Artur Sopenhauer

Iz svega ovoga zaključujemo da ovakvo saznanje, budući bez učešća volje, mora biti intuitivno. Kao i posmatranje umetničkog dela, na isti ovaj način se mora odigrati i njegovo stvaranje.

Geniji, sposobni da odbace svoj individualni karakter i namere, promišljeno posmatraju svet i, zahvaljujući svojoj objektivnosti, primećuju ono što drugi ne vide. Zato su svi dobri umetnici u stanju da na svojim delima, kako u pesmama tako i na slikama, preko pojedinačnog prikažu opšte.

Ovakav objektivni karakter estetskog sagledavanja ideje dobije se kada stvar posmaramo u celosti, a ne u njenin pojedinačnim oblicima ispoljavanja. To se može opisati kao ono što bismo imali pred sobom kada ne bismo posmatrali svet u okviru vremena – tada biljku ne bismo videli kao razvoj pupoljka, cveta i ploda, već bismo imali uvid u njenu suštinu i ono što je u osnovi čini, bez obzira na stepen razvoja u kom se nalazi.

Suprotnost između nauke i umetnosti
U ovome leži suprotnost između nauke sa jedne i pesništva i likovne umetnosti sa druge strane: dok nauka nastoji da nam pojedinačne stvari prikaže tako što će odrediti ono što odlikuje čitavu vrstu, umetnost se fokusira na najsitnije detalje, ali tako da kroz njih prikaže ideju vrste kojoj pripadaju.

Prikazujući nam na tačan i istinit način jednu scenu ljudskog života zajedno sa individualnim likovima koji u njoj učestvuju, umetnik će nas dovesti do dubokog uvida u ideju čovečanstva, budući da će nam prikazati arhetip ljudskog ponašanja u svakom drugom sličnom događaju.

Kombinujući Platonovu teoriju o idejama kao prauzorima bez ičeg materijalnog i Aristotelovu teoriju o formi kao ostvarenju materije, Šopenhauer dolazi do zaključka da je slika zapravo bliža ideji od realne stvari jer nam pruža čistu formu. Što je umetničko delo jednostavnije, ono jasnije prikazuje suštinsku ideju, prema čemu možemo zaključiti da je lepota upravo u jednostavnosti.

Naravno, ovo važi za plemenite duhove koji su sposobni da ostvare dublji uvid u same stvari, zato su takvoj ličnosti bliži bakropisi, crno-bele slike i grafike, dok će se oni manje izgrađenog ukusa uvek pre oduševiti akvarelima i uopšte šarenilom boja.

Iako lepota počiva na sličnosti sa prirodom, ta sličnost ne treba biti direktna. To znači da za njeno ostvarenje nije neophodno pojavljivanje školjki ili cvetnih motiva na umetničkim delima; umesto da se nalazi u formi, sličnost treba biti u karakteru forme.

Ovo najbolje vidimo u arhitekturi. Kao jedna od lepih umetnosti, arhitektura teži ostvarenju estetskog izgleda građevina. Ali, za razliku od slikarstva, arhitektonske tvorevine imaju i praktičnu namenu, pa, pored lepog izgleda, moraju ostvariti i određenu svrhu. One su izgrađene tako da, poput prirode, svaki deo odgovara određenom cilju i nedvosmisleno na njega ukazuje.

Zbog ovoga se teži jednostavnosti u umetnosti čiji vrhunac, prema Arturu Šopenhaueru, predstavlja antika. Antička dela posle toliko vemena i dalje zasenjuju svojom prostodušnošću, što se ogleda u usklađenosti građevina sa njihovim ciljevima, ili statuama gde su svi detalji, pa i odeća, svedeni na minimum kako bi se što vernije i jednostavnije prikazala suština.

U svakoj umetnosti, u svemu što je lepo, u svakom duhovnom opisivanju, jednostavnost koja obično odlikuje istinu sačinjava suštinski zakon, pa je stoga uvek opasno kada se od nje udaljavamo.

Kao i u arhitekturi, u svim drugim umetnostima jednostavnost takođe predstavlja uslov za istinsku lepotu.

Artur Šopenhauer sa izvesnom gorčinom govori o operi, smatrajući je neopravdano precenjenim muzičkim oblikom.

Muzika je istinski opšti jezik koji se svuda razume. Ipak, ona ne govori o stvarima, već o sreći i patnji kao onom što za volju predstavlja jedine stvarnosti. Zbog toga muzika tako mnogo govori srcu, dok neposredno o glavi nema šta da kaže: zbog toga svako suprotno očekivanje predstavlja njenu zloupotrebu, kao što je to opisna muzika. /…/ Velika opera nije rezultat čisto umetničkog smisla, već je pre proizvod donekle varvarskog shvatanja, prema kome se estetsko uživanje povećava kroz nagomilavanje sredstava.

Ono što se muzici nameće sa strane – tekst, marš, ples, radnja – narušava njenu originalnu suštinu. Da bi bila skladna, muzika mora prihvatiti karakter ciljeva koji su joj nametnuti i koji, kako Šopenhauer kaže, nisu potrebni jer otežavaju estetsko uživanje u čistoj melodiji, kao i shvatanje dubokog unutrašnjeg jezika tonova.

Bespotrebno komplikovanje muzike svog vremena on poredi sa onim što se desilo rimskoj arhitekturi u doba poslednjih careva: suštinska jednostavnost narušena je nagomilavanjem detalja i suvišnih arhitektonskih ukrasa.

Poput svog savremenika, Fridriha Ničea, i Šopenhauer smatra da kultura i umetnost najvernije oslikavaju duh nekog vremena. Kao glavni problem propasti kulture on navodi to da je malo ljudi sklono refleksiji – njihov cilj je uglavnom da sa što manje truda i umnog rada što više uživaju. To se oslikava kako u muzici i pozorištu, tako i u književnosti.

U moru novonastalih romana čija je tematika uglavnom prilagođena plitkim umovima i ljudima prosečnog obrazovanja, sve je teže pronaći istinski kvalitetna dela. Za razliku od drugorazrednih romana, uzvišena književnost ne teži gomilanju radnje i događaja kako bi priču učinila zanimljivijom.

Zato Šopenhauer kaže da se prava umetnost sastoji u tome da se, sa što manje korišćenja spoljašnjeg, što snažnije podstakne unutrašnji život.

U svakom dobu postojale su uzvišena umetnost, kao i ona koja je prilagođena širim društvenim masama. Ipak, jasno je da samo ova prva ostaje upamćena, o čemu svedoči činjenica da je ono što se smatralo vrednim pre hiljadu godina popularno i danas.

Dokaz vrednosti nekog umetničkog dela predstavlja njegova univerzalnost, koja je takođe i jedna od osnovnih karakteristika platonovskih ideja i, kao što je Artur Šopenhauer uvideo, upravo u njoj nalaze se koreni lepog.

Citati su iz knjige Parerga i Paralipomena Artura Šopenhauera.

Vera je kao i ljubav: ona se ne da nametnuti. Zato i jeste uzaludan svaki trud da se ona državnim merama uvede ili učvrsti.

Zdravlje nadmašuje sva moguća dobra tako znatno da je zdrav prosjak srećniji od bolesnog kralja.

Malo ima stvari koje će ljude više odobrovoljiti nego kad im ispričamo veliku nesreću koja nas nedavno snašla

Bogatstvo je nalik na morsku vodu; što je više pijemo, to smo žedniji.

Čast je, objektivno gledano, mišljenje drugih o nama, a subjektivno, naš strah od tog mišljenja.

Čoveku koji je intelektualno viši od drugih, samoća pruža dvostruku korist; prvu, što je sam, i drugu, što nije s drugima.

Da bi se priznala tuđa vrednost, treba imati vlastitu.

Ko je pametan, taj će u razgovoru manje misliti na ono o čemu govori, a više na onoga s kim razgovara. Ako tako bude činio, može biti uveren da neće reći ništa zbog čega bi se kasnije mogao kajati.