Zoran M. Mandić

**Član** **Poruka** : 142 **Učlanjen** : 04.01.2015

ZORAN M. MANDIĆ

NIKO ME NEĆE PREPOZNATI

Svojim putem kao pogledom s
onim uvek što nije u
duhu senzacije što vara pogled i
put
zavodi u veri
među objektima nepostojećeg
pukog u neprolaznom
Volim svoju bolest
klanjam se njenoj svojini u sebi
ne mislim da sam važniji
Na zidu hrama ostaće utajen moj dah
u liku paučine
snebivanja u duhu
sumnje
Niko me ne zaustavlja dok hodam
po obodima neuhvatljive celine
sveta
niti ikog srećem u tolikom metežu
pojedinosti
Anđeli ljubomorno strepe da ne pogrešim
u sebi
u tragu koji me više ne prati
Pripadam samo svojoj bolesti
Pisanju
Onom što uvek nije
Zato me neće niko prepoznati
Niti ću morati sobom da ih

isplaćujem

**Član** **Poruka** : 142 **Učlanjen** : 04.01.2015

ЗОРАН М.МАНДИЋ

ПЕTРOВAРAДИНСКA TВРЂAВA

Прекo jе пoглед
кojи се с oвим с oве стрaне
љуби нa средини реке у
Дунaву
измећу пoрушених истoриja
из кojих изрaњajу силoм пoкидaни
мoстoви
чиjи тужни пеjзaж
предстaвљa пoмерени пoдстрек зa
нoве пoгледе и идеjе у прoнaлaжењу прaвих
тoкoвa истине крoз пoрушене записе са

сведочења
Oнa пoпут виле у лику пaлеoлингвистичкoг
зaписa
стojи нa врху рaвнице
чиjе мемoaрске приче укрaшене гнoстичким
метaфoрaмa
листajу ветрoву читанку и роман општег времена
зaписуjући све
кaкo се митoви претвaрajу у збиљу oд кojе се
ствaрa повест
где су се зaгубили пoсмртни oстaци вaжних
чињеницa o
знaчењскoj сличнoсти пoрoдице речи
трaгajући у њимa зa oригинaлним текстoм пуним
пригушених oдзвoнa пoсвећених дoбрo склoњенoj
aрхеoлoшкoj тajни
с врхa рaвнице
чиja мисиja дoнoси ревoлт сведoчењa пред
пoстaвљеним немoгућим циљевимa сaзнaњa и
немoћи речи пред oгрoмнoм и мaсивнoм снaгoм
злa и рaвнoдушнoсти
штo се не мoже лaкo с jедне нa другу стрaну
пoреклa пoгледa и његoвих ситницa

**Član** **Poruka** : 142 **Učlanjen** : 04.01.2015

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОЕЗИЈА

Није стан за подстанаре
Ни место на које ћеш са
Купљеном улазницом
Она чак и не постоји као предмет слике
ни један непосредан призор не вири из ње
немушта је
неограђена
Расута у ваздуху као невезиви елемент
Удахнеш ли је издахнућеш је

Нема ни једне околности за оне којима не припада

**Član** **Poruka** : 142 **Učlanjen** : 04.01.2015

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ПОСЛЕ

Одувек на путу ка вратима ПОСЛЕ
смежурано болесна сумња
штитила ме је више споља него изнутра
Нисмо одлазили по кафанама да би се
опијали непоузданим оптимизмом наде
ПОСЛЕ је измицало у ритуалном плесу сенки
Падале су са озеблим кишама пролазности
једна за другом као жртве у спорним ратовима
Болничари су имали само завоје и по који
кревет за најуморније мртваце
Њихов мир поседовао је достојанство
Тишине спаса
Ревизију за будност неверника
У сећању су све свеске
Нацрти поезије
Нетрпељивост лектора
Незадовољство преводилаца

Незадовољство аутора

**Član** **Poruka** : 142 **Učlanjen** : 04.01.2015

ЗОРАН М. МАНДИЋ

РУКОВАЊЕ СА НЕЧАСТИВИМ

Нечастиви ми је пришао
много одморнији и много боље
обучен
него што сам замишљао његов
општи лик
Пружио сам му руку
његова у мојој била је више од руке
странца
с којим се први пут рукујем
Није ме понизио погледом
којим је зачас омеђио а потом
оценио општи изглед мог
лика
Предложио је да пођем с њим
но пре него што сам се одлучио
удаљио се
ни отисак његове руке није остао у
мојој руци
Једноставно
Нечастиви је тако хтео
преварио је моје телохранитеље
који су један за другим поумирали од

страха

**Član** **Poruka** : 142 **Učlanjen** : 04.01.2015

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СЛИКАЊЕ ПЕЈЗАЖА

Изнутра
с оне друге стране
можда у повратку оном што је
прво стајало
без чега нема ни другог ни
трећег
ни фаталне линије која
објашњава путу правац
налази се место са чијих
престола
чула казују своје знакове
У њиховим интонацијама
знаци се усредсређују једни на
друге
вежу се
постају фатална линија и
пут и
правац
Изнутра
дрхте прави пејзажи
разорни земљотреси играју се са
њиховим температурама
не одолевају ни дугине тајне у
међусобном прерачунавању
космичке светлости
на чијим компромисима човек
узима четку умача је у дугу и
усред космоса слика свој
живот
Изнутра
усред описаног пејзажа

на ивици чулне интонације

**Član** **Poruka** : 142 **Učlanjen** : 04.01.2015

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ШТА МИ ЈЕ ТО ПРОМАКЛО

Шта ми је то промакло
прошлост је као сан
Не постоји
Службу у сновима врши
заборав
Сећати се значи откидати
од живота оно што није
морало да промакне
Не постоји ни оно што може
да се догоди
Будућност је као сан
Не постоји
Маштати значи излучивати
из живота оно што није
морало да промакне
Одговор је
док трепнеш промакне трен
брзином светлости међу њима
нестајеш и сам

Не постојиш

**Član** **Poruka** : 142 **Učlanjen** : 04.01.2015

ZORAN M. MANDIĆ

PITANJA

1.Uvod

Da li je strah
pretnja i jasnom
dok se pišući odvajamo
od onih koji samo govore
Da li sličnosti koje naslućujemo
stvarno postoje
Da li reči stalno izbacujemo
jezikom a primamo ušima
Da li je uvek neznanje pitanje a
znanje odgovor

2.Ritam

Da li je sebično slaganje
podudaranje, simetrija, fotokopija
lik izliven u gipsu i bronzi
otisak lika u glini
portret-spomenik na sred gradskog trga
lična karta
otisak prstiju na ukradenom
predmetu sijamski blizanci
reizbor (ponovno biranje istog)
Da li je sve to
rekonstrukcija
režim, jednakosti i smrti

3.Trag

Da li je ova zloupotrebljena hartija
hartija u vodi
artija u vatri
hartija kod urednika
novinska artija
hartija u glavi

**Član** **Poruka** : 142 **Učlanjen** : 04.01.2015

Zoran M. Mandić - Page 4 20170817181742_00001

ЗОРАН М. МАНДИЋ

МОЈИ БИОГРАФИ

Моји биографи су мртви
На путу кроз моју биографију
доживели су удес
Мртва је и моја биографија
Мртва и изгубљена
Међу важне смрти спадају
смрти биографије
То је духу ослобађања места
од неважности
од неважних понављања
Међу неважним понављањима су
велике количине прозе и
поезије
Хомера
Шекспира
Достојевског
Кафку
Аћина
неважни понављају
Нико нема право на биографију
она је скуп лажи
она не уме да опише своју смрт
Аутобиографија је кривично дело

превара

**Član** **Poruka** : 142 **Učlanjen** : 04.01.2015

Zoran M. Mandić - Page 4 IMG_20170825_211258

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НИСАМ НИКАД НАПИСАО ПЕСМУ

КОЈУ САМ МОГАО ДА НАПИШЕМ

1.

Нисам никад написао песму
коју сам могао да напишем
Увек сам био на путу са другим
разлозима
Она је као Ђоконда лебдела у
ваздуху
Мирис њених хаљина одвлачио ме је
устрану у сањалиште
Као да се бојала оловке
Одлазио сам у причу
Љубоморан због мириса њене хаљине
који је могао и друге да привлачи
Бојао сам се као и она оловке
Њен зашиљен врх крварио је на рањеној
хартији
у њеним и мојим плућима
Откуд толико крви у песми питао сам се
кроз уста главног јунака у причи
Ненаписана песма је ћутала

2.

Песник у ненаписаном постоји
најдуже
као жудња
као заборав
Тамо где престаје хајка престају и
написане песме
Кроз понор и светло поцрни у ноћ
Испред замишљеног сам песник
уместо стражара
и
дим негорелог сећања

3.

Песник
не распознаје радост загонетних
песама несталих светова
Радост је његово чуло
чуло жудње
чуло заборава
Његово трепераво говорење долази
однекуд и свој траг у невиду оставља
Видела се распрскавају у милионе драгости
у другост:
сенки, капи, пахуља, зрака, честица, одраза
разлика

4.

У написаном ненаписано је скрајнуто
Филозоф и слепи путник у истој
читаоници
некад и некуд окренути
Воз вечности никада не стаје на неважним
станицама
У важним књигама треба написати све о чулу
радости о
рано заборављеном реду вожње вечности

5.

Бешчулна техника ненаписане песме
у вагону Јесењина
њиме умазана немуштост
путује
Над убијеним песником
(над свим убијеним песницима)
бајке подижу сцену чију мембрану
неће проћи:
нацифрана негација, филозофија песме
издаја живог песника
Све је то једно непостојање
у високом искоку из памћења
из песме

6.

У причи сви причају
важни и неважни јунаци у говорничким двобојима
умиру на рукама речи
Речи лепотице иду из руке у руку
Никада толико неверних речи
Толико приче из ината
без повода
без увода у смрт
у
савремен суноврат низ литицу призора
(понора)
Мириси женски хаљина на барикадама
дочекују олује
Сломљеног срца логика напушта бојиште
пре пораза једних
пре пораза других

7.

Нешто увек недостаје
Песми
(можда неки мали квар – В. К.)
да би се одржао стандард који
захтевају речи
Не може се тек тако прећи преко
недостатака
који Песми гарантују несигурност
Али
недостатак мора да постоји
због трансплантације
унутрашњих органа Песме
За Песника су и те како сви органи
Песме
здрав и оболели
једнаки
Он узима у Песми колико му се даје за
Њу
а могући недостатак гура између Њених
редова
Гоји је
као што се гоји мрак
као што се гоји пепео
тамо где га одлажу на исто место
Зато увек недостаје нешто Песми
Њена витка линија
Рецимо

8.

Стрпљивији ће после пастирске написати
љубавну песму
у жару заноса узвикују патетични гласови
Тематске патње Песника
најсличније су вирусним инфекцијама
О угледању и такмичењу да се и не
говори
О лечењу
Неговор је као и Новоговор
подстичу један другог на опасности
понављања
Читав миленијум пева о смислу
смрти и љубави
само понеки певају о слави
Смисао писања као да жели да добије
трку
Нема Песме у коју се он није увукао
нити метафоре коју није подмитио
Поезија је
време
дисање
понавља се
Невелика је тајна о њеном опстанку

9.

У ненаписано гатају Песници који никада
Нису написали Песму коју су могли да напишу
Уче друге неписању

10.

Не треба писати Песме које Бог не чита
(завршен цитат)

**Član** **Poruka** : 142 **Učlanjen** : 04.01.2015

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СЛИКА МЛАДОГ МАЈСТОРА НА ЗИДУ

Узимам оловку
лампа и текст су при
руци
на сточићу
касно прочитана књига
и
слика младог мајстора на зиду
Кроз отворен прозор
видик улази у собу
започиње дисање текста
помислих
усплахирен због сенке
преко које сам пао у празнину

приспелог видика

**Član** **Poruka** : 142 **Učlanjen** : 04.01.2015

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ШТА СУ МОГЛИ ВЕЛИКИ ПЕСНИЦИ У МЛАДОСТИ

Шта су могли велики песници у младости
када су ложили огромне ватре у њој
у њеним малим и великим песмама
гутали су пожари речи ватросталне и
неватросталне
и
оне које нису хтеле у игру огња и пламеног
олтара
Не постоје једноставни одговори
као што не постоје једноставне величине
једноставни угледи
једноставне саботаже угледа
Зар се ништа не зна о можима и неможима
великих песника у младости
Да ли су то исти они мали песници
који су са својим наслутама расли у прав и
туп угао свог угледа
Да ли су то исти они саботери који напустише

мале песнике

**Član** **Poruka** : 142 **Učlanjen** : 04.01.2015

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НА ПОСЛЕДЊЕМ УЛАЗУ У СРЕМСКЕ КАРЛОВЦЕ

Зар ти није доста песама сада када си
међу десет најважнији којима је то успело
говори ми у вожњи
уредник мале златне издавачке куће
Али зар су у малим прозама бољи
животни услови за
мањине и већине песмине
одговарам уреднику
пре него што ћемо се растати на
последњем улазу у Сремске Карловце
Zoran M. Mandić - Page 4 IMG-20170323-WA0006

Zoran M. Mandić - Page 4 IMG-20170323-WA0006

**Član** **Poruka** : 142 **Učlanjen** : 04.01.2015

Zoran M. Mandić - Page 4 IKONA%2BSVETE%2BPETKE

ЗОРАН М. МАНДИЋ

НАДА

                Од памтивека је човек веровао да нада успешније лечи и од најскупљих лекова. У том веровању човек није испустио из вида да лечење срца и душе надом ремети илузија својим издашним присуством. И ујдурмама. Они најтврдоглавији, за разлику од песника, упорно су одбијали свако удварање илузијамама. Били су на страни наде, као што је обала на страни реке. Као што је месец на страни неба. Као што је срце на страни љубави. Као што је разум на страни говора. Као што је говор на страни бића.
                Надајући се човек од памтивека прича своју причу. И то само своју. Онако како се с њом отиснуо из утробе живота. Онако како птице не дозивају животиње и не петљају се у књиге о анђелима, или молитвама.
                Надајући се човек сања свет који не може да пронађе кад се пробуди и угледа сунце како ужива у својој сјактајућој немости. Они писменији после буђења записују, или описују, у својој причи да је нада Бог без ког би људски поглед неповратно исцурео на непронађене призоре.
                Без наде човек је као јаје без љуске. Бело-жута клизавост између сензације и фасцинације. Кућа без прагова и подова. Вода без реке и бунара. Сунце без месеца. Сенка без омота с ког спада. Или, оног ког прати.

                Надајући се човек не умире онда. Надањем он улепшава смрт. У њеном врту човек засађује стабло које бесконачно расте. И после.

**Član** **Poruka** : 142 **Učlanjen** : 04.01.2015

ЗОРАН М. МАНДИЋ

РУКЕ
(запис о важној мелодији природе)

Руке брзо остаре, говорила је мати. У брзини тог немилог процеса настаје њихов тужни срам због кога се стидећи склањају од уперених погледа. Од видео океаана људског ока које, једино, као човеково име никада не (о)стари. У рукама је, као код каквог професионално обученог чувара сав људски живот, било да оне треба нешто да: обруче, заруче, уруче, препоруче, прируче или поруче. А, било да одруче бројне похотнике од злих намера да у рукама држе: нож, бомбу, или пиштољ.

На рукама се дете износи из породилишта, држи на крштењу и вакцинисању. Њиховим топлим стиском дечије ручице прелази се улица, држе заставе и други барјаци. У конклудентним радњама и реакцјама рукама се безрезевно поверава одговорност за: част, сигурност, безбедност и веровање и да је тачна мисао по којој је човек без руку биће остављено на неправедном цедилу судбине. Такво биће највише личи на оног тужног несретника, који не може, никада и никоме, да одручи, нити да се потврди у животу, страсти, љубави и борби за свој лични идентитет и одбрану поноса своје сваколике: националне, верске, интелектуалне, политичке и емоционалне припадности. Зато, саветнички је упозоравала мати да руке треба свакодневно чувати и неговати, да би, колико толико, човек појединац, дохватујући дотакао своју уписану судбину.

**Član** **Poruka** : 142 **Učlanjen** : 04.01.2015

ЗОРАН М. МАНДИЋ

Zoran M. Mandić - Page 4 _MG_6476

СКУПЉАЧИ ТУЂЕГ ПЕРЈА

                Скупљачи туђег перја никада неће скупити све оно што им се свиђа, оно што припада емоционалној амбивалентности свиђалаца. Нити највештији алхемичари и мађионичари њихове лајкове могу да претворе у накит који ће окачити око врата или на гранчицама вештачких новогодишњих јелки.
                Кад се неком нешто свиђа не значи да објава ток осећања подиже његов углед, јер подизање угледа метафорички највише личи на стрмо степениште на на коме се намучио јадни Сизиф гурајући камен из подножја ка врху те путање. Коришћење цитата, нарочито прекомерно, угрожава идентитет оних који те наводе гурају испод прашњавих тепих одмах након што их лакомислено употребе.

                Употреба цитата је гора од употребе човека свиклог на болести интелектуалног немара скупљача туђег перја.

**Član** **Poruka** : 142 **Učlanjen** : 04.01.2015

ЗОРАН М. МАНДИЋ

ГАРСОЊЕРА
Приручник за коришћење најмање стамбене запремине

Гарсоњера. Мала је као мали есеј. Ако је на последњем спрату вибрира на јаком ветру. Њена вибрација упија остале мобилне и имобилне вибрације. У слободном времену (када је сама) каталогизира их по азбучном реду. Као људе у полицијским архивама. Као животиње у матичним књигама великих фарми.

Њено косо лице показује неколико скромних прозора. Прилично незаинтересованих за симсове на које се наслањају уместо терасе. Никада није равна. Чак ни у равни са жељама својих скромних корисника. Највише воли писце због гардеробе у коју је облаче. Међу њима не види се од густо наслаганих редова књига из разних пе- риода људске радозналости. Прашину дели и са покојом сликом иако не трпи било какву конкуренцију. Спава у кревету са својим станарима. Онако како се смењују. Вечити је студент. Мајстор нескривених мириса који у њој полажу велике и мале матуре. Из прерасподеле људских подела на богате и сиромашне. Нема штедну књижицу нити паре за упис свога духа на неку од школа за стране језике. Увек је у свом домаћем фазону: на последњем спрату, или у поткровљу неког предратног здања.

**Član** **Poruka** : 142 **Učlanjen** : 04.01.2015

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СОБА ДО УЛИЦЕ
(Једна реконструкција тајне погледа)

            Соба до улице била је наш унутрашњи поглед на њено величанство Улицу. Дуго нисмо знали, а камоли да нам је падало на ум, да је Улица зазирала од те наше собе. Да ју је пред сваки сусрет са нашим (п)огледима потресала трема. И да је у необично интезивном страху дочекивала шкрипу „табли“ , које у Далмацији називају шалакутрама. Музику, коју је свако јутро мајка (за)почињала отварајући те исте „табле“ на прозорима наше собе до Улице – била је главни концерт нашег детињства. Са чијих партитура је одзвањала мелодија, која је означавала равнотежу у надолажењу и повлачењу. Мог и братовљевог – Душановог. Тек касније почеће наша борба са превише учтивог и чак прилагодљивог Моцарта против сирово емоционалног Баха.
            У нашој соби до Улице владала је диктатура спаваонице. И њеног ероса у експанзији. Математике и Поезије. Са великим дрвеним брачним креветом, трокрилним гардеробним орманом, наткаснама и окрлуглим столом, који се није видео од велике корпе за веш. Подигнуте на кров наслаганих књига: Достојевског, Толстоја, Тесле, Миљковића, Хајнеја, Гетеа, Еуклида, Берђајева, Брема и српских математичара Мирка Стојаковића и Милеве Првановић. Тај исти сто са својом овалном геометријом био је трон наше чистоће. Хигијене, која се са продорним мирисом веш-плава у тромом одразу бунарске воде супростављала влаги што је у Губчевој 3. нагризала зидове наше куће. Зидове наше „музичке кутије“ и тајне њене суверене библиотеке.
            Влага је била строго чувана тајна нашег сиромаштва. Зид плача пред којим смо се заклињали у Сунце. У прве гестове нашег „зидарства“. И то када смо влагу почели да истерујемо на Улицу. Обијајући мемљиве наслаге шалитре бранили смо собу до Улице тршчаним штукатуром. То су биле и прве фреске наше одбране оболеле животне средине.
            У соби до улице тако брањене учили смо снове, граматику, интеграле, архиктетуру Сервантесових ветрењача и Дисове стихове напамет.

            Када је умро отац нашу собу до Улице претворили смо у капелу у којој је он провео своју последњу униформисану-мајорску ноћ. Те ноћи влага се заувек повукла из наше собе до Улице. Одјездила је на Светог Николу некуда сама за нашим оцем. Брат и ја се више нисмо свађали у музичком пољу. Славили смо тријумф нашег зидарства. Слободног – слободни. А нашу собу до Улице ставили смо по заштиту „Велике ложе“ нашег детињства.

**Član** **Poruka** : 142 **Učlanjen** : 04.01.2015

Zoran M. Mandić - Page 4 Korica%2B1-page-001

ЗОРАН М. МАНДИЋ

СРБИЈА У ДУБОКИМ ВОДАМА

Дубоке воде нису
Непријатељ Србији
Оне јој помажу да се
Осврне на благо њених
Понорница
Са дубина Дома незнања
У коме столећима тамнује њен
Врцави Дух
Као у казамату
У чијој мемљивој мртвачнице је
Кап по кап мучки исисивана душа
Гаврлила Принципа
Србија не може тек тако да
Издахне
Да се удави у
Успаниченим водама
Река које је пресецају и
Чине бајковитим девојком међу
Шљивицима
Булкама
Пољима маслачка и хајдучке траве
На њеним грудима светло се
Ордење претвара у бране од челика
У талпе од које се одбијају
Свотице светлуцавих подсмеха
Европских банкара
Србија је краљица својих несрећа
Одзвон српске трубе је недостижна
Мелодија за којом је патио Вагнер
Међу рокерима
Србија има своје корене
Православну браћу Русе
Светог Јована
Косово и Метохију, Владичин Хан,
Своје
Сеобе и деобе
Снегове на Копаонику
Априлске кише у Пожаревцу
Калиманку, Врлу, Пек, Дунав и
Његову невесту Саву
Србија има уплашене интелектуалце
Академике од папира
Траљаве политичаре и
Јадне неписмене песнике
Вашке и шуге
Своје Влахе
Војводе, генерале и свеце
Заветину у кући Лукића
Србија има и оно што други немају
Плићаке у дубоким водама
Које с правом јуришају на све њене
Јаде и промашаје
Србији не требају страни
Алуминијски чамци
Амфибије, пумпе и рониоци
Дубоке воде живе од њене страсти
Од њеног јуриша на саму себе
Бог је Србији подарио тврдоглавост
Међу ватрама, земљотресима и поплавама
Преплављена зовама и липама она
Муке свог усуда и
Победе над самом собом
Носи на широким плећима и
Не либи се да пада и устаје насред
Света вођа и завођа туђих мука
Колубара, Морава и Костолац њене су млађе
Сестре и браћа које ће срећно поудавати и
Поженити
Дубоке воде су њен мираз из ког
Извиру одсјаји златног муља
Србија има себе онакву каква је
Ненапудерисана и ненашминкана
Србија је вечна цура међу престоним
Дамама
Србија има своју децу, зетове и снаје
Чак и онда када јој немирне воде
Односе куће и плотове из њеног
Неодносивог дворишта
У коме се шегачи док крај својих
Лековитих извора
Пије киселу куповну воду и
Трује се лажним даровима са
Труле белосветске трпезе
Србија је вечно своја национална
Народна
Мањина и већина
Нема Србије без Србије

У ноћи између 20. и 21. маја 2014. год.

**Član** **Poruka** : 142 **Učlanjen** : 04.01.2015

КВАРЕЊЕ КРУГОВА

ЗОРАН М. МАНДИЋ
Zoran M. Mandić - Page 4 NASLOVNICA%2BKK%2B%2B1

КВАРЕЊЕ КРУГОВА

Рођен сам
можда сувише рано а
касно сасвим касно да
променим датум рођења и
постанем острво које не припада
ниједној групи других острва
заточених испод океана који су
створитељу у свом животу и смрти
оспоравали право да се изрази
Неко је ипак кварио моје кругове
док сам растао у читању
док сам се чудећи смањивао из
дана у дан онако како јасност
препознавања нестаје заувек
претраврајући се у тамни неозначени
зид иза кога умиру неурони без
имена и надгробних плоча и све то док
улицама миле људи којима све мање
доликује да се надају
Људи са изгубљеним лицима замењени
маскама ствари од дрвета
стакла премазаног бојама себичног колорита
Људи ненавикли на срџбу кише под којом се
спирају изнутра усред несреће што у свету маски
нико не зна за њих нити се залаже за
њихова права да макар тако
неважни, непознати и неозначени
припадају себи
Зато сам склон веровању по коме човек
који душу и линије свог лица
замењује маскама ствари
нема никакве предности над људима са
сопственим лицима рођеним пре или после шока
од кога је
страдало неокупирано време њихових
потопљних острва

Gost

Zoran M. Mandić je rođen 20. avgusta 1950. godine u Vladičinom Hanu. Gimnaziju Nikola Tesla završio je u Apatinu, a pravničko obrazovanje stekao na Pravnom fakultetu u Novom Sadu.

Objavio je sledeće knjige pesama: “Koraci sumnje”, 1971, “Putnik i njegova nevolja”, l976, “Opekotina”, 1980, “Upustvo za opstanak”, 1982, “Karinska trojstva”, 1987, “Čitaonica”, 1989, “Nišan”, 1990, “Kraj sezone”, 1991, “Bizarna matematika”, 1991, “Citati”, 1992, “Radovi na putu”, 1993, “Naspram čuda”, 1994, “Kraj sezone i druge pesme”, 1995, “Citati i druge pesme” (izabrane pesme, priredio Saša Radojčić), 1996, “Nisam nikada napisao pesmu koju sam mogao da napišem”, 1997, “Apatin i pesme od pre”, 1998, “Usekline prozora”, 2000, “Nestvarni štafelaj”, 2005. i “Mali (p)ogledi”, 2006.

Objavio je knjigu mikro-eseja “Mali naslovi”, 2003. godine, a drugo dopunjeno izdanje 2008. godine.

Objavljeni su mu izbori iz poezije na italijanskom, “Gospodovo pismo”, u pevodu Dragana Mravovića, 1994. i na makedonskom, “Ne brinem za nadu”, u prevodu Riste Vasilevskog, 2004. godine.

Zastupljen je u velikom broju antologija i pregleda srpske poezije u zemlji i inostranstvu.

Bio je član žirija knjiženih nagrada: “Gospođin vir”, “Brankova”, “Pečat varoši sremskokarlovačke”, “Pavle Adamov”, “Dušan Vasiljev”, “Pesničke staze”, “Ervin Šinko”, “Kruna despota Stefana Lazarevića”, “Knjiga godine Društva književnika Vojvodine”, “Lenkin prsten”, “Meša Selimović”, “Povelja Karađorđe” i dr.

Za književni rad nagrađen je nagradama: “Ervin Šinko”, 1975, “Pečat varoši sremskokarlovačke”, 1976, “Oktobarskom nagradom Apatin”, 1998, “Iskre kulture Vojvodine”, 2000, “Stevan Pešić”, 2004. i “Knjiga godine DKV”, 2006. godine.

Piše književnu i likovnu kritiku, koju je objavljivao u: Politici, Poljima, NIN-u, Borbi, Dnevniku, Zlatnoj gredi, Letopisu matice srpske, Koracima, Gradini, Književnoj reči, Književnim novinama, Kovini, Mons aureusu, Bagdali, Sveskama, OKU-u, Likovnom životu, Večernjim novostima, Dometima, Danasu, Putevima, Odjeku, Životu, Književnom listu, Stvaranju, Ovdjetu, Stremljenjima, Ulaznici, Rukovetima, Književnom magazinu, Kvartalu i dr, kao i na TV Novi Sad u emisiji “U sazvežđu knjiga” i na RTS Beograd. Autor je emisije o Apatinu u novom serijalu “Varošarije” Radio-televizije Vojvodine. Priče je objavljivao u: Politici, Zlatnoj gredi, Poljima, Koracima, Dnevniku (Novi Sad), Bagdali, Književnoj reči, Studentu i dr.

Živi i radi u Apatinu.

Član je AICIL-a – Evropskog udruženja književnih kritičara sa sedištem u Parizu.

FacebookTwitterGoogle+

Gost

PORUKA, LAVANDA

Našao sam hartiju
ispod jastuka moje majke
čuvala na dnu škrinje
u lavandi
Na hartiji je bila poruka
ispisana mojom bivšom rukom
u nekom drugom vremenu
na nekom drugom mestu
Otisci slova svedoče
o hrastovoj ploči stola
ali ne znaju ništa o tome
ko sam bio
kako sam se odazivao
koju sam slavu slavio
U kratkoj poruci je stajalo
da i dalje ne grešim
da se u čula uzdam
da ljubim češće
i često se zaljubljujem
Ništa od mudrosti filozofa
nijedne aluzije u poruci
Nežno sam savio hartiju
i zaklopio oči
slika se sama otvorila
Naspram mene sedeo sam
za velikim hrastovim stolom
i pisao sebi poruku
A onda ustao
i s puno ljubavi je odložio pod
jastuke na dnu mamine škrinje
u lavandu

Gost

NEŠTO ŠTO NIJE MISAO

Svaku noć pre konačnog sna
na ploču drvenog stola u kuhinji
istresam sve misli
i pokrijem ih krpom zbog muva
Onda me neki vrag iz kuhinje
baci u krevet
Pamtim da na početku sna stoje
velika vrata
pred kojima nekad satima čekam
Čim se vrata otvore od potmule škripe
sve zaboravim
šta je dalje bilo
Ne znam ni kako se iz kreveta
zatičem za stolom u kuhinji
ni kako postajem živ
Pamtim da u kuhinji osetim prvo
nešto kao ubod
da se stresem
ustanem od stola sa sendvičem
koji se nalazio ispod krpe
Treba mi onda dugo da prvi put zagrizem
pipkajući prstima
po nečemu što nije misao
a hleb mi u ruci
i ne sanjam više

Gost

ODLAZAK PRAVIH PESNIKA

Nema više lakoće u pesničkom
govoru
Ni sporazumevanja sa teškim rečima
koje pesnici uzimaju iz drugih knjiga
koje sve više smanjuju vidljivost ideje
potrebu slike
U zakrčenim ulicama novih lica
jedan na drugog naleću Hajdeger i Herderlin
dok sasvim mirno tonem u jednoj od
slušaonica
Niče recituje svoje ditirambe
Ko sve nije u pokretu
kada su pravi pesnici napustili ulice /

Gost

Прекo jе пoглед
кojи се с oвим с oве стрaне
љуби нa средини реке у
Дунaву
измећу пoрушених истoриja
из кojих изрaњajу силoм пoкидaни
мoстoви
чиjи тужни пеjзaж
предстaвљa пoмерени пoдстрек зa
нoве пoгледе и идеjе у прoнaлaжењу прaвих
тoкoвa истине крoз пoрушене записе са

сведочења
Oнa пoпут виле у лику пaлеoлингвистичкoг
зaписa
стojи нa врху рaвнице
чиjе мемoaрске приче укрaшене гнoстичким
метaфoрaмa
листajу ветрoву читанку и роман општег времена
зaписуjући све
кaкo се митoви претвaрajу у збиљу oд кojе се
ствaрa повест
где су се зaгубили пoсмртни oстaци вaжних
чињеницa o
знaчењскoj сличнoсти пoрoдице речи
трaгajући у њимa зa oригинaлним текстoм пуним
пригушених oдзвoнa пoсвећених дoбрo склoњенoj
aрхеoлoшкoj тajни
с врхa рaвнице
чиja мисиja дoнoси ревoлт сведoчењa пред
пoстaвљеним немoгућим циљевимa сaзнaњa и
немoћи речи пред oгрoмнoм и мaсивнoм снaгoм
злa и рaвнoдушнoсти
штo се не мoже лaкo с jедне нa другу стрaну
пoреклa пoгледa и његoвих ситницa

» Zoran Bognar
» Oliver Mandić
» Milorad Mandić - Manda
» Zoran Radmilović
» Zoran Grebenarovic