Oskar Vajld

Savršenstvo, lepota i neprolazna mladost su oduvek bile ljudske težnje. To je upravo ono što „Sliku Dorijana Greja“, autora Oskara Vajlda, čini neprestano aktuelnom.
Dorijan Grej, mladić izuzetne lepote, nalazi lek protiv starenja. On godinama ostaje jednako mlad, zadržan u jednom trenutku. Umetnik zaljubljen u Grejevu lepotu naslikao je njegov portret, koji na sebe preuzima svu moralnu i staračku ružnoću i menja se do neprepoznatljivosti.

Vajld nam na vrhunski način prikazuje razliku između unutrašnje i spoljašnje lepote. Veliko umeće ovog umetnika ogleda se u lakom i nekomplikovanom izrazu. Sledeći citati to dokazuju:

"Ne postoji moralna ili nemoralna knjiga. Knjige su samo dobro ili loše napisane. To je sve."
"Definisati znači ograničiti."
"Danas ljudi znaju cenu svega, ali ne znaju vrednost ničega."
"Kada je neko zaljubljen, on uvek počinje tako što zavarava sebe i uvek završava tako što zavarava druge. To ljudi nazivaju romansom."

"Čovečanstvo sebe shvata previše ozbiljno. To je prvi ljudski greh. Da su pećinski ljudi znali da se smeju, istorija bi bila sasvim drugačija."
"Svaki portret koji je oslikan sa osećanjima je portret umetnika, a ne onog koji pozira."
„Muškarci se skrase zato što su umorni; a žene zato što su radoznale: oboje bivaju razočarani.“
"Ona u sebi okuplja sve velike heroine sveta. Ona je više od jedne osobe. Volim je i moram učiniti da i ona mene zavoli. Želim da Romeo bude ljubomoran. Želim da svi mrtvi ljubavnici na svetu čuju naš kikot i rastuže se. Želim da naša žarka strast ponovo oživi njihov pepeo i uskrsne ga za nove bolove."
"Samo površni ljudi ne sude po izgledu. Prava misterija sveta je vidljivo, a ne nevidljivo."
"Oni ustaju rano, jer imaju toliko toga da obave, zatim odlaze na spavanje rano, jer nemaju o čemu da razmišljaju."

Kultivisise.rs

Svaki nagon koji nastojimo da prigušimo neprestano kljuca u mislima i truje nas. Telo greši jednom i onda je s gresima završeno, jer je rad način pročišćenja. Jedini način da se čovek otarasi iskušenja jeste da mu popusti.

Životom ne vlada volja ili namera. Život je pitanje nerava, vlakana i sporogorećih ćelija u kojima se misao krije a strast doživljava snove. Možda zamišljaš da si bezbedan i smatraš sebe jakim. Međutim, neočekivana nijansa boje u sobi ili na jutarnjem nebu, neki naročiti miris koji si nekada voleo i koji budi divna sećanja, stih iz zaboravljene pesme na koji si nekad naišao, akord iz muzičkog dela koje si prestao da sviraš – kažem ti, Dorijane, od takvih stvari zavisi naš život.
Slika Dorjana Greja - Oskar Vajld

Kad je na nebu zablistao mesec, Slavuj je doleteo na Ružin Žbun, počinuo na grančici i priljubio se uz trn. Cele noći pevao je, pripijajući grudi uz trn, a hladni kristalni mesec priklonio je svoje lice i slušao. Svu noć pevao je Slavuj a trn je sve dublje i dublje prodirao u njegove grudi a iz njih je, kap po kap, curila živa krv!

Najpre je pevao o ljubavi koja se rađa u srcu mladića i devojke. Na Ružinom Žbunu, na najvišoj grančici, stala je da se razvija veličanstvena ruža. Pesma za pesmom - listić za listićem. S početka, ruža je bila bleda kao blaga magla nad rekom, bleda kao tragovi svitanja i srebrna kao krila zore. Odblesak ruže u srebrnom ogledalu, odraz ruže u vodi - eto takva je bila ta ruža koja je cvetala na najvišoj grančici Žbuna.

A Žbun je dovikivao Slavuju da se još jače priljubi uz trn.

- Jače se priljubi uz mene, drago Slavujče, jer će inače nastati dan pre nego što ruža bude gotova.

Sve jače i jače Slavuj se pripijao uz trn, sve silnije i silnije zvučala je njegova pesma, jer je pevao o ljubavi u duši čoveka i devojke.

Listići ružini obojili su se rumenilom nežnim kao lice verenika kad poljubi usne svoje verenice. Ali trn još nije prodro bio u srce Slavujevo, zato je i ružino srce ostalo belo, jer samo živa krv iz samoga srca Slavujevog može da oboji u crveno ružino srce.

Ružin Žbun ponovo je viknuo Slavuju da se čvršće pripije uz trn.

- Jače se priljubi uza me, drago Slavujče, jer će inače nastati dan pre nego što ruža bude gotova.

Slavuj se još čvršće priljubio uz trn i bodlja je najzad prodrla u samo srce. Kroz celo njegovo telo prostrujao je oštar, žestok bol. Sve teži i teži bio je bol, sve silnije i silnije odjekivala je Slavujeva pesma, jer on je pevao o ljubavi koju osveštava smrt, o onoj ljubavi koja ne umire u grobu.