Poezija

Gost

danas si, mama, zaboravila da me spakuješ
i ja sam čitavog dana plakala
zgužvana, sama, zbunjena
bez granica

Gost

spakuj me u kutiju

mama pažljivo me spakuj
i stavi u kutiju
u duboku kutiju
sa jednakim pravim uglovima

pažljivo me spakuj i pazi
na ravne opeglane ivice
čudne izvrnute ivice

ograničen svet
zapadni svet

ose, linije, uglovi, tačke...
kutije kutije kutije

ograničen svet
moj svet

miris istoka ne prolazi kroz
bele stranice, glatke površine, ravne zidove...
uzalud se šepure cvetovi na suncu
uzalud šire svoje božanske latice
lepoto, lepoto, lepoto!
usamljena, neviđena
nepostojeća

Gost

igra

kad me ljubiš tako
jezikom ti razbijam zube

ne prestajem da se igram
to je za mene igra
igram se
igra ne prestaje

pod prstima se povlači vruće meso
prsti ostavljaju duboke modre tragove
sve do kostiju

obgrlim te celog i stežem jako
sve dok se toliko ne stanjiš da isklizneš
iz mojih džinovskih ruku

onda te namotam u maleno klube
i otkotrljam u dno sobe

ne prestajem da se igram
igram se
igra ne prestaje

Gost

Glasovi sa svih strana
Ukrštaju se
U meni
Mrežu nemira prave
Izgubljeni glasovi
Razbijaju
Moj
Mir

Gost

Dugo sam trčala po gustoj magli
i osećala nepoznati zadah
Koji se ulivao u moje nozdrve

Sada spavam u tuđem telu
I vrelim jezikom dodirujem suze

Dugo sam sanjala sklopljenih prstiju
A sada to više nisam ja
Već ona koja sedi
I tišini oblizuje telo

**Učlanjen** : 22.01.2017

Kad umrem želim tvoje ruke na svojim očima:
želim svetlo i žito tvojih ljubljenih ruku,
da me još jednom dirne njihova svežina,
da osetim nežnost što izmeni moju sudbinu.

Hoću da živiš dok te uspavan čekam,
hoću da tvoje uši i dalje slušaju vetar,
da udišeš miris mora koje smo zajedno voleli
i da nastaviš ići peskom kojim smo hodali.

Hoću da ono što volim nastavi da živi,
a tebe sam ljubio i pevao iznad svega,
zato cvetaj i dalje rascvetana,

da bi dosegla sve što ti moja ljubav naređuje
da bi sena moja prošetala tvojim vlasima,
da bismo tako upoznali razlog mome pevanju.

....My heart beats only for you....

**Učlanjen** : 22.01.2017

Hajdemo

Ljubavi moja, zima se u svoj štab povlači,
zemlja ponovo njenim darovima zlatnim zrači
i rukom milujemo daleku zemlju neku
kao da kladimo kosu geografije.

Pođimo! Danas! Napred, točkovi, lađe, zvona,
avioni okaljeni beskrajnom svakodnevnicom
prema svadbenim mirisima ostrvlja,
po meridijanskim polenima uživanja!

Hajdemo, ustani, stavi dijademu i kreni,
spuštaj se, trči, pocikuj s vetrom i sa mnom,
hajdemo na vozove za Arabiju ili Tokopilju,

selićemo se samo prema dalekom polenu,
po selima odenutim u dronjke i gardenije
kojima upravljaju siroti vladari bosonogi.

....My heart beats only for you....

**Učlanjen** : 11.05.2018

Ljubav Nema Bolje Dane

Ljubav nema bolje dane,
sve je sad i nikad više,
sve što iza toga dođe
dođe samo da nju zbriše.

Ljubav nema bolje dane,
nema sutra nema juče,
to je škola za ludake
koji malo teže uče.

Ljubav nema bolje dane,
sama kreće, sama stane,
sama pali, sama gasi,

nas uništi sebe spasi,
nemoj da joj brojiš mane
ljubav nema bolje dane.

Duško Trifunović

**Učlanjen** : 11.05.2018

Ljubav Nema Bolje Dane

Ljubav nema bolje dane,
sve je sad i nikad više,
sve što iza toga dođe
dođe samo da nju zbriše.

Ljubav nema bolje dane,
nema sutra nema juče,
to je škola za ludake
koji malo teže uče.

Ljubav nema bolje dane,
sama kreće, sama stane,
sama pali, sama gasi,

nas uništi sebe spasi,
nemoj da joj brojiš mane
ljubav nema bolje dane.

Duško Trifunović

**Učlanjen** : 11.05.2018

Zamisli

Zamisli nebo ja biću tamo,
i oblak beli ko jastuk naš,
pomisli na mene i nasmej se samo,
tvoje sam dugme malo
koje svake noci otkopčaš.

Zamisli vetar svuda oko nas,
i njegov šapat u srcu tvom,
seti se dodira, moje ruke,
moj tihi glas,
srce što drhti pod tvojom opsadom.

Zamisli snove i nas u njima,
i zvezde sto nam sa neba kliču,
uzmi ćebe pleteno mojim dodirima,
i spavaj dok našu besedi priču.

Zamisli još jednom srećna jutra,
zaglja moj i toplu kafu u ruci,
moj poslednji dah za tebe,
zamisli da sve potraje zauvek,
da ostanem tvoje večito sutra.

Ivan Jovic

**Učlanjen** : 11.05.2018

Čežnja

Vi venete, slatke ruže,

ne nosi vas draga sad,

vaj, cvetajte nesrećniku

kome dušu lomi jad.

Ja se setan sećam dana

kad sam bio sasvim tvoj,

i rad prvih pupoljaka

zorom hito u vrt svoj,

I pred tvoje noge baco

puno cveća, čitav žbun,

a pred tvojim ljupkim licem

osećo se nade pun.

Vi venete, slatke ruže,

ne nosi vas draga sad,

vaj, cvetajte nesrećniku

kome dušu lomi jad.

Gete

**Učlanjen** : 11.05.2018

Volio bih da me voliš

Bолио бих да ме волиш
да будем цвијет у твојој коси.
Ако си ноћ, ја ћу бит зора
и бљесак свјетлости у роси.

Волио бих да ме волиш
и да сви дани буду пјесма.
Ако си извор и ја ћу бити
у живој стијени бистра чесма.

Jure Kaštelan

**Član** **Poruka** : 28 **Učlanjen** : 13.09.2021

TO LICE LJUBAVI

To lice ljubavi
opasno i njezno
jedne se veceri javi
poslije predugog dana
Mozda je strijelac bio
sa lukom
ili svirac
sa harfom
Ne znam vise
Zaista ne znam
znam samo
da me je ranio
mozda strijelom
mozda pjesmom
Znam samo
da me je ranio
zanavijek ranio
iz srca krv mi tece
Vrela me suvise vrela
ljubavna rana pece.

Jacques Prevert

**Član** **Poruka** : 28 **Učlanjen** : 13.09.2021

Volim te uvijek, i kad se budiš
i kad na licu šminke nemaš
i kad si ljuta, i kad se čudiš
i kad bez mene na ples se spremaš.
Uvijek te volim, hoću da znaš
Volim te, ne znam kako da odolim
U svakom slučaju te volim.

Volim te kad si blijeda i sjetna
i kada bore imaš na licu
Volim te kad si divlja i sretna
I kad u ruci držiš pticu
Kad ništa nećeš da mi daš
Volim te, ne znam kako da odolim
U svakom slučaju te volim...

Volim te uvijek, i kada sanjaš
Kad ne pišeš mi, kad te nema
Kada od mene stalno se sklanjaš
Volim te kad si posve nijema
Kad šutiš poput ribe baš
Volim te, ne znam kako da odolim
U svakom slučaju te volim.

Volim te uvijek, čak i tada
Kad ne volim te, kad si sama
Kad večer pada iznad grada
Volim te kad se praviš dama
Kad ne voliš me, kao sada
U tome i jest život naš
U svakom slučaju te volim...

**Učlanjen** : 11.05.2018

Mnoge smo i mnogo voljeli

Mnoge smo i mnogo voljeli
na ovoj šarenoj cesti
al tek usput, na cesti
ravnodušne, po dvoje
u ciničnoj postelji stizale su nas
mučne radio vijesti
brojeći poene u sportu, piću i ljubavi
za volju časka spiskali smo snagu
ne brini Vlado, tim se više nitko ne bavi
sad kad je sve otišlo k vragu

nama su se objavljivala nebesa
tek kroz rastrežnjena usta sumnjivih dama
na zabavama pučkim
izmedju dva plesa
kroz prozor bi nas dotaknula tama
za razliku od svjetla
tama je bila prava
najgore su vijesti bile najtačnije
dubok je san prokope, a plitka je java
mirno spavaj Slobodane, sve je mračnije
i prije nas, doduše, mnogi su se tješili
da je vrijeme na njih bilo suviše kivno
ne postavljajuć pitanje, slavko,

divno smo ga riješili:

živjeli smo kratko
umirući intenzivno

**Učlanjen** : 11.05.2018

Svijetlo u sobi br. 4

lijepo je od tebe

što ne veruješ u ono

čega nema

pod nepristojnom zvijezdom

i da život nije

cvjetanje i branje

maslačka

pod čarobnim brijegom

tomasa mana

a kad nam se tijela poklope

ni moj đavo ne zna za mene

jedino njegov rep uvijek

pokazuje tačno vrijeme

zato ljubavi

hajdemo na brijeg

jer jedino još tamo

mogu riječi

LJUBAV I SMRT

shvatiti

kao neminovnost

i najnježniju

Mijo Raičević

**Učlanjen** : 11.05.2018

ZA MARIJE MAGDALENE

Care Dušane,
tražim pomilovanje
za žene kamenovane,
za njine saučesnice, pomrčine noći,
za miris granja i deteline
gde su pale opijene
kao prepelice i šljuke,
za njine živote prezrene,
za, neudostojene samilosti,
ljubavne njihove muke.

Tražim pomilovanje
za mesečinu i rubine
kože njine,
za njene sumrake,
za pljuskove kose raspletene,
za ruku srebrno granje,
za njine ljubavi neudostojene
i proklete –
za Marije Magdalene.

Desanka Maksimović,
Iz zbirke: Tražim pomilovanje (1964)

**Učlanjen** : 11.05.2018

JESEN

Prošla je bura, stišale se strasti,
i ljubav s njima sve je bliže kraju;
Drukčije sada tvoje oči sjaju —
U njima nema ni sile ni vlasti.

Ja čujem: naša srca biju tiše,
Tvoj stisak ruke nije onaj prvi;
Hladan, bez duše, bez vatre i krvi,
Kô da mi zbori: nema ljeta više!

Za društvo nekad ne bješe nam stalo,
O sebi samo govorismo dugo;
No danas, draga, sve je, sve je drugo:
Sada smo mudri i zborimo malo…

Prošlo je ljeto! Mutna jesen vlada.
U srcu našem nijednog slavulja;
Tu hladan vjetar svele ruže ljulja,
I mrtvo lišće po humkama pada…

Aleksa Šantić
1908.

**Učlanjen** : 11.05.2018

JA, TI, I SVI SAVREMENI PAROVI

Ceo nam je dan dug, i dosadan.
Do večeri, kad se, krišom, sastajemo.
Poljubac jedan, brz, i negledan,
dosta nam je. Da se svetu nasmejemo.
Da odemo u noć, kao da smo krivi.
Lako, kao tica, koja kratko živi.

Naš viti korak ne vezuje brak,
ni nevini zanos zagrljaja prvih.
Nego osmeh lak, što cveta u mrak,
na usnicama sa dve-tri kapi krvi.
Ruke nam ne drhte, od stara prstenja,
nego od žudi, straha i sažaljenja!

Ah, nije taj strah samo naš uzdah,
kad vidimo šumu, kako lako cveta.
Nego je to plah, isprekidan dah,
kojim bi nekud dalje, sa ovog sveta.
U Slobodu, kud, nad nama, grane jezde.
U prah mirisan, kud lipe raspu zvezde!

Uzeše nam čast, ali svetli slast,
nebesna, kao ponos, na našem licu!
Naša je strast gurnula u propast:
laži, zakone, novac, i porodicu.
Od poniženja nam je klonula glava,
al nam se, u telu, proleće spasava!

Naš tužan osmeh blagosilja greh;
žig onih koji ljube, na svetu celom.
Ceo nam je dan dug i dosadan,
i prolazi u ćutanju neveselom.
Tek uveče, slobodan ko u travi cvet,
ja te čekam. Na jednoj klupi. Razapet.

Miloš Crnjanski
(Beogradski univerzitet, 1919.)

Ova pesma je divna ! love

**Učlanjen** : 11.05.2018

Našao sam pojas njenog crvenog
kućnog ogrtača ispod stepenica
dugo nakon što je otputovala, i to noću.
Nisam očekivao tako nizak udarac.
Da počnem da živim ni sa čim
i sa jednim pojasom.
*****

Čas je da, čas je ne
čas san čas kiša
sunce, jesen poljubac u grudi
bes i plač
požuda, nemoć, užas, prevara
more, gorčina, nada i leto
svetlost ispod trešnje
smeh, vino i radost
noć, opijenost i zaborav
odricanje, gubitak , izgubljeno
i možda na kraju, naposletku, kada se otvore tela
i suvo i nečujno zatvore

Kristof Mekel

**Učlanjen** : 11.05.2018

LUCKASTA PESMA

Mama,
hteo bih da postanem srebro!
Sine,
bojim se, hladno bi ti bilo!
Mama,
hteo bih da postanem voda!
Sine,
bojim se, hladno bi ti bilo!
Mama,
hteo bih da sam tvoj đerdan od zlata!
Možeš!
Sklopi mi ruke oko vrata!

Federiko Garsija Lorka

**Učlanjen** : 11.05.2018

Priča

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamiriso bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

(San Vito, al Tagliamento, 1918.)
Miloš Crnjanski

**Učlanjen** : 11.05.2018

“Voleti – znači: u šumu pobeći,
i do noći tamne, bez predaha
sekirom drva seći,
rušeći snagu svog uzmaha.

Voleti – to je: čaršafe zgužvane
u bdenju zameniti Kopernikom.
Njega, a ne muža Marije Ivanovne,
smatram svojim suparnikom.

Ljubav za nas nije raj u domu;
ona neprestano šapuće o tom,
da se opet našao u pogonu
hladnoga srca motor.”

Majakovski

**Učlanjen** : 11.05.2018

Povratak

Опет вам се враћам, моје ноћи црне,
К’о уморно дете крилу мајке старе,
Као густој шуми израњене срне,
Док далеке звезде тишину не кваре.

О, како је драго ту, под вашим плаштом,
Великим и добрим к’о моје страдање.
Моје ноћи црне, негујте ме маштом,
Да разумем мртве и њино надање.

Да разумем мртве и погледе звезда.
И дубину мрака, док попци певуше;
И док дишу шуме и спавају гнезда,
Да осећам крила моје старе душе.

Да осећам крила зашлих поколења
Уз снивање птица к’о песмом орлића.
Моје ноћи црне, да л’ се живот мења.
И шта значе мисли и говор ветрића?

Ох, звездано небо како мири снове!
Ох, мрак како гледа мирним очима!
Мрак како ме гледа, и гледа, и зове,
И зове, осваја и душу отима.

Мрак душу отима из долине крина,
Да остави земљу и гробове своје,
Скакање потока и очи јејина…
Опет вам се враћам, црне ноћи моје.

Vladislav Petković Dis

» Kubanska poezija
» Kineska poezija
» Nasa poezija za decu
» Poezija dadojović
» Satirična poezija