Đura Jakšić je bio svestran
umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Ali i
boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog
čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri
šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno
okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i
aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj
se sirovosti i lakomosti rugao, originalno i starično.
Stalno je
živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut
porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se
potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u
umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i
bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova
bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti,
tragične i boemske.
Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i
otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića dobija
posao u Državnoj štampariji 1872. godine.
Smrt ga je zatekla na
položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878.
godine (po julijanskom kalendaru). Sahranjen je na Novom groblju u
Beogradu.
KNJIŽEVNI RAD
Đura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka.
Strastven,
izuzetne imaginacije, snažne osećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao
je za romantičarskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije,
rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola.
Kontroverzan, posvetio je zbirku pozije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić
je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreolske poezije kod Srba,
ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura.
U
duhu epohe u kojoj je živeo i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore,
među pesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta.
Iako
uspešni pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i
kao pripovedač. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju
nagoveštaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike.
Pisao
je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao naš
srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke
o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija ’Sirota
Banaćanka’, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz
1848, 1849. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim
ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila
svoj prirodni produžetak.
Napisao je oko 40 pripovedaka, tri
drame u stihu: Stanoje Glavaš, Seoba Srbalja i Jelisaveta. Ostavio je
nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876-1878.
Jakšić
je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme
objavljuje skoro po svima srpskim časopisima. Za života je objavio
zbirku svoje lirike Pesme.
Najznačajnije epske pesme su: Bratoubica, Nevesta, Pivljanina Baja, Barjaktarovići, Mučenica i Pričest.
Napisao
je i tri drame u stihu: Seoba Srbalja, Jelisaveta i Stanoje Glavaš.
Njegov rad na drami je dvostruko obimniji nego na lirici i epu.
Jakšić
je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedača. Najviše je
pisao u prozi: oko četrdeset pripovedaka i skica, od kojih nekoliko
nedovršenih.
Od drama, umetnički je najuspelija Jelisaveta
kneginja crnogorska, pisana u duhu šekspirovske dramaturgije, sa namerom
da se na istorijskoj osnovi prikaže i jedna politička drama, tako važna
za celokupnu našu istoriju, a vezana za vladarevu ženu, strankinju
poreklom. Mnogo sukoba, strasti, mržnje, oblikuju dramatičan odnos među
junacima, i zbog toga je logično što dva glavna junaka, Jelisaveta i
Radoš Orlović, na kraju tonu u ludilo.
Najmanje je radio na
lirici, pa ipak, Đura Jakšić je stvorio izvestan broj pesama od trajne i
klasične vrednosti. Neke od njih, kao Na Liparu, Mila, Koga da ljubim,
Put u Gornjak, Kroz ponoć nemu, spadaju u najbolje stihove srpske
poezije.
KRITIČKI OSVRT
Kad je reč o Jakšiću, onda se u prvom redu misli
na njegov lirski talent, i u pogledu temperamenta i u pogledu izražaja.
Jakšić je romantik u najpotpunijem smislu. On se razvio pod uticajem
Branka Radičevića, Zmaja, Bajrona i Petefija. Kao i svi veliki
romantičarski pesnici, i Jakšić je buntovna i strasna priroda,
neobuzdane i plahovite mašte i nadahnuća, ustreptao i bujan i u
osećanjima i u izražaju, nezadovoljan životom, sav u čežnji za uzvišenim
i nedokučivim. U lirskim pesmama, gde je neposredno i jednostavno
uobličavao raspoloženje, on je postigao velike uspehe, kad nije padao u
preteran zanos i verbalizam. U epu, drami i pripoveci, gde je potrebno
više mirnoće, sklada i mere u kompoziciji, on je stvarao samo osrednje.
Ukoliko ta njegova dela vrede, vrede gotovo isključivo zbog snažnih
lirskih mesta.
On je bio i slikarski talent, i celoga se života
bavio slikarstvom. Svoje prve pesme je potpisivao „Đura Jakšić, moler“. U
slikarstvu je njegov uzor bio Rembrant, iz čijih portreta, rađenih
isključivo kontrastnim bojama, izbija neka unutarnja vatra ispod same
boje, izvan kontura koje su izgubljene u boji. Tako je Jakšić shvatio
reč kao izražaj, — čisto slikarski. Burna i opojna emocija, ljuta „kao
vrh od handžara“, kako sam kaže, iskren je i spontan izraz njegove
ličnosti, ne nameštena poza i knjiška sentimentalnost. Iskreni, vatreni i
opojni zanos, to je odlika njegova romantičarskog temperamenta, koji on
kod nas najbolje pretstavlja, kao što Bajron pretstavlja engleski, ili
Viktor Igo francuski romantizam. Vatreni zanos svoga osećanja, ljubav
ili rodoljublje, setu ili pesimizam, on dočarava rečima koje gomila po
boji, po zvuku, po sposobnosti da potstaknu naročitu vrstu osećanja, ali
ne radi toga da izazove konkretnu sliku ili jasan pojam, već samo radi
toga da dočara svoje osnovno raspoloženje. On zna moć reči, nigda mu ih
nije dosta, nigda nije zadovoljan izborom; bira ih i raspoređuje, zatim
gomila i zasipa. To isto, kat-kada, radi i sa slikama i pojmovima.
Njegove
najlepše pesme („Na Liparu“, „Padajte, braćo“ i druge) uobličene su na
taj način. On više polaže na ritam nego na plastiku, zato su njegove
slike samo apstraktni nagoveštaji nečeg što se naslućuje. Kao što u
snažnim raspoloženjima prevlađuju burne orkestracije i gromki uzvici,
tako u nežnima prevlađuje prisan, topao ton, šapat i cvrkutanje. Ali taj
podignuti ton, igra sa osećanjima i jezikom, često je promašila i
prešla u bleštav stil. Jakšić je imao lepih uspeha, ali i mnogo
neuspeha. Još je Skerlić tačno primetio da je „reč bila njegova vrlina i
njegova mana“, rekavši da je Jakšić ’pesnik snage, ali bez mere i
sklada’
Jakšićeve drame u stihu prikazuju karaktere iz naše
prošlosti. Sentimentalne ljubavi, nameštena patetika i deklamatorski ton
prevlađuju svuda podjednako. „Seoba Srbalja“ je pisana narodnim
desetercem, a „Jelisaveta“ i „Stanoje Glavaš“ vrlo slikovitim i živim
jambom. Te su drame više za čitanje nego za gledanje; u njima vrede
snažna lirska mesta. Jakšićevi dramski karakteri su odveć naivni i
preterano idealisani; oni se ne uobličavaju kroz radnju, već kroz
neprirodne i duge monologe; radnja je uopšte oskudna i slabo motivisana.
Kao romantični repertoar za širu publiku, koja voli istorijske kostime i
deklamaciju, one su sve igrane u pozorištu; „Stanoje Glavaš“ se i danas
igra.
Iako je Jakšić najviše radio u prozi, taj deo njegova
književnog rada je najmanje značajan. On piše istorijske pripovetke i
pripovetke sa predmetom iz savremenog života, srbijanskog i banatskog,
savremene seoske pripovetke uglavnom. Najbolje su mu pripovetke u kojima
slika banatsko selo i seljaka. U svima pripovetkama izbija njegov
zanosni lirizam, ljubav prema nacionalnoj i ličnoj slobodi i pobuna
protiv društvene nepravde. On je jedan od začetnika socijalne
pripovetke, koja se razvila tek u doba realizma, i osnivač lirske priče.
NAGRADA " ĐURO JAKŠIC " !
U
Srpskoj Crnji se svake godine (2007. po 46. put) održavaju
manifestacije posvećene Đuri Jakšiću. Tom prilikom se dodeljuje nagrada
"Đura Jakšić" za najbolju zbirku poezije koja je izdata na srpskom
jeziku prošle godine.
Uto 8 Maj - 20:58
