Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebook


Delite | 
 

 Српкиња

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Gost

Gost
avatar


Српкиња - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Српкиња   Српкиња - Page 2 Sat610Pon 30 Sep - 13:15

Српкиња 18

Током ноћи је пала фина киша, што је погодовало јуче поораној и нађубреној земљи.

Сава је у школи показао вољу за учењем, и с лакоћом је прелазио с једног слова на друго. И Анђелка је била задовољна својим ђацима.

За суботу је, по школском плану, био предвиђен час у природи, и она је, кријући то од свих, спремала изненађење. Наравно, уколико их време послужи, али и прилика.

Милица и Ненад су обавили куповину, тако да је Анђелка, одмах по повратку из школе, прионула на кројење. Ту њену преданост још више је подстакла вест да је и власник радње, где је иначе куповала и са којим су се сви они познавали, дао свој допринос овом човекољубљу.

Ненад је, знајући да Стојанов део изискује најтежи труд, отишао да му помогне. Није му то било први пут, тако да се прилично сналазио у послу.

И иначе су момци са села вешти у много чему. Такав је просто поредак ствари. Сељак воли да је свој на своме, док је случај са грађанством другачији – грађанин робује стварима и приликама, и склон је врбовању. Зато се свим силама жели уништити српски сељак, јер је он велика сметња Новом светском поретку. Комунизам га је отерао са земље, преселивши га у фабрике, а онда му је тзв. демократија узела те исте фабрике и оставила га на улици.

Ненад, Милица и Стојан су, заједно са Анђелком, то веома добро разумели. Одмалена су научени да слушају мајку Цркву, и њима је дато да гледају ствари онаквим какве оне заиста јесу.

У грађанском друштву нема духовности, и ту је среброљубље једина мера ствари. А среброљубље је корен свих зала и од видећих и чујућих људи прави слепе и глуве послушнике и увлакаче. Такви људи су спремни да учине све за Јудиних тридесет сребреника.

До краја дана је код свих било урађено више од половине посла. У среду се с послом наставило и до вечери су и кревети били склопљени и постељина сашивена. У четвртак су јавили Бошку и Оливери да стижу.

Због неисправности Стојановог превоза, кревете су пренели Ненадовим аутом и приколицом, с тим што су Ненад и Милица оставили децу код Драгице и Марије да их причувају док се они не врате.

Бошко и Оливера су их богзнакако дочекали; деца још нису била са њима.

Примивши их у кућу, провели су их кроз собе које су за прву руку биле усељиве и окречене. Затим су мушкарци унели кревете и постељину. Брачни пар је био ганут до суза. Ови су их обавестили да су и други учествовали у овој врсти помоћи и да су ту и надаље ако им било шта затреба.

Иако нису имали намеру да се дуго задржавају, Бошко и Оливера им нису дозволили да оду а да их не почасте. Тако је дошао ред и на госте да буду дирнути гостољубивошћу домаћина, која се, премда прескромна, није штедела.

- Надамо се да ће догодине бити много боље послужење – рече Бошко, наздрављајући с њима.

На одласку, домаћини им се још једном искрено захвалише и притом сви изразише жељу да се посете наставе.

Дан је по много чему био леп, и Анђелка, стојећи поред аута, напречац доби жељу да се кући врати пешице.

- Лето је већ на измаку, и штета је не искористити овакву лепоту – објашњавала је.

- И ја сам помислио то исто, желећи да се прошетам до реке! – огласи се и Стојан помало узбуђено.

- И ја! – признаде Анђелка, док су једно друго гледали с неверицом због истоветне мисли која их је понела.

- У том случају, ви, младенци, крените без нас, а ми, деца, ћемо се већ снаћи – весело додаде Стојан, осећајући због свега неко посебно задовољство.

Ненад и Милица се нису много бунили; заправо нимало. Препуштајући им да се воде својим жељама и плановима, они седоше у ауто и – одоше.

Мирис реке су могли да осете и пре него што су дошли до ње. Стојан је путем препричавао догодовштине из радионице, што је Анђелку и забављало, али и упознавало са наравима људи из села. Али не само из села.

Стојан је, као врстан мајстор, био познат и даље. То је она чула, не од њега, већ од Ненада и Милице.

Место крај врбе је било празно, што је обома одговарало. Али колико год да им је пустош одговарала, толико су и зазирали од ње. Њихова осећања одавно нису горела, већ су кључала.

Анђелка се није усудила да прва прође између висећих грана. Стојан је то преузео на себе, позивајући је руком да му се придружи. Није је требало молити; нешто из разлога што је за тим жудила, нешто због тога да се то не покаже очигледним некаквим устезањем.

Кад је врба скрила поглед на њих, Стојан рече:

- Ову кућицу смо отац и ја правили.

- Заиста? – дивљаше се Анђелка. – Прелепа је! О једној таквој сам маштала као дете.

- А сад? – упита је он крајње радознало.

- Можда да је већа – насмејала се.

Стојан одлучи да јој каже што јој је био дужан.

- Нисам ти рекао... тад ми се учинило непримереним, јер си била потресена: садашњи власник куће у којој сте живели питао је да ли би је откупила.

Анђелка осети како јој навиру сузе, али овогa пута, не желећи да он то види, окрену се лицем према реци и, гледајући је, одговори:

- То је... врло лепо од њега. Можда би вредело размислити о томе. Сем тога, морала бих најпре да поразговарам са братом.

- Опрости ако сам те овом причом растужио...

- Не, ниси! – Анђелка му упути осмех захвалности, али на кратко, брзо враћајући поглед на реку. - Напротив. Овај предлог се само надовезао на све лепо овог и претходних дана, где су људи искорачили из своје свакодневице да би се једни другима нашли у неприлици. Понекад, док размишљам о томе колико је добра у српском народу неистражено и зачаурено, често ми на ум дође мисао, која је сад већ прерасла у теорију...

- Какву? – упита знатижељно Стојан, који је тиме подстаче да настави са причом, док јој се он, понет њеним гласом, поче полако примицати.

Анђелки то није могло промаћи; и што је он био ближи њој, то је она с већим жаром приповедала.

- Ми, Срби, често за Русију кажемо Матушка. Овако речено испада да се на нас не може другачије гледати већ као на – децу. А деца нису нимало наклоњена рату! Зато Србин трпи што мало ко може, јер је рат против духа његовог. И прелазимо и преко ствари које су у другим државама недопустиве, а све чекајући да силни покажу крај своје алавости. Нажалост, чекамо и данас то да се деси. Међутим, из неког разлога тера се док се не претера. Тада у нама проради онај дечји пркос, који се позива на вишу Правду. Јер мора, не само због себе, већ и због истих тих незаситих ала. Зато не би ваљало да нас Срба нестане. Поготово кад се сетимо на како чудесан начин смо позвани, преко Светог Саве, да будемо Христови јагањци. Тиме не само да смо се недостојни удостојили, већ нам је и велика мисија поверена: да, као деца, чувамо свет од злобе адове.

Код ових последњих речи Анђелка се лагано поче окретати, тражећи плаветнило Стојанових очију које је, дуж њених леђа, грејало њена чула. Речи су се умириле и само се чула природа како дише.

Стојан, сместивши је целу у поглед препун чежње, и опијен уприличеним тренутком, подиже десну руку и помилова прамен њене косе, који се није дао укротити, настављајући да, преко њега, милује и њен образ.

И ту, под врбом, њихов, као вечност, прижељкивани сусрет најзад се догодио.



Аутор: Јелена Јергић
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Српкиња - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Српкиња   Српкиња - Page 2 Sat610Pon 30 Sep - 13:16

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Српкиња - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Српкиња   Српкиња - Page 2 Sat610Pon 30 Sep - 13:16

Русија моја љубимаја
Аутор Гаврило Кујунџић

При сваком помену твога имена,
Прожме ме нека чудесна милина.
Jави се чежња сад бих да полетим,
Тебе да видим ко мајку загрлим.
Русија, баљшаја, велика,
Светлаја, плаветна, моја љубимаја.
Носи те у срцу Србија,
Земља славјанскаја и православнаја.

Понос и витештво, крв врела буктиња,
Част тврда заклетва а правда светиња.
Пут нам је исти до Царства Небеског,
Вера у Христа и Оца јединог.
Русија, баљшаја, велика,
Светлаја, плаветна, моја љубимаја.
Носи те у срцу Србија,
Земља славјанскаја и православнаја.

Звездо са истока разбуктај свој врели жар,
Спржи све корове, неверу отерај.
Твој светли зрачак пут нам је једини.
Да божур процвета у својој градини.
Русија, баљшаја, велика,
Светлаја, плаветна, моја љубимаја.
Носи те у срцу Србија,
Земља славјанскаја и православнаја.

Заједно прођосмо кроз тешке године
С' вером у Бога до вечне истине.
Рускога Цара сви жељно чекамо
Да нас заштити, веру да спасемо.
Русија, баљшаја, велика,
Светлаја, плаветна, моја љубимаја.
Носи те у срцу Србија,
Земља славјанскаја и православнаја.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Српкиња - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Српкиња   Српкиња - Page 2 Sat610Pon 30 Sep - 13:17

Српкиња (19)

Док је улазила у кућу, Милица је дочека неким необавезним питањем, на које Анђелка, одмахујући руком и не скидајући блажени осмех, рече:

- Не сад, Мили! Не сад!

Претпостављајући да јој се нешто лепо морало десити, и Милица се стаде осмехивати. Одлучила је да јој да мало времена пре него што крене да је обиђе; њена пријатељица је у много чему била мудра, али што се љубави тиче - скроз неискусна. Но, ишла јој је у прилог чињеница да градски момци нису могли да је преваре. Међутим, да ли је то искуство било довољно?

Затекла ју је како лежи на кревету; осмех је и даље красио њено лице.

- Дакле? – упита Милица, прилазећи јој.

Анђелка се брзо премести у седећи положај како би Милица могла сести поред ње.

- Знаш онај осећај кад ти је јава лепша од сна? – упита Анђелка док су јој очи сијале. - Тако сам се осећала кад ме је пољубио! Да ме није држао, Мили, истину ти кажем - пала бих!

Милици је осећај и те како био познат, те се топло насмеја.

Анђелка јој потанко исприча о свему што се догодило, не изостављајући ни све оне приче настале путем до врбе. И поред жеље да те тренутке учини што дужим, ипак се потрудила да пријатељицу не задржи дуже од потребног. Била је свесна тога да су деца доле, а Ненад можда нечим заокупљен.

- Мислиш ли да за нас има наде...? – упита на крају Анђелка, рачунајући на пријатељичино искуство.

- Нема ничег лошег у нади, али је, поред наде, потребно и много труда да се уложи у везу – одговораше Милица крајње мудро. – Неке се љубави згоде одмах, друге траже време.

Анђелка је с разумевањем ухвати за руку, благодарна Богу на дивном пријатељству. Ако би се икада изложила непромишљености, знала је да крај себе има неког ко би јој на то указао и помогао јој.

Њих две су давно утврдиле да постоје ствари вредније од новца. Зато њихово пријатељство није било условљено. Биле су потпуно свесне своје несавршености и тога да се у животу дешавају физичке или материјалне немоћи. Али духовна везаност је то све превазилазила, будући да је све подређивала Божјој вољи. Све што им се догађало, примале су као из руке Божје. Онако како се на славама сведочи, док свештеник, ломећи славски колач, говори: „Христос посреди нас!“, а верни народ потврђује: „И јесте и биће!“

Кад је Милица изашла из собе, Анђелка проведе још неко време занета догађајем под врбом. А онда је из тог сањарења пробуди мисао да је сутра петак и да мора на посао. Такође се сетила и братовљевог доласка, не заборављајући ни обећаног изненађења за суботу. С тим у вези обави с братом краћи разговор, замоливши га да понесе „ратни ранац“. На његово чуђење и питање: „Шта ће ти то?!“, одговорила је загонетно: „Ради васпитно-образовног уздизања.“

Сутрадан, по обављеној настави, обавестила је децу о часу у природи.

- Час ће бити одржан у зависности од времена, наравно – додала је. – А наставу ће вам, поред ваше учитељице, овог пута држати и гост изненађења. Нећу вам рећи ништа о њему, али ћу вам напоменути да ће то бити, у неку руку, наставак оног нашег првог часа.

На помен тајног госта учионица је живнула. Деца почеше једно друго да загледају у нади да неко зна нешто. Наравно, било је свакаквих претпоставки, али је свима било јасно да ће за коначан одговор морати да се стрпе до сутра.

Кад су сва деца изашла из учионице, Анђелка приђе столу да узме дневник. У том се врата учионице полако отворише а на њима се појави Стојан. Њено лице озари осмех.

- Касниш, часови су завршени! – нашали се Анђелка.

- Имам оправдање – прихвати Стојан. – Био сам с једном девојком па сам се успавао.

- Каква ти је то девојка кад ти не да ноћу спавати, па мораш дању?

- Ко је и каква је рећи ћу само ако ће ми бити оправдани изостанци...

Било је очигледно да су обоје чезнули за блискошћу, али су, из поштовања према празнику Усекованија главе Светог Јована Крститеља (када се, такође, прославља и Сабор Српских Светитеља) и посту, као и чињеници да су у школи, остали на учтивом растојању. Сем тога, Анђелка је сазнала да је Стојан дошао по позиву: неке столове, столице и прозоре је требало поправити, а нешто од тога и направити. Али, премда и кратак, и овај неочекивани сусрет им је пријао.

Кад се појавио домар, њих двоје се разиђоше уз договор да се касније чују телефоном. Понета сањарењем, Анђелка није ни приметила кад је стигла пред кућу. А на капији се скоро сударила са Радетом.

- Нас двоје стижемо истовремено! – примети он, љубећи јој образ.

- Ух, добро је, ја се већ уплаших да идеш! – рече Анђелка којој напречац лакну. – Јеси ли донео ранац?

- Наравно. Ваљда ћеш ми сад рећи чему ће ти...?

- Свакако. Али нећу овде на вратима. Идемо унутра!

А док су га распакивали, сви у кући су с нестрпљењем ишчекивали да коначно чују о каквом је изненађењу реч. Анђелка је неизвесност намерно продужавала, ћутећи, све до тренутка кад је из ранца, видно задовољна, извадила шарене заставице.



Аутор: Јелена Јергић
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Српкиња - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Српкиња   Српкиња - Page 2 Sat610Pon 30 Sep - 13:18

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Српкиња - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Српкиња   Српкиња - Page 2 Sat610Pon 30 Sep - 13:19

Српкиња (20)

На њену радост, субота је осванула сунчана. Након синоћњих шапутања са Стојаном преко телефона, и ове јутарње милине, Анђелкино расположење је све више расло.

Поневши свој маслинасто - зелени ранац, она крену у школу. Деца су полако пристизала и, кад је утврђено да су сви на броју, огласише полазак.

Место ка којем су се упутили била је оближња ливада. Наравно, дечја радозналост није могла да ћути, па су током целог пута испитивали учитељицу где је тајанствени гост о којем им је говорила.

- Видећете га кад стигнемо – одговарала им је она. – Он нас чека.

То је умногоме убрзавало дечје кораке. Али, кад су стигли, сем ливадског цвећа, бубица и птица нису видели никог. Сви су редом стали да се окрећу, али све узалуд. Анђелка, сачекавши да се увере у то да заиста нема никог, најпосле им рече да се умире. И наста тајац! А онда једно од деце угледа подаље војника. На његов повик, сви окренуше главу у том правцу.

Војник је најпре мирно стојао, а потом се стаде размахивати неким заставицама црвено-жуте боје.

- Шта он то ради? – упита, чудећи се, Марко.

- Поздравља нас – одговори Анђелка.

- Како нас поздравља? – наставише да се интересују и друга деца.

- Војник нам је управо рекао: „Здраво!“. Сад ћемо ми њему да одговоримо исто тако.

И Анђелка извади из ранца истоветне заставице и поче да маше њима на начин како је то војник радио.

Деца су са интересовањем пратила представу; неко се осмехивао, неко је загледао Анђелкине заставице, док је Марко сасвим озбиљно посматрао овај тајанствени разговор.

- Хоћемо ли га позвати да дође, децо? – упита Анђелка.

- Да! – одговорише сви у глас.

Она поново диже заставице и махну њима неколико пута, а са друге стране уследи одговор. Ускоро, војник спусти своје заставице и крену према њима.

- Како је он знао да га зовемо? – упита Марко.

- Сигнализирала сам му и он је то прочитао – објашњавала је Анђелка.

- Како то? – Марковом чуђењу није било краја.

- Питај га кад дође!

Војник, који је сигнализирао заставицама, био је Анђелкин брат. Она га представи деци као тајанственог госта који ће им, заједно са њом, одржати час у природи.

Док су деца прилазила да се рукују са њим и да погледају његову униформу и заставице, Анђелка отпоче с причом:

- Сећате ли се, децо, како смо на почетку нашег познанства причали на тему пера и мача, односно оруђа и оружја?

Деца сложно потврдише у глас, а она настави:

- Данас смо вам, војник Раде и ја, припремили наставак тог часа, приказујући вам један од сигналних система по имену „Семафор“. Дакле, путем ових заставица и одређених положаја руку, ми смо једно другом слали кодиране поруке. Некада је овај систем сигнализирања био у далеко већој употреби, али, и поред савремених начина комуникације, он се и данас и те како примењује. И једнако је применљив како у миру тако и у ратним условима. Чланови извиђачког друштва га примењују у својој обуци, као и мноштво других корисних ствари, доказујући на терену да су наука и војска упућене једна на другу.

Марко је помно пратио излагање, притом нетремице мотрећи на Радета. Опазивши на његовом лицу необичну заинтересованост, Анђелка, да не би пореметила његову усредсређеност, препусти реч брату.

- Анђелка и ја смо били коју годину старији од вас кад смо се уписали у Извиђачко друштво. У почетку смо се помало и силили да идемо у школу, али након што смо постали чланови - схватили смо колико школско градиво има велику примену на терену, па смо кренули да учимо и читамо незаситно. И што смо више сазнавали, то смо постајали свеснији законитости којима смо били окружени, и да је, колико год лако било изгубити се у простору, исто тако довољно мало знања да се изгубљен човек брзо нађе. „Семафор“ је један од начина да се другоме пренесе порука; то је тзв. видљива сигнализација. Али исто тако постоји и звучна, где се сигнали могу слати електричним тастером или пиштаљком, као и светлосна, путем батеријске лампе. За ту врсту сигнализације користи се Морзеова азбука.

Дакле, свако слово има свој знак, и ако га особа која сигнализира и она којој се сигнализира, препознају, комуникација, као малочас између ваше учитељице и мене, лако ће се одвијати. Ово се може примењивати, рецимо, кад је неко у невољи, па му треба помоћ, или кад на нас удари непријатељ. Сем тога, ако се изгубимо негде у непознатој природи, односно терену, можемо да се оријентишемо према бусоли, звездама, мравињаку, сунцу, месецу, пању, маховини итд... А да бисмо се умели оријентисати - важно је да знамо стране света. Зна ли неко да нам каже које су стране света?

Никола одважно диже руку.

- Реци, Никола! – допусти му Анђелка.

- Исток, запад, север, југ.

- Тако је! – похвали га Раде и из Анђелкиног ранца извади компас, показујући им ознаке на њему, као и систем рада. Затим, на Марково, али и Николино нескривено дивљење, показа им како се, без бусоле, могу оријентисати помоћу сунца и ручног часовника. Истина, сва су деца уживала, али су се ова двојица по свему издвајала.

- Поред овога важно је знати како да измерите удаљеност до одређеног објекта, али и како да читате појмове на карти. Рецимо и то да нам у мерењу удаљености могу и те како послужити и неки делови нашег тела, као што су палац или лакат, али исто тако и корак. А то све није ништа друго него примењена наука, драга децо. Бити војник значи служити се науком на добро свих и у миру и у рату.

Међутим, да не заборавимо рећи и то да, поред ових обука, постоји и она друга подједнако важна – како постати човек! А то се најбоље постиже службом и жртвом. Тако, док учимо, ми уједно развијамо и међусобна пријатељства, али и градимо цркве, садимо дрвеће, помажемо немоћнима, и многе друге ствари корисне за друштво.

Данас је комуникација у технолошком смислу отишла далеко, то јест напредовала је. Али многи научници, међу њима и наш Михајло Пупин и Никола Тесла, своје прве кораке у науци отпочињали су још као деца, играјући се. Они су посматрали свет и уочавали одређене законитости, које су им касније помогле да дођу до великих открића. А у зависности како се људи према њима односе, та достигнућа могу бити оруђа или оружја.

Пошто смо почели са комуникацијама, онда ћу вам за крај овог нашег часа у природи рећи и то да је први мобилни телефон изумео наш Михајло Пупин. И то за потребе војске!

Деци зацаклише очи од изненађења, а по њиховом веселом жагорењу могао се чак осетити и некакав понос што је изумитељ тако једног (за њих) великог открића био њихов земљак.

Након ове војничко - извиђачке приче Анђелка извади из ранца карте на којима су били нацртани положаји заставица за свако слово. Сва деца изразише жељу да их погледају, док су Марко и Никола и још неколицина пожелели да имају своје личне карте, као и заставице. Раде је обећао да ће сваком ко жели набавити, а онда се, у одласку, топло поздрави са свима.

Анђелка, задовољна учинком, сакупи децу проглашавајући час завршеним, те се сви сложно вратише кућама.

О успешности такве наставе праве размере је сазнала тек кад је навече примила Стојанов позив.

- Ви сте, учитељице, направили невиђен прогрес у овом селу. Верујем да нисте ни свесни тога – говорио јој је гласом препуним поштовања.

- Не разумем... – збунила се Анђелка.

- Марко је почео да учи слова и са Николом жели у извиђаче.

Анђелка се овоме насмејала од срца.

- Знаш шта ми је рекао?

- Шта?

- „Знаш, чико, она је јако занимљива. Са њом никад није досадно. Мислим да бисте се вас двоје одлично слагали.“

- А шта си му ти одговорио? – упита Анђелка знатижељно.

Стојан мало поћута а потом рече:

- „То је зато што Анђела није од овога света...“



Аутор: Јелена Јергић
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Српкиња - Page 2 Empty
PočaljiNaslov: Re: Српкиња   Српкиња - Page 2 Sat610

Nazad na vrh Ići dole
 
Српкиња
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-