spon pametnih telefona otvorio je čitav novi svet mogućnosti. Ne samo da su dobri za to da ostanemo u kontaktu sa prijateljem na drugom kraju sveta, već ih koristimo za bukvalno sve što nam padne na pamet da možemo sa njima raditi: za e-mail, surfovanje internetom, Twitter, Facebook, GPS aplikacije ili pak za informacije o vremenu, igrice, pravljenje fotografija, pametni telefoni su neverovatno praktični.



Istraživači iz oblasti komunikologije kažu da je telefonska komunikacija postala veoma bitan deo socijalne povezanosti, pogotovo kod mladih. Biti u kontaktu, predstavlja stvaranje tzv. „psihološkog komšiluka“ koji se sastoji od svih osoba u našem životu do kojih možemo doći jednim telefonskim pozivom. Pametni telefoni doveli su takođe, do potupnog oslobađanja od fiksnih telefona koje je prethodna generacija koristila.

Ali, šta se dešava kada osobu zavisnu od telefona odvojimo od njega? Kako podnosimo gubitak mogućnosti da komuniciramo sa spoljnim svetom? Istraživanje koje se bavilo otkrivanjem psiholoških efekata odvajanja od telefona pokazalo je da pojedini korisnici postaju anksiozni kada im se telefon oduzme čak i na kratak vremenski period. Ovakva emocionalna reakcija jasno ukazuje na to da osobe koje stalno koriste telefon razvijaju psihološku zavisnost koja može preći u bolest ako dostigne neke ekstremne vrednosti.

Efekat zavisnosti nije ograničen samo na emocije. Sudeći po Džejmsu Harkinu, autoru knjige „Mobilizacija: porast društvenog interesa za mobilnu tehnologiju“, mobilni telefoni „imaju funkciju utešnog objekta, predstavljaju lek za neprijatni spoljašnji svet“ i u pravom smislu te reči postaju produženi delovi nas samih, „poput pupčane vrpce koja povezuje naše telo sa informacijama“. Kada pogledamo podatak da mladi odrasli (između 18 i 24 godina) u proseku pošalju oko 100 SMS poruka dnevno, a svoj telefon provere čak 60 puta, sve postaje kristalno jasno. Pošto većina koristi svoj telefon i kao budilnik, on često stoji ispod jastuka ili na noćnoj komodi tako da nam je dostupan u svakom trenutku.



Vezanost za telefon dolazi iz straha da ćemo propustiti neki bitan poziv, poruku ili jednostavno da ćemo ostatiti bez informacija o spoljnom svetu. Konstantna potreba da proveravamo poruke i društvene mreže poput Facebook-a i Twitter-a stvorili su novi vid socijalne anksioznosti, koja se naziva FOMO (Fear of missing out) odnosno strah da ćemo biti izostavljeni. Definiše se kao „strah, briga i anksioznost koju ljudi osećaju vezano za gubitak kontakta sa osobama, događajima, dešavanjima i izostavljanje iz razgovora koji se dešava u njihovim socijalnim krugovima“. Ovo je opšti oblik anksioznosti koja se javlja kada nismo online odnosno „na vezi“.

Postoji još jedan termin kojim se takođe označava strah da ćemo ostati bez kontakta mobilnim telefonom – nomofobija (fobija od gubitka mobilnog telefona). Ovaj novi sindrom je pomoćno objašnjenje anksioznosti koju ljudi zavisni od kontakta sa ostatkom sveta preko tehnologije, osećaju kada ostanu bez tog kontakta za bilo koje vreme.

Teorija koja pokušava da objasni zašto su strah od izostavljanja i nomofobija toliko česti, poznata je kao Teorija o produženom selfu, akademika Rasela Belka. Ona kaže da naša imovina, svesno ili nesvesno, postaje proudžetak nas samih. Kao što svoju ruku ili nogu doživljavamo kao produžetak sopstvenog tela, isti je slučaj i  sa imovinom poput automobila, kuće i mobilnog telefona. Iz toga sledi da gubitak ove imovine, bilo privremeno ili ne, može izazvati osećaj praznine i gubitka, poput onog koji bismo osetili kada bismo ostali bez nekog dela tela. Za neke ljude gubitak pametnog telefona može izazvati osećaj kao da su izgubili deo sebe.

Odvajanjem od internet stvarnosti koja nam je uvek dostupna zahvaljujući mobilnom telefonu, dolazi do emocionalnog osećaja gubitka, a zajedno sa njim i do stvarnog gubitka informacija. Mogućnost dolaženja do gotovo svake informacije jednim dodirom prsta stvara obogaćenu sredinu, istovremenom nam onemogućavajući da dođemo do informacija kada nemamo pristup telefonu. Da li to čini osnovne kognitivne veštine poput pamćenja i rešavanja problema težim za osobe zavisne od pametnih telefona koje su prisiljene da budu bez njih?

Jedno novo istraživanje, koje je sproveo Rasel Klajton, pokazuje da čak i privremeni gubitak pametnog telefona može imati uticaja na mogućnost osoba zavisnih od njih da reše jednostavne zagonetke i zadatke. Istraživanje je obuhvatilo 136 studenata završne godine novinarstva, od kojih je 117 koristilo iPhone (ostali su koristili Android). Nakon što su kod ispitanika izmerili učestalost korišćenja telefona i opšti stav prema korišćenju ovog medija, istraživači su sproveli eksperiment.

U eksperimentu su praćeni emocionalni, kognitivni i psihološki efekti gubitka mogućnosti da se dođe do telefona, dok su ispitanici pokušavali da reše zagonetku. Postojale su dve situacije – u jednoj su ispitanici imali pristpu telefonu, u drugoj nisu. Zbog načina na koji je eksperiment dizajniran, niko od ispitanika nije znao o čemu je zapravo reč. Svima je rečeno da se ispituje koliko brzo mogu da reše zagonetku kao i efikasnost aparata za merenje krvnog pritiska koji su bili zamoljeni da nose.



U situaciji bez telefona, telefoni su bili smešteni na mesto do koga ispitanici ne mogu da dođu ali su im bili vidljivi. Rečeno im je da je ovo zbog međusobnog ometanja telefona i opreme za merenje pritiska. Zajedno sa krvnim pritiskom i otkucajima srca, učesnici su popunjavali i test anksioznosti i neprijatnosti.

Kao deo eksperimenta, telefon je za vreme reševanja zagonetke zazvonio svim ispitanicima (telefonima koji su bili utišani eksperimentatori su krišom uključili ton). Nakon što bi zvonilo šest puta poziv se završavao. U situaciji kada su učesnici imali telefon kod sebe svi telefoni su sve vreme bili utišani.

Rezultati su pokazali da su osobe koje su zavisne od telefona u stiuaciji kada su od njega odvojene imale ubrzan puls, povišen krvni pritisak i osećaj neprijatnosti. To što nisu mogli da se jave kada im je zvonio telefon izazvalo je veliku aknsioznost i uticalo je na sposobnost da reše zadatak. Onim učesnici koji su imali telefon kod sebe za vreme rešavanja zagonetke (iako ga nisu koristili u rešavanju), kognitivni uspeh, krvni pritisak i puls bili su normalni.

Dakle, da li pametni telefoni zaista postaju naš produženi deo kao što su istraživači predvideli? Rezultati pokazuju da odvojenost od telefona prilikom rešavanja zagonetke izaziva probleme sa pažnjom i koncentracijom, čak iako telefon nije potreban da bi se zagonetka rešila. Takođe, nemogućnost da se javimo na telefon koji zvoni izaziva akutnu anksioznost i utiče na učesnike i emocionalno i fizički.

Iako je ovo istraživanje malo, sa ograničenim uzorkom ispitanika, rezultati pokazuju intrigantne činjenice koje su ključne za razumevanje koliko su pametni telefoni važni. Ukoliko buduća istraživanja sa većim uzorkom pokažu slične nalaze, to može da ukaže da odvojenost od pametnog telefona na duže vreme ima daleko veći uticaj nego što se pretpostavlja.

Pa, da li smo zavisni od svojih pametnih telefona? Sami prosudite.

Autor: Romeo Viteli, Izvor: Psychology Today

lako za nas, nažalost već par generacija dece je upropašteno. sistem vrednosti im  se zasniva na mobilnom, krenuvši od cene pa nadalje..... 

ja kad čujem: "šta da učim, ima to na netu" ..... 

Da, na žalost, u pravu si. Pročitao sam juče baš da deca više ne znaju koliko je sati na satu sa kazaljkama. I stvarno sve manje znaju, sve što im treba pronađu na internetu. I biće još samo gore.
Postalo se baš zavisno od telefona i interneta.

Ma, ko je zavistan..to su samo glasine..ja, npr mogu bez telefona dok popijem kafu..pa sta ako ga naslonim na soljicu..ili mogu da prosetam..samo sam pogledala na sekund da vidim je li on postovao I ta bandera je iskocila odnekud, zaista..