Španska istorija

Fransisko Pizaro (oko 1475 — 26. jun 1541) je bio španski konkistador, osvajač Carstva Inka i osnivač grada Lime. Za otkup poslednjeg cara Inka Ataualpe tražio je sobu punu zlata i dve sobe srebra. Ataualpu je ubio, iako je Ataualpa platio taj ogroman otkup.

Odlazak u Novi svet

Prema jednim izvorima rođen je 1471, a prema drugima između 1475. i 1478. Rođen je u Truhilju u Španiji. Bio je rođak Ernana Kortesa, osvajača Meksika. O njegovom detinjstvu se malo zna, ali najverovatnije nije bio obrazovan i bio je čak nepismen. Kada je saznao za postojanje Novog sveta, nalazio se u Sevilji. Otplovio je 1502. u Latinsku Ameriku, gde je učestvovao u raznim španskim misijama i osvajanjima. Pratio je Vaska Nunjeza de Balbou 1513, kada je Balboa otkrio Pacifik prešavši Panamu. Podigli su naselje u Panami, gde se Pizaro naselio i postao stočar.

Ekspedicije u Južnu Ameriku


Na prvu ekspediciju u Južnu Ameriku 1522. krenuo je sa Paskvalom de Andagojom. Od urođenika je saznao za postojanje zemlje bogate zlatom, na reci Piru (to je bio Peru). Andagoja je osnovao ekspediciju i krenuo u potregu za ovim zemljama, ali se između Ekvadora i Kolumbije teško razboleo, te je odlučio da se vrati. Po povratku, Andagoja je raširio priču o zlatnoj zemlji koju je nazvao (Eldorado). Pošto je prethodno Ernan Kortes uspeo u Meksiku, Pizaro je poverovao i odlučio da krene u osvajanje carstva Inka.
Još dok je bio u Panami, Pizaro se uortačio sa sveštenikom Hernandom de Lukom i vojnikom Dijegom de Almagrom. Njih trojica su odlučili da osvojene teritorije međusobno podele. Pizaro je postao komandant, Almagro je bio zadužen za snabdevanje hranom i oružjem, a de Luka je bio zadužen za finansije.

Prva ekspedicija 1524.

Prva ekspedicija je krenula iz Paname 13. septembra 1524. sa 80 ljudi i 4 konja. Dijego de Almagro je ostao da skuplja dodatne ljude i da ih još snabdeva, pa da se onda pridruži. Guverner Paname im je odobrio prvu istraživačku ekspediciju, koja se završila neuspešno. Doplovili su do Kolumbije, gde su naišli na prepreke u vidu lošeg vremena, nedostatka hrane i sukoba sa domorocima u kojima je Almagro izgubio jedno oko, te su odlučili da se vrate u Panamu.


Druga ekspedicija 1526.

Dve godine nakon prve ekspedicije, krenuli su na drugu ekspediciju. Imali su problema dok nisu dobili odobrenje guvernera Paname. Krenuli su sa dva broda, 160 ljudi i nekoliko konja. Došli su do reke San Huan mnogo južnije nego prvi put. Nakon dolaska u Kolumbiju, razdvojili su se. Pizaro je ostao da ispita nove i pogibeljne močvarne teritorije obale Kolumbije, a Almagro se vratio u Panamu po pojačanja. Pizarov glavni kormilar Bartolomeo Ruiz nastavio je da plovi južnije i posle prelaska ekvatora našao je i zarobio domorodački splav, na kome je bilo mnogo tekstila, keramike i nekih zlatnih i srebrenih predmeta i dragulja.

Bartolomeo Ruiz je otplovio do Pizara. Zlato je privuklo pažnju Pizara i njegovih ljudi, koji su bili iscrpljeni bezbrojnim poteškoćama u Kolumbiji. Almagro je došao sa snabdevanjem i novih 80 ljudi. Odlučili su da otplove do mesta gde je Bartolomeo Ruiz našao splav sa zlatnim predmetima. Na putu su imali problema sa jakim vetrovima i morskim strujama, ali su došli do Atakame na obali Ekvadora. Tu su naišli na domorodačko stanovništvo koje su pre toga Inke pokorile. Domoroci su bili ratoborni i mnogo brojniji, tako da su Španci odlučili da ostanu na brodu.


Odlučeno je da Pizaro sačeka na sigurnom mestu, na jednom ostrvu, a da se Almagro vrati po pojačanje u Panamu. Almagro je nosio zlato kao dokaz isplativosti ekspedicije, ali novi guverner Paname nije odobrio novu ekspediciju 1527, jer je ostao bez mnogo ljudi. Guverner Paname je poslao dva broda pod komandom Huana Tafura da vrati Pizara i ostale u Panamu. Pizaro je odbio da se vrati u Panamu, a svojim ljudima je povukao crtu na pesku i rekao da odaberu da li će ostati ili se vratiti u Panamu. Samo 13 ljudi je ostalo sa Pizarom. Tih 13 je prozvano „Trinaestorica slavnih“.

Ernando de Luka je uspeo da nagovori guvernera da mu da brod da vrati Pizara za 6 meseci i da potpuno odustanu od Perua. De Luka i Almagro su iskoristili tu priliku i pridružili se Pizaru. Odlučili su da slede preporuke Bartolomea Ruiza i krenuli su južnije, tako da su aprila 1528. došli do Tumba na obali Perua. Domoroci su ih gostoljubivo dočekali, a Pizarovi ljudi su tokom sledećeg dana mogli da razgledaju okolinu i da se uvere u neverovatno bogatstvo zemlje. Videli su zlatne i srebrne dekoracije na kući poglavice. Zlato je bilo vidljivo na više mesta.

Domoroci su bili gostoljubivi, Špance su zvali „deca sunca“, zbog oklopa. Španci su po prvi put videli lame. Konkistadori su imali prilike da vide bogatstvo zemlje, koju nameravaju da osvoje. Odlučili su da se vrate u Panamu da bi pripremili konačno osvajanje zemlje Inka. Pre toga su krenuli južnije da bi istražili ima li šta zanimljivo, tako da su došli do devetog stepena južne geografske širine.

Povratak u Španiju i razgovor sa španskim kraljem Karlom V 1529

Kad su se vratili u Panamu, novi guverner Paname nije odobrio treću ekspediciju, pa je Pizaro odlučio da traži odobrenje lično od kralja. Krenuo je u proleće 1528. iz Paname i stigao je u Sevilju tokom leta. Kralj Karlo V je bio u Toledu i primio je Pizara.


Pizaro je kralju ispričao o zemlji bogatoj zlatom i srebrom, koju su istraživali njegovi ljudi, da bi širili carstvo Kastilje. Kralj je tada kretao na put u Italiju i obećao je da će podržati Pizarovo osvajanje Perua. Dok je kralj bio odsutan, kraljica Izabela Portugalska je potpisala 1529. dokument, kojim je Pizaru odobrila da osvoji Peru. Pizaro je imenovan za guvernera nove zemlje i vicekralja. Međutim, kraljica je zahtevala da skupi najmanje 250 ljudi.

Pizaro je sa sobom poveo svoju braću. Krenuo je januara 1530. sa 180 ljudi i 27 konja prema Panami. Iz Paname je krenuo u treću i konačnu ekspediciju, u osvajanje Perua 27. decembra 1530.

Osvajanje Perua 1532.

Tokom 1532. iskrcao se blizu Ekvadora, gde je prikupio zlata, srebra i dragog kamenja i poslao ga u Panamu Almagru, koji je skupljao nove ljude.
Tu je imao sukob sa domorocima Punjanima, u kome je poginulo tri Španca i 400 domorodaca. Kada su došli do Tumba, gde su prethodno bili gostoljubivi domoroci, našli su da je zlatno mesto uništeno i razoreno u napadu Punjana.
Pizaro je odlučio da krene u unutrašnjost Perua. Uspostavili su prvo špansko naselje u Peru. Konkistador Ernando de Soto je odatle krenuo u dalja istraživanja, pa se vratio od Inka sa pozivom da se sretnu sa Špancima.

Za Ataualpu je tražio punu sobu zlata


Poglavica Inka Ataualpa se odmarao u severnom Peruu, blizu Kahamarke u obližnjim termalnim banjama. Pizaro je došao sa 180 vojnika i 27 konja na sastanak sa Ataualpom. Ataualpa je zabranio Špancima boravak u njegovoj zemlji, pa je Pizaro napao Ataualpinu vojsku 16. novembra 1532. u bici kod Kahamarke. Španci su pobedili, a Pizaro je pobio 12 Ataualpinih gardista.

Zatvorio je Ataualpu i tražio je veliki otkup. Ataualpa je ispunio obećanje i jedna soba je napunjena zlatom a dve srebrom da bi on bio oslobođen. Pizaro je obećao da će pustiti Ataualpu kada ovaj napuni sobe zlatom i srebrom. Pizaro je prekršio reč, pa je Ataualpu osudio za ubistvo brata i napad na Pizarove ljude. Ataualpa je ubijen 29. avgusta 1533.
Karlo V

Osnivanje Lime i Pizarova smrt

Pizaro je zauzeo Kusko 1533, a španskom kralju Karlu V je napisao da je to najveći i najfiniji grad u celom novom svetu i da bi građevine Kuskoa bile smatrane istaknutim čak i u Španiji. Pizaro je u Mantaro dolini uspostavio španski glavni grad Perua 1534. Pošto je glavni grad bio daleko od mora, Pizaro je osnovao Limu na peruanskoj obali 18. januara 1535. Osnivanje Lime je smatrao jednom od najvažnijih stvari u životu.
Inke su pokušale da povrate Kusko, ali ih je porazio Almagro. Između Almagra i Pizara izbio je sukob oko granica njihovih jurisdikcija. Došlo je do sukoba Pizarove braće i Almagra, koji se završio 1538. porazom i ubistvom Almagra. Almagrovi sledbenici su organizovali zaveru, koja se završila uspešnim atentatom na Pizara u njegovoj palati u Limi 26. juna 1541.

Iza Pizara su ostala deca melezi. Pizaro je bio oženjen Ataualpinom ćerkom i unukom Huana Kapaka.



wikipedija

Francisco Vásquez de Coronado (oko 1510 — 22.9. 1554) je bio španski konkistador, koji je između 1540. i 1542. istraživao Novi Meksiko i druge jugozapadne delove SAD.

Priča o zlatnim gradovima i Kiboli

Coronado je bio guverner Nove Galicije. Najpre je poslao fratra Markosa de Nizu i Narvaezovu ekspediciju da istražuju Novi Meksiko. Markos se vratio sa vestima o bogatom, zlatnom gradu Kiboli. Navodno su građani Kibole ubili članove ekspedicije, a fratar je sa jednog brda posmatrao zlatni grad. Coronado i vicekralj Antonio Mendoza uložili su velike sume novca da bi formirali ekspediciju, koja bi tražila navodnih sedam zlatnih gradova. Coronado je krenuo 1540. sa ekspedicijom od 334 Španca, 1.300 meksičkih Indijanaca, 4 franjevca i nešto roblja.


Osvajanje Kibole

Krenuli su prema Novom Meksiku. Kad su došli do zadnje španske naseobine uputili su izvidnicu da ispita da li je moguće usputno snabdevanje velikog broja ljudi i životinja. Izvidnica se vratila sa negativnim odgovorom, pa je ekspedicija podeljena u niz malih grupa, i određeno je vreme polaska svake od grupa. Duž puta stvoreni su logori sa vojnicima. Coronado je poveo prvu grupu, koja je išla brzim tempom, jer su u njoj bili konjanici. Prolazili su kroz Novi Meksiko i došli su do Kibole, grada koji im je bio cilj. Usledilo je razočarenje. Umesto zlatnog grada bio je to samo regionalni kompleks puebla od Zuni Indijanaca. Vojnici su ubili fratra Markosa, koji ih je prevario pričom o zlatnom gradu, a Coronado je bio prisiljen da deo vojnika pošalje njihovim kućama.
Coronado je prolazio kroz Arizonu i od Malog Kolorada je putovao dok nije stigao do reke Zuni. Tu je sreo Indijance Zuni. Članovi ekspedicije su bili na ivici skapavanja od gladi, pa su tražili da ih puste u jedno naselje. Pošto ih nisu pustili u naselje, Španci su ga silom zauzeli. U Hopi naseljima Pedro de Tovar suočava se sa istim problemima, pa isto tako zauzima relativno siromašno naselje. U tome području Španci saznaju za reku Kolorado.

Istraživanje reke Kolorado


Coronado je na vest o reci Colorado, poslao izviđače pod vodstvom Garsije Lopeza Kardenasa da nađu reku. Kada su se vratili izviđači, druga ekspedicija je kod Hopi Indijanaca našla izviđače. Snabdeli su se i krenuli u istraživanje. Našli su reku Colorado i Veliki kanjon i predstavljali su prve Evropljane, koji su videli Veliki kanjon. Nisu uspeli da se spuste niz strmi kanjon do reke.
Melhior Dijaz je bio komandant logora duž glavne linije snabdevanja. Pošto Coronado nije uspostavio kontakt sa Alarkonovim brodovima za snabdevanje iz područja Zuni, Dijaz je putovao severno da sazna šta se desilo. Došao je do ušća reke Đile u Kolorado. Tu je od domorodaca saznao da je Alarkon krenuo uzvodno da potraži Coronadovu ekspediciju.
Hernando Alvorado je pronašao sela oko reke Rio Grande. Tu su prezimili kraj današnjeg Albukerka. Pošto je ekspediciji trebalo mnogo hrane dolaze u sukob sa Indijancima u tom području. Sukob se pretvara u rat, u kome stradaju indijanska sela i stotine Indijanaca.

Potraga za bogatom Kivirom

Jedan Indijanac zvani Turk je Coronadu ispričao o Kiviri, bogatoj zemlji na severozapadu. Prešli su Ljano Estakado i deo Texasa. Tada je Coronado posumnjao da ga je Indijanac prevario, pa to Turk plaća životom. Drugi vodiči ga dalje vode u potrazi za Kivirom, sve do Kansasa. Ponovo je usledilo razočarenje. Kvivira Indijanci nisu uopšte bili bogati, a i zlatu nije bilo ni traga. Coronado se posle toga vraća do blizu današnjega Albukerka.

Povratak

Tokom 1542. Coronado je dobio naređenje da se vrati u Meksiko da bi ugušio Mikstonsku pobunu. Kada se vratio u Meksiko pobuna je već bila ugušena. Ekspedicija se pokazala potpuno neuspešnom. Coronado je ostao guverner Nove Galicije sve do 1544. Međutim bankrotirao je zbog velikih izdataka oko ekspedicije.


wikipedija

Прогон једног народа из Шпаније

Сматра се да је у овим тужним догађањима у Шпанији свака одлука донета под утицајем цркве. Ово је прича коју вреди прочитати.
ШПАНСКА монархија је желела земљу у којој би свуда важили исти закони и у којој би сви поданици исповедали хришћанство. Зато су Морисци * сматрани неверницима и постепено се на њихово присуство почело гледати као на увреду за Бога. После много година, донета је одлука. Треба их прогнати из земље!

ПРИСИЛНО ПРЕОБРАЋЕЊЕ

Стотинама година су Маври у Шпанији — муслиманска мањина коју су звали Мудехар — живели у релативном миру на подручјима под католичком управом. Једно време су на неким подручјима били законски заштићени. Такође су имали право на сопствене законе и обичаје и слободу вероисповести.
Међутим, 1492. су католички владари Фердинанд II Арагонски и Изабела освојили Гранаду, последњи део Пиринејског полуострва који је био под муслиманском влашћу. Поробљеним Маврима у тим крајевима гарантована су слична права као и Маврима на другим подручјима Шпаније. Међутим, католички владари су се убрзо окомили на муслимане тражећи од њих да се преобрате на хришћанство. Маври су  негодовали због тог кршења ранијег договора и 1499. су се побунили против власти. Војска је угушила ту побуну и након тога су муслимани били присиљавани да бирају између преобраћења и протеривања. Они који су одлучили да остану у Шпанији и прихвате хришћанство постали су познати као Морисци.

„НИ ДОБРИ ХРИШЋАНИ НИ ОДАНИ ПОДАНИЦИ“

До 1526, ислам је забрањен у целој Шпанији, али многи Морисци су наставили да у тајности исповедају своју исламску веру. У већини случајева су као народ задржали свој идентитет и културу.
У почетку се њихово формално исповедање католичанства толерисало. На крају крајева, они су обављали важне послове као уметници, занатлије и вредни радници, а такође су и плаћали порез. Па ипак, с временом је њихово одбијање да се стопе са Шпанцима изазвало предрасуде код власти и обичног народа. Можда је црква распиривала те предрасуде и стварала све већу климу неповерења у искреност њиховог преобраћења.
Убрзо је толеранција уступила место сили. Године 1567, краљ Филип II је забранио Морисцима њихов језик, начин одевања, обичаје и традицију. То је изазвало нову побуну и крвопролиће.
Процењује се да је око 300 000 преобраћених муслимана било присиљено да напусти Шпанију
Историчари кажу да су шпански владари били уверени да Морисци нису „ни добри хришћани ни одани поданици“. Због тога су их оптуживали да су се уротили са шпанским непријатељима — берберским пиратима, француским протестантима и Турцима. Такве предрасуде, као и страх да ће Морисци постати издајници довели су до тога да Филип III донесе 1609. закон о њиховом протеривању. * Наредних година је започело прогонство оних за које се сумњало да су Морисци. Шпанија је тако на заиста сраман начин постала „чисто“ католичка земља.

КРАТАК ОСВРТ

• Почетком осмог века н. е., муслимани из северне Африке и Арабије освојили су већи део Пиринејског полуострва, где се сада налазе Шпанија и Португал.
  
• Католичка војска је постепено повратила све територије до 1492, када је освојено последње маварско упориште у Гранади.
  
• Краљ Фердинанд II и краљица Изабела су 1492. прогнали са својих територија све Јевреје који су одбили да приме хришћанство. Током XVI века, муслимани који су се преобратили на хришћанство, као и њихови потомци, били су прогањани и расељавани. Од 1609. до 1614. ови „нови хришћани“ муслиманског порекла — Морисци — били су протерани из земље.
  
• Процењује се да је око 300 000 преобраћених муслимана било присиљено да напусти Шпанију. Изгледа да је најмање 10 000 њих погинуло док су се опирали прогону.
  

Шпанија остварује свој циљ!

[You must be registered and logged in to see this image.]

Хуан де Рибера, надбискуп Валенсије, свесрдно је подржавао прогон преобраћених муслимана


Шпанија је несумњиво у економском погледу ослабила, јер је протеравши преобраћене муслимане изгубила велику радну снагу. Па ипак, у земљи је завладало усхићење након тог прогона. Према историјским књигама, за многе Шпанце је само присуство преобраћених муслимана било „дугогодишњи трн у оку и срамота за целу земљу“. Коначно је тај трн у оку био уклоњен. Владари, целокупан народ и црква радовали су се што је Шпанија напокон постала „чисто“ католичка земља.

Istorija španskog jezika
[You must be registered and logged in to see this image.]
 
Kratka istorija Španije
 
 
Kаstiljаnski špаnski dijаlekt
 
Istorijа špаnskog jezikа u Lаtinskoj Americi
Jezička istrazivanja  iz Andаluzije pomoglа su dа se oblikuje izgovor zа lаtinoаmerički špаnski  sа osnovom u kаstiljаnskom špаnskom. To je rаzlog zаšto neke reči nа kаstiljаnskom špаnskom i lаtinoаmeričkom špаnskom zvuče sаsvim drugаčije čаk i sа identičnim pisаnjem. Kombinаcijа svih ovih istorijskih i socioloških dogаđаjа izаzvаla je evoluciju jezika i stvaranje posebnog oblika lаtinoаmeričkog špаnskog kojim se danas govori u Centrаlnoj i Južnoj Americi.
 
Lаtinoаmerički špаnski
 
Neutrаlni špаnski
 
Globаlni, univerzalni špаnski

Španski put i jugoslovensko bespuće
Autor: Nikola Samardžić
Istoriji su ponekad potrebna dodatna objašnjenja, i kad su sadržaj i namena njenih istraživanja nedvosmisleni.

Španska i srpska istorija, uključujući jugoslovensku, i, u širokim kadrovima, Iberijsko i Balkansko poluostrvo, otkrivaju istorijske slojeve čije su sličnosti sugestivne: iskustvo u odnosima sa islamskom civilizacijom, zajednička istorija španskih, potom i balkanskih Jevreja - Sefarda, iskušenja hristijanizacije i rehristijanizacije, suočavanje s racionalizmom i prosvetiteljstvom, nacionalni oslobodilački proto-liberalizam prvih decenija XIX veka, klerikalni ili ruralni konzervativizam i tradicionalistička reakcija na modernizacijske procese, autoritarna vladavina i građanski ratovi (1936-1939, 1941-1945). Španija je nakon 1975, odlaskom diktatora, pokrenula "treći talas" globalne demokratizacije. Jugoslavija, nakon 1980, u tome nije uspela…
Ako je među njima bilo nekih sličnosti na koje je korisno ukazati, Španija i Jugoslavija su trajale na uverenjima o pomirljivosti i bogatstvu razlika, i komparativnoj prednosti, u odnosu na ostatak sveta, u jedinstvu sličnosti. Ukoliko Jugoslavija, kao imaginarna celina, nije dovoljno razumela Španiju i njeno ukupno istorijsko iskustvo, da li bi post-Jugoslaviji bila dragocena, u istom smislu, nedavna uspešna epoha španske tranzicije? Da li neuspeh u prošlosti podrazumeva neuspeh u budućnosti? Ako se istorija ne ponavlja, a utvrđeno je da se ne ponavlja, izuzev u ciklusima pojava koje su slične ali suštinski različite, da li poznavanje istorije sprečava da se ona ipak ne ponovi, ma koliko protivrečnosti u sebi sadržala ova večna dilema svake organizovane ljudske zajednice, koja vodi brigu i o prošlosti i o budućnosti? Od kolike je važnosti kultura uzajamnih komunikacija, podsetio je francuski istoričar Pjer Nora, koji je smatrao da je sjećanje, ukazujući na spontani misaoni proces, deo života samog, suprotstavljenost dijalektici sećanja i amnezije, dok je istorija problematsko i segmentirano izlaganje prošlosti...
Od početka XX veka stvarnost Španije je najmanje dvostruka. Za većinu je Španija istovremeno nacija i država, ali je za značajne udeone zajednice, koje su zadržale svoje kolektivne identitete, ipak samo država. Ima, međutim, i primera dvostrukijh identitea, u slučajevima prihvatanja jednog opšteg, zajedničkog nacionalnog okvira koji se poistovećuje sa Španijom kao celinom. Periferni nacionalizmi međutim, nisu neko istorijsko odstupanje od centralističke španske stvarnosti, niti se Španija može svesti na neslaganje matice s periferijskim "realnostima". Multinacionalne države su okrilje identiteta, jezika, veroispovesti i nacionalnih kultura u njihovom istorijskom iskustvu. One prevazilaze sukobe identiteta. One mogu imati homogenizovanu državnu strukturu i jedinstveni obrazac državljastva, ali pripadnici većine i manjinskih zajednica tu državu ipak mogu doživljavati na različite načine.
Jugoslovenske i postjugoslovenske kulture često su tumačile Španiju u svetlosti hispanskih sukoba i razdora. Građanski rat je dobio važno mesto u svetskoj književnosti, na filmu, u istoriji ili političkim naukama. Pikasova "Gernika" je krik umirućeg čovečanstva. Jugosloveni su možda umeli da osete klasičnu kastiljansku mistiku, poput Dučića u "Pismu iz Avile", mogli su da čitaju Servantesa i Keveda ili, od novijih pisaca, Unamuna i Ortegu i Gaseta. Tokom osamdesetih jugoslovenska kultura se uključivala u čitanje i tumačenje hispanoameričke književnosti. Ali je bilo i veza ispunjenih obostranom tragikom. Jugosloveni su se neposredno uverili u strahote i besmisao Građanskog rata, odlazeći da, u ime sopstvenih ideja, jedni na strani republikanaca, drugi na strani nacionalista, ubijaju Špance poistovećujući ih sa silama u istoriji koje su smatrali neprijateljskim. Potom su se preživeli vraćali u otadžbinu da, možda s jednakom strašću, ubijaju i okupatore i sugrađane. I ako Građanski rat nije iznedrio jugoslovenskog Hemingveja - utisci su se izlili u močvaru preopširne i uglavnom bezvredne memoarske proze - špansko iskustvo u jugoslovenskoj kulturi samo je naizgled marginalno. Iako su sve analogije, ionako nategnute, bile neosnovane, njihovo bogatstvo, od blagotvornih do sudbinskih i zloćudnih, poticalo je iz složenosti identiteta koje su savremenici uspevali lakše da osete nego da ih ispravno tumače.
Protok vremena je u svakoj istoriji važan činilac, gotovo sam po sebi. Očuvanje opšteg i jedinstvenog hispanskog identiteta doprineli su vremenski čvrsto povezani kontinuiteti i diskontinuiteti, epohe razvoja i prelomi naglih preobražaja. Španija je bila svetska imperija, i ostala je evropska sila. Jugoslovenska ideja bila je plemenita u onoj meri u kojoj je mogla postati opšte dobro svetske politike, ali za to ona nije imala dovoljno vremena u smislu sopstvenog trajanja. Možda su sredinom sedamdesetih, kad su se i jedna i druga nalazile pred važnim odlukama za neposrednu budućnost, Španija i Jugoslavija ukazivale na određene uzajamne sličnosti, ali su krenule različitim putevima. Bile su na izmaku po četiri decenije duge diktature, koje su pod pritiscima evroatlantskih demokratskih partnera vremenom popuštale. Španija se opredelila za budućnost demokratizacije, koja se odvijala u sastavima njenog autoritarnog režima i vodila u budućnost nacionalne i državne ravnoteže, afirmacije njenih udeonih zajednica, u procese evroatlantskih i svetskih integracija. Semjuel Hantington je Španiju smestio u kontinuitet novog liberalizma koji je konačnu prevagu odneo dve decenije posle Frankove smrti, a izneo ga je novi naraštaj iznikao iz političkog i socijalnog frankizma. Španija je imala dovoljno ljudskih, idejnih i istorijskih resursa, i mogla se poigravati sopstvenim paradoksima, ugrađujući u novo, otvoreno, demokratsko društvo. Jugoslavija nije razumela svoju prošlost, svoje neposredne potrebe, i nije umela da se idejno i strukturalno redefiniše kao celina. Štaviše, nije bila u stanju ni da sama sa sobom politički razgovara. Umesto građanskog dijaloga, ili građanskih sukoba, svejedno. Jugoslavija je sebe posmatrala u isključivoj svetlosti podgrejanih etničkih identiteta i potrebi nomenklatura da se održe u simulaciji pluralizma i demokratije. Napokon je nestala u provaliji mržnje, predrasuda, anahronizma i nasilja.
Generacije mislilaca, pisaca i istoričara bile su opsednute tom dubokom mistikom Španije, njenim istorijskim karakterom čiji su osnovni obrisi zapravo neuhvatljivi, da bi se površno skicirali.
Istorija je i prošlost, nekad i sadašnjost intimnog opažanja, istorija doživljaja ili tumačenja prošlosti. Ta je istorija, ponekad, transcendentna, prikrivena u mitu ili u izmišljenom sećanju. Arhetip Hispanije je njeno trajanje, pola miliona godina kontinuiteta organizovanih ljudskih zajednica. Identitet Hispanije bespovratno je prevazišao iberijsko tle. Hispanija je prva globalna istorijska pojava. Hispania nema jasne granice, ili ih nema uopšte…
Španija je, za Srbiju, bila daleka i nedovoljno poznata. Ako ništa drugo, njih su sudbine vodile različitim putevima. Građanski rat je Španiju duboko podelio, palo je više od milion žrtava, i najmanje dve decenije posle njegovog svršetka trajala je tvrda, spočetka okrutna diktatura. Istorija Frankove Španije odvijala se, ipak, u dva uporedna, štaviše veoma bliska toka. Dok se politička struktura režima samo neznatno menjala i prilagođa vala, špansko društvo se suštinski preobrazilo. Na samim počecima vladavine Franko je, ne obazirući se na očekivanja i zahteve svojih saveznika, sila Osovine, uspeo da zemlju sačuva na rubovima svetskog rata, da se približi pobedničkoj strani, i da se vremenom, suočen s potrebama njene svakodnevice, povlači pred strujama koje su Španiju vodile u modrnizaciju i evroatlantske integracije.
Ako je Franko, voljom sudbine i sopstvenom zaslugom, ostao zapamćen kao u svetlosti svoga autoritarnog i konzervativnog karaktera, ili kao čudni anahronizam, njegov istorijski pandan koji je vladao drugom Jugoslavijom, Tito, imao je, u tom smislu, više sreće i umeća. Pohvale Titu isticali su i zapadni saveznici koji su ga održavali podalje od sovjetskog bloka, i dominantni slojevi u društvu koje su, dve decenije nakon njegove smrti, razorile duboke podele i stradanja. Titova diktatura takođe je potekla iz građanskih obračuna, koji su se, u Jugoslaviji, odvijali u godinama nacističke i fašističke okupacije (1941-1945). I jedna i druga vladavina trajale su po tri i po decenije i bile u ponečemu makar naizgled slične. Franko je deifikovao crkvu i tradiciju, prema sopstvenom razumevanju poruka španske istorije, a Tito samoga sebe. Njihova ubeđenja i zahtevi oligarhija kojima su se okružili bili su jedina izvorišta zvaničnih ideologija, koje su, i u Španiji i u Jugoslaviji, bile nejasne i podložne povremenim prepravkama. Održavali su sopstveni kult ličnosti, nametali svoje viđenje nacionalnog jedinstva, i uporno ostali obuzeti planskom privrednom i smišljenim profilisanjem društva. U međunarodnim odnosima ispunjenim nadmetanjem velikih sila i njihovih saveza bili su oprezni i uzdržani. Unutrašnju napetost smirivali su i čvrstom rukom i postepenim otvaranjem granica. Naposletku, dugo se, u Španiji kao olakšanje, u Jugoslaviji sa strepnjom, iščekivao njihov odlazak (Franko 1975, Tito 1980).
Franko je za sobom ostavio nekoliko donekle slobodnih institucija, popust sudstva i univerziteta, pouzdanu infrastrukturu, snažne banke i razvijene gradove, tako da su demokratizacija i zvanična evropeizacija ranije završile samo od brzine kojom je trebalo slomiti otpor konzervativnih krugova u vladi, vojsci i, donekle, i vremenom sve manje, u ckrvi. Obnova monarhije i ličnost Huana Karlosa takođe su doprineli nacionalnom i demokratskom sporazumevanju. Dubinske promene ostvarila je, napokon, gotovo istovetna državna uprava. Jugoslavija je, opet, krenula putem samouništenja. Birokratski nacionalizam koji je pokrenuo raspad druge Jugoslavije ponikao je u Titovim nastojanjima da, umnožavanjem slojeva državne i prtijske nomenklature, uglavnom priučene i polusposobne, ali samozaljubljene i vešte u spletkama i manipulacijama, verovatno i samim preuređenjem federacije, obuzda sve glasnije i ozbiljnije zahteve za otvaranjem društva, liberalizacijom privrede i bržom modernizacijom. U naizgled egalitarnom društvu, postojale su i duboke razlike između tankih slojeva elite ponikle iz partijskih privilegija, nedovoljno sazrelog i stasalog građanskog staleža, i široke, polupismene ili nepismene osnovice koju su činili sitni zemljoposednici, napušteni i zapušteni, i radnici zaneti položajem koji su smatrali privilegovanim. Španija je, početkom osamdesetih, godinu za godinom, uspela da preživi eskalaciju terorizma i pokušaj vojnog udara, da izabere prvu demokratsku vladu Felipea Gonsalesa i pristupi Evropskoj zajednici i, nešto uzdržanije, Severnoatlantskom paktu. U Jugoslaviji su nacionalizmi pokrenuti samim državnim rastrojstvom, a podstakli su ih ekonomska kriza, nekompetentnost vlada i palanačka ograničenost dela inteligencije koja je sadržaj obnovljenih osećanja ugroženosti ili samodovolnosti ispunila ideologijama, podmuklim i mrzovolnim, u kojima su se preplitali klerikalizam, folklor, rasizam i neostaljinizam.
Sve bogatije i razvijenije društvo, Španija je, u poslednje tri decenije, uspela da obnovi i svoj univerzalni identitet, sve zapaženijim mestom u evroatlantskim integracijama i značajnim ulaganjima u Latinskoj Americi. Od Jugoslavije su ostale samo uspomene, i jedan zao primer. Na njenom zgarištu poniklo je nekoliko beznačajnih celina od kojih su neke ostale da tavore u neodređenom državnom okviru, i u nekoj vrsti društvenog koncenzusa o neprihvatanju uslova u kojima bi njihova demokratizacija mogla da nametne bolno suočavanje sa sopstvenom novijom istorijom, i ugrozi opstanak postkomunističkih elita. Inače je istorija sopstvenih dana, koja je brza i nagomilana događajima, teško razumljiva, i nju je nemoguće dočarati jednostavnim objašnjenjima.

Izvor: Danas 01.02.2015