Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebook


Delite | 
 

 Dušan Radović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6
AutorPoruka
Gost

Gost
avatar


Dušan Radović - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Radović   Dušan Radović - Page 6 Sat610Uto 9 Jul - 17:33

Noćas kasno dvoje roditelja čitali su pesmu o zecu i odgonetali – šta je pisac time hteo da kaže. Da oni kažu detetu, da dete kaže nastavnici. Takvu poruku nisu mogli naći u pesmi o zecu. Nisu znali gde je. Zbog toga molimo sve pisce: ako imaju kakvu poruku, neka nam je ostavljaju kod nastojnika …
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Dušan Radović - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Radović   Dušan Radović - Page 6 Sat610Uto 9 Jul - 17:33

Sutra će vitalniji deo Beograda provesti u vikendicama. Odakle im vikendice? Kako odakle? Prodali su zemlju. Koju zemlju, čiju zemlju? Zemlju svojih očeva i dedova.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Dušan Radović - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Radović   Dušan Radović - Page 6 Sat610Uto 9 Jul - 17:33

U Bulevaru revolucije, u izlogu radionice za hemijsko čišćenje, vise dve venčanice, bele, tek očišćene, kao nove. Hteli smo se zaustaviti i zamisliti, ali neka misle oni koji će se uskoro ženiti. Mladama, takođe belim, čistim, kao novim.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Dušan Radović - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Radović   Dušan Radović - Page 6 Sat610Uto 9 Jul - 17:34

Na beogradskim trgovima postrojili se automobili, kao za smotru. Uniformisano lice staje ispred stroja i viče: Pomoz’smog, junaci! Automobili uglas odgovaraju: Smog ti pomogao! I tako dalje, u tom smislu: Ubio te smog! Smog je spor, ali dostižan! To nas smog kažnjava! Videćeš ti svoga smoga! Smožju ti majku! Smog te molovo! Budismogsnama!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Dušan Radović - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Radović   Dušan Radović - Page 6 Sat610Uto 9 Jul - 17:34

Neko ubogo šiblje, prava biljna sirotinja, što divlje raste tamo gde niko drugi neće, okitilo se žutim cvetom. Složilo se žuto i zeleno, a nema ko da mu se raduje. Nekada su bar koze pokazivale izvesno razumevanje i interes. A sad, ili nema koza ili se prave da ih nema.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Dušan Radović - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Radović   Dušan Radović - Page 6 Sat610Uto 9 Jul - 17:34

Danas će mnoga deca videti svoga boga. Od ponedeljka do petka deca ne veruju u boga, misle da bog ne postoji. Međutim, svake subote bog se pojavi, neobrijan i mrzovoljan. Ono što su tokom nedelje njemu govorili na poslu – da je lenj, površan, spor, nemoguć – to on subotom i nedeljom govori deci.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Dušan Radović - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Radović   Dušan Radović - Page 6 Sat610Pet 12 Jul - 11:07

Htela je da vidi sta je dole,
nagla se preko stola i - pala.
Ko?
Jedna viljuska radoznala.

Pouka-Dusko Radovic
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

neno

Muški
Poruka : 35978

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


Dušan Radović - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Radović   Dušan Radović - Page 6 Sat610Sub 17 Avg - 17:01

Tri i po decenije od smrti Duška Radovića


Dušan Radović - Page 6 D_r_10


BANJALUKA - Pjesnik, pisac, novinar, aforističar, televizijski i radio urednik ili, jednostavno, bez ijednog epiteta, Dušan - Duško Radović po književnom djelu naš je savremenik, a po fizici i biologiji čovjek koji nas je napustio prije čak tri i po decenije. Preminuo je na današnji dan 1984. godine u Beogradu, a na njegovoj sahrani po sjećanju savremenika bilo je oko 10.000 duša. Scena je to iz nekih prošlih vremena kada su mase obožavale pisce, a pisci bili oni koji su pisali i govorili ono što su mase željele, a nisu znale ili smjele da kažu.

Danas, u doba društvenih mreža, suvišno je pričati o nedostatku smjelosti bilo da je riječ o masama ili piscima. Govori se sve i svja, ali teško da u tim govorancijama postoje preciznije dijagnoze od onih koje je ovdašnjim ljudima i mentalitetu postavio Duško Radović.

"Oni koji nemaju ni škole ni kvalifikacija prvi se ujutru bude i žure da zauzmu kakve-takve položaje. Kancelarije se polako pune. Otvaraju se fioke i rolo-ormari, podmazuju zumbe, popravljaju gajtani rešoa. Kad proradi ona ljuta administracija, imaće privreda da se *****", dva su aforizma koje je spojene Duško Radović izgovorio u čuvenoj emisiji "Beograde, dobro jutro".

Nijedna radio-emisija u Beogradu ni prije ni poslije nije imala uticaj kao ova, koju je Radović vodio iz čuvenog "kokošinjca", kako su nazivali njegovu kancelariju na 23. spratu "Beograđanke". Po riječima Matije Bećkovića, studenti su se ranije budili samo da bi čuli, a taksisti nisu kretali s vožnjom dok ne čuju šta će ujutru reći Duško Radović. Kultnu emisiju pisac je pokrenuo 1975, da bi istu 1983. godine zabranio Centralni komitet Saveza komunista Srbije.

"Kad već moramo i možemo bez Tita, mogli bismo i bez svakog drugog. Ko misli drukčije - neka kaže", rekao je Radović u posljednjoj emisiji "Beograde, dobro jutro". Drugačije od njega mislili su rukovodioci. Nakon što je zabranio emisiju i prijetio Radoviću da će ugasiti cijeli Studio B, Ivan Stambolić, tadašnji visoki funkcioner Komunističke partije, sjećao se kasnije Duškov brat Brana Radović, bio je pod velikim pritiskom javnosti. Telefoni Centralnog komiteta partije danima su bili usijani. Ljudi su se pitali zbog čega nema emisije. Uvidjevši da partija ima više štete nego koristi, kako tvrdi Brana Radović, Stambolić je ponudio Dušku da nastavi s radom i tada je navodno uslijedio čuveni odgovor književnika: "Ja jesam mali čovek sa radija, ali nisam onaj koji se pali i gasi na dugme".

Radović se po gašenju emisije ubrzo razbolio i umro, a država mu se kasnije odužila ulicama, školama, nagradama i jednim pozorištem sa njegovim imenom.

Nedavno preminula glumica Milena Dravić govorila je da je baš Duško kumovao njenom braku sa Draganom Nikolićem, jer su se vjenčali dok su snimali njegovu dramu "Kako su se volele dve budale". Duško je u književnost ušao upravo jednim dramskim tekstom, danas već kultnim "Kapetanom Džonom Piplfoksom". Bilo je to 1953. godine. Kasnije su uslijedile knjige pjesama za djecu "Poštovana deco", "Smešne reči", "Vukova azbuka", "Zoološki vrt", poema "Če, tragedija koja traje" napisana zajedno sa Matijom Bećkovićem, kultna TV serija "Na slovo na slovo" i druga bitna i manje bitna djela. Aforizmi koje je govorio u emisiji "Beograde, dobro jutro" objavljeni su u tri knjige i prodati u više od 300.000 primjeraka.

"Radio je nešto što pesnici ne vole: pisao je po narudžbini, odnosno različitim spoljnim zahtevima. Sam je o sebi govorio da je šnajderka koja šije po kućama. Iskaze o zaumnoj, božanskoj prirodi književnosti negirao je tvrdnjom da je ona zanat koji se može koristiti za pisanje različitih stvari, a pritom je ostvario delo bez kog srpska književnost, bilo zaumna, bilo zanatska, ne može", riječi su pjesnika Miroslava Maksimovića. Upravo je on Duška nazivao prvim srpskim piscem koji je umio da koristi nove medije.

Složivši se s ovom opaskom, Bećković veli da je prava šteta što Radović nije živio u vrijeme interneta, dok na činjenicu da je traćio svoj veliki dar pišući oglase, reklame, kuvarice i najave ističe da "nije bilo krupnije glave, na nižem položaju".

Milovan Vitezović za Radovića kaže da je skoro uvijek bio mrgodan kako drugi, u svojoj površnosti, vedrinu koja je izbijala iz njega i koju je nesebično nudio ne bi olako uzeli. Ovaj književnik pamti Radovića i iz godine njegove smrti.

"Video sam ga posle teških operacija. Izgubio je snagu, ali ne i duh. Pokušao sam da mu kažem da dobro izgleda. Nije mi to dopustio crnohumornim rečima: 'Ko izbegava da umre, taj je protiv progresa i lepše budućnosti'", sjećanje je Milovana Vitezovića.



N1
Nazad na vrh Ići dole
Lilith

Master
Master

Lilith

Ženski
Poruka : 8144

Lokacija : Srbija

Učlanjen : 12.07.2017


Dušan Radović - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Radović   Dušan Radović - Page 6 Sat610Pet 11 Okt - 23:00

love

Nazad na vrh Ići dole
Lilith

Master
Master

Lilith

Ženski
Poruka : 8144

Lokacija : Srbija

Učlanjen : 12.07.2017


Dušan Radović - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Radović   Dušan Radović - Page 6 Sat610Čet 7 Nov - 0:17

"Danas bi vam moglo biti lepo i dobro. Ako hoćete. Ako nećete - daleko vam lepa kuća."

Dušan Radović - Page 6 Egk7ee6xkaandxh
Nazad na vrh Ići dole
Malena40

VIP
VIP

Malena40

Ženski
Poruka : 55854

Lokacija : Jednostavno ja...

Učlanjen : 22.01.2017


Dušan Radović - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Radović   Dušan Radović - Page 6 Sat610Čet 21 Nov - 21:11

Sve je pošlo naopačke
za vrapce i mačke,
kad je jesen okačila
svoje žute značke,
kad je vetar zapevao
novembarske tačke…

Pažnja! Pažnja!
Velika jesenja kupoprodaja!

Prodajemo suncobrane
– kupujemo kišobrane!

Prodajemo staro lišće
– kupujemo pahuljice!

Prodajemo trotinete
– kupujemo sanke!

Kupujemo šubare
– prodajemo mašne!








....My heart beats  only for you....
Nazad na vrh Ići dole
Lilith

Master
Master

Lilith

Ženski
Poruka : 8144

Lokacija : Srbija

Učlanjen : 12.07.2017


Dušan Radović - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Radović   Dušan Radović - Page 6 Sat610Uto 10 Mar - 20:31

Svako dete trebalo bi
da ima bar po jednu sestru ili brata,
za slučaj da mu fale mama ili tata.

Dušan Radović - Page 6 88261096-3108256915873840-5305075593212067840-n
Nazad na vrh Ići dole
OliVera

Član
Član

OliVera

Ženski
Poruka : 124

Učlanjen : 14.03.2020


Dušan Radović - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Radović   Dušan Radović - Page 6 Sat610Pon 30 Mar - 19:16

Baš svašta - Dušan ili Duško Radović

 Magija Dušana Radovića u srpskoj književnosti je i dalje živa, a njegovo delo i dalje budi simpatije raznih generacija. Nikada umnija glava u našoj kulturi nije bila tako posvećena najmlađima, ali Duško Radović, uz sve to, nije zaboravio ni njihove roditelje. Uostalom, hiljadu i sto strana, u biblioteci Jedan tom, u kojoj je Zavod objavio celokupno delo Dušana Radovića, to tako upečatljivo ilustruje. Baš svašta, je najveća knjiga u nas, za decu i osetljive odrasle. Ilustracije Dušana Petričića, bez kojih je prosto nezamisliva Radovićeva poezija, mnoge će vratiti u tople i nostalgične predele detinjstva. Priređivač, pesnik Miroslav Maksimović u svojim napomenama o magičnom i raznovrsnom delu Duška Radovića, izražava uverenje, da će ovu knjigu mnogi čitati sa uzbudjenjem, redom, ili na preskok, i to ne samo oni koji vole Radovića, već i svi oni koji smatraju da se u čitanju može naći nešto od smisla koji stalno izmiče.
    Prvi put se objavljuje celokupan rad jednog značajnog pisca. Mada nisu u pitanju sabrana dela, to će jasnije osvetliti stvaralačke faze i osobine koje nisu mogle biti primećene u do sada objavljivanim parcijalnim izdanjima. Prvi put se objavljuju manje poznati, nepoznati i neobjavljivani tekstovi jednog značajnog pisca. Knjiga će omogućiti svestraniji pogled na doprinos jednog značajnog pisca i, sigurno, inspirisati razmatranje pitanja smisla i uloge književnosti uopšte, pitanja koja je Dušan Radović postavljao, posredno, čak i neposredno.

Dušan Radović - Page 6 30054994_m
Nazad na vrh Ići dole
OliVera

Član
Član

OliVera

Ženski
Poruka : 124

Učlanjen : 14.03.2020


Dušan Radović - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Radović   Dušan Radović - Page 6 Sat610Pon 30 Mar - 19:17

Dušan Radović - Page 6 30055007_m

ЕПИТАФ
Рођен сам у Нишу 1922. године.
Шест година живео сам у свом родном месту, затим још десет година у Суботици. Од 1938. године живим у Београду.
Завршио сам средњу школу и, као већина београдских писаца, „студирао сам на београдском универзитету“. Ја само један семестар, а други много више.
Писати сам почео у самоодбрани. Бранио сам се од свих који су ме угрожавали здрављем, снагом, лепотом, бољим успехом у школи. Вадио сам се, доказивао и себи и другима да сам само друкчији а не гори од њих.
Има и изузетака, али ја мислим да је уметност посао за оне који имају проблема са собом. Они развијају чула и особине који нису потребни здравим и успешним људима.
Нико боље не познаје људе од уметника. А то драгоцено знање стиче се драматичним познанством са самим собом.
Смислио сам и епитаф за мој случај:
МНОГО ЈЕ ВИШЕ РАЗУМЕО НЕГО ШТО ЈЕ ЗНАО.
Nazad na vrh Ići dole
OliVera

Član
Član

OliVera

Ženski
Poruka : 124

Učlanjen : 14.03.2020


Dušan Radović - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Radović   Dušan Radović - Page 6 Sat610Pon 30 Mar - 19:18

О ОЦУ, МАЈЦИ, СЕБИ...

Родио сам се у нишком ћорсокаку
Ја сам се родио у Нишу, у Прилепској улици. Не знам како се она данас зове, можда исто тако. То је, у ствари, ћорсокак, који затвара железничка пруга Београд– Ниш, близу железничке станице. Моја кућа је била једно педесет метара удаљена од пруге. Сви моји који су живели у Нишу, радили су на железници, тако да сам ја био право железничарско дете, из железничарске породице.
Био сам заљубљен у свога оца Угљешу, и мени се чини да је он био прави отац. То је, наравно, та патријархална српска породица, где је отац главни.
Тако и сад, ја не могу мајку да извучем довољно из сенке тог оца, те очеве величине. А што сам старији, све ми се чини да би требало некако да јој се одужим, али не могу ни у сећање довољно да је дозовем, да бих могао о њој нешто да кажем. Била је интелигентна, имала је смисла за хумор. Ја сам био треће дете. У  нашој породици се живело прилично здраво. Мој отац је био страшно привржен мајци. Није ту могло да се приговара, или нешто... Ја оца, рецимо, зовем да идемо на утакмицу, он каже: „Хоћу“, али после, кад дођем по њега, он каже: „Знаш, мами није нешто добро...“ И тако... Она, у ствари, није хтела да га пусти. Мада је он био идеалан супруг. Озбиљан, строг, и страшно племенит. Никад нисам чуо од њега да о некоме нешто прича... Био је страшно чист и чедан. И много сам га волео, мада
нисмо били много интимни. Чини ми се, никада у животу није ме пољубио...
Понекад сам био љут на мајку, и покушавао сам понекад мало да вичем на њу, онако врло пристојно, јер код нас није могло ништа на силу или непристојно,
али отац то није дозвољавао... Тако да сам ја, борећи се за њега, бранећи њега, у ствари њу оптуживао, па је остао неразјашњен тај однос између мене и мајке...
Имам утисак да су они били ближи једно другом него икоме од нас, деце.
...Ја сам, уопште, живео између две породице. Једни су били Радовићи, у Чачку, који су, тако, били просвећени, пуни врлина, строги... А породица моје мајке, Стефановићи у Нишу, то су били другачији, обични људи. Уопште нису имали ту друштвену свест, да би се могло негде отићи, да би се могло нешто друго радити, да би се могло напредовати... Живели су у једној турској касаби, у једном затвореном свету. Е, сад, ови су у Нишу били лагодни, нису постављали никакве услове, нисам морао ништа бити, сем њихов. Ови у Чачку су опет постављали страшне услове. Ако ниси најбољи ђак, или у свему другом најбољи, они нису имали никакве сентименталности према теби. Полагао сам испит код њих као у школи. Једна тетка ми је била професор, директор гимназије у Чачку, главни Радовић... И мој стриц је био професор... Ја сам ишао на летовање у Чачак и то су биле страшне муке. Е, сад, мој отац је једини од тих Радовића који није завршио факултет, био је најстарији. Деда је био прота, и мој отац је почео да се мангупира, и деда га је одмах послао на занат, и чим је мој отац отишао на занат, он је опет постао прави Радовић. Био је најбољи у свему. И био је аскета, карактеран, частан, без амбиција, али ужасно педантан, вредан. Ја сам имао прилике на много примера да њега видим и себе упоредим, и да очајавам, јер је он био за мене недостижан, јер је он био прави Радовић, а ја сам био... мало Радовић, а мало више је било у мени те нишке лозе и крви... Мада, у односу према послу, ја сам стварно прави Радовић... То ми је остало, та једна морална обавеза према ономе што радим... Ја се, наравно, мучим са свим тим што радим, јер ја немам тело, немам мотор Радовића, него имам само свест.
...Сећам се, једном сам био болестан... и мајка ме је повезала великом црном марамом преко груди... Сећам се да ме једном отац водио код једног нашег кума који је имао хармонику...
Сећам се да сам видео Циганке које су у то доба лечиле разне болести, тиме што су кобајаги вадиле црве из главе... Оне би прикупиле црве из неког плода, не знам одакле, то би посакривале у неке крпе, па су тим крпама нешто махале око главе, нешто говориле, а онда би, као доказ да су излечиле, показивале црве, које су оне, као, успеле да извуку из главе...
Сећам се да ми је брат доносио птице које је он врло успешно ловио... Сећам се, кад је умро један железничар, да је на београдској рампи у Нишу, на колосеку, стајао мртвачки сандук, а да су са обе стране пришле локомотиве и дуго пиштале...
Сећам се да су негде, далеко од моје куће, паунови кричали. Не могу више да се сетим ко их је могао у Нишу у то доба имати... Као што се сећам крикова тих паунова, остао ми је у сећању плач жена на нишком гробљу. У то време се гласно кукало, и то је један од звукова које ја добро памтим из детињства...
Сећам се да је отац са неког пута, мој отац је био машиновођа, донео неке кутије у којима је био какао и чај, и да су на тим кутијама биле неке жене, необично одевене, и неке ветрењаче. Можда су то биле кутије из Холандије, и можда су то биле прве слике које сам ја видео у животу.
Сећам се, мој отац је имао пса Лиска, са којим је често одлазио у лов. Сећам се, и то је можда моје прво сећање, да сам једном лежао у некој корпи или кревецу, и да је моја мајка за то време пеглала и певала... Чини ми се да је то моје најраније сећање...
Могао сам имати четири године, још увек смо живели у Нишу, а у Нишу сам имао тетку, мајку моје сестре, која се звала Јелица, и која ме је много волела... Тетке увек воле лепше и друкчије него мајке... И једна од ствари коју је она хтела да учини мени, а ваљда и себи, била је да ме фотографише... За наше прилике и наше материјалне могућности, и живот који смо ми тада живели, то је био велики догађај и велика част. И она ме је обукла, не знам да ли је све баш тада на мени било моје, али знам да ме је дуго припремала, да ме је одвела код неког нишког фотографа, да ме је сликала... Не сећам се самог фотографисања, али ми се чини да ме је тог истог дана, да би употпунила тај провод, одвела да видим један филм, што је у Нишу у то доба, могло је то бити 1926, 1927. године, било велико чудо. Дакле, истога дана био сам фотографисан први пут у животу, и први пут у животу гледао сам филм. То је био један од поклона моје тетке Јелице Стефановић...
...Наравно, кад сам био мали, ја сам имао то задовољство да понекад видим свог оца на локомотиви, у Нишу, кад прође поред наше куће... Он је био строг и овако, није био за неке велике фамилијарности, и мислим да ме је само једном ставио у локомотиву и да ме возио до неког места, близу Ниша. И, такође, што је за мене било страшно, једном ме увео у вагон ресторан, то је за мене онда било чудо, то да постоји ресторан у возу... То је била за мене невероватна ствар...
Постоје разне врсте железничара. Машиновође су биле занатлије. А занатлије, у то време у Србији, били су врло озбиљни и образовани људи. Мислим, једна су врста железничара – кондуктери, итд. који су непосредније долазили из села, без заната, а мислим да су машиновође били много отменији радници, него сви ови други у возу... Мој отац је, рецимо, после заната у Београду, као бравар отишао у Беч, био у Минхену, научио немачки језик, радио тамо, вероватно је много ствари морао тамо научити, и овако, био је прави господин радник, у најбољем смислу речи... И он и његове колеге, памтим, читали су, сви су били веома образовани, сви су много знали, сви су били одлични радници, и мислим да је то једна славна генерација радника Србије... Мој отац је рођен 1890. године, значи та генерација, то је била славна генерација српских радника. Били су организовани као социјалдемократи, и тако даље; отац ми је причао како је једном Георги Димитрова возио у локомотиви, илегално, у Бугарску... И тако, они су били много озбиљни и зрели људи... Мислим да тога више нема... Мислим да ово после није тако... није имало тако добре учитеље, занатлије, и много је површније и тање, него што је некад било...
Nazad na vrh Ići dole
OliVera

Član
Član

OliVera

Ženski
Poruka : 124

Učlanjen : 14.03.2020


Dušan Radović - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Radović   Dušan Radović - Page 6 Sat610Pon 30 Mar - 19:19

У мојој породици живело се строго и озбиљно
Ми смо живели у Нишу до 1928. године. Тада је мој отац, као машиновођа, премештен у Суботицу. И одмах смо добили стан у железничкој колонији, то је
сасвим на периферији Суботице, иза фабрике „Ферум“... То је десетак малих кућа, у једном затвореном сокаку. То су били једнособни станови, али су породице са више деце добијале по два таква стана, па су их спајали, тако да смо ми добили два таква стана, па смо имали две кујне, две собе, све смо имали дупло... Имали смо прилично велико двориште, које је мој отац са великом пажњом обрађивао и неговао... А у истој колонији живели су и наши рођаци, породица чика Ђоке Марковића, који је имао једну страст, а то је била фотографија. Он је из Првог светског рата донео неке фотографије, имао је неки апарат и сликао је... Он је, поред осталог, неколико пута сликао и нас, моју породицу...
У мојој породици живело се строго и озбиљно... Такви су ми били родитељи, пре свега отац...
Једна од ствари које сам волео, као и многа деца, то је да нам дођу гости... Јер гости су уносили неко друго расположење у кућу, и неке друге односе мојих родитеља према мени... Много сам волео кад нам дођу гости... А то је било време кад су гости чешће долазили него данас...
Наравно, много сам волео да се играм, и то нарочито увече, кад је требало да будем код куће. То је вероватно искуство све деце, да морају да се враћају кући онда кад је најлепше... Нисам имао других задовољстава, сем оних која сам могао да делим са другом децом, према томе много сам волео децу, и све оно што се са децом могло радити... Највише смо играли фудбал, али смо радили и неке друге ствари...
Волео сам да путујем. Можда зато што се тада путовало мало... И углавном са школом... Волео сам из Суботице да се враћам у Ниш, где сам имао бабу и тетку, и где је био други режим живота. Они ми нису ништа замерали, само су ме волели...
Волео сам да идем на утакмице... Сећам се да сам их са великим узбуђењем пратио, да сам чупао траву око себе... И та ми је љубав остала, дуго и трајно...
Кад је одржано прво фудбалско светско првенство, 1930. године, ја сам имао осам година. Тада су наши постигли неочекиван успех, освојили су треће место на свету... Голман наше репрезентације Милован Јакшић био је књижар и издао је једну књигу, једну сликовницу о том првенству, у којој је било много фотографија наших фудбалера, пре свега успешних одбрана самог Милована Јакшића, кога су у то време у Уругвају прозвали „Ел гран Милован“, Велики Милован. Ја сам био болестан, и отац ми је донео ту књижицу, малу, на финој хартији... И та је књижица на мене деловала сензационално... Страшно сам се узбудио. Милован Јакшић постао је за мене нешто као Краљевић Марко или Милош Обилић, и ја сам се преко те књижице везао и за фудбал и за самог Милована Јакшића, тако да сам почео и да пратим фудбал, и да навијам за београдски клуб „Соко“, у коме је бранио Милован Јакшић... Прави фудбалски догађај за мене је био када је тај клуб, који се касније звао „БАСК“, гостовао у Суботици, и када сам могао лично да видим Милована Јакшића, свог идола... Чини ми се да је то једна од првих књига које сам добио од свог оца, и мислим да је она имала велики значај, пре свега кад се ради о мом односу према фудбалу, а вероватно нешто мало и кад се ради о мом односу према књигама...
Почео сам читати књиге чим сам научио слова. Отац је много бринуо о томе... Сећам се, то је био велики догађај, када се појавило прво коло Златне књиге... То је
била прва таква едиција у Србији, десет књига... Мој отац се био претплатио, и ја сам добио свих десет књига... И почео сам читати те књиге... Наравно, и све оно што сам у школи морао читати... И читао сам туђе песме. Сећам се да сам са великим нестрпљењем чекао четвртак кад је у „Политици“ излазила дечја страна... Мора се схватити, то је било пре педесет година, када није било свега овога што данас има, па је и та страна у „Политици“ била за нас догађај... Тамо је писао Брана Цветковић и чика Андра Франичевић, и ја сам много волео њихове песме, поготово Бранине... И тако, читајући те песме, мислим, није неприродно што се и у мени родила жеља да напишем какву-такву песму... И кад сам имао девет година, ја сам написао једну кратку, смешну, глупу песму, која гласи овако:


Мој тата је надзорник, а иначе чиновник,
а ради у дирекцији, и то с чика Ђоком.
Кад га мајка изгрди – намигује оком.


Надзорник – то значи био је надзорник локомотиве, напредовао је, сад више није био машиновођа, него је контролисао како друге машиновође раде свој посао. А чиновник – то значи да је имао неку канцеларију у дирекцији у којој је седео кад није био на терену. А чика Ђока – то је онај чика Ђока који нас је фотографисао... и с којим је он радио заједно... И тако, пошто сам оца волео највише од свих на свету, мада сам га се много плашио, ја сам, ето, прву песму посветио њему... И морам да кажем да он, иако је био занатлија, много је бринуо о томе да ми набави књиге, и о томе шта ја пишем, и тако прве моје песме он је послао... Постојао је неки железничарски часопис „Венац“, „Железнички венац“. И сећам се да је он послао моју прву песму, дечју, која је објављена у дечјем додатку тога
„Железничког венца“... Можда негде 1934. године, кад сам имао 12 година.
Nazad na vrh Ići dole
OliVera

Član
Član

OliVera

Ženski
Poruka : 124

Učlanjen : 14.03.2020


Dušan Radović - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Radović   Dušan Radović - Page 6 Sat610Pon 30 Mar - 19:20

Имао сам велике главобоље
Сећам се да ме много болела глава у првом разреду основне школе. Имао сам страшне главобоље г...)
Учио сам основну школу у Суботици, у православној порти... Школа се звала
„Свети Сава“. Више се не сећам, наравно, тих првих разреда... Био сам одличан ђак... Тада се полагао пријемни испит за гимназију, јер је основна школа трајала само четири године... И тај испит сам успешно положио, па сам ваљда у првом разреду гимназије, то је сада пети разред осмолетке, био одличан, па сам у три следећа разреда био врло добар, па сам у оним осталим разредима гимназије био добар... Брзо сам се уморио од школе.
Школа воли једну врсту деце, а ја баш нисам био такав... Мислим да би требало да постоји нека друкчија школа која би имала разумевања за сваку врсту деце, а не само за једну врсту деце... Али, у неким предметима сам био добар, према некима сам био равнодушан, а то је увек зависило од тога како је ко предавао свој предмет. Код оних амбициозних професора, који су се борили за своје предмете, ја сам био добар ђак, код оних лењих и равнодушних ја сам био лењ и такође равнодушан... •
Брат није успео да заврши школу, сестра није успела да заврши школу, ја сам био понајбољи, понајбоље сам се држао... Успео сам да завршим гимназију. Кад сам завршио први разред гимназије, што значи имао сам једанаест година, онда сам од тетке из Чачка добио књигу на којој је писало „Теткином одличном ђаку“... Е, али, кад сам отишао у Чачак на летовање, онда су ме тетка и стриц извели на бедем у Чачку, где се шетало, и почели проверавати да ли сам ја заслужио да будем одличан... Испитивали су ме, и пошто нисам ништа знао, они су били запрепашћени како ја то могу да будем одличан... И то озбиљно, без хумора. И што су они више газили, они су ми све више импоновали... Ја сам волео да кажем, и сад волим да кажем да сам Радовић, синовац Маргите Радовић... Они су били страшно непријатни, али ја сам имао осећање да су они у праву, у једном праву које ја не могу достићи... Сећам се, кад сам почео да студирам, и већ сам био забрљао са факултетом, сретнем стрица и он пита: „Како је?“ Ја кажем: „Сад ћу, треба да положим четири испита...“ Он каже: „Немој, молим те, ако можеш један, али четири немој никако!“ Или, док сам био у гимназији, па је постојао онај годишњак, у коме су одлични ученици штампани масним словима, а они други обичним... Онда, стриц добави годишњак Четврте мушке, па ми после прича: „Узмем лист хартије, па поклопим одозго страну, па читам рубрику ИСКЉУЧЕНИ ЗА СВА ВРЕМЕНА, видим ту те нема, па ми лакне, онда ИСКЉУЧЕНИ НА ГОДИНУ ДАНА, нема те ни ту, онда ми је већ много лакше. ПОНАВЉАЛИ, нема те ни ту, онда даље и не гледам...“
Тако, такви су били, непријатни, али примамљиви... И до дан-данас ја се нисам рехабилитовао, ничим што сам радио.
...Кад сам имао дванаест–тринаест година добио сам на поклон гитару, па сам заволео да свирам гитару... У то време почео сам да учим да свирам и виолину... То нисам волео, али сам морао то да радим, јер ми је једна од тетака из Чачка плаћала, да би ме мало културно уздигла... То је била велика гњаважа, али то сам радио... Једно време сам се мучио, а после сам занемарио учење, па сам свирао оно што се у то доба свирало и што су волели други да слушају...
...У Суботици смо живели на периферији, у једној згради у облику ћириличног слова П. То је био сличан свет, по стандарду и по свему, мада је ту било и Словенаца и Хрвата. Сви су били железничари... Суботица је била на периферији Југославије, а ми на периферији Суботице... Суботица је на песку, и тамо није било траве, него онако као на некој улцињској плажи... То су била поља најфинијег песка. Ја сам у Суботицу дошао кад сам имао шест, а отишао кад сам имао шеснаест година. Тамо сам провео врло значајних десет година.
Био сам добро дете својих родитеља, и не сећам се да сам нешто згрешио, као мој брат који је бежао у Ниш, и тако даље, три пута. Онда, он је кажњен, па је један разред учио у Чачку. Тако, кад сам дошао са шеснаест година у Београд, ја сам више личио на неку девојчицу, него на дечака. Онда су ме зезали по Београду, ови мандови београдски, сјајни типови, али кад дођеш овако, као да си дошао из богословије... Али, мене је извадило то, рецимо, што сам умео да играм одбојку, а они нису умели... И то што сам свирао на гитари и виолини, а они о томе нису имали појма... У том крају, где сам живео, то су били прави београдски момци, овако, једна генерација жестока, шармантна... Нико од њих углавном ништа није постигао у животу, али су били сјајни типови...
...Моја сестра Десанка је имала ту несрећу, велику, и своју и породичну, да се на једном соколском слету, 1936. године, удави на слаповима Крке, код Шибеника, и тако ми је остао само брат Миодраг, који је био старији од мене осам година и са којим ја нисам имао много везе... У то доба кад неко има дванаест година а неко двадесет разлика је огромна... Међутим, ми смо се 1938. године преселили у Београд, после смрти моје сестре, и онда се догодило нешто неочекивано... Добили смо још једног брата, моја мајка је родила још једног брата, Бранимира. Мислим, то рођење брата, пошто је наша мајка већ имала прилично година, и пре тога се десила та несрећа са сестром, и тако, нико то није очекивао, ја и брат смо доживели као велику породичну трагедију и срамоту. Мој брат је демонстративно напустио кућу, пошто је он већ имао 26 година. А ја нисам имао куда, морао сам остати ту. Онда, тај мој први сусрет са тим изгужваним и упишаним дететом, кад су дошли из болнице, то је ужасно... Али, то је трајало два–три дана, он је после два–три дана постао мој брат, тако да смо после тога провели много лепих година заједно... И био ми је велика разонода...
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Dušan Radović - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Dušan Radović   Dušan Radović - Page 6 Sat610

Nazad na vrh Ići dole
 
Dušan Radović
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 6 od 6Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-