Био једном један Данило

У Бродареву нема више Лазовића.

Има само оних који се тако презивају.

Лазовићи су као кромпири.

Најлепши део им је под земљом.

Од Николе, Лазара, Жарка и Аца, све до Данила.

Небески паори, сви мртви , и опет сви живи.

Данило је био мало другачији.

Био ми је отац и старији брат.

У Гепратовој 15, машући руком, кроз прозор ми показао где се налази Русија.

И причао о Толстоју, као да је са њим ливаде косио.

Заједно смо ишли у Ужице и Сарајево.

Уочи рата, са академиком Николом Милошевићем!
И освитали са Стеваном Раичковићем.

Причали о травама и сенкама, и о Барбари која је покисла тог дана, јер је кишило над Брестом.

Данило је навијао за обичног човека!

У најбоље другове убрајао Буга, Руђу и Бесима, прве бродаревске мангупе.

И волео своје Тичепољце.

Косана, Милића и Здравка.

Бабу Милунику љубио у руку.

И једном, кад их је затрпао снег, упутио им се право из Београда.

Однео им намирница и кавкаског овчара, да их брани од вукова, и државе.

И једва стигао на воз.

Те ноћи је “Настасја Филиповна“ каснила на сцени националног театра читавих петнаест минута.

Волео је мудре и паметне људе.

И бежао од празних прича.

Поред руских класика, узори су му били тичепољски бркати стричеви.

Он их је боље познавао, него они себе.

И сви ликови које је оживео, са њим су били у најближем сродству.

Није био човек кафане, осим кад се баш мора!

Био је заљубљен у Републику Српску.

Толико, да тамо још нисам срео човека који са њим није попио бар кафу.

Сви су га познавали иако га можда никад нису видели.

Кад је умро отац, тог 19. јуна, дошао је у белој кошуљи, загрлио ме, и рекао:- сутра ћемо плакати, данас морамо да га испратимо!

И није одржао реч, видео сам га како брише сузе, иза једне осушене крушке.

Тако сам и ја изгледао после његове премијере “Вергилијеве смрти“.

Најдужи аплауз који сам чуо и врисак младих Београђанки, које су се за њим окретале.

Његошеву слику је држао поред иконе.

Знали су њих двојица да се гледају сатима.

И у немом дијалогу, причају оно о чему други ћуте.

Препричавао ми је “Рубљова“, скоро жмурећи.

На оној већ иструлој бродаревској клупи, док нас је мајка дворела и нудила ђаконијама, молећи:- поправите ми воду, изгледа да је пукла цев!

Са ограда и прозора виркале су радознале главе.

За тај посао ипак је требало мало више снаге и умећа него што смо имали.

Један од комшија је био упоран делећи савете.

Данило је бацио лопату и рекао:-знаш ли ти да сам ја глумац?

-А знаш ли ти да ја немам телевизор?- одговорио је комшија.

Он нам је после тај посао и завршио.

И ево, десет година како га чекам

Све мислим, отишао је на пробу или представу.

А то је било скоро, кад ме је позвала Светлана Ђокић и рекла:-Дача је умро!

Био сам далеко, никад даље од Србије.

Од тад се са гробља увек враћам као сироче.

И жао ми што га не сањам, да ми исприча како на Топчидеру другује са Исидором.

Сад сам себи и брат и отац.

Горан, Данилов!

И жао ми што у Бродареву нема више Лазовића.

Има само оних који се тако презивају!

Горан Лазовић

„Камчатка“ није само клуб, котларница, него Музеј Викто-
ра Цоја.
Фирсов је њен последњи начелник.
-Цој никада није лагао, није био лицемер, зато су га пошто-
вали и они који га нису волели! - прича, док наздрављамо.
Овде су снимљени неки кадрови филма „Рок“:
Цој убацује угаљ у пећ, и говори: - апсолутно сам слободан!
Осамдесетих година група „Кино“ и Виктор Цој били су по-
пуларнији од председника Русије.
Добијам и поклоне, Оксана и Денис ми приносе мајицу
„Камчатке“, и сви се грлимо, и у сред поноћи правимо државни празник, од мало ничега и од пуно окрњених успомена!
Причамо и даље о Цоју.
Осамдесет друге, прошлог века, Маријана Радованска је извукла кармин из торбе и на његово лице написала број телефона.
На венчању је носила бели сако и пругасту сукњу.
Цој је био у црном, боју није мењао ни кад им се родио син, Александар.
Живели су срећно, док се није појавила Наталија Разлогова.
Кад се враћао са пецања, на седишту Цојевог „москвича“
играло је неколико живих риба.
Он и смрт су седели за воланом.
Сахрањен је на Богословском гробљу, поред њега спава и
Маријана Радованска.
Нису стигли ни да се разведу.
Добри Пјотр Гордиевски нас води у послепоноћну шетњу
Санкт Петербургом.
Ређају се Трг декабриста, Исакијевски трг, Адмиралитет,
парк Максима Горког, споменици Глинки и Љермонтову, Јесењинов парк у Невском реону, Девојачки институт, уз реку Фонтанку, где су се школовале црногорске принцезе, Трг Мајаковског, и лед који постаје подстанар у мом малом мозгу.
Гледамо у небо пуно ватре.
---------
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“

У рубрици – име и презиме, двоумио сам се тада шта да
напишем.
Магдаленина спаваћица је погужвана, њише се као загрљај успешног погребног предузетника!
Данас је задушни дан.
Они који имају душу и немају никога обично рано одлазе
на гробље.
Отуд се увек враћам као сироче.
-У доброј причи нетко мора умријети! - говори она, некоме
ко је не чује.
У ветар претворена.
Дува и на Тргу Јана Хусака!
Лепи градови имају нешто од писама која се чекају.
Сва чворишта, самоће и лавежи, и све улице уливају се у
сан.
Окрећем се ка торњу са Астрономским часовником.
Пројектовали су га сајџија Кандински и професор Шиндел.
Постављен је на јужном делу старе градске већнице.
Показује дане, време и свеце.
На сваки пун сат огласи се костур, који стомаком дозива
смрт.
Прекопута је чичица који млатара главом.
И не допушта да се смрт појави!
После се отварају двострука врата, и појављују фигуре апостола који се врте у круг и благосиљају град.
Смрт звоњавом означава вођење грешника у пакао.
Раније је петао кукурикао.
Сада фанфаре означавају крај апостолског благослова.
И народ се окреће.
Као Магдалена у мојој глави, док ме завлачи под јастук.
Крије ме од себе, и чува од песама које је заборавила.
Пред катедралом Св. Вита старица продаје балоне.
Има капу у бојама дуге.
Нема једну руку, за онај патрљак везала неколико балона,
међу њима један у облику срца.
--------------
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“

Одлазимо на Андрејевски спуск.
То је кијевски Монмартр или наша Скадарлија, састаја-
лиште сликара и боема, продаваца и шверцера, музичара и ноћобдија, оних који изгледају срећно и оних што би да уновче своју несрећу. Продају се слике и бунде, матрушке, Стаљинове и Лењинове гипсане главе, шубаре, козачки буздовани и магнети, ципеле од лана или конопље, партизанске капе и чутурице, армијске заставе и пожутели грбови, бижутерија!
Овде се, по повољној цени, може набавити и оно што никоме не треба. И то се, изгледа, највише купује.
На почетку улице, расте липа стара 350 година.
Са десне стране је споменик Проније Прокоповне и Свири-
да Голохвоста, јунака из совјетске комедије „Јурећи два зеца“, која говори о берберину који је коцкар и проси богату али ружну девојку како би измирио дугове.
Овде је и црква Светог Андреја, који је, када је први пут
крочио на ово брдо, рекао да ће Кијев бити велики град и престоница. Изграђена је у 18 веку, у стилу руског барока, била је намењена Елизабети Петровној, а градио ју је њен вереник, чувени Растели, али Елизабета није доживела њен завршетак.
Легенда каже, на месту куда протиче Дњепар некада је било море, и оно се повукло када је Свети Андреј поставио крст на месту где је данас ова црква, у којој су остаци његових моштију, допремљени из Италије.
Ова црква, којој се дивио и Гогољ, нема звона, она би, кажу, пробудила успавану воду и поплавила Кијев.
На броју 13 је кућа Булгакова, коју помиње у „Данима Тур-
бинових“. Претворена је у музеј и у њој је преко 500 пишчевих ствари.
Испред куће седи Булгаков на бронзаној клупи, такође
бронзан и зачуђен што плавокоса девојка на руском језику
збуњеном младићу пружа руке и даје упутства како да је фотографише.
Булгаков није волео да се рукује, он је то звао прљањем
душе!
..............
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“

Не знам више ко кога буди, ја цигарету или она мене. Др-
-жим је у устима и прилазим залеђеном прозору. Ништа не видим, осим једне рупице коју сам направио на завеси. Марија је у кухињи, чује се звецкање шоља, у Москви минус двадесет и пет, напољу мрак и нада да ће дан бити мало топлији.
Три јутра слушам исту причу – кафу нипошто не пити на
гладан стомак, а он се најлакше заситити коцком нафоре.
И већ добијам похвале за примерно владање: седнем до
зида, отворим уста, Марија ми ту коцку стави на језик и кад је прогутам, каже: - браво!
После тога се прекрстим, прекрсти се и Марија и чим ок-
-рене леђа, запалим цигарету и, гледајући у под, изговорим да ми је то прва од јутрос.
Она само климне главом, рашири руке и оде у моју спаваћу собу. Отуд се врати с пуном пикслом, понекад ми се чини да носи и отворен прозор са собом.
Овде нико не пуши: ни њене две кћерке, ни син, ни његова жена, не пуши ни њихов пас, ружни мобс, који се сакрије испод стола чим осети дувански дим.
Није тако само код Марије. Свугде може да се пије, али при сваком помену цигарете врата се отворе сама, укаже се нека непозната рука и покаже на мемљиви хаустор или ледом оковану клупу испред улаза.
После таквих угођаја, кажу: ако га вотка не одледи, требало би га одвести код лекара!
Опет сам поред прозора.
Јутро улази у град, стидљиво, и као тек извађена штука из
залеђеног језера, праћака се по снегу.
...........
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“

Санкт Петербург је један од најважнијих ликова у романи-
ма Достојевског.
Фјодор је имао сталних финансијских проблема и често се
селио.
Променио је око двадесет адреса, и увек настојао да из-
најми кућу на углу улице, са балконом и погледом на цркву.
Таква је и ова на адреси Кузњечки сокак 5/2, претворена у
пишчев музеј.
У њој је довршавао свој последњи роман „Браћа Карамазови“ и пред вољеном Аном Григорјевном Сниткином отписивао коцкарске дугове.
На углу Столарског сокака и Козначејске улице, у кући број 7, писао је „Злочин и казну“.
У то време, у Сокаку су биле 22 крчме, Раскољников је из
собичка на поткровљу, до кога је водило тринаест степеника, слушао вику пијанаца.
На Столарски сокак наставља се Кокушкин мост, а неда-
леко од њега кућа старе зеленашице, Аљоне Иванове, која је живела на кеју Канала Грибоједова 104.
Раскољников је на Сенском тргу дошао на идеју да изврши злочин.
У близини је и полицијска станица, Вознесењски мост, где
је под кочијама страдао чиновник Мармеладов, и кућа његове кћерке Соњечке, сиромашне девојке принуђене да продаје своје тело.
У време Достојевског, та кућа је била „двоспратна, стара и
окречена у зелено“. Данас је подзидана и префарбана у жуто.
Канал Грибоједова некад се звао Јекатерињски, а народ га
је прозвао „шанац“.
Достојевски је умро у 20. часова и 38. минута, 28. јануара
1881. године.
Пробудио се у сред ноћи, рекавши Ани: - знам да ћу данас умрети. Запали свећу и додај ми Јеванђеље!
Сахрањен је 1. фебруара, на Тихвинском гробљу Лавре Александра Невског.
...........
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“

Где после Јесењина?
У ноћ, или у цркву!
Само не у кафану, тамо нема будућности!
Идемо у Казањску саборну цркву.
Она је у облику издуженог крста, има три улаза и сваки има портик са шест стубова.
Скоро шездесет година била је Музеј атеизма!
Подигнута 1901., најсјајнији је украс Невског проспекта.
Бољшевици су из ње 1922. однели: „129 пудова сребра и више од 37 фунти злата“ и украсе са иконе Казањске, Мајке Божије!
Икона, која је преживела пожар и пред којом су се одигра-
вала чудеса, која је била у првим редовима пукова Мињина и Пожарског при опсади Москве, пред којом се молио Петар Први пред Полтовску битку, украдена је 1904.
Замишљам лик Стојана Чајкина, који је казну служио у са-
мици у Шлисербургу.
Хода по соби, с рукама на глави, изуједан од савести, урла: шта ми је требало да је бацим у ватру, да проверим колико jе свемоћна?!
И Бог му одговара: како си чинио, тако ти се враћа!
Прва победа руске војске при Наполеоновом насртају на
Русију, догодила се 22. октобра 1812., на дан Казањске иконе.
Наполеон је тада изгубио 7000 војника.
У време кад је Лењинград био пред падом, Стаљин је доз-
волио да се икона изнесе из цркве и да се одржи литија са
молебаном.
Ношена је у Стаљинград, пред њом се молио и маршал
Жуков.

...........
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“

Гром је јуче убио једну жену док је брала јагоде.
Остало је неколико празних посуда иза ње.
И један мушкарац се јуче разнео бомбом.
Због неузвраћене љубави.
Дан је, иначе, због догађања на Славији био – фонтансти-
чан!
Чак ми се јавио и један песник, који пише за труднице и
пуније госпође.
-Да би имао пријатеља, мораш имати времена! – рекао је, и отишао у ноћ која се завлачила под веранду доносећи мирис липа.
На столу је било пуно кафе.
Било је и опушака.
Комшиница је виркала са прозора.
-Он се опет смеје сам са собом! – гледала је у мене и говорила мужу који је синоћ није тукао.
Једна жена, од које посуђујем нежност, иза поноћи је оти-
шла да обује вунене чарапе.
Воли да јој је топло, кад је са мном.
И ја волим лето због ње, кад се оно сакрије испод дрвета, па умислим да чека мене, а она чека кишу.
-Так нормално! – милујем је после на руском, и понављам
– ако неће да ми се да, што бих је узимао!
И гледам у њене велике шоље са срцима окренутим према мени.
Ништа по човека није горе него да буде потпуно схваћен! -
шапће ми излапели Јунг.
..........
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“

Аја–ганга је чувена света трава, чувена толико да за њу
никад нисам чуо.
По причи шамана, у њој спава мирис предака.
Ми смо је газили, носили на раменима и она је, гле чуда,
ишла за нама!
Док смо поздрављали бронзаног Лењина, враћајући се са
монголских поља.
Ноћ летња, спарине пуна, смејао се Амарсана Улзите, иза
поноћи, смејао по бурјатски, те ноћи, тако тихо да сам могао да оглувим.
Под небом сибирским, на периферији Иркутска!
Здепаст и косоок, бескосе главе, у љубичастој кошуљи као бумбар шарен, песник, мој друг и брат, Амарсана, негдашњи кандидат за председника Буратије.
Обигравао је око дрвореда!
Претворен у дечака, причао прво о виолини коју је гледао у излогу Трговачког дома.
-Мајка је признала: - лепа је, сине, али ми немамо десет
рубаља!
Чувени Дондоко, бурјатски класик, отац је Амарсанин.
Имао је само тридесет и шест кад су рекли – лака му земља!
Плакали су тада Бурјати, очеви вукова.
У Улан Удеу, негдашњем Удинску, где је Амарсана рођен,
постојбини козака и средишту будизма у Русији, и данас, на свакој кривини на великом Путу чаја, Дондоково име помињу с поштовањем и љубављу, као морнари кад изговарају реч – светионик!
Од иметка, Амарсани су у наследство остале очеве књиге.
Уз степу, планине, јурте и стада, загледан у Каракорум,
древну престоницу Монголије, читао је учећи да хода.
И растао уз „Хиљаду и једна ноћ“, грчке митове и старе веде, Хлебњикова и Тагору, уз јапанску поезију и тибетанске преводе Цибикова.
Кад је напунио девет година, из празног џепа му је вирела
прва објављена песма.
Била је на бурјатском, који је по очевом аманету учио у Интернату за сирочад.
У међувремену, постао је солиста на труби и свирао бас-гитару!
И све до друге године студија, сањао виолину.
-На Академији су ми рекли – талентован си, али имаш се-
дамнаест година, требао си раније да дођеш!
Он је отишао тог лета из Москве.
.........
Одломак из књиге „ЉУДИ И ГРАДОВИ“