Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebook


Delite | 
 

 Epska narodna pesma

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći
AutorPoruka
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Uto 21 Nov - 10:20

Knez Ivan Knežević
Vojsku kupi Kulin kapetane
Krajišnike Turke nevjernike,
Koji dragog Boga ne poznaju,
Ne imaju ni vjere ni duše;
Vojsku vodi na bogatu Mačvu,
Kudgođ pređe, svuda Srblju preti:
„Ako Bog da te s’ odovud vratim,
„Hoću, more, Srblje razrediti,
„Vi Kulina hoćete poznati.”
Rišćanske ga majke proklinjahu:
„Tamo iš’o, Kulin kapetane,
„Tamo iš’o, amo ne došao!”
Kulin pređe svu Bosnu ponosnu,
Semberiju zemlju pa do Drine,
Drinu pređe, ukraj Mačve stade,
Pored Drine ulogori vojsku,
Pa Srbiju zove na predaju;
Od Srbije niko doć’ mu ne će,
Već Kulina u dubinu mame;
Više Kulin putovat’ ne smije:
Ivan kneže Semberiji glava,
On Kulinu često odlažaše,
Pod čadore prinos donošaše,
Ne bi l’ njemu Srblji mirni bili;
I teško se kneže dodvorio,
Za svašta se umolit’ mogaše,
Mudar b’ješe Kulin kapetane,
Viđe Kulin, da je kneže mudar,
Pa se Kulin s knezom pobratio:
„Pobratime, oborkneže Ivo!
,,Ev’ ti jesi Semberiji glava,
„A ja jesam nad krajinom Turskom;
„Od sad, kneže, da se pobratimo.”
To rekoše, pa se pobratiše:
Ide Ivo dvoru Popovima,
Pa kmetove Semberske doziva:
„Ne bojte se ropstva od Kulina.“
Ode Ivan po svojoj nahiji,
Turskoj vojsci tain da sastavlja:
A Kulin je Ivu prevario,
Jedno jutro kurva poranio,
Po Vaskrsu pred svetoga Đurđa,
S vojskom ode uz tu vodu Drinu;
Kade dođe Jadru vodi ladnoj,
U Dobriću selu osvanuo,
Dobrićane Srblje dozivaše:
„Od’te, more, konje privatajte,
„Pravu raju nigda robit’ ne ću,
„A s hajduci kako načinimo.“
Svi u skupu Dobrićani došli,
Onda Kulin viknu na vojnike,
Turci britke sablje povadiše,
Dobrićanske kmete isjekoše:
Sedamdeset i četiri glave,
Što Srbinjske isjekoše Turci;
Pa Iliju kneza uvatiše,
I Vilipa popa Dobrićkoga,
Bijele im povezaše ruke;
A sav Dobrić selo porobiše,
Porobiše, vatrom popališe,
Zarobiše trista robinjica,
Plijen gone, a robinje vode:
Savezana i popa i kneza
Kad ordiji Turci doćeraše,
Obadva ih na kolje nabiše
I ružnom ih smrti pomoriše,
Pod čador’ma roblje pod’jeliše:
Eto kneže iz nahije ide,
Tain vuče u Tursku ordiju
Su svojijeh dvanajest kmetova:
Kad se kneže Turcima prikuči,
Ispod ruke glednu po ordiji,
Al’ se Turska vojska išarala,
Đe je čador, tu je i robinja:
Viđe kneže, da je došlo roblje,
Koliko je srca milostiva,
Triput pada, pa on obumira,
Gledajući jada ev’ od roblja,
Niz obraze grozne suze lije:
„Nuto, braćo, jada od Srbije!
„Neđe Turci jesu prevarili,
„Te rišćansku slavu pogazili.“
A kad Ivan među Turke uđe,
Utr suze, pa se silom smije,
Turski Turcim’ Boga nazivaše:
„Dobro ti ste, Turci, uranili!
„I dobar ste lovak ulovili.” —
„Jesmo, kneže, ne može se ljepše.”
Kade dođe Kulinovu kneže,
Kulinovu svilenu čadoru,
Pred Kulinom prekloni se kneže,
Pa mu pođe ruci i papuči,
Pa mu Turski Boga nazivaše;
A Kulin mu Boga privataše:
Pa se Kulin s mjesta pomicaše,
Do sebe mu mjesto načinjaše,
Pa mu pruža kavu sa šećerom;
Al’ se Ivan za nevolju smije,
I Kulinu ‘vako govoraše:
„Ta Kuline, dragi pobratime!
„Ni ću siđet’, ni ću kave piti,
„Kad si mene tako prevario,
„I bez mene lovak ulovio;
„Hoćeš mene učiniti ise?
„Ja bez tebe što sam ulovio,
„Sve ću, pobro, tebe pokloniti.”
Al’ besjedi Kulin kapetane:
„Pobratime, oborkneže Ivo!
„Biće tebe ise k’o i mene;
,,Na poklon ti trideset robinja.“
Kad to čuo Knežević Ivane,
Pred Kulinom u zemlju poljubi:
„Vala tebe, Kulin kapetane:
„A na roblju i na daru tvome.”
Kad viđeše robinje ostale,
Ta da Ivan može pomoć’ roblju,
Sve iz jednog grla procvilješe,
I do Boga teško protužiše,
Pa kroz Turke juriš učiniše,
Ivanu se za skut uvatiše:
„O Ivane i otac i majko!
„Izbavljaj nas, kakogodi znadeš,
„Ne pusti nas ti u Turske ruke.“
Koja brati, a koja očimi:
Ivan pođe, a roblje mu ne da:
Ivan srcu odoljet’ ne može,
Suze roni, a robinje tješi:
„Ne bojte se, drage sestre moje,
„Ja ću molit’ Srblje oko sebe,
„Ne bi li vas kako izbavili.“
Ode Ivan govorit’ Kulinu:
„O Kuline, dragi pobratime!
„Što ću ti se nešto zamoliti,
„Hoćeš li me, pobro, poslušati?
„Prodaj mene svekoliko roblje,
„Išti pusto nebrojeno blago.”
Al’ besjedi Kulin kapetane:
„A moj pobro, oborkneže Ivo!
„Ti ne možeš kupit’ toga roblja:
„Ja ću iskat’, što ti dat’ ne možeš;
„Ti ćeš s roblja izgubiti glavu.”
Al’ besjedi Knežević Ivane:
„A moj pobro, Kulin kapetane!
„Išti blago sve žeženo zlato,
„Išti blaga, koliko ti drago,
„Ti ne žali ni mene ni roblja.”
Uze Kulin cijeniti roblje:
„Daćeš, Ivo, pet tovara blaga.”
Ivan pred njim u zemljicu ljubi:
„Pobratime, Kulin kapetane!
„Evo tebe tri tovara blaga,
„Daćeš mene svekoliko roblje.”
To rekoše, pa se pogodiše,
Uze Kulin besjedit’ Ivanu:
„Hoćeš, pobro, sad voditi roblje?
„Kad ćeš mene donijeti blago?”
Veli njemu Knežević Ivane:
„Hoću, pobro, sad voditi roblje,
„Blago ću ti donijet’ poslije.”
Besjedi mu Kulin kapetane:
„Imaš, pobro, tvrde jamce za se?“
Al’ besjedi Knežević Ivane:
„Ja uvijek po tri jamca držim:
„Jednog jamca Boga velikoga,
„Drugog jamca moju tvrdu vjeru,
„Trećeg jamca: prevarit’ te ne ću:
„Ako li mi tima ne vjeruješ,
„Ja imadem i druga četiri,
„Sva četiri gospode Turčina:
„Derviš-agu iz grada Zvornika,
„Mul’ Ameta više Bijeljine,
„I Turskoga mlada književnika
„Iz džamije mlada mujezina,
„Četvrtoga agu Omer-agu.“
Sva četiri tu se dogodiše,
Za Ivana tako s’ ujamčiše,
Sedmog dana da donese blago:
Onda Ivan pokupio lađe,
Pa on stade prevoziti roblje,
Turcima se ne da prevoziti;
Kade Ivan sve preveze roblje,
Uzja Ivan doru pomamnoga,
Pa on ode svom bijelu dvoru,
A za njime trista robinjica:
Kada roblje svom dvoru dovede,
Ispred dvora posadio roblje,
Tri tovara ljeba izlomio,
I sve jeste roblju razgodio,
Pa iznese vina i rakije,
Narani ih ljebom bijelijem,
A napoji vinom i rakijom:
Kad je Ivan roblje napojio,
Onda Ivan konja posjednuo,
Pa povede sve trista robinja,
Odvede ih šeru Bijeljini:
Kad dovede Bijeljini roblje,
Na konake roblje naredio,
Pa im daje ručak i večeru;
Sluge Ivan posla na sve strane
Po svoj svojoj zemlji Semberiji,
A na selo svako poručuje:
„Od svakoga dvora bijeloga
„Neka ovđe dođe starješina;
„Koja žena jeste udovica
„U svojemu dvoru starješina,
„Nek i ona Bijeljini dođe;
„I koja je žena nerotkinja,
„Nek’ i ona dođe Bijeljini.”
Kad to čula zemlja Semberija,
Sva Ivanu po riječi dođe;
Kad se svijet slež’ u Bijeljinu,
Onda Ivan po narodu pođe,
Niz obraze grozne suze lije,
A ovake riječi govori:
„Ko ne ima od srca poroda,
,,Ev’ sad može srce otvoriti,
„Kupit’ sina ili milu ćercu,
„Svoju dušu vrći u čistotu,
„Nerođeno j’ bolje neg’ rođeno;
„A ko ima od srca poroda,
„Taj nek kupi danas još jednoga,
„Jednog sina ili milu ćercu
„Zarad’ Boga i zaradi duše;
„Koji bratac mile seje nema,
„Sad je može za blago kupiti,
„Svojoj duši mjesto uvatiti:
„Otkupljujte, moja braćo draga!
„Izbavljajte te Srbinjske duše
„A od Turske od nečiste ruke.“
Kad to čuše Semberi Srbinji,
Odmah staše kupovati roblje,
A Ivan im stade prodavati:
Ne će Ivan da cijeni roblja,
Ne bi l’ prije sastavio blago:
Proda Ivan trista robinjica,
I sastavi dva tovara blaga,
A trećega sastavit’ ne može:
Treći tovar uzajmio blaga
Od Omera i od mul’ Ameta:
A kad Ivan sastavio blago,
Nosi blago Kulin-kapetanu:
Kad je Kulin opazio blago,
To Kulinu vrlo milo bilo,
Pa Ivanu knezu govorio:
„Vala tebe, Ivo oborkneže!
„Takog kneza do Stambola nema.“
Opet Ivan Srblje sakupio
Pred Brodačku pred bijelu crkvu,
Pa je Ivan Srbljem govorio:
„Čujete li, Srblji braćo draga!
„Ono roblje, što ste kupovali,
„Nemojte ga gladi pomoriti,
„Već sve ono roblje raspustite,
„Neka ide, kud je kome drago;
„To je, braćo, mala zadužbina,
„Otkupiti roblje od Turaka,
„Pa držati, da kod nas robuje,
„Već nek ide, kud je kome drago.”
Kad to čuli Srblji svikolici,
Onda oni raspustiše roblje,
Ode roblje, kud je kome drago:
Blago Ivi i Ivinoj duši!
I to Ivi niko ne pripozna,
Ni Ivanu kogodi zafali,
A kamo li da Ivanu plati:
Ivan ne će ni od koga plate:
Ivanu ću Ristos Gospod platit’,
Kada Ivan bude na istini.

Epska narodna pesma
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Uto 21 Nov - 10:21

Boj na Čokešini

Polećela dva vrana gavrana
savrh Cera, iznad Čokešine,
krvavijeh krila do kolena,
salećeše u bogatu Mačvu,
te padoše nasred Prnjavora,
na bijele Krsmanove dvore,
baš Krsmana kneza Vujičića.
Tu izlazi ljuba Krsmanova,
izlazila, pa je govorila:
„Ja dva vrana, dva po bogu brata,
jeste l’ skoro sa Cera planine?
Jeste l’ vid’li crkvu Čokešinu
i u crkvi slavna igumana,
igumana Adži-Konstantina?
Jeste l’ vid’li Ćurč’ju arambašu,
koji čuva straže od Turaka
s njegovije trista i tri druga
da ne bude roblja iz Pocerja?
Jeste l’ vid’li moga gospodara,
a Krsmana kneza Vujičića?
Jeste l’ vid’li Valjevca Jakova,
je li doš’o i doveo vojsku?
je l’ koliko vojske u Jakova?
Otišo je Krsman pred Jakova
da dočeka vojsku Jakovljevu,
pod Jakova konja da privati.
Đe je Krsman, voda g’ odnijela,
što s’ ne nađe kod svojega dvora?
Turska ću se nazvati robinja
za života njemu i za zdravlja;
mene Turci jesu dodijali
svako veče dvoru dolazeći,
svako veče i svako mi jutro,
ne mogu im vatre nadavati,
ja kako ću ljeba nam’jesiti,
kako li ću vode nanijeti?
Svi pitaju kud je Krsman o’šo,
a ja jadna kazati ne smijem.
Juče su se puške ispucale,
svu je Mačvu tama popanula;
nije tama oda zla vremena,
ni godina što roditi neće,
već je tama od pra’ puščanoga.“
Al’ besjede dvije tice vrane:
„O gospođo, Krsmanova ljubo,
rado bismo dobre kazat glase,
ne možemo, već kakono jeste.
Mi smo jutros sa Cera planine,
a juče smo vazdan počivali
na bijeloj crkvi Čokešini.
Viđeli smo Adži-Konstatina,
Konstatina, slavna igumana,
đe Srbinje junak pričešćuje
bez kanona i bez ispov’jedi,
jer Srbinje na boj opremaše,
zaklinje ih krstom i zakonom
da brat brata u boju ne izda;
i vid’li smo Ćurč’ju arambašu
s njegovije trista i tri druga,
koji čuva straže od Turaka
da ne bude roblja od Pocerja;
i vid’li smo Valjevca Jakova.
U Jakova nije mlogo vojske,
nema više od trista Srbova
i četiri snjime arambaše:
do dva brata, dva Nedića mlada,
Dimitrije i s njim Gligorije;
treće bješe Damnjanović Panto-
sva četiri jesu jednolika,
jednog rasta, a jednog pogleda,
jedne ćudi, a jedne pomisli;
na njima je ruho jednoliko,
čista svila do zemlje spušćena,
a kadifa u kraćem skrojena;
sve oružje u zlato oblito,
u rukama puške jednolike,
jednog arča od dvanaest drama;
na glavi im kape kadiflije,
zlatne kite biju po pojasu-
jadnoj majci, svi ti su jednaci!
Kada dođe Valjevac Jakove,
kada dođe i dovede vojsku,
pod Jakovom Krsman konja primi,
dobra konja krilata đogata.
Kada dođe Valjevac Jakove,
kada dođe i dovede vojsku,
te se Jakov sasta sa Ćurčijom,
u obraz se oni poljubiše,
al’ za zdravlje pitat se ne ćeše,
veće odma kavgu zametnuše.
‘Vako reče Ćurč’ja arambaša:
„Ta Jakove, srpski komandante,
oćeš, bolan, više dovest vojske?
Ako l’ nećeš više dovest vojske,
ja se prvi s Turci biti neću,
jer ja nism drvo vrbovina,
kad pos’jeku da s’ omladit mogu,
pa da budem vrba k’o i bila,
već Ćurčija, gorski arambaša,
kad pos’jeku, omladit se neću.
Ja sam junak dušu ogr’ješio
i uz časne poste omrsio,
u Lješnici tri noći noćio
i tri dana po njojzi odoio;
dok sam tursku uvodio vojsku,
s Turcima sam mrsno večerao,
večerao i mrsno ručao,
s Turcima sam išo u džamiju,
turski klanjam, srpski boga molim.
U Turaka mlogo ima vojske:
sadam hiljad’ i trista Turaka
i pred vojskom do dva serašćera:
Derviš-aga iz grada Zvornika,
Nožin-aga od sela Maoče;
pa sam čuo šta govore Turci:
Turci vele da Pocerje robe,
da zapale crkvu Čokešinu,
da pogube Adži-Konstantina.“
Al’ besjedi Valjevac Jakove:
„Ti Ćurčija, jedan pržibabo,
ni stari ti črtovali nisu
već čuvali krave po Srijemu.
Lasno ti je, more, babe pržit
u ponoći kad niko ne vidi,
al’ je mučno mejdan dijeliti
u po podne sv’jetu na vidiku.
Neću, more, više kupit društva,
s ovo brata dočekaću Turke.“
Istom oni u reči biše,
krenuše se Turci iz Lješnice;
bubnji biju a svirale svire,
sva se zemlja ispod Cera trese,
pravo Turci idu čokešini.
Kad to viđe Ćurč’ja arambaša,
on dokopa pušku po sredini,
obazre se reče tri riječi:
„Moja braćo, do trista drugova,
ko će sa mnom, neka ide za mnom,
ja se prvi s Turci biti neću.“
Što bijaše ognja plemenita
sa Ćurčijom ode u planinu.
Knez Mijajlo Ružičić pošao
iz lijepa sela Metkovića,
i on vidi tri hiljade vojske;
kad Mijajlo opazo Ćurčiju,
đe Ćurčija struže uz planinu,
prepade se Ružičić Mijajlo,
namah svoju raspustio vojsku:
„Moja braćo i moja družino,
kad Ćurčija bježi uz planinu,
nema danas boja sa Turcima;
vi bježite svaki svomu dvoru
da se svaki kod svog dvora nađe.“
Tu Mijajlo raspostio vojsku.
Čiča Jakov ostade pred crkvom
su svojijeh tri stotine druga,
su četiri svoje arambaše;
a iguman Adži-Konstantine
nije treba da s’ u boju desi-
Konstantin se iguman ukloni;
a čiča se Jakov prepadnuo,
posjednuo krilata đogata,
golu sablju drži u rukama,
pa družini ‘vako govotaše:
„Braćo moja, tri stotine druga,
da crkvenu zatvorim avliju,
da busije sebe pogradimo,
pa da ovđe dočekamo Turke.“
Al’ besjede dva brata Nedoića:
„Čiča Jašo, što si poluđeo?
Mi nijesmo jedne ženske glave
pod zatvorom ženskim da pomremo,
pa da crkvu krvi obojimo,
da kostima crkvu potrusimo,
već hajduci, ubojni junaci,
što zamrću po krajini kavgu
izmeđ’ cara i izmeđ’ kraljeva;
da idemo da sretnemo Turke,
da se dalek’ s njima pobijemo,
đe je svemu sv’jetu na vidiku!“
To rekoše, pa se poslušaše
svi šarene puške potprašiše,
pa Nedići naprijed pođoše,
a za njima Damnjan Kutišanac,
za Damnjanom Damnjanović Panto,
a za Pantom družina ostala.
Čiča jakov na đogatu jaše,
golu sablju u rukama nosi,
ide viđet pobit kako će se.
Nadaleko susretoše Turke,
povisoko od bijele crkve,
viš’ Vranjevca, duboka potoka,
na visoku brdu goletnome,
đe Lješnici jeste na pogledu.
Slišaj, gospo, ko zavrže kavgu:
dva Nedića busije ne trže,
već padoše oba na koljena,
a obadva puške oboriše,
obje pukle, ostaće im puste.
Bogo mili, čuda golemoga,
đe dva brata, dva Nedića mlada,
pogodiše u turskoj ordiji
do dva brata, dva Turčina mlada,
oba brata izvr Vukovija,
oba brata, oba barjaktara,
oba pe’še, nogom ne makoše,
barjaci im pusti ostadoše.
Zemlji pade Damnjan Kutišanac,
zemlji pade, pušci oganj dade;
i on ubi u turskoj ordiji
iz Zvornika Asan-barjaktara,
Asan pade, barjak mu ostade.
Zemlji pade Damnjanović
zemlji pade, pušci oganj dade;
Pantelija ubi u ordiji
iz Brčkoga Gliban-barjaktara,
i on pade, ni nogom ne mače.
Namah puče od trista Srbova,
naah puče trista dževerdana,
mrtvih pade za trista Turaka;
od Turaka sedam hiljad’ puče,
magla pade od neba do zemlje,
nit’ se vidi neba ni oblaka
od onoga praha puščanoga.
Bože moli, srca slobodnoga
u dva brata, dva Nedića mlada,
đe s Turcima zavrgoše kavgu,
trista Srba sa sedam hiljada:
dva Srbina udriš’ na pedeset,
četvorica na stotinu Turak’,
osmorica na dvesta Turaka.
Boj činiše puno i za mlogo,
ja u danu puno sedam sata;
sve razbiše Turke na buljuke.
Staše Turci natrag uzmicati,
ranjenike Janji pronositi;
ev’ Turcima indat pridolazi,
Nedićima niko niotkuda.
Đe je sreća, tu je i nesreća:
kad se sedam navršilo sata,
ev’ nedići rana dopadoše-
prebiše im turci obojici
iz pušaka noge do koljena,
oba sjela jedan do drugoga,
oni viču,reko b’ vino piju,
oko sebe srbadiju rabre,
puške pune, na turke bacaju.
Đe je sreća, tu je i nesreća:
u nedića nestade džebane,
a ne mogu na noge utati
da potraže po društvu višeka,
već izglasa staše dozivati:
„O družino, braćo Srbadijo,
nije li se u kog dogodilo
ja višeka da nama dokuči,
prazne su nam puške u rukama,
još vidimo prema sebe Turke;
u koga se višek’ dogodilo,
za višek mu evo po žut dukat’.“
Dosta zlata al’ džebane nema !
stade vikat jedan do drugoga,
ni u jednog nije se desilo.
A to Turski špijuni začuše,
otrčaše Turcima kazaše
da j’ u Srba nestalo džebane.
Kad to čuše do dva serašćera,
Nožin-aga i s njim Derviš-aga,
od pojasa sablje povadiše,
iz daleka turke povratiše,
i na silu turke naćeraše:
„Jala, kardaš, juriš na dušmana!
U dušmana nestalo džebane.“
Kal li, bolan, Turci jalaknuše,
na Srbinje juriš učiniše!
Tu se Srblji pokoriti neće,
već se brane i praznim puškama;
izlomiše puške nasedmoro
ev’ tukući oko sebe turke.
A kad tanke puške izlomiše,
svaki Srbin vata po Turčina;
kako koji dokopa Turčina,
svaki pade po turčinu svome,
svaki srbin mori po Turčina,
a Srbina po dvadest Turaka.
Pogiboše dva Nedića mlada,
i pogibe Damnjan Kutišanac,
i pogibe Damnjanović Panto,
pogubi ga derviš od Zvornika:
Derviš-aga Pantu dolećeo,
udari ga sabljom iznenada,
ujednom mu otsiječe glavu,
Pantelija osta na nogama,
glava pade u travu pred telo,
mrtva glava sa zemlje govori:
„Ti si, Dedo, j..u ti nenu,
jer me tako iz prevare tučeš?“
Svi se Turci onda začudiše
ta što reče mrtva srpska glava.
Tu pogibe za trista Srbinja,
a Turaka Janji donesoše
pet stotina, onđe ukopaše;
vergijaša ni nosili nisu.
I danaske stoji košturnica
od srbalja i još od turaka
viš’ Vranjevca, duboka potoka,
na visoku brdu goletnome.
ta znaće se njino razbojište
dok je Cera i Vidojevice
i na nebu sunca i mjeseca,
đe Nedići jesu poginuli
u subotu na Svetog Lazara
pred Ristovo pred Cvjetonosije.
Čiča jakov na đogi uteče
stranputice putem prijekim;
a Ćurčiji ‘vako govoraše:
„Ej Ćurčija, da te bog ubije,
jer me danas izdade Turcima?
Ako bog da i sreća od boga,
ti se nećeš nanositi glave,
nanositi za tu prijevaru.“
I što reče Jakov ne poreče.

Epske narodne pesme
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Pon 27 Nov - 11:06

SMRT MAJKE JUGOVIĆA


Mili Bože, čuda velikoga!
Kad se sleže na Kosovo vojska,
U toj vojsci devet Jugovića,
I deseti stari Jug Bogdane;
Boga moli Jugovića majka,;
Da joj Bog da oči sokolove
I bijela krila labudova,
Da odleti na Kosovo ravno,
I da vidi devet Jugovića
I desetog star-Juga Bogdana.;
Što molila Boga domolila:
Bog joj dao oči sokolove
I bijela krila labudova,
ona leti nad Kosovo ravno,
Mrtvi nađe devet Jugovića,;
I desetog star-Juga Bogdana,
I više nji devet bojni koplja,
Na kopljima devet sokolova,
Oko koplja devet dobri konja,;
A pored nji devet ljuti lava.
Tad' zavrišta devet dobri konja,
I zalaja devet ljuti lava,
A zaklikta devet sokolova;
I tu majka tvrda srca bila,;
Da od srdca suze ne pustila,
Već uzima devet dobri konja,
I uzima devet ljudi lava,
I uzima devet sokolova,
Pak se vrati dvoru bijelome.;
Daleko je snae ugledale,
Malo bliže pred nju išetale,
Zakukalo devet udovica,
Zaplakalo devet sirotica,
Zavrištalo devet dobri konja,;
Zalajalo devet ljuti lava,
zakliktalo devet sokolova;
I tu majka tvrda srca bila,
Da od srca suze ne pustila.
Kad je bilo noći u po noći,;
Al' zavrišta Damjanov zelenko;
Pita majka Damjanove ljube:
"Snao moja, ljubo Damjanova!
"Što nam vrišti Damjanov zelenko?
"Al' je gladan šenice bjelice,;
"Ali žedan vode sa Zvečana?"
Progovara ljuba Damjanova:
"Svekrvice, majko Damjanov!
"Nit' je gladan šenice bjelice,
"Niti žedan vode sa Zvečana,;
"Već je njega Damjan naučio
"Da po noći sitnu zob zobati,
"Od po noći na drum putovati;
"Pak on žali svoga gospodara
"Što ga nije na sebi donijo.";
I tu majka tvrda srdca bila,
Da od srdca suze ne pustila,
Kad u jutru danak osvanuo,
Ali lete dva vrana gavrana,
Krvava im krila do ramena,;
Na kljunove b'jela pjena trgla;
Oni nose ruku od junaka
I na ruci burma pozlaćena
Bacaju je u krioce majci;
Uze ruku Jugovića majka,;
Okretala, prevrtala s njome,
Pa dozivlje ljubu Damjanovu:
"Snao moja, ljubo Damjanova!
"Bi l' poznala, čija j' ovo ruka?
"Provara ljuba Damjanova:
"Svekrvice, majko Damjanova!
"Ovo j' ruka našeg Damjana,
"Jera burmu ja poznajem, majko,
"Burma sa mnom na vjenčanju bila."
Uze majka ruku Damjanovu,;
Okretala, prevrtala s njome,
Pak je ruci tiho besjedila:
"Moja ruko, zelena jabuko!
"Gdje si rasla, gdje l' si ustrgnuta!
"A rasla si na kriocu mome,;
"Ustrgnuta na Kosovu ravnom!"
Nadula se Jugovića majka,
Nadula se, pa se i raspade
Za svojije devet Jugovića
I desetim star-Jugom Bogdanom.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Pon 27 Nov - 11:06

HASANAGINICA


Šta se b'jeli u gori zelenoj?
Al' je snijeg, al' su labudovi?
Da je snijeg, već bi okopnio,
Labudovi već bi poletjeli;
Nit' je snijeg, nit' su labudovi,;
Nego šator age Hasan-age,
On boluje od ljutijeh rana,
Oblazi ga mati i sestrica,
A ljubovca od stida ne mogla.
Kad li mu je ranam' bolje bilo,;
On poruči vjernoj ljubi svojoj:
"Ne čekaj me u dvoru b'jelomu,
"Ni u dvoru, ni u rodu momu."
Kad kaduna r'ječi razumjela,
Još je jadna u toj misli stala;
Jeka stade konja oko dvora;
Tad' pobježe Hasanaginica,
Da vrat lomi kule niz pendžere;
Za njom trče dv'je ćere djevojke:
"Vrati nam se, mila majko naša!;
"Nije ovo babo Hasan-aga,
"Već daidža Pintorović beže."
I vrati se Hasanaginica,
Ter se vješa bratu oko vrata:
"Da moj brate, velike sramote!;
"Gdje me šalje od petoro djece!
Beže muči, ništa ne govori,
Već se maša u džepe svione,
I vadi joj knjigu oprošćenja,
Da izumlje potpuno vjenčanje,;
Da gre s njime majci u natrage.
Kad kaduna knjigu proučila,
Dva je sina u čelo ljubila,
A dv'je ćerke u rumena lica,
A s malahnim u bešici sinkom;
Od'jelit' se nikako ne mogla,
Već je bratac za ruke uzeo
I jedva je s' sinkom rastavio,
Ter je meće k sebi na konjica,
S njome grede dvoru bijelomu.
U rodu je malo vr'jeme stala,;
Malo vr'jeme, ni nedjelju dana,
Dobra kada i od roda dobra,
Dobru kadu prose sa svih strana,
A najviše Imoski kadija.;
Kaduna se bratu svome moli:
"Aj tako te ne želila, braco!
"Nemoj mene davat' ni za koga,
"Da ne puca jadno srce moje
"Gledajući sirotice svoje.";
Ali beže ništa ne hajaše,
Već nju daje Imoskom kadiji.
Još kaduna bratu se moljaše,
Da napiše listak b'jele knjige,
Da je šalje Imoskom kadiji:;
"Djevojka te l'jepo pozdravljaše
"A u knjizi l'jepo te moljaše:
"Kad pokupiš gospodu svatove,
"I kad pođeš njenom b'jelu dvoru,
"Dug pokrivač nosi na djevojku,;
"Kada bude agi mimo dvora,
"Da ne vidi sirotice svoje.
Kad kadiji b'jela knjiga dođe,
Gospodu je svate pokupio,
Svate kupi, grede po djevojku.;
Dobri svati došli do djevojke,
I zdravo se povratili s njome;
A kad bili agi mimo dvora,
Dv'je je ćerke s pendžera gledahu,;
"Svrati nam se, mila majko naša!
"Da mi tebe užinati damo."
Kad to čula Hasanaginica,
Starješini svata govorila:;
"Bogom brate, svata starješina!
"Ustavi mi konja uza dvora,
"Da darujem sirotice moje."
Ustaviše konje uza dvora.
Svoju djecu l'jepo darovala:;
Svakom sinu nože pozlaćene,
Svakoj ćeri čohu do poljane;
A malomu u bešici sinku,
Njemu šalje uboške haljine.
A to gleda junak Hasan-aga,;
Pak dozivlje do dva sina svoja:
"Hod'te amo, sirotice moje!
"Kad se ne će smilovati na vas
"Majka vaša srca kamenoga."
Kad to čula Hasanaginica,;
B'jelim licem u zemlju ud'rila
Uput se je s dušom rastavila,
Od žalosti gledajuć' sirote.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Pon 27 Nov - 11:06

КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА

Славу слави српски кнез Лазаре
У Крушевцу мјесту скровитоме.
Сву господу за софру сједао,
Сву господу и господичиће:
С десне стране старог Југ-Богдана,
И до њега девет Југовића;
А с лијеве Вука Бранковића,
И осталу сву господу редомЧ
У заставу војводу Милоша,
И до њега дв'је српске војводе:
Једно ми је Косанчић Иване,
А друго је Топлица Милане.

Цар узима златан пехар вина,
Па говори свој господи српској:
"Коме ћ' ову чашу наздравити?
Ако ћу је напит' по старјешству,
Напићу је Вуку Бранковићу;
Ако ћу је напит' по милости,
Напићу је мојим девет шура,
Девет шура, девет Југовића;
Ако ћу је напит' по љепоти,
Напићу је Косанчић-Ивану;
Ако ћу је напит' по висини,
Напићу је Топлици Милану;
Ако ћу је напит' по јунаштву,
Напићу је војводи Милошу.
- Та ником је другом напит' нећу,
Већ у здравље Милош-Обилића!
Здрав, Милошу, вјеро и невјеро!
Прва вјеро, потоња невјеро!
Сјутра ћеш ме издат' на Косову,
И одбјећи турском цар-Мурату!
Здрав ми буди, и здравицу попој,
Вино попиј а на част ти пехар!"

Скочи Милош на ноге лагане,
Пак се клања до земљице црне:
"Хвала тебе, славни кнез-Лазаре,
Хвала тебе на твојој здравици,
На здравици и на дару твоме:
Ал' не хвала на таквој бесједи!
Јер, тако ме вјера не убила!
Ја невјера никад био нисам,
Нит' сам био нити ћу кад бити,
Него сјутра мислим у Косову
За хришћанску вјеру погинути;
Невјера ти сједи уз кољено,
Испод скута пије хладно вино!

"- А проклети Вуче Бранковићу!
Сјутра јесте лијеп Видов данак,
Виђећемо у пољу Косову
Ко је вјера, ко ли је невјера!
А тако ми Бога великога,
Ја ћу отић' сјутра у Косово
И заклаћу турског цар-Мурата,
И стаћу му ногом под гр'оце;
Ако ли ми Бог и срећа даде,
Те се здраво у Крушевац вратим,
Ухватићу Вука Бранковића,
Везаћу га уз то бојно копље,
Као жена куђељ' уз преслицу,
Носићу га у поље Косово!"
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Pon 27 Nov - 11:07

Zidanje Skadra

Grad gradila tri brata rođena,
Do tri brata
tri Mrljavčevića:
Jedno bješe Vukašine kralje,
Drugo bješe Uglješa
vojvoda,
Treće bješe Mrljavčević Gojko;;
Grad gradili Skadar na
Bojani,
Grad gradili tri godine dana,
Tri godine sa trista
majstora,
Ne mogaše temelj podignuti,
A kamo li sagraditi grada:;
Što
majstori za dan ga sagrade,
To sve vila za noć obaljuje.
Kad
nastala godina četvrta,
Tada viče sa planine vila:
"Ne muči se,
Vukašine kralje,;
"Ne muči se i ne harči blaga;
"Ne mo'š, kralje,
temelj podignuti,
"A kamo li sagraditi grada,
"Dok ne nađeš dva
slična imena,
"Dok ne nađeš Stoju i Stojana,;
"A oboje brata i
sestricu
"Da zaziđeš kuli i temelje,
"Tako će se temelj održati,
"I
tako ćeš sagraditi grada."
Kad to začu Vukašine kralje,;
On
doziva slugu Desimira:
"Desimire, moje čedo drago!
"Do sada si mi
bio vjerna sluga,
"A od sada moje čedo drago,
"Vataj, sine konje u
intove,;
"I ponesi šest tovara blaga,
"Idi, sine, preko b'jela
sv'jeta,
"Te ti traži dva slična imena,
"Traži, sine, Stoju i
Stojana,
"A oboje brata i sestricu;;
"Ja li otmi, ja l' za blago
kupi,
"Dovedi ih Skadru na Bojanu,
"Da ziđemo kuli u temelje,
"Ne
bi l' nam se temelj održao,
"I ne bi li sagradili grada.";
Kad o
začu sluga Desimire,
On uvati konje u intove,
I ponese šest tovara
blaga,
Ode sluga preko b'jela sv'jeta,
Ode tražit' dva slična
imena;;
Traži sluga Stoju i Stojana,
Traži sluga tri godine dana,
Al'
ne nađe dva slična imena,
Al' ne nađe Stoje i Stojana,
Pa se vrnu
Skadru na Bojanu,;
Dade kralju konje i intove,
I dade mu šest
tovara blaga:
"Eto, kralje, konji i intovi,
"I eto ti šest tovara
blaga,
"Ja ne nađoh dva slična imena,;
"Ja ne nađoh Stoje i
Stojana."
Kad to začu Vukašine kralju,
On podviknu Rada neimara,
Rade
viknu tri stotin' majstora,
Gradi kralje Skadar na Bojani,;
Kralje
gradi, vila obaljuje,
Ne da vila temelj podignuti,
A kamo li
sagraditi grada;
Pa dozivlje iz planine vila:
"More, ču li?
Vukašine kralju!;
"Ne muči se i ne harči blaga,
"Ne mo'š, kralje,
temelj podignuti,
"A kamo li sagraditi grada;
"No eto ste tri
brata rođena,
"U svakoga ima vjerna ljuba,;
"Čija sjutra na bojanu
dođe
"I donese majstorima ručak,
"Ziđite je kuli u temelje,
"Tako
će se temelj održati,
"Tako ćete sagraditi grada.";
Kad to začu
Vukašine kralju,
On doziva dva brata rođena:
"Čujete li, moja
braćo draga!
"Eto vila sa planine viče,
"Nije vajde, što harčimo
blago,;
"Ne da vila temelj podignuti,
"A kamo li sagraditi grada;
"Još
govori sa planine vila:
"Ev' mi jesmo tri brata rođena,
"U
svakoga ima vjerna ljuba,;
"Čija sjutra na Bojanu dođe
"I donese
majstorima ručak,
"Da j' u temelj kuli uzidamo,
"Tako će se temelj
održati,
"Tako ćemo sagraditi grada.;
"No jel', braćo, Božja
vjera tvrda,
"Da ni jedan ljubi ne dokaže,
"Već na sreću da im
ostavimo,
"Koja sjutra na Bojanu dođe?"
I tu Božju vjeru
zadadoše,;
Da nijedan ljubi ne dokaže.
U tom ih je noćca
zastanula,
Otidoše u bijele dvore,
Večeraše gospodsku večeru,
Ode
svaki s ljubom u ložnicu.;
Al' da vidiš čuda velikoga!
Kralj
Vukašin vjeru pogazio,
Te on prvi svojoj ljubi kaza:
"Da se čuvaš,
moja vjerna ljubo!
"Nemoj sjutra na Bojanu doći;
"Ni donijet'
ručak majstorima,
"Jer ćeš svoju izgubiti glavu,
"Zidaće te kuli u
temelje."
I Uglješa vjeru pogazio,
I on kaza svojoj vjernoj
ljubi:;
"Ne prevar' se, vjerna moja ljubo!
"Nemoj sjutra na Bojanu
doći
"Ni donijet' majstorima ručak,
"Jera hoćeš mlada poginuti,
"Zidaće
te kuli u temelja.";
Mladi Gojko vjeru ne pogazi,
I on svojoj
ljubi ne dokaza.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Poraniše tri
Mrljavčevića,
Otidoše na grad na Bojanu.
Zeman dođe da se nosi
ručak,
A redak je gospođi kraljici,
Ona ode svojoj jetrvici,
Jetrvici,
ljubi Uglješinoj:
"Ču li mene, moja jetrvice!;
"Nešto me je
zaboljela glava,
"Tebe zdravlje! preboljet' ne mogu;
"No ponesi
majstorima ručak."
Govorila ljuba Uglješina:
"O jetrvo, gospođo
kraljice!;
"Nešto mene zaboljela ruka,
"Tebe zdravlje! preboljet
ne mogu,
"Već ti zbori mlađoj jetrvici."
Ona ode mlađoj jetrvici:
"Jetrvice,
mlada Gojkovice!;
"Nešto me je zaboljela glava,
"Tebe zdravlje!
preboljet' ne mogu;
"No ponesi majstorima ručak."
Al' govori
Gojkovcia mlada:
"Ču li, nano, gospođo kraljice!;
"Ja sam rada
tebe poslušati,
"No mi ludo čedo nekupato,
"A bijelo platno
neisprato."
Veli njojzi gospođa kraljica:
"Idi," kaže, "moja
jetrvice,;
"Te odnesi majstorima ručak,
"Ja ću tvoje izaprati
platno,
"A jetrva čedo okupati."
Nema šta će Gojkovica mlada,
Već
ponese majstorima ručak,;
Kad je bila na vodu Bojanu,
Ugleda je
Mrljavčević Gojko,
Junaku se srce ražalilo,.
Žao mu je ljube
vijernice,
Žao mu je čeda u kol'jevci,;
Ðe ostade od mjeseca dana,
Pa
od lica suze prosipaše;
Ugleda ga tanana nevjesta,
Krotko hodi,
dok do njega priđe,
Krotko hodi, tiho besjeđaše;;
"Što je tebe,
dobri gospodaru!
"Te ti roniš suze od obraza?"
Al' govori
Mrljavčević Gojko:
"Zlo je, moja vjerenice ljubo!
"Imao sam od
zlata jabuku,;
"Pa mi danas pade u Bojanu,
"Te je žalim, pregoret'
ne mogu."
Ne sjeća se tanana nevjesta,
No besjedi svome
gospodaru:
"Moli Boga ti za tvoje zdravlje,;
"A salićeš i bolju
jabuku."
Tad' junaku grđe žao bilo,
Pa na stranu odvratio glavu,
Ne
šće više ni gledati ljubu;
A dođoše dva Mrljavčevića,;
Dva đevera
Gojkovice mlade,
Uzeše je za bijele ruke,
Povedoše u grad da
ugrade,
Podviknuše Rada neimara,
Rade viknu do trista majstora;;
Al'
se smije tanana nevjesta,
Ona misli, da je šale radi.
Turiše je u
grad ugrađivat',
Oboriše do trista majstora,
Oboriše drvlje i
kamenje,;
Uzidaše dori do koljena,
Još se smije tanana nevjesta,
Još
se nada, da je šale radi.
Oboriše do trista majstora,
Oboriše
drvlje i kamenje,;
Uzidaše dori do pojasa,
Tad' oteža drvlje i
kamenje,
Onda viđe, šta je jadnu nađe,
Ljuto pisnu, kao ljuta
guja,
Pa zamoli dva mila đevera:;
"Ne dajte me, ako Boga znate!
"Uzidati
mladu i zelenu."
To se moli, al' joj ne pomaže;
Jer đeveri u nju i
ne glede.
Tad se prođe srama i zazora,;
Pake moli svoga
gospodara:
"Ne daj mene, dobri gospodaru!
"Da me mladu u grad
uzidaju,
"No ti prati mojoj staroj majci,
"Moja majka ima dosta
blaga,;
"Nek ti kupi roba il' robinju,
"Te zidajte kuli u
temelja."
To se moli, no joj ne pomaže.
A kad viđe tanana
nevjesta,
Da joj više molba ne pomaže,
Tad' se moli Radu neimaru:
"Bogom
brate, Rade neimare!
"Ostavi mi prozor na dojkama,
"Isturi mi
moje b'jele dojke,
"Kade dođe moj nejaki Jovo,;
"Kada dođe, da
podoji dojke."
To je Rade na bratstvo primio,
Ostavi joj prozor na
dojkama,
Pa joj dojke u polje isturi,
Kada dođe nejaki Jovane,;
Kada
dođe, da podoji dojke.
Opet kužna Rada dozivala:
"Bogom brate,
Rade neimare!
"Ostavi mi prozor na očima,
"Da ja gledam ka bijelu
dvoru,;
"Kad će mene Jova donositi
"I ka dvoru opet odnositi."
I
to Rade za bratstvo primio,
Ostavi joj prozor na očima,
Te da
gleda ka bijelu dvoru,;
Kada će joj Jova donositi
I ka dvoru opet
odnositi.
I tako je u grad ugradiše,
Pa donose čedo u kol'jevci,
Te
ga doji za neđelju dana,;
Po neđelji izgubila glasa;
Al' đetetu
onđe ide rana,
Dojiše ga za godinu dana.
Kako tade, tako i ostade,
Da
i danas onđe ide rana;
Zarad' čuda, i zarad' lijeka,
Koja žena ne
ima mlijeka.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Pon 27 Nov - 11:07

Časni krsti

Vino pije care Kostadine
u Lijepu mestu
Carigradu
U svojemu dvoru gospodskome,
Šnjime piju Božji apostoli:
Sveti
Petar i apostol Pavle;
Al' besedi care Kostadine:
"O vrhovni
Božji apostoli!
"Gde su sade naši časni krsti?
"U koga su cara
čestitoga?"
A besede Božji apostoli:
"O veliki care Kostadine!
"Naši
s' krsti u zemlji Jevrejskoj,
"U prokleta cara Jevrejina;
"Diži,
care, svu vojsku rišćansku,
"Idi s vojskom na zemlju Jevrejsku,
"Te
poaraj svu zemlju Jevrejsku.
"Poaraj je i ognjem popali,
"I uvati
cara Jevrejina,
"Te ga muči mukam' svakojakim;
"Al' je tvrda vera
u Čivuta,
"Na muka će care umrijeti,
"Časni krsta ne će
prokazati;
"Makni, care, žestoke čauše
"Do bogata dvora carevoga,
"Od
carice čedo ugrabite
"Ti naloži do dva ognja živa,
"Metni čedo
međ' dva ognja živa,
"Neka pišti, kako zmija ljuta,
"A svaka je
majka milostiva
"I na svoje čedo žalostiva
"Carica će krste
prokazati."
Kad je care razabrao reči,
Knjige piše na četiri
strane,
Te pokupi svu vojsku rišćansku,
Ode s vojskom na zemlju
Jevrejsku,
Svu Jevrejsku zemlju poarao,
Poarao, ognjem popalio,
Uvatio
cara Jevrejskoga,
Mučio ga mukam svakojakim:
Prebio mu i noge i
ruke,
Povadio i oči i zube,
Na teški ga muka umorio,
Al' je
tvrda vera u Čivuta,
Gdi na muka care poginuo,
Časni krsta ne te
da prokaže!
Car namače žestoke čuše
Do bogata dvora carevoga,
Od
carice čedo ugrabiše,
Naložiše do dva ognja živa,
Metnuš' čedo
međ' dva ognja živa,
Pisnu čedo, kako zmija ljuta,
A pristupa
prokleta Jevrejka,
A pristupa, a suze proliva,
Ljubi cara u skut i
u ruku,
Čarnu zemlju, gdi papučom stoji:
"O veliki care
Kostadine!
"O čestiti care Kostadine!
"Od ognja mi čedo odmaknite,
"Ja
ću vaše krste prokazati."
Pa zausti prokleta Jevrejka,
Zaustila
krste da prokaže,
Pa i opet ne te prokazati!
Planu care, kako
vatra živa:
"Bliže k ognju čedo primaknite!"
Bliže k ognju čedo
primakoše,
Pisnu čedo, kako zmija ljuta,
Suze roni prokleta
Jevrejka,
Vrlo moli cara Kostadina:
"O veliki care Kostadine!
"O
za Boga, care Kostadine!
"Od ognja mi čedo odmaknite,
"Ja ću vaše
krste prokazati."
Od ognja joj čedo odmakoše,
A govori prokleta
Jevrejka:
"Vidiš care Ođubar planinu?
"Diži vojsku, idi pod
planinu,
"Te raskopaj Ođubar planinu,
"Naći ćete kamen stanoviti,
"Vi
razbijte kamen stanoviti,
"Prosuće se mlogi krsti zlatni,
"Što
Jevreji krste sakovali
"Na priliku kako vaši krsti,
"Da se vaši
krsti ne poznadu."
Diže vojsku care Kostadine,
Te otide gore pod
planinu,
Raskopaše Ođubar planinu,
I nađoše kamen stanoviti,
I
razbiše kamen stanoviti,
Prosuše se mlogi krsti zlatni,
Što
Jevreji krste sakovali
Na priliku kako naši krsti,
Da se naši
krsti ne poznadu;
Odnose i caru Kostadinu,
Uzima i care Kostadine,
Pa
i care o kamen udara,
Prebiju se n dvoje na troje;
Kad doneše
naše krste časne,
Car zamanu da ud'ri o kamen,
Pred njime se kamen
rasprskao.
Kad to vide care Kostadine,
Onda care na noge ustade,
Te
se časnom krstu poklonio
I časnoga krsta celivao,
I celiva sva
vojska rišćanska.
Kad je care krste izbavio,
Dižu vojsku, ode
dvoru svome.
Dok je bio care Kostadine,
Časni krsti na zemlji
sijali,
Sjali krasnom narodu rišćanskom,
Kad preminu care
Kostadine
I čestita carica Jelena,
Onda časni krsti vaskrsoše,
Vaskrsoše
gore na nebesa,
Te sijaju na onome svetu,
Kako sunce na ovome
svetu
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Pon 27 Nov - 11:08

СТАРИ ВУЈАДИН
Ђевојка је своје очи клела:
"Чарне очи, да би не
гледале!
Све гледасте, данас не виђесте
Ђе прођоше Турци
Лијевњани,
Проведоше из горе хајдуке:
Вујадина са обадва сина;
На
њима је чудно одијело:
На ономе старом Вујадину,
На њем' бињиш од
сувога злата,
У чем паше на диван излазе;
На Милићу Вујадиновићу,
Још
је на њем' љепше одијело;
На Вулићу, брату Милићеву,
На глави му
чекркли челенка,
Баш челенка од дванаест пера,
Свако перо по литру
злата."

Кад су били бијелу Лијевну,
Угледаше проклето
Лијевно,
Ђе у њему бијели се кула;
Тад говори стари Вујадине:

синови, моји соколови,
Видите ли проклијето Лијевно,
Ђе у њему
бијели се кула?
Онђе ће нас бити и мучити:
Пребијати и ноге и
руке,
И вадити наше очи чарне.
О синови, моји соколови,
Не
будите срца удовичка,
Но будите срца јуначкога,
Не одајте друга ни
једнога,
Не одајте ви јатаке наше
Код којих смо зиме зимовали,
Зимовали,
благо остављали;
Не одајте крчмарице младе,
Код којих смо рујно
вино пили,
Рујно вино пили у потаји."

Кад дођоше у Лијевно
равно,
Метнуше их Турци у тавницу,
Тавноваше три бијела дана,
Док
су Турци вијећ' вијећали
Како ће их бити и мучити;
Кад прођоше
три бијела дана,
Изведоше старог Вујадина,
Пребише му и ноге и
руке;
Кад стадоше очи вадит' чарне,
Говоре му Турци Лијевњани:
"Казуј,
кујо, стари Вујадине,
Казуј, кујо, дружину осталу,
И јатаке куд
сте доходили,
Доходили, зиме зимовали,
Зимовали, благо остављали;
Казуј,
кујо, крчмарице младе
Код којих сте рујно вино пили,
Пили рујно
вино у потаји.

Ал' говори стари Вујадине:
"Не лудујте, Турци
Лијевњани!
Кад не казах та те хитре ноге,
Које-но су коњма
утјецале,
И не казах за јуначке руке,
Које-но су копља преламале
И
на голе сабље ударале,
- Ја не казах за лажљиве очи,
Које су ме
на зло наводиле,
Гледајући с највише планине,
Гледајући доље на
друмове,
Куд пролазе Турци и трговци."
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Pon 27 Nov - 11:08

Смрт војводе Пријезде



Честе књиге иду за књигама,

Од
кога ли, коме ли долазе?

Од Мемеда од цара Турскога,

А
долазе до Сталаћа града,

До Пријезде војводе Сталаћка:


Пријезда, војводо Сталаћка!

"Пошљи мени до три добра твоја:

"Прво
добро сабљу навалију,

"Која сече дрвље и камење,

"Дрво,
камен и студено гвожђе;

"Друго добро ждрала коња твога,

"Који
коњиц може прелетити

"Засобице и по два бедена,

"Треће
добро твоју љубу верну."

Гледи књигу војвода Пријезда,

Ону
гледи, другу ситну пише:

"Цар:Мемеде, Турски господару!

"Купи
војске, колико ти драго,

"Под Сталаћа, кад је теби драго,

"Удри
Сталаћ, како ти је драго,

"Ја ти добра не дам пи једнога;

"Ја
сам сабљу за себе ковао,

"А ждрала сам за себе ранио,


љубу сам за себе довео;

"Па ти не дам добра ни једнога."

Диже
војску Турски цар Мемеде,

Диже војску, оде под Сталаћа,

Био
Сталаћ. три године дана,

Нит' му одби дрва ни камена,

Нит'
га како може освојити,

Ни пак како може оставити.

Једно
јутро у очи недеље

Попела се Пријездина љуба

На бедена
малена Сталаћа,

Па с бедена у Мораву гледи,

Ал' Морава
мутна испод града,

Па беседи Пријездина љуба:

"О Пријезда,
драги господару!

"Ја се бојим, драги господару,

"Нас ће
Турци лагумом дигнути."

Ал' беседи војвода Пријезда:

"Мучи
љубо, муком се замукла!

"Гди ће бити лагум под Моравом?

По
гем дошла та недеља прва

И господа отишла у цркву

И Божју
су службу остајали;

Кад господа изишла из цркве,

Тад'
беседи војвода Пријезда:

"О војводе, моја десна крила!

"Крила
моја, с вама ћу летити,

"Да ручамо, да се напијемо,

"Да
на граду врата отворимо,

"Да на Турке јуриш учинимо,

"Па
што нама бог и срећа даде."

Па Пријезда љубу дозиваше:

"Иди,
љубо, у пивнице доње,

"Те донеси вина и ракије."

Узе Јела
два кондира златна,

Па отиде у пивнице доње.

Кад госпођа
пред пивницу дошла,

Ал' пивница пуна јаничара,

Папучама
пију вино ладно

А у здравље Јелице госпође

cpokoj.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Pon 27 Nov - 11:08

МАРКО КРАЉЕВИЋ И ВИЛА


Појездише до два побратима
преко
красна Мироча планине;
Та једно је Краљевићу Марко,
А друго је
војвода Милошу;
Напоредо језде добре коње,
Напоредо носе копља
бојна,
Један другом бело лице љуби,
Од милоште до два побратима;
Паке
Марко на Шарцу задрема,
Пак беседи побратиму своме:
"А мој брате,
војвода Милошу,
Тешко ме је санак обрвао,
Певај, брате, те ме
разговарај!"
Ал' беседи војвода Милошу:
"А мој брате, Краљевићу
Марко,
Ја бих тебе, брате попевао,
Ал' сам синоћ много пио вино
У
планини с вилом Равијојлом,
Пак је мене запретила Вила,
Ако мене
чује да попевам,
Хоће мене она устрелити
И у грло и у срце живо."

Ал'
беседи Краљевићу Марко:
"Певај, брате, ти се не бој виле
Док је
мене Краљевића Марка,
И мојега видовита Шарца,
И мојега шестопера
златна!"

Онда Милош поче да попева,
А красну је песму започео
Од
свих наших бољих и старијих,
Како ј'који држо краљевину
По
честитој по Маћедонији,
Како себе има задужбину;
А Марку је песма
омилила,
Наслони се седлу на облучје.

Марко спава, Милош
попијева.
Зачула га вила Равијојла,
Па Милошу поче да отпева;
Милош
пева, вила му отпева;
Лепше грло у Милоша царско,
Јесте лепше
него је у виле.
Расрди се вила Равијојла,
Пак одскочи у Мироч
планину,
Запе лука и две беле стреле,
Једна удри у грло Милоша,
Друга
удри у срце јуначко.
Рече Милош: "Јао моја мајко!
Јао Марко,
Богом побратиме!
Јао брате, вила ме устрели!
А нисам ли тебе
беседио
Да не певам кроз Мироч планину?"

А Марко се трже иза
санка,
Па одскочи с коња шаренога,
Добро Шарцу колане потеже,
Шарца
коња и грли и љуби:
"Јао Шаро, моје десно крило,
Достигни ми вилу
Равијојлу!
Чистим ћу те сребром потковати,
Чистим сребром и
жеженим златом;
Покрићу те свилом до колена,
Од колена ките до
копита;
Гриву ћу ти измешати златом,
А поткитит' ситнијем бисером;
Ако
ли ми не достигнеш виле,
Оба ћу ти ока извадити,
Све четири ноге
подломити,
Па ћу т' овде тако оставити,
Те се туци од јеле до
јеле,
К'о ја, Марко, без мог побратима."

Дохвати се Шарцу на
рамена,
Пак потрча кроз Мироч планину.
Вила лети по врху планине,
Шарац
језди по среди планине:
Нигде виле чути ни видети.

Кад је
Шарац сагледао вилу,
По с три копља у висину скаче,
По с четити
добре у напредак:
Брзо Шарац достигао вилу.

Кад се вила виде у
невољи,
Прну, јадна, небу под облаке,
Потеже се буздованом Марко
Пустимице,
добро нештедице,
Белу вилу међ' плећи удари,
Обори је на земљицу
чарну,
Пак је стаде бити буздованом,
Преврће је с десне на лијеву,
Пак
је бије шестопером златним:
"Зашто, вило, да те Бог убије!
Зашт'
устрели побратима мога?
Дај ти биље ономе јунаку,
Јер се нећеш
наносити главе."

Ста га вила Богом братимити:
"Богом брате,
Краљевићу Марко,
Вишњим Богом и светим Јованом!
Дај ме пуштај у
планину живу,
Да наберем по Мирочу биља,
Да загасим ране на
јунаку."
Ал' је Марко милостив на Бога,
А жалостив на срцу
јуначком:
Пусти вилу у планину живу;
Биље бере по Мирочу вила,
Биље
бере, често се одзива:
"Сад ћу доћи, Богом побратиме!"

Набра
вила по Мирочу биља,
И загаси ране на јунаку:
Лепше грло у Милоша
царско,
Јесте лепше него што је било,
А здравије срце у јунаку,
Баш
здравије него што је било.
Оде вила у Мироч планину,
Оде Марко с
побратимом својим,
Отидоше поречкој крајини,
И Тимок су воду
пребродили
На Брегову селу великоме,
Па одоше крајини Видинској.

Али
вила међ' вилама каже:
"О чујете, виле другарице!
Не стрељајте по
гори јунака
Док је гласа Краљевића Марка
И његова видовита Шарца
И
његова шестопера златна!
Што сам, јадна, од њег' претрпила,
И
једва сам и жива остала!"
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Pon 27 Nov - 11:09

СЛУГА МИЛУТИН
Долећеше два врана гавраба
Од Косова поља широкога,
И
падоше на бијелу кулу,
баш на кулу славнога Лазара;
Један гракће,
други проговара:
"Да л' је кула славног кнез Лазара?
Ил' у кули
нигђе никог нема?"
То из куле нитко не чујаше.
Већ то чула царица
Милица,
Па излази пред бијелу кулу,
Она пита два врана гаврана:
"Ој
Бога вам, два врана гаврана,
Откуда сте јутрос полећели?
Нијесте
ли од поља Косова?
Виђесте ли двије силне војске?
Јесу ли се
војске удариле?
Чија ли је војска задобила?"

Ал' говоре два
врана гаврана:
"Ој Бога нам, царице Милице!
Ми смо јутрос од
Косова равна,
Виђели смо двије силне војске;
Војске су се јуче
удариле,
Обадва су цара погинула;
Од Турака нешто и остало,
А
од Срба и што је остало,
Све рањено и искрвављено."

Истом они
тако бесјеђаху,
Ал' ето ти слуге Милутина,
Носи десну у лијевој
руку;
На њему је рана седамнаест;
Вас му коњиц у крв огрезнуо.
Вели
њему госпођа Милица:
"Што је, болан, слуго Милутине?
Зар издаде
цара на косову?"
Ал' говори слуга Милутине:
"Скин' ме, госпо, са
коња витеза,
Умиј мене студеном водицом,
И залиј ме црвенијем
вином;
Тешке су ме ране освојиле."
Скиде њега госпођа Милица,
И
уми га студеном водицом,
И зали га црвенијем вином.
Кад се слуга
мало повратио,
Пита њега госпођа Милица:
"Што би, слуго, у пољу
Косову?
Ђе погибе славни кнеже Лазо?
Ђе погибе стари Југ Богдане?
Ђе
погибе девет Југовића?
Ђе погибе Милош војевода?
Ђе погибе Вуче
Бранковићу?
Ђе погибе Бановић Страхиња?

Тада слуга поче
казивати:
"Сви осташе, госпо, у Косову.
Ђе погибе славни кнез
Лазаре,
Ту су многа копља изломљена,
Изломљена и турска и српска,
Али
више српска него турска,
Бранећ', госпо, свога господара,
Господара,
славног кнез-Лазара;
А Југ ти је, госпо, погинуо
У почетку, у
боју првоме;
Погибе ти осам Југовића,
Ђе брат брата издати не
шћеде
Доклегође један тецијаше;
Још остаде Бошко Југовићу,
Крсташ
му се по Косову вија,
Још разгони Турке на Буљуке,
Као соко тице
голубове;
Ђе огрезну крвца до кољена,
Ту погибе Бановић Страхиња;
Милош
ти је, госпо, погинуо
Код Ситнице, код воде Студене,
Ђе-но многи
Турци изгинули:
Милош згуби турског цар-Мурата
И турака дванаест
хиљада;
Бог да прости, ко га је родио!
Он остави спомен роду
српском,
Да се прича и приповиједа
Док је људи и док је Косова!
А
што питаш за проклетог Вука,
Проклет био и ко га родио!
Проклето
му племе и кољено!
Он издаде цара на Косову
И одведе дванаест
хиљада,
Госпо моја љутог оклопника."
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Pon 27 Nov - 11:10

МАРКО ПОЗНАЈЕ ОЧИНУ САБЉУ

Рано рани Туркиња ђевојка,
Прије
зоре и бијела дана,
На Марицу бијелити платно.
До сунца јој бистра
вода била,
Од сунца се вода замутила,
Ударила мутна и крвава,
Па
проноси коње и калпаке,
Испред подне рањене јунаке.
Па нанесе
једнога јунака,
Узела га вода на матицу,
Окреће низ воду Марицу.
Виђе
јунак код воде ђевојку,
Па је поче Богом сестримити:
"Богом
сестро, лијепа ђевојко,
Баци мене једну крпу платна,
Извади ме из
воде Марице,
Честиту ћу тебе оставити!"

Ђевојка се на Бога
примила:
Баци њему један крај од платна,
Извади га води на обалу.
На
јунаку рана седамнаест;
На јунаку чудно одијело:
О бедри му сабља
окована,
На сабљи су три балчака златна,
У балчацим' три камена
драга,
- Ваља сабља три царева града!
Вели јунак Туркињи ђевојци:
"Сестро
моја, Туркиња ђевојко,
Кога имаш код бијела двора?"
Рече њему
туркиња ђевојка:
"Имадем једну остарјелу мајку,
И имадем брата
Мустаф-агу."
Проговара добар рањен јунак:
"Сестро моја, Туркиња
ђевојко,
Иди кажи брату Мустаф-аги
Да ме носи двору бијеломе;
Код
мене су три ћемера блага,
У свакоме по триста дуката:
Ја ћу један
тебе поклонити,
Други твоме брату Мустаф-аги,
А трећи ћу себе
оставити,
Да ја видам моје грдне ране;
Ако Бог да те ране извидам,
Честиту
ћу тебе оставити
И твојега брата Мустаф-агу."

Оде цура двору
бијеломе,
Те казује брату Мустаф-аги:
"О мој брате, ага
Мустаф-ага,
Добила сам рањена јунака
На Марици на води студеној;
Код
њега су три ћемера блага,
У свакоме по триста дуката:
Један хоће
мене поклонити,
А други ће тебе, Мустаф-ага,
А трећи ће себе
оставити,
Да он вида своје грдне ране;
Немој ми се, брате,
преварити,
Да погубиш рањена јунака;
Донеси га двору бијеломе."

Оде
Туре на воду Марицу;
А кад виђе рањена јунака,
Узе гледат' сабљу
оковану:
Ману њоме, одс'јече му главу!
Скиде с њега дивно одијело,
Па
он оде двору бијеломе.
Пред њега је сестра излазила,
А кад виђе
шта је учинио.
Она рече брату Мустаф-аги:
"Зашто, брате, да од
Бога нађеш!
Зашто згуби мога побратима?
На што си се болан
преварио
- А на једну сабљу оковану!
Еда Бог да одсјекла ти
главу!"
То му рече, уз кулу утече.

Мало време затим
постајало,
Дође ферман од цара турскога
Мустаф-аги, да иде на
војску.
Оде Мујо на цареву војску,
Припасао сабљу оковану;
А
кад дође у цареву војску,
Гледа сабљу мало и велико:
Никоме се
извадити не да.
Дођ' у руке Краљевићу Марку,
Сама му се сабља
извадила!
Кад је Марко сабљу загледао,
Ал' на сабљи три слова
хришћанска:
Једно слово Новака ковача,
Друго слово Вукашина краља,
Треће
слово Краљевића Марка.
Пита Марко Туре Мустав-агу:
"Ој, Бога ти,
турско момче младо,
Откуд тебе ова бритка сабља?
Или си је за
благо купио?
Или си је у боју добио?
Или ти је од баба остала?
Или
ти је љуба донијела,
Донијела љуба од мираза?"

Вели њему
Туре Мустаф-ага:
"Ој Бога ми, каурине Марко,
Кад ме питаш, право
ћу ти казат'."
Све му каза каконо је било.
Вели њему Краљевићу
Марко:
"Зашто, Туре, да од Бога нађеш,
Нијеси му ране извидао?
Данас
би ти дао агалуке
Код нашега цара честитога."
Вели њему Туре
Мустаф-ага:
"Бе не лудуј, каурине Марко!
Да ти можеш добит'
агалуке,
Најприје би себе извадио!
Већ дај амо сабљу оковану!"
Ману
сабљом од Прилепа Марко,
Скиде главу Турчин-Мустаф-аги.
Отидоше
цару казивати;
Цар по Марка оправио слуге.
Како који Марку
долазаше,
Марка зове, Марко не говори,
Већ он сједи, пије мрко
вино,
Кад се Марку веће досадило,
Он пригрну ћурак наопако,
А
узима тешку топузину,
Па отиде цару под чадора:
Колико се ражљутио
Марко,
У чизмама сједе на серџаду!
Па погледа цара попријеко,
Крваве
му сузе из очију.
Кад је царе сагледао Марка
И пред њиме тешку
топузину,
Цар с' одмиче, а Марко примиче,
Док доћера цара до
дувара;
Цар се маши у џепове руком,
Те извади стотину дуката,
Па
их даје Краљевићу Марку:
"Иди, Марко, напиј ми се вина!
Што су
тебе тако ражљутили?"
- "Не питај ме, царе поочиме!
Познао сам
сабљу баба мога;
Да сам, Бог д'о, у твојим рукама,
И ти би ме
'вако ражљутио!"
Па он уста, и оде чадору.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Pon 27 Nov - 11:10

ЦАР ЛАЗАР И ЦАРИЦА МИЛИЦА

Цар Лазаре сједе за вечеру,
Покрај њега царица Милица;
Вели њему царица Милица:

"Цар-Лазарем српска круно златна,
Ти полазиш сјутра у Косово,
С собом водиш слуге и војводе,
А код двора никог не остављаш,
Царе Лазо, од мушкијех глава,
Да ти може књигу однијети
У косово и натраг вратити;
Одводиш ми девет миле браће,
Девет браће, девет Југовића:
Остави ми брата бар једнога,
Једног брата сестри од заклетве!"

Њој говори српски кнез Лазаре:
"Госпо моја, царице Милице,
Кога би ти брата највољела
Да т' оставим у бијелу двору?"
- "Остави ми Бошка Југовића."

Тада рече српски кнез Лазаре:
"Госпо моја, царице Милице,
Када сјутра бијел дан осване,
Дан осване и огране сунце,
И врата се отворе на граду,
Ти ишетај граду на капију:
Туд ће проћи војска на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу,
И он носи крсташа барјака;
Кажи њему од мене благосов,
Нек да барјак коме њему драго,
Па нек с тобом код двора остане."

Кад ујутру јутро освануло
И градска се отворише врата,
Тад ишета царица Милица,
Она стаде граду код капије:
Ал' ето ти војске на алаје,
Све коњици под бојним копљима,
Пред њима је Бошко Југовићу
Н алату, вас у чистом злату,
Крсташ га је барјак поклопио,
Побратиме, до коња алата:
На барјаку од злата јабука,
Из јабуке од злата крстови,
Од крстова златне књиге висе,
Те куцају Бошка по плећима;
Примаче се царица Милица,
Па ухвати за узду алата,
Руке склопи брату око врата,
Па му поче тихо говорити:
"О мој брате, Бошко Југовићу,
Цар је тебе мене поклонио
Да не идеш на бој на Косово,
и тебе је благосов казао
Да даш барјак коме тебе драго,
Да останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве."
Ал' говори Бошко Југовићу:
"Иди,сестро, на бијелу кулу;
А ја ти се не бих повратио,
Ни из руке крсташ барјак дао,
Да ми царе поклони Крушевац;
Да ми рече дружина остала:
- "Гле страшивца Бошка Југовића!
Он не смједе поћи у Косово
За крст часни крвцу прољевати
И за своју вјеру умријети!"
Пак проћера коња на капију.
Ал' ето ти старог Југ-Богдана
И за њиме седам Југовића,
Све је седам устављала редом,
Ал' ниједан ни гледати неће.
Мало време затим постајало,
Ал' ето ти Југовић-Војина,
И он води цареве једеке,
Покривене сувијем златом,
Она под њим ухвати кулаша,
И склопи му руке око врата,
Па и њему стаде говорити:
"О мој брате, Југовић-Војине,
Цар је тебе мене поклонио,
И тебе је благосов казао
Да даш једек' коме тебе драго,
Да останеш са мном у Крушевцу,
Да имадем брата од заклетве."

Вели њојзи Југовић Војине:
"Иди, сестро, на бијелу кулу;
Не бих ти се, јунак, повратио,
Ни цареве једеке пустио,
Да бих знао да бих погинуо!
Идем, сејо, у Косово равно
За крст часни крвцу пролијевати
И за вјеру с браћом умријети."
Пак проћера коња на капију.

Кад то виђе царица Милица,
Она паде на камен студени,
Она паде, пак се обезнани.

Ал' ето ти славнога Лазара.
Када виђе госпу Милицу,
Удрише му сузе низ образе;
Он с' обзире с десна на лијево,
Те дозивље слугу Голубана:
"Голубане, моја вјерна слуго,
Ти одјаши од коња лабуда,
Узми госпу на бијеле руке
Пак је носи на танану кулу;
Од мене ти Богом просто било,
Немој ићи на бој на Косово,
Већ остани у бијелу двору!"
Кад то зачу слуга Голубане,
Проли сузе низ бијело лице,
Па одсједе од коња лабуда,
Узе госпу на бијеле руке,
Однесе је на танану кулу;
Ал' свом срцу одољет' не може
Да не иде на бој на Косово,
Већ се врати до коња лабуда,
посједе га, оде у Косово.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Pon 27 Nov - 11:11

Три сужња

Процвиљеше три српске војводе
у сужањству паше
скадарскога,
а да зашто, веће ни кроза што,
за хараче од ломнијех
Брда,
јер се брдска ђеца посилила,
па не даду царевих харача,
а
војводе паша преварио,
на тврду их вјеру домамио,
турио их на дно
у тавницу.
Једно бјеше Вуксан од Роваца,
друго бјеше Лијеш од
Пипера,
треће бјеше Селак Васојевић.
Љуто цвиле, јест им за
невољу,
сужањство је њима додијало.
Још бјеседи ВУксан од Роваца:
"Браћо
моја, љубимна дружино,
ми хоћемо овђе изгинути;
шта је коме данас
најжалије?"
Вели тако Лијеш од Пипера:
"Мене, браћо, јесте
најжалије:
скоро сам се јунак оженио,
остаде ми у двору љубовца
ни
љубљена, нити милована,
ни карана, нити сјетована;
то је мене
сада најжалије".
Вели тако Селак Васојевић:
"Мене, браћо, јесте
најжалије:
осташе ми двори и тимари,
и још пусто небројено благо,
у
планини хиљада оваца;
остаде ми саморана мајка
и сестрица без
братске заклетве,
да кукају како кукавице
у мојему двору
бијеломе".
Ал' бесједи Вуксан од Роваца:
"Ала, браћо, рђава
јунаштва!
И ја имам дворе и тимаре
и у двору остарилу мајку,
вјерну
љубу скоро доведену
и сестрицу милу неудату;
ал' тога сад ништа
не жалим,
већ ја жалим што ћу погинути,
погинути данас без
замјене".
У ријечи коју бесједише,
ал' ето ти од паше џелата
баш
на врата тавници проклетој,
пак дозивље Лијеша војводу:
"Ко је
овђе Лијеш од Пипера
нек изађе пред тавницу клету!
Пипери га на
откуп узеше,
дадоше за њега све пиперске овце
и још млого
небројено благо,
и сувише робињу ђевојку".
Превари се Лијеш од
Пипера
те изиђе пред тавницу клету,
џелат трже сабљу испод скута,
ману
сабљом, ос'јече му главу,
пак Лијеша за тавницу баци.
Пак се опет
натраг повраћаше,
опет џелат са тавница виче
те дозивље Селака
војводу:
"Ко је овђе Селак Васојевић
нек изиђе пред тавницу клету,
дошла
му је остарила мајка,
од паше га узе на откупе,
даде за њга краве
и волове
и бијеле овце и јагањце,
још сувише небројено благо".
Превари
се Селак Васојевић
те изиђе пред тавницу клету,
џелат трже сабљу
испод скута,
ману сабљом, ос'јече му главу,
пак Селака за тавницу
баци.
Пак се опет натраг повраћаше,
опет џелат са тавнице виче
те
дозивље Вуксана војводу:
"Изиђ' амо, Вуксан' од Роваца!
Ровчани
те од паше купише,
за те даше двије боце блага
све у ситно жута
млечанина,
и бијеле овце и јагањце,
још сувише робињу ђевојку".
Али
Вуксан љута гуја бјеше,
те се Турком варат не дад'јаше;
он излази
пред тавницу клету,
пак џелату бјеше говорио:
"Аман, мало, пашини
џелате!
Попусти ми моје б'јеле руке
да ја скинем одијело дивно:
ц
мојих плећа ѕелену доламу,
под доламом токе од три оке,
којено су
у Млетке коване,
оне вр'једе пет стотин' дуката,
под токама од
злата кошуља,
нит' је ткана, нити је предена,
ни у ситно брдо
увођена,
веће ми је вила поклонила,
та немој је крвљу поганити!"
Превари
се Туре на кошуљу,
те Вуксану попустило руке.
Не шће Вуксан
свалчит одијела,
од џелата сабљу уграбио,
њом му русу оцијече
главу,
па побјеже преко Скадра града.
Дочека га тридесет Малисора,
одиста
га уватити ћаху,
ал' се Вуксан ватат не даваше,
но се ману десно и
лијево,
свијем турске осијече главе,
па он тера бјега с главом
без обзира.
А кад дође на мост на Бојану,
дочека га хоџа и кадија,
па
овако њему говораху:
"Не напријед, Вуксане војвода,
јер си своју
изгубио главу!"
Но бесједи Вуксане војвода:
"Чујете л' ме, хоџа и
кадија,
ако тамо куд напријед немам,
ни натраг се немам куд
вратити".
Ману сабљом, ос'јече им главе,
обојицу тури у Бојану,
па
он бјега даље унапредак.
Ђерају га пјешаци и коњици,
коњици га
мало назираху,
а пјешци га ни чут не могаху.
Здрав утече у Ровце
камене,
он утече, весела му мајка,
њему мајка, а мене дружина!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Pon 27 Nov - 11:11

МАРКО КРАЉЕВИЋ И ЉУТИЦА БОГДАНПораниле три српске војводе,
Од Косова уз кршно приморје:
Једне бјеше од Прилепа Марко,
Друго бјеше Реља од Пазара,
Треће бјеше Милош од Поцерја;
Ударише покрај винограда,
Винограда Љутице Богдана.
Игра коња Реља од Пазара,
Нагони га преко винограда,
Па он ломи грозна винограда.Вели њему од Прилепа Марко:
"Прођ' се Реља, грозна винограда!
Да ти знадеш чиј' су виногради,
Далеко би коња обгонио:
Виноград је Љутице Богдана.
Ја сам једном овуда прошао
И ломио грозна винограда;
Припази ме Љутица Богдане
На кобили танкој бедевији;
Ја не смједох чекати Богдана,
Већ побјегох уз кршно приморје;
Поћера ме Љутица Богдане
На његовој танкој бедевији:
Да ми не би Шарац од мејдана,
Доиста ме ухватити шћаше;
Већ ми Шарац стаде одмицати,
А кобила поче остајати.
Кад то виђе Љутица Богдане,
Он потеже тешку топузину,
Пушћа за мном уз кршно приморје,
Дохвати ме по свилену пасу,
Побратиме, сапом од топуза!
Шћера мене за уши Шарину,
Једва му се у село повратих,
И утекох уз кршно приморје.
Имаотад седам годиница
Већ овуда нијесам прошао."Истом они у бесједи беху,
Док се прамен запођеде таме
Винограду уз равно приморје;
Погледаше три српске војводе,
Ал' ето ти Љутице Богдана
И са њиме дванаест војвода!Кад то виђе Краљевићу Марко,
Он бесједи Режи и Милошу:
"Чујете ли, до два побратима,
Ето нама Љутице Богдана,
Све три ћемо изгубити главе,
Већ ходите да ми побјегнемо!"
Ал' говори Милош од Поцерја:
"Побратиме, Краљевићу Марко,
Данас мисле и говоре људи
Да три боља не има јунака
Од нас ове три српске војводе:
Боље нам је сва три погинути,
Нег' срамотно данас побјегнути."
Кад то зачу Краљевићу Марко,
Он им онда другу проговара:
"Чујете ли, до два побратима,
А ви ход'те да их дијелимо:
Ил' волите на сама Богдана,
Ил' његових дванаест војвода?"
Вели њему и Милош и Реља:
"Ми волимо на сама Богдана."
То је Марко једва дочекао.У то доба и Богдан допаде.
Трже Марко тешку топузину,
Пак поћера дванаест војвода;
Док с' окрену неколико пута,
Свих дванаест од коња растави
И бијеле савеза им руке.
Поћера их око винограда.
Ал' ето ти Љутице Богдана,
Ђе он гони Рељу и Милоша;
Обојици савезао руке.Кад то виђе Краљевићу Марко,
Препаде се како никад није,
Пак ста гледат' куд ће побјегнути.
Али њему одмах на ум паде
Ђе су с' један другом завјерили:
Ђе се један у невољи нађе,
Да му други у помоћи буде;
Пак потеже дизгине Шарину,
Самур-калпак на чело намаче,
Те састави самур и обрве,
А потеже сабљу оковану,
На Богдана погледа попреко.Стаде Богдан украј винограда;
Кад сагледа црне очи Марку,
И какав је на очима Марко,
Под Богданом ноге обумреше.
Гледа Марко Љутицу Богдана,
Богдан гледа Краљевића Марка,
А не смије један на другога.
Доцкан рече Љутица Богдане:
"Ходи, Марко, да се помиримо:
Пусти мене дванаест војвода,
Да ти пустим Рељу и Милоша!"
То је Марко једва дочекао,
Пусти њему дванаест војвода,
Богдан пусти Рељу и Милоша.
Скиде Марко мјешину са Шарца,
Пак сједоше пити рујно вино,
Мезете га грозним виноградом.
А када се вина накитише,
Устадоше три војводе српске,
Добријех се коња дохватише.
Рече Марко Љутици Богдану:
"Збогом остај, Љутица Богдане,
Да с' у здрављу опет састанемо,
И црвена вина напијемо!"Вели њему Љутица Богдане:
"Збогом пош'о, Краљевићу Марко,
Већ те моје очи не виђеле!
Како си ме данас препануо,
Никада те пожељети нећу!"
Оде Марко уз кршно приморје,
Оста Богдан украј винограда.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Pon 27 Nov - 11:11

Opet nahod Simeun

Rani care u Janju devojku
Od malena do desnog kolena,
Ne rani je, da je drugom daje,
Već je rani, da je za se uzme;
Care oće, a devojka ne će;
Nju mi prose lale i veziri,
Lale prose, al' je care ne da,
Već on uze pod silu devojku.
Po tom malo vreme postojalo,
Malo vreme, tri godine dana,
Med njima se muško čedo nađe,
Al' ga majka negovati' ne može,
Već mu savi knjige i košulje,
Pa ga zali u olovo teško,
Pa ga baci u to more sinje:
"Nosi, more, sa zemlje nepravdu;
"Ranitelj je kako i roditelj."
Podiže se patrijaru Savo,
Podiže se itar lov loviti;
Lov lovio letnji dan do podne,
I od lova ništa ne ulovi,
Kad se dvoru beše povratio,
Bog mu dade i sreća donese,
Te on nađe sanduk od olova,
Isturila voda pod obalu,
U sanduku čedo muška glava,
Nit' se smeje, nit' ručicu daje,
Ni kršteno, ni zlamenovano;
Uze Savo čedo mušku glavu,
Odnese ga Vilendari crkvi,
Pa krstišečedo mušku glavu,
Lepo su mu ime nadenuli,
Lepo ime: Naod Simeune.
Kad je dete do konja doraslo,
Dobra konja i svetla oružja,
Lepo dete knjigu izučilo;
"Al' besedi patrijaru Savo:
"Čedo moje, Naod-Simeune!
"Ja sam tebe, čedo, odranio,
"Ranio sam, al' rodio nisam,
"Naš'o sam te moru pod obalom;
"Uzmi, sine, knjige i košulje,
"Pak ti idi od grada do grada,
"Te ti traži roditelja svoga."
Uze Sima knjige i košulje,
Pa on ode od grada do grda,
A kad dođe baš u Janja grada,
U Janju se care prestavio,
Prestavio, i saranili ga,
Osta sama carica gospođa,
Osta sama u bijelu dvoru,
Nju mi prose lale i veziri,
Lale prose, a carica ne će,
Već besedi carica gospođa:
"Odber'te se šezdeset delija,
"Na lepotu da nema lepšega,
"Na visinu da nema višega;
"Ja ću stati na bela bedema,
"Baciću se zlaćenom jabukom,
"Ko ugrabi zlaćenu jabuku,
"Onoga ću verna ljuba biti."
Odbraša se šezdeset delija,
Na lepotu da lepšega nema,
Na visinu da višega nema,
I stadoše gradu pod bedema,
A carica gradu na bedema,
Pa se baci zlaćenom jabukom;
Tu se desi Naod-Simeune,
Te ugrabi zlaćenu jabuku,
Pa se venča s caricom gospođom.
Po tom malo vreme postojalo,
Malo vreme tri nedelje dana,
Podiže se Naod-Simeune,
Podiže se itara lov loviti,
Osta sama carica gospođa,
Osta sama u bijelu dvoru;
Kad carica postelju pretresla,
Ona nađe knjigu i košulje:
"Mili Bože! na svemu ti vala"
"DA vrlo sam Bogu sagrešila!"
Kad je bilo sunce na zaodu,
Ide Sima iz lova itroga,
Pred njeg' šesta gospođa carica,
Roni suze niz gospodsko lice:
"Čedo moje, Naod-Simeune!
"Da vrlo si Bogu sagrešio!
"Jer si svoju obljubio majku
"U neznanju, moje čedo drago!"
Kad to začu Naod-Simeune,
Proli suze niz gospodsko lice,
Pravo od Vilendari crkvi,
Pade Savi preko svilna krila,
Stade grozne suze prolivati:
"A moj babo, patrijaru Savo!
"Da ti kažem do dve do tri reči:
"Ja sam Bogu vrlo sagrešio,
"Jer sam svoju obljubio majku
"U neznanju, roditelju Savo!
"Možeš li mi za to duovati?"
Al' besedi patrijaru Savo:
"Čedo moje, Naod-Simeune!
"Ne mogu ti za to duovati;
"Nije šala svoja stara majka!
"Ovako ti mogu duovati:
"Da sazidam kulu od kamena,
"Da te bacim u kamenu kulu,
"Pak da ključe u more zabacim;
"Kada ključi iz mora izađu,
"Onda ćeš se greha oprostiti."
Pa sazida patrijaru Savo,
On sazida kulu od kamena,
Baci Simu u kamenu kulu,
A ključeve u to more sinje.
Prođe vreme trideset godina,
Digoše se po moru alasi,
I po moru ribu povataše,
Uvatiše ribu zlatopernu,
Pokloniše patrijaru Savi,
Kad je Sava ribu rasporio,
U ribi je ključeve našao,
Za to Sava i zaboravio.
Počem vide, po tom i poznade:
"Jaoj meni do Boga višnjega!
"Ja sam Simu i zaboravio,
"Ovo s' ključi od mojega Sime."
Pa otvori na tavnici vrata,
Al' se onde Sima prestavio,
Prestavio, i posvetio se;
Glas dadoše na četiri strane,
Skupiše se mlogi sveštenici,
Te čatiše tri dni i tri noći,
I držaše velika denija
I čatiše velike molitve:
Mole sveca, kud će svetac poći;
Oće svetac Vilendari crkvi;
Onde nam je svetac počivao
A u krasnoj Vilendari crkvi.
Blago onom bratu rišćaninu!
Koj' celiva i prilog pridaje,
Prilog daje, i očima gledi.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Pon 27 Nov - 11:12

Бој на Мишару

Полећела два врана гаврана
са Мишара поља широкога
а од Шапца града бијелога,
крвавијех кљуна до очију
и крвавих ногу до кољена.
Прелећеше сву богату Мачву.
валовиту Дрину пребродише
и честиту Босну прејездише,
те падоше на крајину љуту,
баш у Вакуп проклету паланку,
а на кулу Кулин капетана;
како паше, оба загракташе.
Ту излази када Кулинова,
излазила, те је говорила:
"Ја два врана, два по богу брата.
јесте л' скоро од доње крајине,
од Мишара поља широкога
а од Шапца града бијелога?
Јесте л' вид'ли многу турску војску
око Шапца града бијелога,
и у војсци турске поглавице?
Јесте л' вид'ли мога господара.
господара Кулин капетана,
кој' је глава над сто хиљад' војске
и који се цару затекао
да ћ' Србију земљу умирити
и од раје покупит хараче;
да ће Црног Ђорђа ухватити
и жива га цару опремити;
и да ћ' исјећ српске поглавице
кој' су кавгу најпре заметнули?
Је ли Ђорђа цару оправио,
је л' Јакова на колац набио,
је ли Луку жива огулио,
је л' Цинцара на ватри испеко,
је л' Чупића сабљом посјекао,
је л' Милоша с коњма истргао:
је л' Србију земљу умирио?
Иде ли ми Кулин капетане,
води л' војску од Босне поносне,
иде ли ми, хоће л" скоро доћи?
Не гони ли мачванскијех крава,
не води ли српскијех робиња,
које би ме вјерно послужиле?
Каж' те мени кад ће Кулин доћи,
кад ће доћи, да се њему надам?"
Ал' бесједе двије птице вране:
"Ој госпођо, Кулинова љубо,
ради бисмо добре казат гласе,
не можемо, већ каконо јесте.
Ми смо скоро од доње крајине
а од Шапца града бијелога
са Мишара поља широкога,
виђели смо многу турску војску
око Шапца града бијелога
и у војсци турске поглавице,
и вид'ли смо твога господара,
господара Кулин капетана,
и вид'ли смо Црнога Ђорђија
у Мишару пољу широкоме;
у Ђорђија петн'ест хиљад' Срба,
а у твога Кулин капетана,
у њег' бјеше сто хиљад' Турака.
Ту смо били, очима гледали
кад се двије ударише војске
у Мишару пољу широкоме,
једно српска, а друго је турска;
пред турском је Кулин капетане,
а пред српском Петровићу Ђорђе.
Српска војска турску надвладала;
погибе ти Кулин капетане,
погуби га Петровићу Ђорђе,
с њим погибе тридест хиљад' Турак
изгибоше турске поглавице,
но избору бољи од бољега,
од честите Босне камените.
Пити иде Кулин капетане,
нити иде нити ће ти доћи,
нит' се надај нити га погледај!
Храни сина, пак пошљи на војску:
Србија се умирит не може!"
Кад то зачу Кулинова када,
она цикну како љута гуја,
па кадуна 'вако говорила:
"Јао, врани, да зла тога гласа!
Још ми каж'те, два по богу брата:
кад сте били, очима гледали,
знадете ли још ког по имену
поглавара кој' је погинуо
од честите Босне камените?"
Говоре јој двије птице вране:
"Знамо сваког, госпо Кулинова,
сваког знамо, и казат хоћемо
поглавара сваког по имену
и ко их је, кадо, погубио.
Погибе ти Мехмед капетане
од Зворника града бијелога.
погуби га Милош од Поцерја;
пак погибе паша Синан-паша
из Горажда са Херцеговине;
погуби га Лазаревић Луко;
погибе ти Мула Сарајлија,
погуби га Чупић код Дреновца:
погибе ти Хасан Беширевић
у Китогу, лугу зеленоме,
погуби га попе Смиљанићу;
погибе ти дервентски капетан,
погуби га Ваљевац Јакове,
на Добрави одс'јече му главу.
Нешто Турак' на Саву удари,
на добријем коњма препловише.
утекоше у земљу њемачку;
ками мајци да утећи могу!
Зачуо их витез Цинцар Јанко
и зачуо Лазаре Мутапе,
припасаше свијетло оружје.
пријеђоше у земљу њемачку,
пак по трагу поћераше Турке:
стигоше их на првом конаку,
баш на ушћу код воде Босута,
истом Турци на конак одја'ли
у Босуту пред бијелом крчмом,
али Цинцар из краја повика:
"Стани, Туре, нијеси утекло!"
С друге стране Мутап повикао.
Кад то зачу Остроч капетане,
лудо д'јете, одмах се препаде,
Хаџи-Мосто намах обумрије;
ту долеће Цинцар са Мутапом,
Мутап Мосту одсијече главу,
Цинцар Јанко Остроч капетану;
утече им од Градачца Дедо;
а ни он им не би утекао
ал' у Деда много пријатеља,
па га сакри њемачка господа.
Кад згубише Остроч капетана,
ту Србини како мрки вуци
од њих пусто одузеше благо
и добре им коње похваташе,
а њих јадне у Саву бацише
и овако Сави говорише:
"Саво водо, валовита, хладна,
ждери, Саво, наше душманине!"
Посјекоше Остроч капетана
у Њемачкој пред бијелом крчмом.
не стиде се цара ни ћесара." -
Кад то зачу Кулинова када,
љуто цвили, до бога се чује,
јадикује кано кукавица
а преврће како ластавица;
па овако проклињати стаде:
"Бјео Шапцу, не бијелио се,
већ у живој ватри изгорјео,
јер код тебе Турци изгибоше!
Црни Ђорђе, да те бог убије!
Откако си ти закрајинио,
многу си ти мајку уцв'јелио,
а љубовцу у род опремио
и сестрицу у црно завио;
и мене си јадну уцв'јелио,
јер ми згуби мога господара,
господара Кулин капетана!
Попе Луко, рана допануо,
јер погуби пашу Синан-пашу,
који знаде Босну сјетовати?
О Милошу, пушка те убила,
јер погуби Мехмед капетана,
којино је био десно крило
ц'јеле Босне и њене крајине?
О Јакове. да те бог убије,
твоји двори пусти останули,
јер погуби Дервент капетана?
О Чупићу, жалости дочеко,
јер погуби мулу сарајевског,
који знаде и цару судити?
О Китоже, це зеленио се!
Смиљанићу, не веселио се,
јер погуби Беширева Хасу,
кога љепшег у свој Босни нема?
Ос-гаде му злато испрошено!
О Цинцаре, да те бог убије!
Мало јада по Турћији радиш,
ја шта тражиш по земљи Њемачкој?
јер погуби Остроч капетана,
лудо д'јете, јединца у мајке?"
То говори Кулинова када,
то говори, а с душом се бори;
доље паде, горе не устаде,
већ и она црче од жалости.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Uto 18 Sep - 20:53

Три добра јунака
Иди на навигацијуИди на претрагу
(одломак изгубљене песме)

"Који оно добар јунак бјеше,
Што једанпут бритком сабљом мане,
Бритком сабљом и десницом руком,
Пак двадесет отсијече глава?"
- "Оно јесте Бановић Страхиња."
"Који оно добар јунак бјеше,
Што два и два на копље набија,
Преко себе у Ситницу тура?"
- "Оно јесте Срђа Злопоглеђа."
"Који оно добар јунак бјеше
На алату коњу великоме,
Са крстачем у руци барјаком,
Што сагони Турке у буљуке
И нагони на воду Ситницу?"
- Оно јесте Бошко Југовићу!"
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Uto 18 Sep - 20:54

Цар Костантин и ђаче самоуче
Иди на навигацијуИди на претрагу
Славу слави царе Костантине
У прољеће честит данак Ђурђев,
Три је царе совре поставио:
Једна совра од сувога злата,
Друга совра од сребра чистога,
Трећа совра дрва шимширова.
Која совра од сувога злата,
За њом сједи дванаест владика
И четири старе патријаре;
Која совра од сребра чистога,
За њом сједи триста калуђера;
Која совра дрва шимширова,
За њом Сједи триста ђеце ђака,
Међу њима ђаче самоуче.
Ал' пошета царе Костантине,
Он се шета од совре до совре,
Кад дошета соври сува злата,
Ђено сједи дванаест владика
И четири старе патријаре,
Смјерно им се царе поклонио
И овако њима бесједио:
"О за Бога! дванаест владика!
"И четири старе патријаре!
"Не би сте л' ми могли дувовати:
"Ја сам тежак грије учинио:
"Јесам био своје родитеље
"Како бих се грија остајао?"
Вели њему дванаест владика
И четири старе патријаре,
Не говоре Богу по закону,
Већ говоре цару по хатеру:
"Круно наша, царе Костантине!
"Лако ћемо теби дувовати:
"Ти начини круне позлаћене
"Све од сребра и сувога злата
"А искити драгијем камењем,
"Те поклони на дван'ест владика
"И четири старе патријаре,
"Тако ћеш се грија остајати."
Опет шета царе Костантине,
Док дошета соври сребра чиста,
Ђено сједи триста калуђера,
Смјерно им се царе поклонио
И овако њима бесједио:
"Оци свети, триста калуђера!
"Не би л' могли мени дувовати:
"Ја сам грије тежак учинио:
"Јесам био своје родитеље,
"Како бих се груја остајао?"
Вели њему триста калуђера,
Не говоре Богу по закону,
Већ говоре цару по хатеру:
"Круно наша, царе Костантине!
"Лако ћемо теби дувовати;
"Ти нам пиши триста парусија
"Баш на ово триста калуђера,
"Још погради б'јеле манастире,
"Ђе ће живљет' млоги калуђери,
"За те молит' Бога без престанка,
"Тако ћеш се грија остајати."
Опет шета царе Костантине,
Док дошета соври најпосљедњој,
Најпосљедњој, дрва шимширова,
Ђено сједи триста ђеце ђака,
Међу њима ђаче самоуче,
И њима се царе поклонио,
И овако био бесједио;
"Ђецо моја, три стотине ђака!
"Не би сте л' ми могли дувовати:
"Ја сам грије тежак учинио:
"Јесам био своје родитеље,
"Како бих се грија остајао?"
Ђеца муче, ништа не говоре,
Но бесједи самоуче ђаче,
Не говори цару по хатеру,
Већ говори Богу по закону:
"Круно наша, царе Костантине!
"Лако ћемо теби дувовати:
"Ти начини лучеву ћелију,
"Намажи је лојем и катраном,
"Затвори се, царе, у ћелију,
Запали је са четири стране,
"Нека гори с вечер' до свијета,
"Ак' останеш, царе, у ћелији,
"Онда си се грија остајао."
Кад то чуо царе Костантине,
То је њему врло мучно било,
Па он гради лучеву ћелију,
Намаза је лојем и катраном,
У њу баца ђаче самоуче,
Затвори га царе у ћелију,
Запали је са четири стране,
Она гори с вечер' до свијета.
Кад у јутру бијел дан освану,
Рано рани царе Костантине,
Да обиђе ђаче и ћелију;
Кад је царе доље доходио,
Од ћелије ништа до пепела,
Насред њега самоуче ђаче;
У руку му књиге салтијери,
Те се моли Богу по закону.
Кад то виђе царе Костантине,
Он се бјеше врло зачудио,
Како оста ђаче самоуче,
Брже гради лучеву ћелију,
Намаза је лојем и катраном,
Затвори се царе у ћелију,
Запали је са четири стране,
Она гори с вечер' до свијета;
Кад у јутру данак освануо,
Поранило самоуче ђаче,
Да обиђе цара и ћелију;
Кад је ђаче тамо доходило,
Од ћелије ништа до пепела,
Оно тражи цара по пепелу,
Десну му је находило руку,
Рука му се десна посветила.
Што се цару рука посветила,
Њом је млога добра учинио:
Млоге гладне јесте наранио,
А жедне је царе напојио,
Голе, босе јесте преођео,
Надгледао ништа и убога;
За то му се посветила рука.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Uto 18 Sep - 20:54

Царица Милица и змај од Јастрепца
Иди на навигацијуИди на претрагу
Вала Богу, вала јединоме!
Цар Лазаре сједе за вечеру,
Покрај њега царица Милица;
Милица је сјета невесела,
У образу бл'једа и потмула;
А пита је славан цар Лазаре.
"О Милице, о моја царице!
"Што те питам, право да ми кажеш:
"Што си тако сјетна невесела,
"У образу бл'једа и потмула?
"Шта т' је мало у двору нашему?"
Вели њему царица Милица:
"Цар-Лазаре, Српска круно златна!
"Кад ме питаш, право ћу ти казат':
"Свашта доста у двору нашему,
"Него има годиница дана
"Како је се змаје навадио,
"Навадио змаје од Јастрепца,
"Те долази на бијелу кулу,
"Те ме љуби на бијелој кули."
Кад то чуо славан цар Лазаре,
Он говори царици Милици.
"Чу ли мене, царице Милице!
"Када буде вече по вечери,
"Те отидеш на бијелу кулу,
"А дође ти змаје од Јастрепца,
"Упитајде змаја од Јастрепца,
"Боји ли се још кога до Бога,
"И на земљи какога јунака."
Мало време за тим постојало,
Оде царе на танке чардаке,
А царица на високу кулу.
Мало било, за Дуго не било,
Засија се Јастребац планина
А полеће змаје од Јастрепца
Од Змајевца од воде студене,
Те се прими уз Крушево равно
А долеће на бијеле куле,
Те он паде на меке душеке,
Збаци змаје рухо огњевито,
Па с царицом леже на јастуке.
Онда вели царица Милица:
"О Бога ти, змаје од Јастрепца!
"Кад долазиш на бијелу кулу,
"Те ти са мном лежиш у душеку,
"Бојиш ли се још кога до Бога,
"Ја на земљи какога јунака?"
Али вели змаје од Јастрепца:
"Муч' Милице, муком замукнула!
"Томе те је Лазо научио."
Милица се змају кунијаше:
"Није, змаје, живота ми мога!
"Већ те видим да си добар јунак."
А кад чуо змаје од Јастрепца,
Превари се, уједе га гуја,
Па царици оде говорити:
"О Милице, о моја царице!
"Кад ме питаш, да ти право кажем
"Што је земље на четири стране,
"Не бојим се никога до Бога
"Ни на земљи какога јунака,
"До што кажу Сријем земљу равну
"И у њему село Купиново,
"А у селу Змај-Деспота Вука,
"Њега с' бојим на земљи јунака,
"Јер ја Вука одавно познајем:
"Кад смо били ђеца у лудости,
"У Јастрепцу високој планини,
"Те кад би се игре поиграли,
"Свагда би ме надиграо Вуче;
"Њега с' бојим на земљи јунака."
То ти змаје у ријечи бјеше,
А изиђе даница звијезда,
Те се крену змаје од Јастрепца
И одлеће Јастрепцу планини,
А царица цару на чардаке,
Те казује, шта ј' од змаја чула
А кад царе саслуша Милицу,
Он отиде ситну књигу писат',
Те је шаље Сријем-земљи равној
На кољено Змај-Деспоту Вуку:
"Чујеш мене, Змај-Деспоте Вуче!
"Дођи мене ка Крушевцу граду,
"Те погуби змаја од Јастрепца,
"Да ми змаје царицу не љуби,
"А даћу ти три товара блага,
"И даћу ти Сремску бановину
"У државу за живота твога."
Оде књига Сријем-земљи равној,
А кад дође Змај-Деспоту Вуку,
Те је Вуче књигу проучио,
Жао му је змаја погубити,
Па се Вуче врло замислио:
Ал' ће ићи, али ићи не ће;
Све мислио, на једно смислио,
Те с' опреми на танку чардаку,
А сиде се у подруме вранцу,
Виловита вранца посједнуо,
Ноћом оде ка Крушевцу граду,
Па не шћеде Лазаревој кули,
Веће паде у поље Крушево
У пшеницу славнога Лазара.
Туна Вуче вранца припињаше,
А пребијел шатор распињаше.
У том свану и ограну сунце,
Уранио славан цар Лазаре,
Те се шета по тананој кули,
Метну очи низ поље Крушево,
Те угледа шатор у пшеници
И под њиме Змај-Деспота Вука,
Па казује царици Милици:
"О Милице, о моја царице!
"Чудан јунак у пољу нашему
"У пшеници шатор разапео,
"И он сједи, пије рујно вино."
А кад чула царица Милица,
Метну очи пољу у пшеницу,
Те познаде Змај-Деспота Вука,
Па је тихо цару говорила,
"Оно јесте Змај-Деспоте Вуче:
"Онаки је змаје од Јастрепца."
Кад зачуо славан цар Лазаре,
Оправи му господску ужину
И спреми му вина рујевнога,
А зове га себе на вечеру;
Али Вуче на вечеру не ће,
Веће оста у пољу Крушеву,
И цару је 'вако поручио:
"Нека каже царици Милици,
"Нек на кули не затвори врата,
"И нек чека змаја на душеку,
"А нека му за ме не казује,
"А ја знадем, кад ћу ударити
"И како ћу змаја погубити."
Слуга каза цару честитоме,
А цар госпи царици Милици.
Тако било, за дуго не било:
Данак прође, тавна ноћца дође,
Те цар оде на танке чардаке,
А царица на бијелу кулу,
Па на кули не затвори врата,
Него чека змаја од Јастрепца.
Мало било време постајало,
Засија се Јастребац планина
И полеће змаје од Јастрепца,
Право паде на бијелу кулу,
Те царици сједе у душеке,
Ал' повика Змај-Деспоте Вуче:
"Ко се љуби на бијелој кули,
"Нек излази из бијеле куле
"Зар не види, ђе је погинуо?"
Кад то чуо змаје од Јастрепца,
А он рече царици Милици:
"Хеј Милице, да те Бог убије!
"Ти си мене издала Лазару."
То изрече, из куле утече,
Па не бјежи Јастрепцу планини,
Већ побјеже небу под облаке,
А ћера га Змај-Деспоте Вуче,
На високо њега сустигао,
Удари га тешком топузином,
Те му преби у рамену крила,
Змаје паде у зелену траву,
Па запишта, као змија љута:
"'Вако било свакоме јунаку,
"Који свашта љуби својој каже!"
А долеће Змај-Деспоте Вуче,
Те он Змају одсијече главу,
Однесе је цару на чардаке,
Баци му је на свил'ну сеџаду.
А кад Лазо сагледао главу,
Од стра' њега увати грозница,
Па он спреми Змај-Деспоту Вуку,
Спреми њему три товара блага,
И спреми му сићана вермана
А за ону Сремску бановину
У државу Змај-Деспоту Вуку
Докле тече сунца и мјесеца
И његова ђела и кољена;
Па је Лазо говорио Вуку:
"Ето сине, Змај-Деспоте Вуче,
"Ето тебе неколико блага;
"Ако тебе понестане блага,
"А ти дођи поочиму твоме,
"Биће блага колико ти драго."
И по том су време живовали
И свој своме био на невољи,
Те с' помиње јунак по јунаштву,
Као добар данак у години.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Uto 18 Sep - 20:55

Три добра јунака
Иди на навигацијуИди на претрагу
(одломак изгубљене песме)

"Који оно добар јунак бјеше,
Што једанпут бритком сабљом мане,
Бритком сабљом и десницом руком,
Пак двадесет отсијече глава?"
- "Оно јесте Бановић Страхиња."
"Који оно добар јунак бјеше,
Што два и два на копље набија,
Преко себе у Ситницу тура?"
- "Оно јесте Срђа Злопоглеђа."
"Који оно добар јунак бјеше
На алату коњу великоме,
Са крстачем у руци барјаком,
Што сагони Турке у буљуке
И нагони на воду Ситницу?"
- Оно јесте Бошко Југовићу!"
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Uto 18 Sep - 20:55

Смрт цара Уроша

0001 Рани мајка дијете Уроша,
0002 Ранила га и одранила га,
0003 Доранила до петнест година,
0004 Па га даје ујку Вукашину,
0005 Да га учи хитар лов ловити,
0006 Лов ловити по гори зеленој,
0007 Лов ловити по гори одити.
0008 Не учи га ујко лов ловити,
0009 Ни одити по гори зеленој,
0010 Већ га води од јеле до јеле.
0011 Бесједио дијете Уроше:
0012 ”Да мој ујко, Вукашине краљу,
0013 ”Не учиш ме хитар лов ловити,
0014 ”Лов ловити по гори зеленој,
0015 ”Лов ловити по гори одити,
0016 ” Већ ме водаш од јеле до јеле.”
0017 Одговара Вукашине краљу:
0018 ”Мој нећаче, дијете Уроше!
0019 ”Ја те водим од јеле до јеле
0020 ”До највише и награнатије,
0021 ”Гди но има за одморе лада,
0022 ”Да сједнемо, да се одморимо,
0023 ”И бијела љеба наједемо.”
0024 Па сједоше под зелену јелу.
0025 Урош једе љеба бијелога,
0026 Урош једе, ујко га не једе,
0027 Већ он ода по гори зеленој,
0028 Па пребира отрована биља,
0029 Да отурје дијете Уроша.
0030 Отрова га и сарани млада
0031 Под највишом и најгранатијом
0032 У горици а брснатом јелом,
0033 Гди сједоше јести љеба б’јела.
0034 Чека мајка дијете Уроша,
0035 Чека мајка три недјеље дана,
0036 Чека мајка три мјесеца дана,
0037 Чека мајка годиницу дана.
0038 Не мож’ мајка сина да дочека,
0039 Већ се шеће у гору зелену,
0040 Шеће мајка од јеле до јеле,
0041 Свуда гледа, мотри и разгледа,
0042 Не би л’ сина дигод припазила.
0043 Тражила га две године дана,
0044 Ал’ не нађе дијете Уроша.
0045 Кад наврши трећу годиницу,
0046 Манастир је у гори спазила,
0047 И у њему стара калуђера.
0048 К намастиру дошетала мајка,
0049 Наслања се на та мала врата,
0050 На врати је сузе проливала,
0051 Излазио стари калуђере,
0052 Па беседи Урошевој мајци:
0053 ”Бога теби, незнана старице,
0054 ”Ниси л’ откуд Урошева мајка?”
0055 Одговара мајка калуђеру:
0056 ”Јесам главом Урошева мајка,
0057 ”Д’јете тражим по гори зеленој,
0058 ”Д’јете тражим, ал’ не могу наћи.”
0059 Беседио стари калуђере:
0060 ”Бога теби, Урошева мајко,
0061 ”Пођи мало у напредак, мајко,
0062 ”Па погледај на ту десну страну,
0063 ”Опазићеш понајвишу јелу.
0064 ”Понајвишу и најгранатију,
0065 ”Понајгушћи под њоме је ладак,
0066 ”Онде лежи дијете Уроше,
0067 ”Њега јесте ујко погубио,
0068 ”Погубио Вукашине краљу.
0069 ”Бог т’ убио, Урошева мајко,
0070 ”Ако њега сузама полијеш,
0071 ”Ти се на њег гроктом насмејавај.”
0072 Те је мајка речи послушала,
0073 Стара шеће мало унапреда,
0074 Погледала на ту десну страну,
0075 Опазила понајвишу јелу,
0076 Понајвишу и најгранатију,
0077 Понајдебљи под њоме је ладак,
0078 Ту угледа дијете Уроша.
0079 Није њега сузом поливала,
0080 Већ се гроктом на њег’ насмијала.
0081 Онде мајка Уроша видила,
0082 И онде се Урош посветио,
0083 Те се само посвећено т’јело
0084 Назидану манастиру шеће,
0085 Онде легло санак боравити,
0086 Боравити и болне цјелити,
0087 Да је слава Богу великоме,
0088 И Урошу угоднику своме.


Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Uto 18 Sep - 20:56

Слуга Милутин
Иди на навигацијуИди на претрагу
Долећеше два врана гаврана
Од Косова поља широкога,
И падоше на бијелу кулу,
Баш на кулу славнога Лазара;
Један гракће, други проговара:
"Да л' је кула славног кнез Лазара?
Ил' у кули нигђе никог нема?"
То из куле нитко не чујаше.
Већ то чула царица Милица,
Па излази пред бијелу кулу,
Она пита два врана гаврана:
"Ој Бога вам, два врана гаврана,
Откуда сте јутрос полећели?
Нијесте ли од поља Косова?
Виђесте ли двије силне војске?
Јесу ли се војске удариле?
Чија ли је војска задобила?"
Ал' говоре два врана гаврана:
"Ој Бога нам, царице Милице!
Ми смо јутрос од Косова равна,
Виђели смо двије силне војске;
Војске су се јуче удариле,
Обадва су цара погинула;
Од Турака нешто и остало,
А од Срба и што је остало,
Све рањено и искрвављено."
Истом они тако бесјеђаху,
Ал' ето ти слуге Милутина,
Носи десну у лијевој руку;
На њему је рана седамнаест;
Вас му коњиц у крв огрезнуо.
Вели њему госпођа Милица:
"Што је, болан, слуго Милутине?
Зар издаде цара на косову?"
Ал' говори слуга Милутине:
"Скин' ме, госпо, са коња витеза,
Умиј мене студеном водицом,
И залиј ме црвенијем вином;
Тешке су ме ране освојиле."
Скиде њега госпођа Милица,
И уми га студеном водицом,
И зали га црвенијем вином.
Кад се слуга мало повратио,
Пита њега госпођа Милица:
"Што би, слуго, у пољу Косову?
Ђе погибе славни кнеже Лазо?
Ђе погибе стари Југ Богдане?
Ђе погибе девет Југовића?
Ђе погибе Милош војевода?
Ђе погибе Вуче Бранковићу?
Ђе погибе Бановић Страхиња?
Тада слуга поче казивати:
"Сви осташе, госпо, у Косову.
Ђе погибе славни кнез Лазаре,
Ту су многа копља изломљена,
Изломљена и турска и српска,
Али више српска него турска,
Бранећ', госпо, свога господара,
Господара, славног кнез-Лазара;
А Југ ти је, госпо, погинуо
У почетку, у боју првоме;
Погибе ти осам Југовића,
Ђе брат брата издати не шћеде
Доклегође један тецијаше;
Још остаде Бошко Југовићу,
Крсташ му се по Косову вија,
Још разгони Турке на Буљуке,
Као соко тице голубове;
Ђе огрезну крвца до кољена,
Ту погибе Бановић Страхиња;
Милош ти је, госпо, погинуо
Код Ситнице, код воде Студене,
Ђе-но многи Турци изгинули:
Милош згуби турског цар-Мурата
И турака дванаест хиљада;
Бог да прости, ко га је родио!
Он остави спомен роду српском,
Да се прича и приповиједа
Док је људи и док је Косова!
А што питаш за проклетог Вука,
Проклет био и ко га родио!
Проклето му племе и кољено!
Он издаде цара на Косову
И одведе дванаест хиљада,
Госпо моја љутог оклопника."
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Uto 18 Sep - 20:57

Обретеније главе кнеза Лазара
Иди на навигацијуИди на претрагу
Кад Лазару одсекоше главу
На убаву на пољу Косову,
Од Србља се нико не десио,
Већ се деси једно Туре младо,
Јесте Туре, ал' је од робиње,
Родила га Српкиња робиња,
Па беседи Турско момче младо:
"Ао Турци, моја браћо драга!
"Ово ј' глава једног господара,
"Греота је од Бога једнога,
"Да је кљују орли и гаврани,
"Да је газе коњи и јунаци."
Узе главу светога Лазара,
Зави у скут коласте аздије,
Па је носи до воде кладенца,
Спушта главу у воду кладенац.
Стајала је глава у кладенцу
Лепо време четрдесет лета,
А убаво на Косово тело,
Ни га једу орли ни гаврани,
Ни га газе коњи ни јунаци.
Мили Боже на свем' теби вала!
Подигле се кириџије младе
Од убава Скопља бела града,
Ови возе Грке и Бугаре,
Они иду Нишу и Видину,
На Косову конак учинили.
Вечерале кирихгије младе,
Вечерале, пак су ожедниле;
Измеђ' себе вењер ужегоше,
Ужегоше вењер јасну свећу.
Они траже воде по Косову,
Намера и намерила била,
Намерила на воду кладенца,
Један вели кирвдија млади:
"Ев' у води месечине сјајне "
Други вели кириџија млади:
"Није, браћо, месечина сјајна."
Трећи мучи, ништа не беседи,
Окрену се право ка Истоку,
Па помену Бога истинога,
Ист'ног Бога и светог Николу:
"Помоз' Боже, и оче Никола!"
Па загази у воду кладенца,
Те извади из кладенца главу
Светитеља Српскога Лазара,
Па је меће на зелену траву,
И заити воде у кондиру.
Док се жедни водом обредише,
Кад су црној земљи погледали,
Неста главе са зелене траве,
Оде глава преко поља сама,
Света глава до светога тела,
Припоји се како што ј' и била.
Кад у јутру бео дан освану,
Глас дадоше кириџије младе,
Глас дадоше старим свештеником,
И ту дође млого свештеника,
Три стотине стари свештеника,
И дванаест велики владика,
И четири стара патријара:
Прво Пећки, друго Цариградски,
Васиљенски и Јерусалимски;
Облачише велике одежде,
И на главе капе камилавке,
И у руке књиге староставне,
Па чатише велике молитве,
И држаше велика денија
За три дана и три ноћи тавне
Ни седоше, ни се одморише,
Ни легоше, ни санка имаше,
Моле свеца, куд ће светац поћи,
Да којој ће Лаза задужбини:
Ил' Опову, или Крушедолу,
Ил' ће Јаску, или Бешеновој,
Ил' Раковцу, или Шишатовцу,
Ил' ће Ђивши или Кувеждину,
Да или ће у Маћедонију;
Не ће светац задужбини туђој,
Већ он оће својој задужбини,
А у своју красну Раваницу
Под високом под Кучај-планином,
Што је Лаза саградио цркву
За живота јоште за својега,
Саградио себи задужбину
О свом лебу и о своме благу
А без суза без сиротињскије.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610Uto 18 Sep - 20:57

Цар Лазар се приволева царству небеском
Иди на навигацијуИди на претрагу
Полетио соко тица сива
од светиње од Јерусалима,
И он носи тицу ластавицу,
То не био соко тица сива,
Веће био светитељ Илија;
Он не носи тице ластавице,
Веће књигу од Богородице;
Однесе је цару на Косово,
Спушта књигу цару на колено,
Сама књига цару беседила:
"Царе Лазо, честито колено,
Коме ћеш се приволети царству?
Или волиш царству небескоме?
Или волиш царству земаљскоме?
Ако волиш царству земаљскоме,
Седлај коње, притежи волане!
Витезови, сабље припасујте,
Па у Турке јуриш учините,
Сва ће турска изгинути војска!
Ако л' волиш царству небескоме,
А ти сакрој на Косову цркву:
Не води јој темељ од мермера,
Већ од чисте свиле и скерлета,
Па причести и нареди војску;
Сва ће твоја изгинути војска,
Ти ћеш кнеже, с њоме погинути."
А кад царе саслушао речи,
Мисли царе мисли свакојаке:
"Мили Боже, што ћу и како ћу?
Коме ћу се приволети царству:
Да или ћу царству небескоме?
Да или ћу царству земаљскоме?
Ако ћу се приволети царству,
Приволети царству земаљскоме,
Земаљско је за малено царство,
А небеско увек и довека."
Цар воледе царству небескоме,
А него ли царству земаљскоме;
Па сакроји на Косову цркву:
Не води јој темељ од мермера,
Већ од чисте свиле и скерлета,
Па дозива српског патријара
И дванаест великих владика,
Те причести и нареди војску.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




3 - Epska narodna pesma - Page 3 Empty
PočaljiNaslov: Re: Epska narodna pesma   3 - Epska narodna pesma - Page 3 Sat610

Nazad na vrh Ići dole
 
Epska narodna pesma
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 3 od 4Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-