могу да приме чак и шестосточлану породицу. Бунгалови су грађени у етно стилу од дрвета и других природних материјала. Како би гости могли да уживају у специјалитетима домаће кухиње типичне за ово поднебље, у ракији и у вину из оближњих винограда, саграђен је Етно ресторан и вински подрум. Ресторан је заједно са терасом капацитета до 230 места, док је вински подрум капацитета до 130 места. Оба постора су изузетно погодна за организовање корпоративних догађаја и пријема, али и лепих и важних тренутака које желите да поделите са пријатељима и породицом. Са терасе се пружа прелеп поглед на Врдник и Фрушку гору који може да учини да Ваша прва јутрања кафа или породични ручак буду незаборавни. У скорије време биће завршена изградња додатних садржаја попут голф терена, игралишта за децу, језерцета са пастрмком и још много тога. Етно насеље је повезано са хотелом Premier Aqua “стазом здравља” дугом око 2 километра. Гости овом стазом могу да се прошетају до хотела, да уживају у wеllness-у или да изајме бицикли или штапове за нордијско ходање у хотелу.