Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebook


Delite | 
 

 Milovan Glišić

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
neno

MODERATOR
MODERATOR

neno

Muški
Poruka : 35953

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


Milovan Glišić Empty
PočaljiNaslov: Milovan Glišić   Milovan Glišić Sat610Sub 28 Jan - 10:39

Milovan Đ. Glišić (rođen 6. januara 1847. u selu Gracu, preminuo 1. februara 1908. u Dubrovniku) je bio srpski književnik.

Milovan Glišić Ac534h

Milovan Glišić je rođen 6. januara 1847, u selu Gradac pored Valjeva od oca Đorđa i majke Jevrosime. U njegovom selu nije bilo škole, ali su ga roditelji podučavali, i naučili da piše. Ovako pripremljen, Milovan Glišić je u Valjevu odmah primljen u drugi razred osnovne škole. Kad je 1864. upisao Beogradsku nižu „terazijsku“ gimnaziju, već je imao sedamnaest godina. Zbog nemaštine je sam morao da se snalazi, a materijalni položaj se samo pogoršao kad mu je 1865. godine umro otac. Potom je započeo da uči tehniku na Velikoj školi, no posle dve godine ostavlja tehniku i uči filozofiju na istoj školi. Kad je prekinuo školovanje, postavljen je za korektora Državne štamparije. Glišić je radio razne poslove, koje je mogao da nađe. Iako mu je ovo oduzimalo puno vremena, ipak je bio dobar đak. Pokazivao je interesovanje ne samo za školske predmete; puno je čitao i učio je ruski, francuski i nemački. Bio je u dva maha urednik zvaničnih „Srpskih novina“, dugo vreme dramaturg Narodnog pozorišta i krajem života pomoćnik upravnika Narodne biblioteke.
Bio je oženjen jednom od pet ćerki bogatog beogradskog trgovca Nikole Stefanovića, od ostalih jedna je bila udata za Jovana Avakumovića, druga za generala Mostića, treća Leposava za Dimitrija Novakovića, a četvrta u Egipat. Brak je razveden, posle toga je živeo u sobi hotela „Nacional“ ispod Kalemegdana. Njegova sestra Stanka Glišić je bila profesor i prevodilac sa francuskog i ruskog, napisala je „Moje uspomene“ 1933. godine


Glišić je svoj književni rad započeo prevodima u satiričnim listovima, a potom prešao na originalnu pripovetku. Njegov originalni rad obuhvata dva pozorišna komada, „Dva cvancika"
 i „Podvala“, i dve zbirke pripovedaka. U zbirkama su, pored ostalih, njegove popularne humoristične i satirične priče: „Glava šećera", „Roga", „Ni oko šta“, „Šilo za ognjilo“, „Šetnja posle smrti“, „Zloslutni broj“, „Redak zver"; gatka „Posle devedeset godina“ i lirska skica „Prva brazda". Glišić je najviše radio na prevođenju iz ruske i francuske književnosti i osamdesetih godina bio je glavni i najbolji prevodilac sa ruskog i francuskog. Savestan i talentovan prevodilac, a uz to odličan znalac narodnog jezika, on je najviše učinio za upoznavanje srpske publike sa velikim ruskim piscima i znatno uticao svojim prevodima na razvoj književnog jezika i stila. Najbolji su mu i najvažniji prevodi sa ruskog: „Mrtve duše“ i „Taras Buljba“ od Gogolja, „Krajcerova sonata“ i „Rat i mir“ od Tolstoja, „Oblomov“ od Gončarova, uz ostale od Ostrovskog i Dančenka. Sa francuskog je prevodio Balzaka („Šagrinska koža“), Merimea („Kolomba"), Žila Verna i druge. Za pozorište je preveo preko trideset komada iz ruske, francuske i nemačke književnosti.
Po njegovoj pripoveci „Posle devedest godina“ snimljen je film Leptirica 1973. godine, a Sava Savanović je jedan od najpoznatijih vampira.

Originalni književni rad Milovana Glišića nije veliki: oko trideset većih i manjih pripovedaka, pored dva pozorišna komada. Njegove pripovetke znače novinu i događaj u razvoju srpske pripovetke. Glišić je osnivač realističke seoske pripovetke sa socijalnim i političkim smerom. U doba kada je Svetozar Marković propovedao „novu nauku“ i kada se u javnom životu digla povika na neprosvećeno i nesavesno činovništvo i na zelenaše i „kaišare“, koji su ugnjetavali i pljačkali narod, Glišić stvara seosku pripovetku u duhu naprednih ideja, ustajući u odbranu sela i seljaka od varoških zelenaša, kao Vule Pupavac, od seoskih kaišara, kao gazda Raka, od policijskih pisara i sreskih kapetana. U pripoveci „Ni oko šta“ dao je tip novog čoveka u ličnosti učitelja Gruice, istina u okviru jedne komične anegdote, ali sa očiglednom namerom da predstavi sukob nove i stare generacije. Pod uticajem ruskih pisaca i svoga seoskog porekla, on voli selo i seoski patrijarhalni moral, a mrzi čaršiju. U njegovim pripovetkama ipak nema većih društvenih i moralnih sukoba. Glišić je trezveno i realno govorio o selu, ne ideališući i ne ulepšavajući ga. Vrednost njegovih pripovedaka je u vedrom humoru i satiri, u jednostavnom stilu i čistom i lepom jeziku.
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

neno

Muški
Poruka : 35953

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


Milovan Glišić Empty
PočaljiNaslov: Re: Milovan Glišić   Milovan Glišić Sat610Sub 28 Jan - 10:43


Jedan od najboljih pisaca iz doba realizma - Milovan Glišić rođen je 6. januara 1847. godine u selu Gracu, kraj Valjeva. Škole u selu nije bilo i nije se mogao redovno školovati, ali su ga roditelji osposobljavali za život onim što je najbolje u njima. Otac guslar i majka, darovit usmeni pripovedač, naučili su ga da piše orlovom perom. Tako pripremljen Milovan je u Valjevu primljen u drugi razred osnovne škole. Sa sedamnaest godina, 1864. stupio je u prvi razred Beogradske niže gimnazije.
Siromašan, Glišić se oslanjao samo na sebe. Godine 1865. umire mu otac. Bio je đak i sluga, posluživao po imućnijim kućama, prao sudove, ponekad zabavljao decu, radio je svašta samo da bi imao krov nad glavom. Ipak, bio je dobar đak. Njegovo interesovanje nije se svodilo na školske predmete, čitao je sve, a učio je ruski, nemački i francuski.
Po završenoj gimnaziji, 1870. godine, počeo je da studira tehniku. Tada je ušao u javni život, kao urednik satiričnog lista "Vragolan" i član pokreta Svetozara Markovića. Uhapšen je 1872. kao protivnik režima. Zbog materijalne nemaštine on je te godine napustio tehnički i prešao na filološko-istorijski odsek Velike škole. Međutim, studije je napustio 1875. godine.
Početak njegove karijere označava služba pomoćnika urednika "Srpskih novina". Godine 1875. književni list "Otadžbina" štampa mu prve pripovetke. Posle smrti Đure Jakšića, 1871. godine, postavljen je za korektora Državne štamparije. Dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu postao je 1881, 1898. je penzionisan, a 1900. godine vraćen je u državnu službu kao pomoćnik upravnika Narodnog pozorišta. To je bio najveći položaj koji je postigao. Umro je 20. januara 1908. u Dubrovniku.
Najznačajniji deo Glišićevog rada predstavljaju pripovetke. Svoje satire stvarao je na motivima koji su bili prirodni odjeci društvene stvarnosti. Njegove najznačajnije pripovetke su "Glava šećera", "Zloslutni broj", "Podvala", "Svirač", "Šetnja", "Prva brazda", "Tetka Desa", "Sigurna većina", "Brata Mata", "Novi Mesija" i druge.

Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

lana

Ženski
Poruka : 119018

Učlanjen : 06.12.2012


Milovan Glišić Empty
PočaljiNaslov: Re: Milovan Glišić   Milovan Glišić Sat610Sre 31 Jul - 11:33

Po svome metodu Milovan Glišić je pisac koji se oslanja samo na "poeziju činjenica", na podatke i pojave koje može da uoči njegov vid i klasifikuje vlastito iskustvo. Veći deo likova u njegovim pripovetkama preslikan je sa živih ličnosti. Taj metod pogodovao je za obradu onih društvenih pojava koje su bile pod udarom kritike Svetozara Markovića. Birokratija i zelenaštvo, rasprostranjena društvena zla toga vremena, čine se u Glišićevim pripovetkama kao ilustracija Markovićevih ideja. Svetozar Marković piše u Srbiji na Istoku: "Mržnja na činovnike, koja se kod naroda pokazala u svim bunama što u ono doba potresoše našu otadžbinu, u samoj stvari pokazivaše nezadovoljstvo i mržnju naroda na birokratsku sistemu državnu, na ovo novo ugnjetavanje naroda koje se vršilo po propisima i zakonima." Glava šećera, Raspis, Svirač, osvetljuju to "novo ugnjetavanje po propisima i zakonima"; osvetljuju ga iz raznih uglova, komičnih i tragičnih, ironičnih i satiričnih, ali mu daju svedočanstvo i pečat istine. Sa zelenaštvom je to još očiglednije.

Iz takvog odnosa prema stvarnosti proizlazi Glišićev metod. Njemu je bila potrebna ili anegdota ili stvarna ličnost; anegdota kao fabularno tkivo, ličnost kao obrazac. Time se obeležavaju i glavne pripovedačke osobine Milovana Glišića. Karakter njegovog pričanja svodi se prvenstveno na fabulu, na razvijenost radnje, na dijalošku tečnost, na pojedinosti koje celom toku daju manje ili više reljefa. Unutrašnji život njegovog junaka gotovo nam je sasvim nepoznat. Glišić nije imao snage za psihološku analizu, za bojenje i ispitivanje dubljih i skrivenijih pojava čovekovog bića. Njegovi opisi ličnosti zaustavljaju se na uopštavanju kojim se ne prelazi mnogo narodni govor i postupak. Svedena na događaj, na odnose, na likove, na situacije, ta proza je siromašna svim onim što je umetnička draž teksta. Njene figure su do podudaranja u duhu i izrazu svakidašnjeg govornog saobraćaja. Ono što je najbolje kao pripovedačka osobina ove proze, to je često upečatljiva plastika likova. Oni stvaraju atmosferu, oni nose radnju, oni obeležavaju odnose. Neki od njih i danas drže pun zvuk zanimljivosti i verodostojnosti. Takvi su naročito kapetan Maksim Sarmašević, zelenaš Vule Pupavac, seljak Radan, lovac Radoš, udovica Miona. Celovitošću njihovih uloga i ubedljivošću njihovih slika Milovan Glišić je prethodnik onih pisaca koji će kao socijalni hroničari ili istoričari obeležavati drugo vreme, ali likovima koji već imaju svoje uzore. Ne samo gazda Jova iz Pauka Iva Ćipika no svi docniji pauci, svi kaišari i kamatnici, imaju svoj prototip u Glišićevu Pupavcu.








Milovan Glišić IoITGbU
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

lana

Ženski
Poruka : 119018

Učlanjen : 06.12.2012


Milovan Glišić Empty
PočaljiNaslov: Re: Milovan Glišić   Milovan Glišić Sat610Sre 31 Jul - 11:35









Milovan Glišić IoITGbU
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

lana

Ženski
Poruka : 119018

Učlanjen : 06.12.2012


Milovan Glišić Empty
PočaljiNaslov: Re: Milovan Glišić   Milovan Glišić Sat610Sre 31 Jul - 11:40

Prva brazda


Milovan Glišić tvorac je srpske realističke pripovetke. U svom delu negovao je folklorne elemente i bazirao se na anegdotama. Zbog toga se u nauci i smatra predstavnikom folklornog realizma. Glišić kritično pristupa svom okruženju pa tako uobličava i junake svoje proze. Veliki uticaj na prozu realizma imala je ruska književnost, na Glišića konkretno najviše Gogolj, a od naših kritičara Svetozar Marković.

Realizam je zahtevao za sadržajnost književnosti, da književnost pretresa i podiže savremena pitanja, da predstavlja istinski život naroda, da je po mislima i osećanjima bliska osećajima savremenika. Pisac je dužan da razume ljudski život u svim prilikama što ih život stvara, da razume potrebe koje se rađaju u životu i ume da odgovori na pitanja što ih život zadaje. Glišić je u svom delu nastojao da bude analitičan, da sintetiše sve manjkavosti društva u datom trenutku. S istim žarom kritike i istom dozom humora pisac tretira one koji su prevareni i one koji manipulišu ljudima, one učene i one prostodušne.

Glišićevo poznavanja narodnih priča možemo vezati za mesto njegovog rođenja. Rođen je u selu Gradac kod Valjeva, u porodici koja je negovala kult usmenog. Bio je vaspitan od oca guslara i majke vešte usmene pripovedačice. Njegova zaokupljenost folklornom građom javila se još u mladosti, kada je Glišić bio njen posvećeni sakupljač. Zbog toga nas ne čudi prisustvo seoskih motiva i narodnog duha u svim njegovim pripovetkama.

Većina njegovih pripovedaka, osim toga što manifestuje piščevu intenciju da bude verna kopija stvarnosti, zapravo je i nastala na osnovu priča koje su se stvarno dogodile. Uticaji koji su formirali Glišića su oprečni; na jednoj strani tu je inovativnost autorske književnosti, a s druge autoritet narodnih predanja. Podsredstvom novih stvaralačkih moći, narodne priče postaju gipke tvorevine koje menjaju svoj oblik i stvaraju put jednom novom pravcu u srpskoj književnosti.

Pripovetka nam prikazuje težak život samohrane majke kojoj je muž poginuo u ratu, njenu borbu i snagu da na pravi put izvede svoju decu. Život hrabre udovice i ostatka njene porodice prikazan nam je u najboljoj seoskoj pripovetci Milovana Glišića. “Prva brazda” jedna je od najboljih pripovedki srpske književnosti. Seoska pripovetka koja nam govori o životu udovice Mione koja se bori uprkos svim nedaćama koje su je zadesile.

Ljudski postupci u pripovetci su hitri, sažeti, gotovo poslovički kratki. Junaci pripovetke nakon smrti oca preuzimaju sve u svoje ruke. Pisac hita meti svoje zamisli, a to je da nam prikaže jednu čežnju, da nam završi jednu slutnju, nagradi hrabrost i preduzimljivost likova. Ceo proces preživljavanja pao je na ruke udovici i ona će pšostati borac da očuva ime porodice, duh porodične zajednice, svoju lozu, snagu svoje porodice, kućni temelj, ljudski ponos. Borbu da unapredi život svoje dece školovanjem.

Prva brazda koju je uzorao njen sin je je neposredan i neobičan dokaz da je domaćin stasao za taj poziv, da su prevazišli period odricanja i strepnje. Glišić je ovim događajima više prišao kao pesnik, a ne posmatrač. Njegova pripovetka je obasjana toplinom i nakolnošću, sva je nadahnuta optimizmom. Zajedničkim snagama se mogu prebroditi sve prepreke, mladi su ti koji nam vraćaju snagu za životom i oni su za jednu majku glavni motiv da se istraje u svim podvizima.

Radnja pripovetke je smeštena u period pola Drugog srpsko- turskog rata i donosi nam nedaće koje su snašle jednu porodicu posle pogibije oca u tom ratu, krajem 19. veka.

Vrsta dela: pripovetka

Vreme radnje: kraj 19. veka

Kratak sadržaj

U vrh sela Velike Vrbice vidi se skromna seoska kućica i uz nju dve- tri zgradice. To je kuća udovice Mione. Njen pokojni suprug Sibin Dzamić poginuo je u drugome ratu iza Jankove klisure. O Sibinovom junaštvu i kuražnosti dosta se pričalo. Miona ostade samohrana majka s troje siročadi – dva sina i jedna kći. Najstarijem beše sedam godina. Mnoge žene iz ovog kraja zadesila je ista sudbina. Neke se preudaše, a Miona, vredna i snažna žena, uze posao u svoje ruke, pa čak i teške ratarske poslove.

Sibinova familija je velika i uvek neko navrati da pomogne, najčešće mlađi brat Sibinov, Jelenko. Miona je uvek strepela da se Sibin ne vrati pa kako će ako zatekne napuštenu kuću, zato je radila. Jelenko je često govorio Mioni da pređe u njihovu kuće, da će joj biti lakše, ali ona nije mogla dozvoliti da se ovo ognjište ugasi, pa da je u budućnosti deca zapitaju “Čija je ono napuštena kuća, nano?”. Ne bi ona to dozvolila.

Tako je prolazila godina po godina. Deca su već porasla: Ognjan uzeo petanestu, Dušanka navršila trinaestu, a Senadin uzeo devetu. Sada joj i deca pomažu u poslovima. Njena deca su zdrava i vesela. Ništa se ne razlikuju od kakve gazdinske porodice. Ljudi iz sela su se divili durašnosti Mioninoj, samo im je jedno bilo čudno – zašto je dala Ognjana u školu? Kako ga je mogla odvojiti od kuće? I sam Jelenko je jednom prekori zbog toga, ali ona reče da neće dozvoliti da njena deca budu poslednja u selu i da će svako ići u školu. Pokojni Sibin je pričao kako će, ako dočeka, odškolovati Ognjana i on mu je ispunila želju.

Počeo je post. Miona zorom otišla do varoši da poseti Senadina. Ona je održala svoju reč, Ognjan je o Petrovudne dovšio četvrti razred, a Senadin je po Preobraženju pošao u prvi. Vraćajući se kući, srete Dušanku, ćerku. Upita je gde je pošla, pošto se Dušanka kao prepade kad je vide. Dušanka reče da ide da nosi ručak bratu u njivu. Rekao je da hoće da iznenadi majku, ali eto Dušanka joj kaže da je otišao da ore. Majka sva srećna uze torbicu i odnese mu ona ručak, a Dušanka ostade kod kuće, začuđeno gledajući za majkom.

Ognajan taman obrazdio prvu prazdu kad eto ti majke: “Nuto moga matorca kako radi!…”, pritrča mu Miona pa ga poče ljubiti. Izvadi iz torbice Miona luka, pogaču, krompira, malo vina u čuturici i zaplaka se. Ognjan je smirivaše, ali njoj suze nekoliko puta krenuše niz lice. Reče kako će pšenicu s ove njive koristiti samo za blage dane – mesiće od nje česnicu i kolač za krsno ime. Najlepše je brašno od starog žita. “Samo ako dobro rodi, nano” reče Ognjan. Mora roditi, ovakve zemlje nema u Moravi.

Kad sin nastavi da ore, Miona nekoliko puta htede da pritrči da mu pomogne, ali nešto joj ne smede, ni sama ne zna zašto. Uze torbicu i krenu kući. Obuzela ju je neka čudna radost – i smeje joj se i plače. “Ta red je da i mene bog obraduje! I zar ja nisam srećna? Tako sam srećna! (…) Imam ja momka u kući, još godinu dana pa ću ga oženiti…”, mislila je Miona. Dušanka ne pamti da je ikada videla majku veseliju nego tada kada se vratila iz njive. Došla je kući pevajući neku pesmicu.

Analiza likova

Miona – ovaj lik predstavnik je borbene žene koja uprkos svim preprekama i smrti muža uspeva da svoju decu izvede na pravi put. Bila je hrabra žena, nije dozvolila da njena deca ostanu na najnižoj lestvici u društvu, zato ih je poslala u školu. U kući je obavljala i muške i ženske poslove. Nikada se nije požalila da joj je nešto teško. Uvek je razmišljala samo o deci, a ne o sebi. Nikada nije htela da se preuda i da dozvoli da njena deca žive u tuđoj kući. Oblačila ih je i vaspitala kao da su deca iz gazdinske kuće. Pomagala joj je cela porodica muža, najviše Janko, brat njenog pokojnog muža Sibina. Njegov predlog da pređu u njegovu kuću, jer će joj tako biti lakše je odbila, nije htela da njena deca odrastaju u drugoj kući. Miona je majka hrabra, puna majčinske ljubavi, bila je srećna jer su joj deca zdrava i vesela, zato što su izrasla u vredne i poštene ljude, otac bi se ponosio da ih vidi. Oni su njena najveća podrška i podstrekač da se čitav život bori usprkos svemu.

Ognjan, Senadin i Dušanka – miona je imala dva sina i jednu ćerku. Ognjan, Senadin i Dušanka deca su na koje bi svaka majka bila ponosna. Uz majčinu pomoć uspeli su da završe školu. Čim su stasali pomagali su majci u svim poslovima. Najstariji sin, nakon što je završio školu, svim snagama se trudio da zauzme očevo mesto i da majci olakša život. Pripovetka i nosi naziv po njegovom postupku, kada je otišao da uzore njivu i time obradovao majku kao nikada u životu. Najmlađa ćerka joj je pomagala u kućnim poslovima. Dečak Senadin je čuvao ovce i kada je stasao i njega je poslala u školu. A najstariji Ognjan prvi je stasao za domaćina kuće i time što je izorao prvu brazdu, dao dokaz majci da sada njihova kuća zaista ima domaćina posle smrti oca.

Beleške o autoru

Milovan Glišić je rođen 19. januara 1847. godine u selu Gradac, pored Valjeva. Otac i majka su ga naučili da piše, a nakon osnovne upisao je, 1864. godine, beogradsku nižu “terazijsku” gimnaziju. Materijalni položaj u porodici bio je veoma loš i Milovan je morao sam da se izdržava, naročito nakon smrti oca 1865. godine.

Prvobitno je Glišić upisao tehniku u Velikoj školi, da bi je nakon dve godine napustio i upisao filozofiju na istoj. Nakon prekida školovanja, postavljen je za direktora Nadrodne štamparije. Učio je ruski, francuski, nemački i bio urednik “Srpskih novina” i “Novina Srpskih”. Radio je kao dramaturg Narodnog pozorišta, a krajem života postao je pomoćnik upravnika Narodne biblioteke.

Glišić je bio oženjen ćerkom bogatog trgovca Nikole Stefanovića. Ovaj brak završio se razvodom, nakon čega je Glišić dugo živeo u hotelu Nacional, ispod Kalemegdana.

Umro je u Dubrovniku 1. februara 1908. godine, gde je bio na lečenju tuberkuloze.

Njegova najpoznatija dela su pripovetke “Prva brazda”, “Glava šećera”, “Roga”, “Svirač”, dva pozorišna komada “Podvala”, “Dva cvancika” i druge.

Glišić je radio na prevođenju uglavnom francuske i ruske književnosti. Preveo je Gogoljeve “Mrtve duše”, Tolstojev “Rat i mir”, Gončarov “Oblomov”te Balzakova djela i djela Žila Verna.









Milovan Glišić IoITGbU
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

lana

Ženski
Poruka : 119018

Učlanjen : 06.12.2012


Milovan Glišić Empty
PočaljiNaslov: Re: Milovan Glišić   Milovan Glišić Sat610Sre 31 Jul - 11:42

Glava šećera


Milovan Glišić osnivač je realističke seoske pripovetke sa socijalnim i političkim smerom. U doba kada se u javnom životu digao glas protiv neprosvećenog i nesavesnog činovništva, protiv beskrupoloznih zelenaša koji su ugnetavali i pljačkali narod, Glišić stvara seosku pripovetku u duhu naprednih ideja, ustajući u odbranu sela i seljaka od varoških zelenaša.

Pod uticajem ruskih pisaca i svog seoskog porekla, pisac ističe ljubav prema selu i seoskom patrijarhalnom moralu, a nikako ne simpatiše grad. Glišić je realno govorio o selu – niti ga je idealizovao niti ulepšavao. Vrednost njegovih pripovedaka je u humoru i satiri, te u jednostavnom stilu i čistom, lepom jeziku.

Upravo taj jezični izraz karakterističan je za Glišićevo pisanje. On se odlikuje jezgrovitošću i izvornošću, ali ipak i pravilnošću u svojim oblicima. To potvrđuje kako je Glišić nenadmašan poznavalac jezika i to koristi u svom pisanju.

Iako Glišić nije najveći umetnik srpske književnosti i kasnije će da ga naslede mnogo značajniji pisci koji će srpsku pripovetku dovesti do svetskih umentičkih razmera, ne može se poreći Glišićev utecaj na njezine početke, u vremenu kada je pripovetka tek pronalazila svoje standarde i pokušala da se razvije u prihvatljivu književnu formu. Njegov doprinos srpskoj pripovetki je nenadmestiv i očigledan.

Upravo je “Glava šećera” najpoznatija Glišićeva pripovetka, a inspirisana je Srpskim društvom i njegovom stvarnosti u drugoj polovini 19. veka.

Glišić u svom pripovedanju koristi prstenastu formu postavljanja radnje. To znači da radnju priča više pripovedača i to pričajući priču unutar priče. Pisac koristi ovaj način pripovedanja kako bi bolje dočarao postavljenu situaciju, ali i pojačao utisak koji ostavlja na čitaoca, i to atmosferom, tematikom i idejom.

Dodatnu dinamiku i slikovitost dela grade opisi likova. Oni značajno doprinose stvaranju atmosfere, dodatno nose radnju i imaju značajnog uticaja u stvaranju i obeležavanju odnosa.

Fabula se odvija u obliku dve prepletene priče i prati živote dva glavna lika. Prvi značajan lik je seoski kapetan Sarmaševića, a drugi seljak Radan Radanović.

Pisac govori o korupciji, podmićivanju, egoizmu i još mnogobrojnim lošim osobinama vlasti kao delu svakodnevnog života u Srbiji. Prikazuje savršeno organizovan gospodarski lanac u kome su kmetovi samo oruđe za bogaćenje već jako imućne vlasti.

Vrsta dela: pripovetke

Vreme radnje: druga polovina 19. veka

Mesto radnje: srpsko selo

Kratak sadržaj

Na početku pripovetke kroz susret naučnika i seljaka Radana Radanovića. Radan nje seljak koji taman dolazi s kočijom punom oruđa i živežnih namirnica, a naučnik ga zaustavlja i ispituje čemu služe sve te stvari koje nosi. Ovde vidimo piščev ironičan odnos prema „naučničićima“ koji bi da se bave selom, narodnim životom i narodnim verovanjima, a da isti narod ne poznaju. Pisac osuđuje grad i njegov odnos prema selu. Iz opisa profesora se vidi šta o njemu i sličnima pisac misli (on je buljav, smušen, omalen, „ostrigane“ brade itd.).

Sledi epizoda u kafani u Dubrovi, gde se čitaoc uvodi u priču. U kafani se pije, smeje, ali i priča o svemu što narod tišti: o dugovima, srebroljupcima, crnom popu…

Sve te priče odraz su narodnih verovanja i praznoverja, ali također pripremaju radnju za sve što će kasnije da se dogodi Radanu. Radan ovde priča o tome kako se odvoio od brata, ali nije imao para za novu kuću i morao je da pozajmi pare od lokalnog zelenaša Davida. Radan ne zna šta da radi i kako će da vrati te pare s ogromnom kamatom.

Po odlasku iz kafane, na brodu, pod vodenicom, Radan je ugledao crno dete. Ono se popelo na kola i odlomilo komad šećera s glave koju je Radan kupio po narudžbi kapetana Maksima Sarmaševića.

Kada su se začuli prvi petli dete je nestalo, govoreći Radanu da se moli Bogu i da će da ga upamti.

Radan u zoru stiže kući i tu otpočinje druga priča. Ona je posvećena kapetanu Maksimu Sarmaševiću. Pisac ovde opisuje sliku tog vremena u kojem su predstavnici vlasti bili kritikovani i satirično oslikavani zbog svoje pohlepe i podmitljivosti.

Upravo je Kapetan oličenje svega onoga što Glišić kritikuje. Prikazuje ga kroz ironiju. Sarmašević je ovde opisan kao primer dobrog kapetana, samo zato što ujutro ne dolazi pijan i zato što mu je kancelarija uvek provetrena. Jasno je da se tu radi samo o spoljašnjoj masci lika. Ono suštinsko i moralno izbija na površinu u razgovoru s pandurom Đukom.



Đuka iznova i iznova prodaje seljacima istu glavu šećera, koju oni daju kapetanu za decu, jer “on mito ne prima”. Tako zarađuju i Đuka i kapetan. Đuka dobiva svaku treću paru i time je vrlo zadovoljan.

Svako je svoju ulogu u ovoj prevari odigrao odlično. Kapetan je po okolnim selima držao govore u kojima bi usputno pomenuo koliko puta je od „dragih mu seljaka“ dobio razne lepe poklone, a seljaci bi se posle kod Đuke raspitivali šta bi to oni mogli da mu kupe. Đuka je svakom seljaku, kojem je trebala neka usluga od kapetana, prodavao istu glavu šećera. I tako u pedeset četiri sela.

Iz svake slike, iz svake replike upečatljivo je naslikana pokvarenost i nezajažljivost predstavnika vlasti od najviših do najnižih po rangu.

Ipak, najobimnija i najupečatljivija epizoda je ona na slavi kod Davida Uzlovića. Ovde je do izražaja došao sav primitivizam, bahatost, bezobrazluk, manjak stida i morala onih koji se smatraju prestižnima u selu. Popovi neumereno piju, jedu i pevaju s cigankama.

Bilo je tu i par učitelja, te mnogo drugih ljudi. Ipak, najbitnije ličnosti na slavlju bili su kapetan Maksim Sarmašević i domaćin David Uzlović. Njih dva su tada napravili plan da oduzmu Radanu sve što mogu. Uzloviću se svideo Radanov vinograd, a kapetanu livada – „kakve nema u celoj kapetaniji“. Kako su se dogovorili tako su i uradili.

Radan je od njihove pohlepe ostao unesrećen, osramoćen i siromašniji nego ikad. Od nesreće se propio i jedno veče, tako pijan, sreće kuma Matu, koji je takođe od Đuke kupio glavu šećera. Glava šećera kod Radana budi sećanje na sve loše što mu se desilo, otkako je još prvi put s njom imao posla. I tako rezigniran i očajan on je uzima od kuma i baca u reku.

Epilog se odigrava u kafani „Kod petla“. Tu kafanu je kapatan podigao parama od glave šećera. Iz razgovora Đuke i njegovog poznanika Paje saznajemo da je kapetan nabavio novu glavu i novog pandura za svoj prljavi posao. Đuki je zakinuo 20 dukata od njegovog dela (jer nema poštenja među lopovima). Tada nailazi osuđeni Radan i pita za svoju decu, za koju tada saznajemo da rade kao najamničari. I onda Đuka priča šta se Radanu desilo.

Vlasti su došle da rasprodaju Radanovu imovinu, zbog duga prema Uzloviću. Kada je na red došla kuća, Radan viče nije mogao da se suzdrži. Sav bes i ozlojeđenost su pokuljali iz njega. Radan je ušao u kuću i ubio Uzlovića. Osuđen je na robiju, žena mu je presvisla od muke, a deca rade kao nadničari.

Priopevetka se završava sumorno, poput Radanovog života, u kojem sada vladaju mrak, tišina, slaba svetlost, sumorna pesma…

Likovi: Maksim Sarmašević (kapetan), Radan (seljak), David Uzlović (zelenaš), Đuka (pandur), Paja (Đukin prijatelj)

Analiza likova

Radan Radanović – s određenom namerom pisac ne daje opis Radanovog fizičkog izgleda, jer ga je pisac uzeo kao predstavnika seljaka, pa time izgled pada u drugi plan. Zato su za njegov karakter ključne radnje.

Od početka je, još u razgovoru s profesorom, prikazan kao čovek sa stavom. Inteligentan je i otresit. Ima najbolji vinograd i livadu, a sve to stekao je svojim radom i požrtvovanjem. To znači da je vredan, čestit i da se ne boji napornog rada. Želi da svojoj porodici omogući što bolji život i upravo time pada u klopku.

Sve do uzimanja pozajmice on jeslika i prilika idealnog seljaka. Pozajmica (kao nešto što dolazi iz grada) označava njegovu propast.

Kapetan Maksim Sarmašević – u portretu kapetana Sarmaševića ironija se rascvetala do raskoši. Pod uglađenom spoljašnošću, pod prividom prosvetljenog ponašanja, krije se opak i gramziv duh birokrate. Taj će duh da pronađe nov način iskorištavanja seljaka i put do brze, ali prljave zarade.

David Uzlović – najbogatiji je čovek u okrugu. Lokalni je zelenaš i predstavnik vlasti. Ne bira sredstvo kojim dolazi do cilja, a svoj novac rasipa onoliko brzo koliko ga i stiče.








Milovan Glišić IoITGbU
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

lana

Ženski
Poruka : 119018

Učlanjen : 06.12.2012


Milovan Glišić Empty
PočaljiNaslov: Re: Milovan Glišić   Milovan Glišić Sat610Sre 31 Jul - 11:48

Свирач


На други дан Васкрса слегао се силан свет на сабор код цркве рогачке. Одмах по ручку ухвати се младеж у коло, а старији људи осташе још за сопром, да припијају помало, да се разговарају, шале и да гледе како се млађи веселе.

На сабору не беше другог свирача до неког Сретена Стојића и још једног момчића што, удараше у бубањ.

Сретен није Циганин, него један сиромашак из села Н.; вредан и отресан момак. Служи под најам, а уз то зна свирати у ћемане боље од многог свирача. Чак из даљих крајева траже га људи и погађају да им свира на свадби, слави или каком другом весељу. А кад је већ сабор он и сам дође да заради коју пару. Осим тога, Сретен је у неку руку и мајстор. Зна доста добро -качарски и столарски занат; гради ведрице, каце, бременице, вучије, чаброве, столице, столове, лотре - готово сваку дрвенарију што треба једној кући сеоској. Па и отуд му пада лепа парица.

Да је ко други на његовом месту, тај би, може бити, већ одавно начинио леп капитал и окућио се. Сиромах Среја то није умео. Све му је некако ишло боље од руке, само тециво није. Ако коме што узајми, а то је почесто чинио - пропадне му; ако уложи у каку радњицу - и ту му пропадне; ако почне да чува - и тад му се мало-помало измигољи пара... Ни сам не зна куд ни зашто. Често су људи говорили: "Баш штета што овај момак нема среће, а овако вредан и поштен!" Он се, опет, навикао па тако живи, састављајући крај с крајем, и где може што зарадити - зарађује.

Еле Среја свира, а коло се завило велико и заплетено. Приђоше и озго од сопре неки да гледе изближе. Међ њима је газда Милун, један богаташ из села Н.: с њим је поп Рашко Видак, писар општине н-ске, и још њих пет-шест.

Баш кад се газда Милун прикучи ка колу, прекиде се игра и онај Срејин момчић зађе купити бакшиш. Пада пара као киша. Сваки час приђе момче Среји, па му изручи у пешкир по пуну капу крајцара. Среја то стрпа у свој јанџик, па чека даље. Постаја мало, па ето ти оног момчића, поднесе капу и газди Милуну да му да бакшиш.

- А не играм ти ја, момче! - рече Милун смешећи се. - Иди тамо оној момчадији,

- Ево на! - чу се крупан глас општинског писара Видака и баци момчету у капу десет пара.

- Немој да се претргнеш, ћато! - рече момче заједљиво.

- Ви'ш ти безобразника! Не кажеш хвала и на том! - обрецну се писар.

- O, о, гле ти шта је овај накупио! - зачуди се газда Милун и махну главом. - Богами лепа пара!

- А зараде они добро - рећи ће писар немарно - само да умеду чувати...

Одмаче момче даље. Опет Среја засвира, удари бубањ и заметну се коло. Газда Милун, писар Видак, поп Рашко и остали код кола гледе како се то игра. Пусти се и то коло, и опет момче Срејино зађе да купи паре. Кад би близу Милуна, он извади десет пара, па зовну:

- Оди, море амо! Баш иако не играм, вреди дати таком свирачу! - па баци десетак момчету у капу и завири лакомо да види колико је накупио.

- Хвала, газда!

- O, богами, и ти си готово газда! Гледај ти шта је он накупио! - зачуди се газда Милун.

- Та нек није само мука узалуд! - рече момче.

- Море, ту баш није узалуд! А која ти је то капа данас?

- Ово је четврта, газда!

- Четврта! Па ви сте, богами, онда добро пазарили!

- Теее! - учини момче и слегну раменима, насмешнувши се мало, па оде даље купити.

- Шта велиш, Виде, зарадили су данас два дуката, а? - упита Милун писара.

- Два јесу, ако не буде и више.

- Лепа пара!

- Ама и свирач је, нема га шале - прихвати поп. - Оно има још свирача овуда у нас, али од Среје бољега нема.

- Да је мајстор у том послу, то знам, али нисам знао да му се толико плаћа.

- Плаћа да видиш, газда Милуне, доста добро! - настави поп. - Њему је кашто падало по четири-пет дуката само од једне свадбе.

- По четири-пет дуката! - зачуди се Милун.

- Ја шта ти мислиш. Најмање од весеља мора му пасти барем сто гроша.

- Е то је доста, доста... богами! - рече Милун машући главом. Поћута мало, па тек упита попа:

- Ама, попо, он чини ми се служи сад код Станоја.

- Јест' код Станоја. Биће још ово до Ђурђевадне код њега!

- Тако су се погодили - примети Видак - ја сам им градио уговор.

- А како ми се чини, отресит је момак.

- Прави кремен! - рече поп; - Што уради оно ти је баш љуцки и свесрдно урађено.

- Тако се сви хвале њиме! - потврди и писар.

- Знам ја сам - рече поп - био је и код мене једно лето, и ја нисам имао бољег момка од њега.

- Хм, хм! - учини Милун и мало се замисли. Видело се да га је нешто веома заинтересовао Среја. Знао је он и сам врло добро какав је Среја - је ли вредан и поштен или није; али тек опет је распиткивао. Уосталом, откако је газда Милун почео трговати, уобичајио је да тако распитује за најмању ситницу; макар му богзна како позната била, он ће се тек градити да не зна и питати другога. Може бити тим је хтео да покаже како он, као велики госа, не води бригу о свачему; а може бити и зато што је као човек од рачуна навикнуо да добро пропита шта је што.

- И велите о Ђурђевудне ће изаћи од Станоја? - упита Милун поћутавши мало.

- Тако ми барем он рече ономад - одговори поп. - Жали ми се да му је Станоје учинио нешто криво.

- Хм, па и јесте Станоје мало џенабет! - рече Милун као уз реч. - А где ли ће се посли најмити?

- Е, то не знам - одговори поп.

- Није ти ништа говорио?

- Није.

- А што ти, газда Миле, толико разбираш за њ? - упита Видак лукаво.

- А што не бих разбирао? Момак ваљан. Мило ми је видети ваљана човека - одговори Милун.

- Е, то је онда друго! - рече Видак и прикучи се мало даље другим људима, те се пусти с њима у разговор.

Игра и весеље трајало је до пред мрак. У сами мрак поче се народ разилазити, свак на своју страну.

***

Сутрадан поранио газда Милун, па седи на доксату пред својом кућом, а кућа му је од најугледнијих у свем селу. Пије кафу, пуши на дуг чибук и виче нешто на чељад. Откако је газда Милун почео трговати, одонда је и то уобичајио да изјутра седи на доксату, да пуши на дуг чибук, и да за што било виче на чељад или на кога му драго.

Већ сам вам напоменуо да је газда Милун један богаташ. Највише баштине, највише стоке у њега је, и сваког другог мала и иметка изобиља. Некад је и Милун радио пољски рад и отуд текао пару по пару. После је почео трговати свињама, вуном, лојем, воском, кожама, житом и свачим - чим може један сеоски трговац да тргује. И за кратко време постао је један од најбогатијих људи не само у селу Н. него и у овој околини. Сад више и не ради тешке радове; то је оставио млађима, него само гледа трговину. Откако је почео трговати, одонда је постао врла велики интережџија; неће ти он пропустити, ама ни најмању прилику где се може што ућарити. Што може сам да стигне - добро, а што не може, то опет стигну његови самсари, које он поносито зове "моји калаузи". То је неки шантави Веса, неки врљоки Голуб и неки Бороје из доњег краја. Људи који не воле да запињу грбином око тешког пољског рада, него радије ошљаре око механе и кланцају чак у треће село за туђ рачун. Они често помажу газда Милуну и на суду, кад тера какву парницу. А откако је почео трговати и интересирати - разуме се да се одонда почео чешће и парничити. Ако му затребају сведоци, ту је одмах Веса, Голуб и Бора. Ма шта било, само ако треба да се на кога позове, они су ту, готови као запете пушке. Откако је газда Милун почео трговати, одонда су га омрзли многи људи; али он то слабо мари. Најпосле, што и да мари, кад му нико не може наудити. Човек богат, може му се; он је госа - његова се свакад и свуд боље меље.

Еле, таман се газда Милун тако развикао, док ето ти му Видака, помоли се на вратнице.

Видак је, као што већ знате, општински писар. И он је човек у стању; барем је богатији од многог општинског писара. Обогатио се онако исто као што су се обогатили многи и многи општински писари по селима, пискарајући сељацима за скупе паре, адвокатишући им такође за скупе паре, дајући им новце у зајам опет за скупе паре. Он је готово најбољи пријатељ Милунов, а Милун његов. Они питају један другога за савет, договарају се у сваком подузетку и помажу један другом у свакој прилици. Па и сад му је Видак дошао на неки договор, јер му је Милун још јуче на сабору напоменуо да се уврати код њега да се нешто разговоре.

- Еј, еј, Миле, полако, море!... - поче Видак још с вратница, као такорсе у шали. - Што си се развикао толико?

- Како нећу, брате! - окрете се Милун њему. - Све ти то иде наопако; све се ради као од беде. Ово се не зна ни ко пије ни ко плаћа.

- Пијеш, ето ти! - рече му Видак испевши се горе на доксат и показавши руком на кафу пред Милуном.

Милун се мало осмехну, али још, као љутито, понуди Видака да седне, па рече:

- Пијем, истина, али не знам ко ће платити.

- Макар и ја, само ако буде ћара - одговори Видак, мислећи на синоћну напомену Милунову да ће се данас о нечем разговарати. А знао је да га Милун никад неће звати напразно.

Газда Милун наручи чељади да донесу и Видаку кафу, и ту заметнуше њих два обичан разговор, па онда пређоше на јучерашњи сабор. Ту ће Милун почети:

- Ама знаш шта, Виде?

- Да чујем, Миле.

- Виде ли ти јуче како онај купи паре?

- Ко то?

- Онај Среја.

- А, Среја свирач! - рече Видак и насмеја се. - Баш ти једнако о њему, па о њему.

- А знаш ли ти да он сад о Ђурђевудне излази од Станоја?

- Знам; така рече и поп јуче.

- Па шта велиш, како би било да ја њега узмем под најам?

- Можеш, није рђав човек - одговори Видак, па се лукаво осмехну и упита: - А што баш њега?

- Видиш ти, он зарађује лепу пару. Па како би било да га узмем, али да се некако угодимо да он мени даје што заради.

- Хм, не би било рђаво! - рече Видак промишљајући се - само не знам 'оће ли пристати он.

- Ваљда 'оће. Навалићемо ти, ја и још који од наших људи, па ће пристати; а ја ћу му платити добар ајлук.

- Колико мислиш да му даш?

- Даћу му четрнаест дуката до Митровадне. Станоје му плаћа, чини ми се, десет.

- Тако ће бити.

- А за четрнаест ће јамачно пристати. Оно, истина, нема до Митровадне много слава - славе су више зими, али опет биће сватова, па сабори толики лети су. Ја мислим, моћи ће истерати двапут толико до Митровадне.

- Двапут може. Рачуни му сватове дукат, а сабор у најмању руку сто гроша. Преко лета биће зар двоји-троји сватова, а сабора има више од десет. Уз то још урачуни и неколико слава. Еле, тамо-амо - извадиће близу триестину дуката. А то је за увар.

- За увар, јакако! - одговори Милун чисто радостан што му је пала на ум тако спекулативна мисао. - Па онда знаш ти - настави даље - да он оправља каце, гради што год затреба од дрвенарије.

- Знам, па и ту би ти могао привредити. Кад среди посла код куће, онда може отићи те оправљати коме што.

- Ви'ш, то би све требало некако угодити с њим; али лепо да се не сети, па може одустати.

- Дабоме, ваља начинити уговор. За то се ти не брини. Ја ћу већ наместити како ваља.

- Е видиш, зато сам те звао.

- Сетио сам се ја, чим ти онако јуче пропиткујеш за њ. Баш си прави шпекулант, у далеку те нема.

- Сад ти гледај; ово дана наћи ћеш се с њим где било. Најбоље би било како у механи. Он ваљда долази у механу?

- Долази кашто.

- Е ти се нађи тамо, па чим дође, ти ми поручи, ако се ја не десим, да дођем, а дотле задржавај га. А наћи ће се ваљда ко и од наших, те ће припомоћи да се погодимо. А теби за твој труд биће напојница.

Не бригај ти! Ја ћу се већ постарати... - рече Видак и разговор се затим окрете на друге спекулације. Дуго су још седели ова два спекуланта и скрајали планове како ће који где закачити ћара и како ће један другом бити у овом или у оном послу на руци. Напослетку, готово пред подне, устадоше. Видак оде својој кући да начини неке процене, а Милун некуд у село да прикупи неки лој и вуну.

***

Баш некако пред сами Ђурђевдан седе у механи сеоској: Видак, Веса, Голуб и Бора и још неки пријатељи. Док ето ти и Среје. Уђе у механу, назва бога, наручи полић ракије, па седе украј и узе пунити лулу.

Видак га погледа, накашља се мало, па ће тек онако упитати:

- Може ли се, Срејо?

- Помало, ћато, петља се.

- А 'оћеш ли остати и од Ђурђевадне код Станоја?

- Вала, ћато, нећу. Доста сам га служио.

- А што нећеш? Станоје није баш тако рђав газда.

- Може бити; али ја не могу. Кад ми преседа сваки залогај у његовој кући, онда му џаба и та служба и све.

- Оно и јест Станоје мало инајет и осорљив човек - рече Видак.

- Слабо се може ко, код њега скрасити - додаде Веса.

- Па куд мислиш сад? - упита Видак.

- Не знам ни сам - одговори Среја. - Ваљда ћу наћи где добра домаћина.

- 'Оћеш, 'оћеш, Срејо! - куражи га Бороје. - Ти си човек вредан - познат овде код нас. Свак ће те драге воље узети у кућу.

- Бога ми јес' - прихвати Голуб - ваљану човеку ласно је наћи и најма и рада.

- Тако се и ја надам - одговори Среја.

- А би ли ти, Срејо, код једног доброг домаћина да ја проговорим за те? - упита Видак и уз то намигну на Голуба те овај уста и нестаде га некуд из механе.

- Што не бих? - одговори Среја. - Ако је добра кућа, најмио бих се још ово лето.

- А зар не би више?

- Вала и не бих више! Готово ми додијало потуцати се по туђим кућама. На зиму мислим, уиме бога, да радим занат. Узећу где мало зградице под кирију па радити. Ваљда ће се моћи животарити.

- Е лепо, лепо! А ти барем за ово лето да станеш код тог човека. Газда је први у овом крају. Јамачно се сећаш ко је.

- Да не буде то газда Милун?

- Јес', он. Код њега ће ти бити добро.

- Та оно добар је домаћин - одговори Среја мало премишљајући - али док видим... ласно ћемо.

- Шта да видиш? Ако 'оћеш, он ће те узети, само да му ја рекнем. Бићеш као у својој кући.

- Јес'! јес'! - повикаше и остали, и сад разгранаше хвалити газда Милуна и салетати Среју да не учини друкчије него да стане код њега у службу.

Утом се помоли на врата газда Милун, а за њим се увуче полако и Голуб.

- Баш добро! Ево и газда Милуна! - повика Видак.

- А шта то? - упита Милун градећи се невешт.

- Та ево погађам ти Среју, ако ћеш га узети под најам ово од Ђурђевадне. Ионако си ми се жалио да те не слуша онај твој момак и 'оћеш да га отпустиш - рече Видак и намигну на Милуна.

- Та оно јест, оног морам отпустити кад не ваља - одговори Милун и седе међу њих. - Само ако ми Среја не прескупи, а ја већ знам да је добар и вредан.

- Неће ти прескупити, а најпосле госа си, богме, па плати му и више.

- Па би ли ти служио код мене, Срејо? - упита Милун окренув се онамо Сретену.

- Ама како сад да ти рекнем, газда Милуне - одговори Среја чешући се иза врата... Ето, нисам још ни са Станојем раскрстио.

- Не мари то. Ето ти Ђурђевдне прекосутра, ласно ћемо раскрстити. Са мном мо'ш и сад угодити.

- И боље раније да пребринеш бригу - примети Видак.

- Јес', јес' - повикаше остали. - Боље раније.

- Најпосле како рекнете - рече Среја.

- А шта би ти тражио од мене до Митровадне?

- Петнаест дуката - газда Милуне.

- Е много је петнаест. Станоје ти плаћа десет.

- Оно јес'; али не могу ни ја све под један ајлук.

- Да дам ја теби дванаест дуката.

- Мало је, газда, богами. Ако 'оћеш за петнаест, ето...

- Много је, Срејо - уплете се Видак. - Видиш и сам, данас су оскудна времена; тешко се долази до паре.

- Све је тако. Ама газда Милунова кућа је велика; ту ћу ја имати двапут више посла него у другога.

- Да ти дам тринаест - повиси мало Милун.

- Не могу, газда Милуне, вере ми! Најпосле, ето за четрнаест; ниже ни паре.

- Дела, Срејо, дела! - навалише сад на њ. - Што се ти опет толико затежеш?

- Ама, људи, заиме бога, мало је!

- Е знаш шта, Миле? - рећи ће Видак - дај му четрнаест дуката, па нек је сретно!

- Четрнаест, четрнаест, повикаше остали! То је добро плаћено. Де, Срејо, нек је сретно!... Де, де, де!.

И Среја слеже раменима па пристаде.

- Па добро би било да начинимо мало уговора - рећи ће Видак.

- Може, може. - одговори Милун.

- Та шта ће уговор - прихвати Среја - доста је код поштених људи и реч.

- Оно тако је - додаде Видак - али опет боље је да има и написмено. Није да рекнеш из каке сумње - нити ће ту доћи до суда или парнице, него тек ворме ради. Данас се ето за најмању потркушицу гради написмено. А боме ваља да и ја нешто заслужим - заврши као, шалећи се.

- Напослетку, не браним - рече Среја - како год рекнете да ваља,

- Тако лепо да начинимо мало писмена - настави опет Видак. - Сад си, Срејо, ето без бриге. Стао си у добру кућу; бићеш као бубрег у лоју. Газда Милун је добар домаћин, а ти - вредан момак. А кад заслужиш коју пару, а дао ти је бог те можеш - ти остави код газде Милуна, он ће ти лепо чувати... Е па дајде дивит амо и мало 'артије! - окрете се механџији.

Механџија донесе дивит, један чокањ с мало мастила, перо и један табак прилично изгужване хартије. Видак узе и оде за други сто украју да пише.

Док је он писао, дотле је овамо већ Милун и част дао. Голуб, Веса и остали једнако хвале Милуна и говоре Среји како се намерио на газду што никад није нити ће; како ће му бити добро као у својој кући, и тако даље - већ забраздише далеко у хвалисању.

Утом приђе Видак од оног стола, држећи важно у руци онај табак хартије.

- Ево, Милуне и Среја, да вам прочитам.

- Дела читај! - рекоше сви и стадоше око њега да слушају.

Видак се искашља мало, па поче:

"Уговор између нас потписаних, и то с једне стране мене Сретена Стојића, тежака из Н., а друге мене Милуна Вучевића, трговца из истог места, на следеће закључисмо:

1. Ја Сретен угодих се данас с Милуном да га од 23. априла па до 26. октобра ове 187... године, као слуга кућевни служим, и то с ценом за 14 дуката и словима за четрнаест дуката цесарских. Но, пошто ја умем да свирам у ћеманету (виолину), то сам дужан иста кући Милуновој с бубњем донети и кад он захтева да сам дужан свирати и ићи у сватове и где ме он прати да сам дужан ићи и свирати, што ће он наплаћивати, као и бакшиш што будем кад приликом свирања добио, дужан сам њему новце давати - укратко, што ми год он буде заповедио да радим, дужан сам му радити; а пошто још умем да градим каце итд., као и астале, столице и у опште столарски посао, и то сам дужан му радити, како њему, тако исто и онде где ме он коме прати да што год и од тога заната урадим, које ће он наплаћивати."

- Ама, нисмо тако рекли, ћато! - прекиде му Среја читање. - Тако ја не могу.

- Па нећеш ти то њему давати, него само да чува; ово је само ворме ради, тек онако.

- Неће, неће - гракнуше они. - Ко? Зар газда Милун спао на његову пару! Боже сачувај! То је само онако написмено.

- Не дао бог да бих му ја, брате, и пару узео. Ако ми да на оставу, његово је, очуваћу му; ако не да, толико и чини.

- Е ја, богами, не знам... - поче Среја двоумити.

-Ама слушај ти ово до краја! - рече Видак. - Ја сам овде обвезао и газду Милуна. Оно мора бити по ворми кад се 'оће писмено.

-Јес', јес', ту му има нека ворма! - потврдише остали и опет се нагоше да чују.

Видак се опет искашља па настави даље:

"Што се тиче наплате ајлука, Милун ће ми паре до два дуката свакога месеца давати, и то пошто цео месец ослужим, а не у напредак. У случају ако бих ја одуставио Милуна и не бих га по овом уговору ослужити хтео, дужан сам му једну месечну плату накнадити, то јест да му не бих могао ајлук за онај месец наплатити, у ком сам га оставио, или ако будем наплатио да сам му дужан вратити натраг."

- Е, е... баш то некако... - заусти опет Среја двоумити, али они навалише на њ:

- Та стани, брате Срејо, док видимо све. Неће теби Милун криво учинити. А и грехота би било. Среја слеже раменима и ућута. Видак настави даље:

2. "Ја Милун заиста угодих се са Сретеном да ме као слуга, од 23. априла па до 26. октобра 187... служи с ценом за четрнаест дуката цесарских. Обвезујем се Сретену уредно сваког месеца заслужени ајлук у два дуката плаћати, а тако дужан сам му и алат нужни за качарлук и столарлук ако устребадне набавити му, који ће по року овом мој остати. Обећавам му се да ћу му коња за јахање давати кад га год будем у сватове слао, као и жицу за ћемане куповати. Но пошто уз ћемане има и бубањ који ће донети, то ћу ја набавити човека који ће бубањ у сватове и где га пратим да свира носити. У случају ако бих ја Сретена без узрока од себе отерао, дужан сам му на основу постојећег закона једномесечну плату унапред напразно дати. Уосталом, на уговор Сретенов пристајем.

3. "Уговора овог обе стране држаће се." И ту Видак прочита датум и потписе уговорача и сведока, међ којима се он овако потписао: "Написао и сведоке као и уговораче потписао Видак Пецкаловић, општински писар из Н."

- Е видиш, Срејо, овде је и газда Милун обвезан. Пристајеш ли на ово, Милуне?

- Та пристајем, оно само нека му се испуни вормално, а ми већ као људи, нећемо ту један другом... Знам ја шта је служба и мука најамникова.

- Ама јес', газда, тако је! - прихвати Среја - само ја бих најволео да није то ни писано. Доста је погодба пред људима.

- Оно истина... али сад већ не можемо кварити - рече Милун.

И опет навалише сви на Среју да се не боји и да не сумња ништа. Милун узе уговор у џеп. Још мало се продиванише, па се разиђоше.

***

Уочи петровских поклада беше големо весеље код Срдана Мишића у Р. Срдан, доста имућан домаћин, жени свога јединца, дечака од својих 18-19 година. А и време је већ да га ожени. Срданова кућа није богзна како задружна; он у годинама и отежао, а његова Стана није више онако окретна као у млађе доба, кад је могла упоредо копати с најбољим копачем и кад се у сваком пољском раду није бојала многог мушкарца. Време је већ да се у кући Срдановој принови које чељаде, да Стана добије снаху, која ће је одменити у кући, а богме и у пољу што привредити.

Еле, големо је весеље код куће Срданове. Вођевину довели, па Срдан навалио част и свадбује се. Сватови се развеселили, па граде триста лакрдија; игра се, пева се, учинила се само једна граја.

Ту је и Среја с ћеманетом. Срдан га већ давно звао, а Милун га послао, и најмио му по уговору некако сулудасто момче да бубња у бубањ. То несрећно момче беше се тако опило да већ не зна шта ради. Окупило бубњати као помамно, већ се не чује оно јадно ћемане Срејино. Као за пакост ни Среји не иде нешто свирање од руке; Милун му купио, по уговору, жице па се сваки час кидају: нит их може љуцки затегнути ни удесити како ваља. Ћемане му се једва чује, пре би рекао да струже, него да свира. Среја већ позеленио од муке. Сватови се почели подсмевати његовој свирци; сваки час тек подвикне ко:

- 'Ајд, Срејо, стругниде мало у ту твоју дромбуљу!

На то се, наравно, оспе грохотом смех. Среју већ пробио зној као грашке.

- Их! баш гребе као тестера! - подвикне други ко од сватова и стане звиждукати игру, коју токорсе Среја свира.

- Удри, бре! - дере се трећи на оно пијано момче; - кад му не ваља ћемане, опали барем ти! А оно лудо једва дочека, па удри као помамно.

- Их! та полако, море!... - цичи Среја кроза зубе - проби бубањ, бог те убио!

Аја, неће момче ни да чује.

Утом излеће један пијан сват из куће и изнесе чаканац, што га нашао негде на полици, па тек ћушну оном момчету у шаке и викну:

- Овим, овим, бре! Баци ту маљицу!... Опали сад!

Докопа ти оно чаканац, па онако лудо и пијано - све поскочи и удри што може више у бубањ.

- Не, несрећо! - цичи Среја и туче га гудалом по леђима.

Оно још горе.

Сватови се деру: "Тако, море, тако! Удри, удриде!" и скачу око њега као бесни.

Најпосле ти оно момче спусти бубањ на земљу па, токорсе да се и оно нашали, потеже и скочи на њ. Пуче кожа и обе ноге пропадоше му унутра. Оно само укокоти очима. Сватови дигоше грају око њега. Док ти ђаво нанесе једног с лонцем вина - па пљус њему на главу! Оста и оно и бубањ као у воду уваљано.

Утом Среји пукоше обе жице. Он потеже оно ћемане те у коров! Неки отрчаше и нађоше га, па почеше стругати, звиждукати и играти онако сами.

Среја само што не плаче од муке.

Око неко доба ноћи разиђоше се сватови од куће Срданове. Среја и оно момче отишли раније, јер им ваља читав сат ода препешачити до села Н. Момче оно граби напред с пробијеним бубњем, а све се поводи ђа тамо ђа амо... Среја узео ћемане под пазухо, па се покуњио и замислио, јер му се досад никад није десило да тако прође са својом свирком... А од бакшиша нема већ ни помена. Иде он и мисли шта га чека код куће; како ли ће изићи накрај с Милуном кад му заиште паре и рачун.

Док га достиже неки Милосав, комшија Милунов, човек добричина и разговоран. Познаде га у мраку, па рече:

- O, Срејо! Ти ли си? Чекај, заједно ћемо!

- Можемо.

- O, брате, баш ово данас би џумбус!

- Тек мени ће тај џумбус сутра на нос искакати.

- А што, море?

- Зар не знаш што? Онај ће ми очи извадити. Мислиће да сам богзна каке паре накупио.

- Е стало те! Кажи нема, па збогом!

- Кад би он то веровао,

- Ама, богати, зар ти њему све даш што ти год падне?

- Ја шта ћу?

- Па ти си болан, луд. Не дај!

- Како не дај кад смо начинили онај проклети уговор, па морам. Ком сам се год пожалио, свак ми вели: "Е, богами, кад је уговор - то ти је!"

- А шта теби би да му се тако подвежеш?

- Куд ћу, брате, кад ме салетели сви: то је, вели, само ворме ради, теби неће Милун криво; боље нек ти он чува пару. А кад оно - он 'оће очи да ми ископа ако му све до крајцаре не дам.

- Па ти, чујем, и мајсторишеш за његов рачун?

- А ја како! И то је записано у оном несретном уговору...

- Е, баш боље би било да га ниси ни градио ни подвезивао се тако - рече Милисав и махну главом.

- Ја, богами, не знам шта ћу. Нити ми се мили служити га више, нити га могу оставити сад у невреме.

- Готово би боље за те било да га оставиш.

- Ама како ћу?...

- Нађи каку му драго закачку, па изиђи, ето како! - Па поћутавши мало, упита га: - А влада ли се он како се подвезао?

- Аја! Ето уговорили смо да ми набавља жице за ћемане, набави ми најгоре - ничему не ваљају. Рекли смо да ми даје коња ако ме пошаље куд подаље, па ни коња не да - већ шипчим овако пешке. У уговору стоји да ми набави момка да носи бубањ и бубња - он ми набави каког лудака, као овог гулавера данас те ми проби ето и бубањ. Казали смо да ми набави алат шта ми треба - па дојако још ништа. А овамо сваки час ме тера ђа овде, ђа онде да радим.

- Е па ви'ш! Ту га можеш и на суду добити, ја ти кажем! Слободно га остави. Боље пре него после!

И ту Милисав настави учити Среју шта ће да ради и како да се брани ако баш и до суда дође.

Еле, тако у разговору стигоше већ до куће. Милисав окрете својој кући, а Среја са оним момчетом на Милунове вратнице. Оно момче једва се докотрља да једног амбара, па спусти бубањ и прући се поред њега на траву. Среја се попе горе на доксат, скиде гуњац и метну под главу, па леже и он да спава. Дуго није могао заспати, једнако му се врзло по глави шта ће сутра чинити и како ће се разрачунати с газдом. Једва је пред зору свео очи.

***

Таман свану, а већ стаде газда Милун, по обичају, викати по кући и око куће: тера чељад да устају, заповеда нешта, искашљује се, виче. Често се попне горе на доксат, види Среја још спава; њега не дира, само се тек искашља и често погледи у гуњац Среји под главом, онде где је џеп. У џепу нешто нагуђено - стрпао Среја пешкир, како се убрисивао јуче од зноја. Газда Милуну смеши се брк. "Добро је, добро!" мисли у себи, па тумара даље по кући. Оде обилазити и остале зграде. Кад би код амбара, смотри оно момче и покрај њега пробијен бубањ. "О, о!" учини Милун полугласно, "та ови су покор починили! Боме је ту падала пара као киша!"

Већ се прилично одјутри. Газда Милун попио кафу доле у кући и попушио лулу, па тек зовну неко од чељади: "Идиде, дете, пробуди Сретена, нек дође амо!" и стаде задовољно усукивати бркове и искашљивати се.

Мало постоја, ето ти Среја сиђе озго с доксата. Милун одмах поче:

- Дајде, Срејо, да видимо рачун, и стаде се намештати да прими паре.

- Који рачун? - рећи ће Среја још бунован и зловољан.

- Па јуче, колико си пазарио?

- Ништа! - одговори Среја кратко.

- Шта велиш?! - узвикну Милун и набра обрве.

- Ништа; то велим! - одговори Среја срдито.

- Ама, одиста, богати?

- Одиста.

- Не може бити.

- Не може ја! Још ти мени опреми онаквог лудака да ми смета и квари, па опет реци "не може бити."

- Ја ти опет велим: не може бити! Онако весеље, онаки газда, онаки људи. Него батали ћорава посла, дај да видимо рачун.

Среји већ прекипе, па не знајући шта да му, одговори, узвикну:

- Не дам!

- Шта, шта! Не даш?

- Не дам!

- Бре, даћеш, синко, голи, бели!

- Видећемо... - одговори Среја, па се окрете да пође.

- Море, љуцки ти кажем дај паре; богами ће бити од нас чуда.

- А ја теби љуцки кажем да немам - одговори Среја осечно и пође.

- Их! та станиде, само да те питам! - цикну Милун па полети напоље за Срејом. Среја се окрете и дочека га. Сподбише један другог и сташе се вући по авлији. Чељад истрча и удари у дреку. Њих два носе се као бесни - не да се Милун, не да се Среја. У том рвању догураше се до амбара. Оно момче скочи буновно, па нададе дреку и утече некуд у коров. Утом Среја некако одгурну Милуна, зграби бубањ, па њему на главу и беж на вратнице. Докле Милун скиде бубањ, који му се беше набио чак до рамена и закачио га некако ружно испод врата оним парчетом још запете коже, дотле Среја већ далеко одмаче и нестаде га некуд низ поток.

- Та пушку ми дајте да убијем пса! - рикну Милун и улети у кућу, зграби с клина некакав зарђали крндељ без кремена, па стиште напоље као помаман. Кад би на вратницама, умало се не удари с Видаком писаром, који таман хоћаше да уђе.

- Ехе! шта је то! - викну Видак зачуђено и ухвати га за рукав. - Куд си наго?

- Пусти ме да убијем пса!

- Кога?

- Ама оног... срете ли га где?

- Није зар Среју?

- Баш њега... пусти ме!

- А што? Стани мало, смири се! - уздржава га Видак.

- Како што! Куд га год отпремим да ми што уради, све наопако, све као од беде. Послао сам га, ето, Срдану у сватове, набавио му жице, најмио момка да му носи бубањ, а он јутрос ни паре. Каже - нема, не да.

- Не може бити.

- Боме може, Видаче - рече Милун стишавши се мало. - Ето какав ти је тај твој красни Среја!

- Откуд мој?

- Па ти си ми га и натентао на врат.

- Зар? А ко ли оно први помену да би добро било најмити га... ја или ти?

- Оно јес'... али, опет, и ти си мало крив.

- А што ја?

- Да си барем онај уговор боље притврдио, него начинио онако као ни себи ни своме.

- Е, Миле, што се уговора тиче, ту ти не дам ни једне рећи. Уговор је на свом месту.

- Па што не ради пас по њему?

- А знам ли ја! Неће - ето што.

- Па шта ћу да чиним ја сад? - упита Милун и врати се полако, а за њим пође и Видак.

- Нека га још, претрпи се; гледај како на леп начин с њим.

- Ама ето не може се.

- Пробај још, па ако се баш никако не може, онда ћемо гледати!... - рече Видак кад се испеше већ горе на доксат. Мало-помало утиша он Милуна, те пристаде да Среју још држи за неко време, јер му Видак у четири ока каза да га може бити неће лако ни на суду добити, јер онај уговор није баш сасвим по пропису, барем он не зна да је коме градио сличан уговор.

Док је ту Видак утишао Милуна, дотле су Веса, Голуб и Бора дочекали у механи Среју, па кад су чули шта је било горе код Милунове куће, навалили су сетовати га: да се врати, да се претрпи, јер куд ће у невреме; сад би мучно где нашао да стане под најам; Милун је напрасит, али повратит човек, док се окрене, прође га љутина, па онда опет лепо с млађима... и шта му још нису наговорили, дакле га нису обрлатили да иде опет Милуну.

Кад би увече, ето ти Среје. Милун дува и чини се токорсе невешт, и Среја дува и чини се такође невешт. Кад вечераше, Милун промрмља:

Сутра зором, Сретене, отићи ћеш да начиниш Маринку латре. Гледај до мрака да буде готово.

***

Откако се Среја и Милун свадише и почупаше око рачуна, одонда је сваки дан било помало речи и ината између њих. Милун учестао слати Среју по селима да мајсторише. Среја почео свакоме радити као од беде, знајући да од свог рада неће видети никакве вајде. Милуну већ досадише људи жалећи се како им Среја није ово или оно начинио као што треба. Еле, тако је трајало све до госпођинских поста.

Једно јутро уз госпођинске посте, таман беше Милун опремио Среју чак у Рогачу да порогози неком каце и бурад, а он се, опет, спремио да иде послом некуд на другу страну, док ето ти му дође пет-шест људи; неки носи вучију, неки чабар, а неки не носи ништа. Још с вратница поче тек један:

- Ама, Милуне, шта ти ово учини од нас?

- Шта, море? - упита Милун зачуђено.

- Што ти нас закла?

- Како, море? - упита опет Милун у чуду.

- Шаљеш нам оног твог Сретена, те нам све суде исквари.

- Што сам вам ја крив? Ви сте га хвалили да је мајстор и да је вешт.

- Мајстор је био док се није код тебе најмио.

- Јес' - прихвати спустивши чабар - а сад га ти ваљда учиш да људма квари судове.

- 'Оћеш само да ти што више заради - додаде други и спусти бременицу.

- Бог с вама! Окан'те се ви мене!

- Нема то окани се, него, де ти мени плати оне каце! - повика трећи.

- Каке каце?

- Онаке! Сав ми шљивовик истекао, онолики ми мал пропаде.

- Нећу ја да знам за то!

- Знаћеш, вала, Милуне, већ ако не буде суда! - припрети један између њих.

- Ја се нећу макнути одавде док ми не платиш овај чабар - рече онај што је донео чабар - ево можеш прст провући између дуга! Зар је ово оправа?

- Вала ни ја, док ми не платиш ову бременицу! - рече онај други.

Газда Милун се нађе сад у великој прпи; узврда се што никад није. Људи осули на њ псовку, пуца она авлија. Та је врева трајала готово читав сат. Кад људи видеше да не могу сами ништа учинити, одоше право среској кући да туже Милуна.

Милун подува мало, про'ука и промаха главом, па се онда диже и он; рече неком од чељади да каже Сретену чим дође да одмах одлази из његове куће, да га није затекао, па оде наниже, кући Видаковој...

Сутрадан се већ по свем селу чуло како је газда Милун истерао Сретена, како га је тужио среској власти и тражио накнаду штете, и како су они људи тужили Милуна и тражили да им врати паре или да плати судове.

Еле, заметну се позамашна парница. Готово месец дана вукла се та ствар по среској канцеларији. Испитани сведоци Милунови, испитан Милун, сведоци Сретенови и они људи што су се жалили да им судови нису оправљени како треба. Донесене вучије, донесени чаброви, доваљане каце, донесене и некакве лотре, па чак и онај пробијени бубањ. Све је то скрхано у авлију код среске куће. Сви су мислили као сигурно да ће Сретен изгубити, и већ га беху неки почели жалити: "Еј, сиромах Среја! Како је налепио! Куд ће, брате, шут с рогатима!"

И може бити да би тако и било. Али, на срећу Сретенову, мораде капетан Вучета, који је био пријатељ Милунов и свакад му држао страну, отићи неким важним послом у варош; а то се деси баш онда кад је требало суочити парничаре и ствар пресудити.

На поласку узе капетан читав дењак аката па пружи старијем писару, Страхињи, и рече му: "Дела, богати, ћато, суочи ове људе, па пресуди ствар да се више не потеже!"

Страхиња је био од млађих људи и врло поштен и правичан; страшно је мрзио. каишаре и сеоске трговце, дућанџије и зеленаше. Милуна већ није могао да гледа очима. Капетан Вучета јако је волео Страхињу, мада се није у многоме с њим слагао. Страхиња му је био, штоно. кажу, десна рука и кад се год деси кака заплетенија и потежа ствар, Страхиња је раскрсти. Истина, не свакад по вољи капетановој, тек капетан му неће покварити. Токорсе га мало прекори, па ћути.

И тако Страхиња узе у руке Милунов случај и Сретенову парницу, испита још неке сведоке, па нареди да дођу парничари и сведоци на суочење.

На суочењу хтело је доћи до кика. Милун се распомамио и претио да ће апелирати, да ће тужити чак и капетана самом министру. После дуге вике, која је трајала у среској канцеларији, заповеди Страхиња да и парничари и сведоци изиђу. И он узе перо и на акту написа овако решење:

"Да се Милун одбија од тражења; да Сретен није дужан давати никакве накнаде Милуну, а слободно му стати где хоће под најам или радити свој занат; да газда Милун мора оправити Сретену бубањ или му нов набавити; да је дужан платити Сретену да оним људима што су се жалили оправи судове или, ако то неће, да им мора у новцу дати накнаду. Да се Веса, Голуб и Бора, за које се доказало да су хтели сведочити у атар Милунов, казне с по два дана затвора; да газда Милун плати трошак и дангубу сведоцима, као и парничну таксу. И да уговор између Милуна и Сретена престаје важити."

Кад је Милун саслушао ово решење, здимио је као опарен из среске куће. А за њим су одгегали његови калаузи покуњени. Сретен је богзна како заблагодарио Страхињи и обећао му да ће одјако добро отворити очи кад се с ким погађа под уговор.

Милун није накнадио штету по решењу ни Среји ни оним људима. Среја се није више погађао под најам, него је започео свој занат и којекако животарио. Људи се више нису жалили на његов рад. На саборима, славама и свадбама опет је свирао и зарађивао по неку пару. Милун му није оправио бубањ ни нов набавио. Продерани бубањ иструлио је за плотом у авлији код среске куће. Милунова и Срејина погодба и парница ушла је већ у причу по околним селима. И сад, кад људи хоће да кажу какав крајњи каишарлук - рећи ће: "Најмио Милун свирача!"








Milovan Glišić IoITGbU
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

lana

Ženski
Poruka : 119018

Učlanjen : 06.12.2012


Milovan Glišić Empty
PočaljiNaslov: Re: Milovan Glišić   Milovan Glišić Sat610Sre 31 Jul - 11:50

Шило за огњило


Ћир Трпко не продаје више ни бозу ни кокице. То је некад продавао по улицама београдским, кад је био мали и кад се још није звао "ћир". Сад је ћир Трпко, или као што он каже "сега" - велики госа; држи механу у селу К., под Космајем, уз механу дућан, а уз то обоје има двеста оваца, велики чајир, а апарта што има још њива и других добара.

Механа му је на згодном месту, баш на друму сеоском. Ко год прође и потера или, понесе што у Београд да прода, мора проћи поред ћир-Трпкове механе и дућана. Ћир Трпко, наравно, не пропусти никога док с њим што не пазари. А умео је тако вешто салетити човека да га се не можеш отрести. Сваки дан купи он ма шта, наравно, врло јефтино, а кантар му је већ тако згодно ујдурисан да свакад одмери како хоће ћир Трпко; ако хоће оку - оку, две - две, литру - литру.

Једно јутро поранио ћир Трпко, па чека пред механом хоће ли наићи кака муштерија. Док ето ти неког Тиосава Негића, упртио пуну торбу воска, па се упутио путем. Кад би поред механе, зовну га ћир Трпко, заносећи се мало по цинцарски.

- Газда-Тиосаве, што ти је то?

- Мало воска, ћир Трпко.

- 'А'де, море, да попијемо, 'едну.

- Немам кад, ћир Трпко.

- 'А'де, 'а'де, море! - салети га ћир Трпко, те сврати пред механу.

Изнесе ћир Трпко две чашице ракије на неком шареном служавнику, па пружи Тиосаву и рече:

- Ама што сега имам ракија! Пред пашина мајка ће се не стиди!

Тиосав искапи чашицу, намршти се мало и учини:

- Их! ала пали!

- Не ти каза', море! Ама ћир Трпко!... - рече и куцну се прстом у чело, такорсе да покаже како је он то промућуран, а испод ока погледа на ону торбу воска.

Попи и ћир Трпко ракију, па онда упита:

- У Београд ћеш носиш то? - и показа руком на восак.

- 'Оћу, ћир Трпко; чујем добро пролази, па да се узме која пара.

- Те лажу, море не ти пројде, жив ми господ!

- Ама јуче је човек продао по двадесет и пет гроша.

- Човек? У Београд рече?

- Усред Београда на пијаци. Продао је Витомир восак по двадесет и пет гроша.

- За Витомира ти мени рече?

- Јес', јес', Витомир.

- Восак за двадесет и пет?

- Јес', за двадесет и пет.

- Те лаже, џенабет! Не продаш ни по петнаест.

- Ако не продам, лако је вратити кући - одговори Тиосав, па устаде и маши се за торбу да понесе.

- Знаш, Тиосаве, што?

- Шта, ћир Трпко?

- А'де, дај мени тај восак.

- Море батали! Нећеш ти да платиш.

- Што не платим, не платим ће ти платим сос лепи пари. Што иштеш за ока?

- Па рекох ти, двадесет и пет гроша.

- Хм! двадесет и пет! Не се прави будала... Ти платим шеснаест.

- Каки шеснаес'? Ни за дваест ти не дам.

- А осамнаест?

- Аја! - учини Тиосав и подиже торбу да упрти.

- Стани, море, станиде! Ти дам дванаест, 'оћеш?

- Не могу, ћир Трпко; није вајде!

- Што не могу, не могу! - салети ћир Трпко Тиосава. - Ће одеш у Београд, потрошиш пари, ћеш дангубиш. Ће ти кошта, море, еј! Не ти се фати ни петнаест ока.

- Оно јес', дангуба, али баш не могу по то - рече Тиосав и пође.

Ћир Трпко ухвати га за торбу.

- Е ти дам дваесет и еден! 'А'де, 'а'де! Овамо, дечиње бе, тај кантар!

- Ама мало је, ћир Трпко, богами!

- Хм, мало! Што мало? Ни јесме своји људи. 'А'де, 'а'де! - заокупи ћир Трпко, и Тиосав опет спусти торбу.

Дође једно Цинцарче с кантаром. Ћир Трпко одмах узе мерити.

- Осум ока! - рече потегнувши торбу на кантар.

- Осам! - узвикну Тиосав. - Не може бити! Каквих осам, бог с тобом?

- Ево на! Осум, здравла ми! - рече Трпко и поднесе кантар Тиосаву.

- Ама јутрос сам мерио на мој кантар, па ак дванаест ока.

- Што твој кантар? Не виде ли то, а? - рече Трпка и показа му неку крпицу проденуту кроз један ланчић на кантару, и на крају као запечаћену црвеним воском. - Овија кантар, море, капетан го потврди!

- Е ја не знам, богами - рече Тиосав сумњајући... - Ама, брате, осам ока... Да је барем по оке јали оку мање, 'ајде де, али - четири.

- Камик да едем ако те преварим! Осум, жив ми господ! На! - рече ћир Трпко и опет потеже торбу на кантар, па је пружи заједно с кантаром Тиосаву: - На, видиго, види!

Измери и Тиосав, па махне главом и учини:

- Бог с нама! Осам одиста! Ама аја - не може бити! Не могу ја никако... - и опет се маши за торбу да је понесе.

Ћир Трпко, га тако салети да му мораде дати восак како су измерили и по двадесет и један грош. Прими Тиосав паре па оде гунђајући сам: "Лепо мени вели Живана: Не свраћај, море, оном Цинцару! Аја, не даде мени ђаво! Баш, ако ће... Пре ми закиде три оке вуне, закиде ми једном две оке лоја, једном оку граха, сад четири воска!... Поган Цинцарин!"

Ћир Трпко је оставио восак у свој дућан, па је опет вребао другу муштерију. Што он пропусти, то дочека његов ортак Ставра у дућану. И ту се тек пазарује добро. Нема дана кад не дође каква снаша или девојка из села да купи што: шамију, иглу, ђинђува, мараму, па чак по нека и белила. Наравно, с дућанима дошла је у села и сва помодна роба, па с њом и белило. Еле, као што рекох, нема дана кад се не уврати која снаша код Ставре у дућан да пазари, и обично, немајући новаца, донесе по две-три оке граха, или оку вуне, или неколико повесма тежине, или кануру пређе, па за то купује што. јој треба: за две-три оке граха, вуне или за кануру-две пређе купи какву шарену машлију, или низ ђинђува, или какву крпицу што не вреди ни грош-два!... А Ставра слаже у магазу и вуну, и грах, и све - па кад се накупи доста, онда крене у Београд и тамо прода, како већ уме најбоље. Тако ето теку та два Цинцарина.

Ћир Трпко вели да је све стекао "сос муку, сос зној и сос рачун". Сваки "ћир", макар се он звао "Трпко, Трајко, Ставре, Дине, или како му драго, тече и уме да тече "сос рачун", и сваки "ћир" под овим речи "сос рачун" разуме сваки могући начин којим до паре долази.

Иде Тиосав навише, и сам се једи што га је Цинцарин тако преварио. Кад већ зађе у село - сустиже га Витомир, његов први комшија.

- А зар се врати, Тиосаве? - упита га.

- Та вратих се - одговори Тиосав зловољно.

- Па камо ти восак?

- Дадох оном гаду доле.

- Зар опет?

- Ама куд ћеш, брате, кад салети као Циганин.

- Опет ти јамачно подвалио?

- Јакако; четири оке мање на његов кантар.

- Е јеси луд, није вајде!

- Вала, Витомире, не знам ко је од нас двојице луђи. И теби је већ неколико пута подваљивао, па опет му идеш.

- Оно јес'... ето није ми још платио ни она кола врљика што му ономад дотерах.

- Неће ти ни платити. И ја сам му дотерао, знаш, једна кола још пре тебе, па - ту!

- Поган човек! - рече Витомир; поћута мало и настави: - Баш не би требало да му то прође на лијо. Ваљало би њега мало заварчити.

- Ваљало би, али де, кметуј ти како? Витомир сад исприча Тиосаву како је скројио план да подвале Цинцарину и да се узгред наплате барем за оно што их је овда-онда преварио које кривом мером, које на цени. Тиосаву би по вољи план и пристаде.

- Али сутра рано, знаш - рече Витомир кад хоћаху већ да се растану - ти кажи курјаци, а ја 'ајдуци. Ваља га најпре заплашити... Може откуд он, или ко од момака му, изићи и опазити...

***

Сутрадан опет уранио ћир Трпко, па погледа хоће ли наићи кака муштерија. Док ето ти Витомира, упутио се механи; о рамену му некака гарабиљчина, а за појасом две пећанке. Чим га виде, ћир Трпко стаде се смејати, па повика:

- Бе, Витомире! 'оћеш у 'ајдуке?

- Море, ово ти је дошло горе и од 'ајдука!

- А што, како горе?

- Ето како, не сме човек сербес ни у свој забран изићи.

- Хм! што не сме? - упита Трпко и намршти се.

- Та знаш - поче Витомир сасвим полако и бајаги поплашено - почели се овуд виђати некаки лопови.

- Где, море, где?

- Та ноћас су тумарали горе по шуми и прелазили чак и у мој забран.

- Хм, не лажи, бре! - учини ћир Трпко, као не верујући.

- Богами јес'! Један је кресао на мог чобанина и срећа те му није упалила пушка, а убио би га.

- Ух, ух! - повика ћир Трпко уплашено. - А колико ги има?

- Виђају се двојица, а јамачно их има још. Ваљда су где на великом Космају.

- Е, е! несрећа! - учини ћир Трпко. - А да ли то зна капетан?

- Може бити и да зна; али док он крене потеру, они могу овуд јаде поградити, само док се спусте у село.

- Ноћас ли, рече, видеше се?

- Ноћас! - потврди Витомир, па оде најлак навише, а нешто се смеши.

Газда Трпко уђе у механу, па викну своје момче:

- А бе, дете, донеси ми онај пусат!

- Шта, газда, пушки да донесим?

- Пушки, пушки, бре, донеси! - продера се ћир Трпко. Отрча момче и изнесе некаке две цеваре и једну арнаутку као притку. Одмах ћир Трпко узе некаке крпетине, па стаде чистити своје оружје.

Док ето ти помоли се на врата Тиосав; и у њега за појасом мала пушка и некака дугачка ножина. Погледа Трпка, насмехну се једва приметно, па упита:

- Како, ћир Трпко?

- Ето како! сега сам у Романија.

- А шта се ти оружаш?

- Не ме питај, море! - па устаде, приђе Тиосаву и сасвим шапћући рече му: - Знајеш ли, море, да има 'ајдуци?

- Где? - упита Тиосав, такорсе изненађен.

- Горе у Космај! Двојица ги има.

- Е јес'?

- Јес', богами ти кажем! 'Едан је хтео да убије момак Витомиров сос пушку, теке му не упали.

- Е ви'ш ти сад белаја! - учини Тиосав уздржавајући се да се не насмеје. - Богами, ето их ноћас у село.

- А зашто је курдишем овија пусат? - рече ћир Трпко и ту учини "хм, хм!" и куцну прстом у чело да покаже - како је то паметна глава.

- Ама да ви'ш ти, ћир Трпко, још неке беде! - поче сад Тиосав сасвим озбиљно.

- 'Оште беда! Кака, море!

- Однекуд наишли курјаци.

- Курјаци!?

- Јес', богами! Мени ноћас две овце здрпили. Да није чобанин надао вику - зло!

- Е, е! - учини Трпко као не верујући.

- Ја ти кажем. Напаст нека - ето човек сад није пристао ни из куће крочити без пусата - рече Тиосав, па изиђе из механе, градећи се забринут, а у себи се напрегао од смеха.

- Их, их! - завика ћир Трпко, па докопа једну од оних својих цевара и запе журно чистити је. Навикну на момче да му донесе барут, па узе и пунити.

Утом уђе у механу неки Веља, па кад виде шта чини Трпко, зачуди се:

- O, о, шта је теби јутрос, ћир Трпко?

- Не ме питај, море, несрећа!

- Кака несрећа?

- 'Ајдуци, курјаци, несрећа! Дошо земан да погинемо сос нашу стоку.

- А где то, Трпко? - упита Веља и грохотом се насмеја.

- Ето горе у Космају!

- Море, каки 'ајдуци, каки курјаци?

- Ама кад ја кажем, де!

- Ти си, богами, то уснио!

- 'А'де, 'а'де, гледај свој посао! - рече му ћир Трпко готово љутито што му не верује. - Не разговарам више сос тебе.

Веља слеже раменима, узе једну жишку на лулу, па изиђе рекав:

- Е ако, ако, ћир Трпко!...

Ћир Трпко имао је једну навику, која се није баш тако слагала с оним његовим правилом "сос рачун". Кад први пут чује нешто, па било то истина или не било, он прими сасвим за готово и више га нико не може обавестити да није тако како је чуо. Он само рекне: "Тако сам чуо од поштени људи", и свадиће се ако му ко хтедне оспоравати да није тако.

И тај дан хтео је ћир Трпко из коже изићи што му нико неће да верује да у Космају има хајдука и курјака. Али он је остао тврд у свом првашњем уверењу, и кад би пред вече, рече свом момчету да оде до његовог чајира и да каже његовом чобанину да вечерас дотера овце к механи - "јер их могу курјаци напасти" Чајир му је више села под Космајем; голема просторија, између сеоских њива, заграђена врљикама. Ту је тор за његове овце, ту му пасу, ту ноћивају, ту се музу.

Таман момче оде да уради што му је заповеђено, е ето ти Тиосава и Витомира, онако наоружани у механу. Случајно се није десио ту нико други од сељака. Ћир Трпко хода по механи, узврдао се; нит му се седи ни стоји.

- Ћир Трпко! - зовну га Тиосав - одиде мало вамо.

- Што ћете, море? - одазва се он и приђе им нестрпљиво.

- Би ли ти узео још врљика да ти дотерамо?

- 'Оћу, 'оћу! Ми треба за ливада, она доле у реци. А колико имате врлики?

- Биће дваест кола.

- Е 'оћу, 'оћу! А пошто?

- По две рубље кола - рече Витомир.

- Две рубље! Много, море, еј: Паре нема, паре, паре!

- А шта би ти платио? - упита Тиосав.

- Шест цванцика кола.

- Е не можемо за шест, аја! - рече Витомир.

- Море немам паре, брате, жив ми господ! Шест цванцика, па нек је сретње!

- Е знаш, ћир Трпко, шта је! Ево по триест гроша кола, па да дотерамо.

- Не могу, богами, не могу. Ево радња не иде, дај ово, дај оно, дај на момке, плати порез, плати прирез... пара иде, иде, иде. А не пазари се, брате! Него по шест, па нека је сретње!

- Не можемо! За триест гроша, ако 'оћеш... - рече Витомир, па такорсе пође, а за њим и Тиосав.

- Стани, стани! - повика ћир Трпко - 'Оћете за седум цванцика?

- Аја! ни паре ниже!

- Е 'а'де, нек је сретно. Моји сте људи и муштерије! - пристаде ћир Трпко, па одмах упита: - А кад да ми дотерате?

- Па могли би и ноћас; сувота је, волови су нам одморни, сутра и онако немамо кад, ваља нам радити на њиви.

- Хм! - учини Трпко - ноћас. А 'ајдуци, а курјаци?

- А рашта нам је овај пусат? - рече Витомир. - Не бери ти бригу за нас.

- Баш бих и волео да их нагазимо! - прихвати Тиосав. - Ако буду 'ајдуци, да их повежемо, ако курјаци, да их побијемо.

- Мени ионако треба курјачки зуб и зев.

- А што ти треба? - упита брзо Трпко.

- Та за лек.

- Е добро, добро! - рече Трпко. - Дотерајте ноћас.

- Само, ћир Трпко. - рећи ће Витомир - да нам одмах платиш чим ти- теслимимо све.

- Мени ми не верујете?

- Није да ти не верујемо, него ниси ми још платио ни оне врљике што сам ти ономад дотерао.

- Ни мени оне врљике, знаш? - додаде Тиосав.

- Е 'оћу, 'оћу; 'а'де само ви мени дотерајте. Они пођоше, а ћир Трпко их зовну:

- Тиосаве, Витомире! - Они се вратише, и Трпко им сасвим поверљиво рече:

- Кад дотерате која кола, чукните на мој пенџер, ми јавите да знамо рачун. Знаш ко људи, да не буде речи.

Лепо, лепо, ћир Трпко - одговорише они и одоше навише, смејући се.

***

Чим се ухвати сутон, а ћир Трпко поче истеривати госте из механе: "А'де, 'а'де, море кући! Нема вино, нема ракије. 'Оћу затворим ме'ана." Људи се чуде шта му је сад наспело, па одлазе један по један. Кад ћир Трпко отера све, заповеди момку и чобанину, који беше већ дотерао овце из чајира и затворио их у авлију иза механе, да добро затвори сва врата, да их подупру изнутра столицама и циглама, даде њима двојици по једну цевару, а он задржа себи арнаутку, рече им да буду на опрезу, па чим опазе хајдуке да пуцају и вичу. Кад све то нареди, оде у своју собу, која беше слица, закључа врата, и подупре их чим је год могао подупрети, па седе на кревет и метну пушку преко крила.

Таман се утиша све по селу, док се чуше озго тешко натоварена кола, шкрипе и прикучују се механи. Витомир и Тиосав већ догоне врљике, узели четвора кола. Кад стадоше пред механу, приђе Тиосав и куцну Трпку на прозор.

- Ко је? - викну Трпко.

- Ја сам!

- Кој си ти?

- Та ја, ми.

- Ви, ко, море ви?

- Витомир и Тиосав!

- Е, е - рече Трпко тише и одшкрину мало прозор. - 'А'де, стоварите ту пред ме'ана, па одмах притвори.

Стоварише они, па се вратише по остале врљике. Таман зора малко зарудила, а Витомир и Тиосав дотераше и пети пут врљике. Стоварише на гомилу, па онда приђоше прозору и куцнуше.

Ћир Трпко одшкрину мало прозор, па упита плашљиво:

- Јесте све дотерали?

- Јесмо све, дваест кола равно - одговори Витомир и прихвати се руком за оно крило прозора што га већ ћир Трпко одшкринуо.

- Е добро, брате, добро!

- А паре, ћир Трпко?

- Дођите ујутру, рано, попићемо по једну и даћу вам - одговори ћир Трпко и повуче да затвори прозор.

Витомир не пушта крило, него га отвори још више и рече:

- Не може друкчије, ћир Трпко! Така смо погодили!

- Ама де, кад ти кажем, море, сутра! - вели Трпко нестрпљиво.

- Аја, сад ти нама плати; сутра немамо кад доћи, а паре нам требају.

Утом неко случајно викну далеко горе у селу Ћир Трпко сав претрну, па држ' за прозор да притвори.

- Идите, молим вас! Ноћ је! Неко виче!

- Ама оно јаукну неко! - рећи ће полако Тиосав токорсе и он уплашено.

- Да не погибе ко? - одговори Витомир и повуче себи крило прозора.

- 'А'де, 'а'де, брате, оћу да спавам.

- Дај ти нама паре па спавај! - одговори Тиосав.

-Опет неко викну у селу и одазва се други глас неразговетно.

- Хм! - учини Тиосав полугласно - има неки ђаво.

- Не виче се 'нако узалуд! - додаде Витомир.

Их, их' - учини ћир Трпко, па стаде шушкати по соби док нађе паре; одброји им према ведрини крај прозора, а све дршће. Даде им и брже-боље притвори прозор.

***

Већ је близу подне. Чобанин Трпков давно отерао овце горе у чајир, и давно је требало да дође и да донесе помужено млеко механи. Сам момак дочекује и услужује госте.

Дођоше у механу Тиосав и Витомир, нешто врло разговорни и весели. Седоше за један сто, наручише полић ракије и запалише луле, а све се згледају и осмешкују један на другога.

Кад момак принесе ракију, упита га Тиосав.

- А камо ти, море, газда?

- Спава.

- Зар до ова доба?

- Није сву ноћ заспао.

- А што, да није слаб?

- Није, него је преседео тако на кревету сос пушка.

- С пушком?... Иди, море, пробуди га; може те псовати.

Момак оде у собу, а Тиосав и Витомир прснуше у смех.

Мало постоја, изиђе ћир Трпко у механу; очи му подбуле колико је још бунован.

- Зар ти до то доба, море? - упита га Витомир смешећи се.

- Брате, ми се разби сан, и сунце огреја, не заспах.

- А јеси уснио што? - упита Тиосав.

- Море, сум ти снио много; све сос неки 'ајдуци, 'ајдуци, 'ајдуци, па се кољем, па се рвем, рвем, па а они мене, а ја њих. Па ти се теке тргнем. Мало сведем очи, а оно курјаци, курјаци, читав чопор, да'ме изеде... - рече Трпко и изиђе некуд у авлију.

Мало затим врати се па викну:

- Дете, бре!

- Чујем, газда!

- А камо млеко?

- Још није донео.

- Трчи бре, млеко да се донесе! Шта чини тамо!

Момче отрча навише к чајиру.

Ћир Трпко настави причати до, краја свој сан. Мало-помало накупи се повише сељака у механу.

Заметну се ту разговор о свачем. Неки узеше дирати ћир Трпка за његове хајдуке и курјаке; он се љути, никако неће да попусти ни да призна да није било ништа у ствари. Неки га запиткују за врљике стоварене пред механом: шта ће му, од кога их је купио, пошто? Он им каже како хоће да загради ливаду доле у реци, како их је купио доста скупо, али никако неће да каже од кога. Ћир Трпко је имао и тај обичај да никоме неће за живу главу казати од кога што купи. Питај га ваздан, он ће ти само одговорити: "хе, хе" и куцнути се прстом у чело, токорсе каже: "То само ова глава уме да нађе од кога ће што купити!...

Таман разговор и шала у највећи јек, док ето ти момка трчи као без душе озго к механи. Смотри га ћир Трпко, па истрча на врата и још чак одовуд узвикну:

- Шта је, бре! а?

- Врлике!

- Шта кажеш?

- Ни'една врлика немат на чајир! - једва изговори момак колико се задувао.

- Ама шта рече ти, шта? - дрекну ћир Трпко, подбочи се руком и чиста сав се накостреши од изненађења.

- Однео неко све врлике с наш чајир...

- Не може бити! - опет узвикну ћир Трпко и сав уздрхта.

Витомир и Тиосав згледаше се крадом.

- Богами јес' - вели момче. - Јутрос чобанин изјавио овци, кад тамо чајир сав разграден. Не се могао маћи од овци ни помусти ги не могао.

- Ама баш све однесене!

- Све, ама ни врлика 'една немат!

Ћир Трпко само учини: "их!" па се докопа обема шакама за главу и шмурну у собу.

Утом ће један од гостију завикати испред механе:

- Море, људи, ево му врљике овде! Ово су, богами! И сви истрчаше пред механу да виде. Стадоше се смејати и запиткивати ко ли би мајстор да му тако подвали. Неко рече да је ноћас чуо некака кола, где често нешта превлаче, али чија су, није знао. И Витомир и Тиосав изиђоше да виде. Прочудише се као и они мало, па се учинише невешти и одоше.

Чак после почели су већ и они сами казивати: како су ћир-Трпку подвалили да му се освете што им је много пута штошта закинуо; како су се договорили да га најпре поплаше да не излази никуд оне ноћи, па му онда понудили врљике; како је он пристао; како су они за ноћ превукли све врљике од његовог чајира и продали му. Еле све су казали како је било. И свак им је давао за право. Чак су то казивали људи и у механи пред Трпком. Али ћир Трпко никако није хтео признати да се тако грдно преварио.








Milovan Glišić IoITGbU
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

lana

Ženski
Poruka : 119018

Učlanjen : 06.12.2012


Milovan Glišić Empty
PočaljiNaslov: Re: Milovan Glišić   Milovan Glišić Sat610Sre 31 Jul - 11:51

Злослутни број

Баш уочи самих белих поклада, 25. фебруара хиљаду осам стотина седамдесет неке године, био је у Смедереву у новој газда-Николиној кафани као неки бал - шта ли је... Ту вам се беху искупили сви одабранији гости и од мушког и од женског смедеревског света - и из трговачког и из чиновничког реда. Ту је сам газда од кафане Никола Јовић, понајбогатији у Смедереву, са својом фамилијом: женом и ћерком јединицом на гласу и у Смедереву и у околини. И доиста, откако се Савка Николина задевојчи, одонда узе цела бећарија смедеревска носити црне кицошке хаљине и фине рукавице. А практикантски свет из свију могућих смедеревских канцеларија тако се горопадно проаконтира, како већ дотле ниједан казначеј запамтио није. Миришљаве водице и помаде, крагнови и машлије, наруквице и фина дугмета трошила су се што никад нису откако је Смедерева... Једном речи, све се живо од бећарије дало на кицошење! - Осим Николе с фамилијом, ту је на балу и Бранко Небрановић, адвокат и први пријатељ и познаник газда-Николин, Никола га не раздваја готово од своје родбине. Он га заступа, он му даје савете, он му набавља за кућу што затреба, фино и одабрано. То вам је један окретан, разборит, досетљив и врло дружеван човек. Према поштенима поштен је, а, богме, непоштенима врло је вешт да удари добру подвалу. Остало су вам други гости. Сви су спремљени како ваља за бал, и како су неки виђали, а неки чули да се спрема по београдским баловима. Мушкарци, што су намерни да играју, сви у финим салонским хаљинама; а женскиње, опет, све - у бело! Еле, бал, ни узми ни остави, као у каквом београдском хотелу! Па да би још наличнији био на београдски, штампане су чак у Београду улазнице. Истина, музиканти су "прости" Кад их слушаш, мислиш да гњаве пуну врећу мачака, али тек опет могу поднети. - Одмах се ту поче свирка, игра, разговор. Газда Никола, опет, одвојио се у побочну собу са својим људима па уз чашу лепа вина бистре политику, оглашујући да је сваки "бунтовник, издајица, изрод" итд који би што заустио да примени на "status quo"

Утом се ужурбаше нешто у сали за играње. Споља се чује потанак развучен глас:

- Ама, ево улазнице. Пустите ме!

- Шта је тамо? - упита Никола адвоката, који у тај мах уђе код њега у собу.

- Хоће један, веле, унутра, а није пристојно обучен.

- Је ли овдашњи?

- Чини ми се није, како момци кажу.

- Па нек уђе - рече Никола и настави свој политички разговор.

Адвокат изиђе у салу и махнув руком на једног момка на вратима, рече.

- Пустите га!

Врата се отворише и уђе један човек у турским хаљинама. Осредњег раста, мале главе, кости над очима изишле напред, чело мало, допола чупаво, обрве се саставиле над носом, очи мале и удубљене - нису најживље, бркови мали а ретки, нос му прилично заковрчен навише и шиљаст, уста велика - скоро до ушију Ако му буде 29 година, више нема. Него чекајте да вас нешто упитам!

Да ли ви познајете почем неког Мојсија Пупавца? Јамачно га не знате? Видите, била је у селу Јасиковцу, чак горе негде око Ивице или Букова, једна велика и Јака задруга, која је од вајкада још носила име Пупавци. Еле, из тог великог гњезда, те задруге јаке, излетали су многи и многи Пупавци, који су се тако по имену звали, а, међутим, било их је и ваљаних и отреситих да су и у соколе пристати могли. - У току времена опадала је и та велика задруга, те напослетку спала на једног Митра Пупавца, поштеног и доброг човека, који у своје време склопи мирно очи, а остави на овом свету последњи изданак од свог великог колена - синчића од својих дванаест година, Мојсила Пупавца, са нешто мало баштине. Оно нешто имања дође под масу. Тутори савијаше к себи малог сиротог Пупавца, али не могоше ништа од њега учинити. Напослетку, одведоше га у Београд и дадоше на занат код једног од оних "болтаџија" што су им болте обично на Теразијама па Стамбол-Капијом пошав великој пијаци, у којима се држи и продаје сама она роба и руво што га троши сеоски свет болте, пред којима по вас дуги дан дрежде скоро произведене калфе па се деру за сваким сељаком и сељанком што прође: "'Оди, снашо, 'оди! 'Оди да пазаримо: памука, вунице, марама лепих! 'Оди, пријатељу, рува лепа!..." А сиромах сељак пролази као кроз шибу. - Еле, у таку једну болту стаде на занат тај мали Мојсило Пупавац. Имао је газду вешта око муштерије и умешна у свом послу. Газда му је био некако особит у понашању. Кад се први пут састане с човеком, особито са каквим чиновником он вам онда све бира и намешта речи да му разговор буде финији и по књишки; обично се тад снебива, слеже раменима и успија уснама, градећи без трага скромну мину. Кад се већ упозна с човеком, онда говори одрешитије и не пази толико на финоћу и да буде по књишки, не снебива се нити гради скроман. А кад се наљути, онда је опет сувише луд, безобзиран и језичан; наврзе се на човека, па га се не можеш лако отрести. Имао је још и ту особину да верује у снове, враџбине, чини и предсказивања, рашта је увек кад се пробуди читао "Сановник"; да пости, иде сваког празника у цркву и прилаже, да се умиљава ако власти и да јој у свакој прилици виче: "Хвала!" да мрзи на све што је ново; да изгони од једне паре три и да тако само граби, а ништа од себе... Мојсило се тако угледао на свог газду и примио све и сва од њега да је чак и само понашање, и нарав, и говор дотерао сасвим на калуп газде његова. За годину-две дана изучио је занат "болтаџијски" и постао калфа и већ је умео боље од свију његових комшија довикивати: "'Оди да пазаримо! 'Оди лепа рува, снашо, пријатељу, стрина, брале, ујна, сејо, тето!..." и већ што год има могућих термина у својти човековој - знао је све напамет!

Мало-помало па и Мојсило завеза неку крајцару, оде у једну малу паланку, отвори дућан за се. Утом је већ био и пунолетан те примио у своје шаке оно мало баштине, што му од оца остало и уситнио у новац. Почео је давати новце под интерес, и та му се шпекулација тако осладила да је наумио само њу терати - само интересирати и од интереса живети. Једнако му се врзло по глави и измишљао је свакојаке планове како би дошао до великог капитала, па да га растури под интерес. Многе је планове казивао својим познаницима и пријатељима и питао их за савет. Али између многих скројио је један, који му се чинио најлепши и најудеснији, а није га казивао свакоме осим најприснијим својим. Тако је Мојсило радио неколико година у тој паланци, неколико је оближњих сеоских кућа што му беху дужници упропастио, па тек о једном Ђурђевдне продаде испод руке робу и уступи дућан другоме, покупи новце што их беше раздао под интерес и - оде некуда! Околина само рече: "Хвала богу, кад га однесе ђаво!" Нико није знао ни куд ће ни како ће... Чак после виђали су га људи час у једној, час чак у деветој паланци. Све нешто путује... Ето, таки вам је тај Мојсило Пупавац! И то је он што га малочас пустише на бал у газда-Николину кафану.

Кад се Пупавац виде у тако фином друштву, у каком није готово никад био, он ти се онда сплете. Онако сплетен, пружи улазницу једном од гостију, нашто се неки насмејаше и згледаше, а та га још више збуни, те обори очи и смотри на улазници "број 25". И нехотице оте му се нека злослутна мисао: "Ето опет 25!" па пође мало напред међу госте, а све се снебива.

- А гле Пупавца! - узвикну један младић одвојивши се од гостију и ступивши преда њ. На тај узвик многи се гласно насмејаше. - Где си, Пупавче, болан? Охо, ко би се теби надао?!... - Сиромах Мојсило оде питати се за здравље са својим старим познаником, који је још у Београду на занату с њим друговао.

- Па како, како?... - поче познаник даље распитивати. - Хеј, хеј, ала лепо беше живети у Београду!... А знаш да се удала шћер оног твог комшије? - Ту Мојсило хоћаше да нешто проговори не би ли разговор окренуо на нешто друго, јер му не беше толико, по вољи што познаник поче и то да подире. Али познаник заопуцао казивати, а све виче: Знаш, како си сву ноћ кувао ону папучу њезину у лонцу да ти дође?... Хе, мој Пупавче!... Велим ја: "Немој, 'море, то су бапске гатке!" Ајак! Мој Пупавац сву ноћ седи крај огњишта и стиче ватру око лонца, а папуча се само преврће на кључалој води... - Гости се опет узеше смејати. Сиромах Мојсило да у земљу потоне од бруке.

Док приђе адвокат:

- Аха, газда Мојо, откуд ви? - Мојсилу чисто свану кад виде адвоката. - А кад сте ви из Пожеге?

- Одавно, господине Бранко - окуражи се сад мало Пупавац и проговори, али још се види на њему забуна. Познаник његов оде у други крај да хвата "даму за игру."

- Извол'те овамо! - понуди адвокат Мојсила показав му руком у побочну собу.

- Хвала, господин-Бранко, Ја волим овде - одговори он као опржен кад угледа тамо одабране старије људе.

И тако остаде с адвокатом у сали. Стали су украј и разговарају се. Баш се тада играо неки кадрил, један дугајлија дере се командујући: "дурдеме! шунегле!" У леси према њима играла је и Савка Николина. Баш зачинила лепотом све друштво. Адвокат гурну Мојсила прстом и шапну му преко рамена:

- Видите ону девојку! Како вам се допада?

- Лепа! - одговори Пупавац снебивајући се и упијајући уснама на то.

То је она девојка што сам вам у Пожези напомињао, ако се сећате... Па сад, кад сте ту гледаћемо... - И опет наставише разговор. Пупавац се никако и не одваја од адвоката, него све за њ. Тако је весеље трајало до неко доба ноћи па се разиђоше.

***

Сутрадан седели су око подне у гостионици "Код јаблана" адвокат и Мојсило Пупавац.

Мојсило му нешто веома поверљиво казује, а он слуша, слуша, па само рече:

- Ви се само ослоните на мене, а ја ћу то већ израдити.

- Ама молимо, да ли ће хтети родитељи?

- То је већ моја брига. Хтеће, а да шта ће?... Само да гледамо да вас девојка замилује и да њезину наклоност задобијете...

. - Јес', јес', право имате - потврђује Пупавац. - Ви ћете ме већ и у томе поучавати како да се владам.

- С драге воље... Добро би било да јој најпре понудите какав поклон, тако, какав добар прстен или иглу дијамантску...

- Хоћу... Него како би се то набавило по густу њезином? - упита Пупавац.

- Оставите ви то мени. Ја имам једног познатог златара у Пешти, па ћу вам ја то набавити и изабрати, ем јевтино, ем лепо, што баш вреди да се не постидите.

- Баш ја бих вас молио да учините то... а ја ћу вам већ... ех! - Ту Пупавац само махну раширеним рукама и слеже раменима, не могући да искаже већ шта беше заустио. - У оном "ех!" исказао је сву своју благодарност и колико је обавезан адвокату.

- Тако, тако... - поче опет адвокат. - Ја ћу сутра већ писати, па кад ми јави за цену... казаћу вам. Па кад набавимо, онда ћемо заједно отићи да се познате и да је дарујете...

Мојсило поче и ту опет да се снебива, па чешкајући се иза врата рече:

- Нека, боље да ви сами то израдите, а ја да идем тамо - неће бити можда у реду...

- Кака хоћете - вели адвокат. - А ја ћу вам већ то набавити.

- Ја ћу, већ колико буде, дати вам пара...

- Да, да. По томе видећете да ли вас девојка доиста воле и да ли ће понети ваш поклон... А ја ћу јој казати већ од кога је. Оно би ваљало да јој ви сами то предате. Али кад и ви велите, онда је боље да ја ту посредујем, као познаник.

- Јес', јес'... - прекиде га Пупавац. - Право велите - боље ви тамо, као што сте већ познати... А колико рекосте, јуче, има мираза?

- Мислим хиљаду дуката у готовом новцу, осим намештаја и остале спреме...

Пупавац само ужагри очима кад адвокат помену толики мираз. И на том се разговор прекиде.

Није, вала, прошао ни добар сахат, а већ је адвокат седио у кући Николиној и увелико се разговарао о балу, о женскињама, о накиту, па тек рече:

- Баш би добро било да и нашој Савци купимо једну иглу дијамантску. Девојка је од овакве куће - нека има накита.

- Па не браним - рећи ће Никола. - Ти већ умеш да бираш наките. То нек буде твој посао да набавиш.

И тако није прошло ни десетак дана, а адвокат је већ набавио иглу из Београда. Однео Пупавцу и показао му да види како се "у Пешти фино израђује" накит. Пупавац само рече: "Врло фино!" и упита адвоката шта кошта? - "25 дуката!" одговори му он. "А што баш 25?" рече Мојсило, почеша се иза врата и опет га спопаде нека слутња од тог броја. Изброји адвокату паре и замоли га да јој с поздравом преда. Адвокат метну паре у шпаг, па однесе Николи иглу, узе и од њега наравно као за набавку, 25 дуката. Девојка придену иглу у косу и носи је - као свој накит купљен за своје рођене паре. Адвокат у згодној прилици показа Мојсилу да је девојка доиста примила и носи његов поклон. Пупавац види и топи се у радости.

***

Време је пролазило. Осим оне дијамантске игле Мојсило је Савци поклонио за Цвети некаки златан брош и златне минђуше; за Васкрс хаљину од тешке свиле, осим других ситнијих поклона. И све је то адвокат набављао онако исто као и ону дијамантску иглу. Једне исте ствари набављао је отац Савкин и у исти мах Пупавац је, опет, мислио да је то његов поклон. Адвокат је кашто доносио по неке чарапе или пешкир однекуд, те давао Пупавцу као уздарје од девојке.

Поче већ Мојсило наваљивати на адвоката да једанпут помене родитељима, јер се зуцка да се истичу и неки просци и ишту је. Адвокат га стишава.

Тако је Пупавац дочекао у Смедереву и 25. мај. Нико не зна шта ће ту и шта чека. Знаду само да му је име Пупавац и виђају га кашто с адвокатом. Питају адвоката, а он вели:

- То је неки трговчић, мало ударен обојком. Упознао се са мном лане још у Пожези, па се једнако лепи уза ме кад ме види.

Дошло је већ крајње време. Пупавцу остало врло мало пара у кеси. Све оде на поклоне и потроши се седећи толико бадава. Баш није најпријатније. Напала га опет некаква слутња. Што год исплати - све се као за пакост подеси или 25 гроша, или 25 дуката, или 25 чаша пива... Тек увек тај злослутни број, то 25!

Тако један дан седи Пупавац замишљен у кавани "Код јаблана" и мисли о свом плану, о капиталу, о својој шпекулацији. Док уђе у кафану један странац. Приђе те седе за Мојсилов сто. Мојсило се већ. стаде снебивати и удешавати, ако што рече да испадне фино. Странац, пошто седе, упита Пупавца ко је и шта је.

- Ја сам молим... - поче Пупавац удешавајући фино, и по чаршијски - ако смемо служити, Мојсило, знате, Пупавац, трговац...

- Мило ми је особито! - рече странац гледајући га некако важно, па му и он каза своје име и презиме и да је путник.

- Зафаљујем на вашем часном имену - вели Пупавац фино, па пита: - А одакле путујете? Ако смемо питати, љубопитни смо знати...

- Са суве границе сад, а био сам свуд по народу. Ја списујем народни живот... - И ту већ развезе путник причати: како је путовао, како је он томе послу вешт, како је то један веома важан, ал' тежак посао. Сиромах Пупавац чисто се разгали мало од оне бриге своје, па слуша путника с највећом скромношћу. Утом се постави и ручак. Ручају њих двоје заједно, а путник само прича.

- O, да знате само како је то красота исписивати обичаје народне! - прича он. - Шта вам човек неће видети купећи обичаје. На пример, какав Урош Мрчикур појури на свом алату, али он уместо напред, он у плот, или на овај, па ти се измакне, а чича Мрчикур остане или гдегод на трњу или на плоту, или ако ни једно ни друго, а он под овим...

- O, ви'те молим вас! - скромно се чуди Пупавац, а путник још одушевљеније наставља:

- Или, на пример, какав чича Никола Попрда уместо да притегне самарицу на крња, он ти је одреши сасвим. Па чим метне ноге у она ужа, а он ти се отисне те на земљу - ћуп! а самар по њему - клоп; коњ надигне реп, па кад виде тај скандал, отисне низа страну те се у какав трнић сакрије...

O, ви'те молим вас! - скромно се чуди Пупавац опет.

А путник.

- Тако потрчао један на чилашу уз брежуљак. Остају му глогови и дивље крушке тако брзо, као да каквим чудом све промиче покрај њега! Е то је бесан коњ, а беснија је још сила на њему. Ето ти покора, пуче колан, седло се само сроза низа чилаша и на седлу јездач. А то беше наш Мркша Испијало! Ено га де му се седло уставило на трњу, а он ти поврх трња.

- O, ви'те, молим вас! - још се чуди Пупавац.

- Па да видите, кад гађају у нишан - наставља путник. - Смешна је то ствар кад чича Ташан истегне свој велики, негда алеви и са плавом кићанком, а сад угасито мрк, од многе машчуре и прошлих година, фес, па га метне на колац да га другови гађају. Севну ватре, покажу се димови и покрај њега цијукну куршуми, као змије кад са стене скачу на пролазеће, а фес се држи гордо. Догоди ли се несрећа да лупи који куршум чудо у облику феса, тада му и газда покуњи нос као ћуран кљун, а фес се запуши но не плане, јер то не допуштају милиони знојева, који су заједно са машћу од чварака или сланине, којом су чича-Ташану ћери и снаје мазале перчин проседи, те кроз овој пролазили милионима пута и то тако да се не зна управо које ће се име том облику феса дати, фес или смесе милиона знојева са машћу итд. Он не плане, јер то те смесе не допуштају. Он само цвркне, па остави на себи рупу, која наличи више на ону кулу од српских глава у нишкој нахији у старој Србији и на она у Африци, на острву Серби од шпанских глава, него на обичну рупу.

- O, ви'те молимо вас! - чуди се још помало Пупавац, а већ му отишла памет за Савком, поклонима, капиталом и оним злослутним бројем што га се везао, па да би и он што рекао упита:

- Који ли је данас, господине, молимо?

- Двадесет пети! - одговори путник.

Мојсило ућута, а опет га обузе нека сумња. Утом уђе адвокат. Упита се с путником и Пупавцем. Одмах путник поче и адвокату причати како он путује и рашта путује. Како је већ обишао по вароши и нашао у гробљу ту један гроб, има му, веле, више од две хиљаде година, кака хоће да га носи... итд. Адвокат се гдешто једва уздржавао од смеха, а Пупавац се само чудио. Путник руча и оде да истражује старине по вароши.

Мојсило се још поразговара са адвокатом о свом послу, наваљивао на њ да већ помене једанпут, јер просе девојку други. Адвокат га увери да ће он то као пријатељ све покварити ако се и учини кака прошевина, па оде.

Пупавац изиђе да се прошета, прође поред Николине куће. Савка беше на прозору. Он дубоко уздахну, она се подругљиво насмеја.

***

Тако је још прошло доста времена. Било је некако по Илијинудне. Адвокат отпутовао својим послом чак у Чачак. Пупавац изишао да се шета мало по вароши и да прође који пут - оном улицом. Забринут онако удари наоколо преком -улицом па поред гробља. Кад тамо, а око једног гроба њих два-три нешта завирују. Једне празне таљиге притеране плоту. Двојица држе будак и ћускију, као хоће да копају. Мојсило загледа боље, кад ал' однекуд онај путник што му је причао 25. маја онако много како се јашу коњи и гађа у нишан. Док ето ти трче три-четири човека оздо из чаршије, хитају право гробљу. Један измаче и стиже пре осталих, па оном путнику:

- Ама шта ћете ви од тога гроба?

- Да носим ову плочу.

- Каку плочу, господине? Окан'те се ви ћорава посла!... Не дирајте тај гроб!

- O ја ћу то да носим - то је старина.

- Ама баталите ви ту вашу старину! - повикаше они остали, пристигнувши и они. - Нећете ви то помаћи одатле!

- А шта ви знате?... То је ретка старина... Ја знам најбоље од свију те ствари. Има тој плочи две хиљаде година! - Они људи избечише се само од чуда на њ.

- Каких две хиљаде година! Јесте ли ви при себи, господине? То је гроб мога оца... - рече један између њих.

- Не знате ви то, то је моја ствар... Ја ћу да носим.

- Ама то је гроб покојног Марјана Ђукића, ћурчије - рећи ће један од оних опет. - Ја сам га баш сахранио пре десет година ту са овим мојим пријатељима - бог да га прости!

- Ама што је старина, ја ћу да носим! - упео се путник.

- Нећете ви то ни дирнути - подвикну на њ син покојног Марјана - док сам ја жив! Ви мислите што је год од сиге да је старо. Путник се окуњи па пође, а прети:

- Нека, нека, даћете ви то. O, како лепо! Само док ја наредим озго.

-Хајде, хајде, путуј ти само! - повикаше они за њим. Утом се беше почело да облачи - спрема се киша. Пупавац окрете оном улицом те неколико пута - много пута прошета испред Савкине куће и тамо и амо и сваки пут погледа на прозор и пусти по један уздах. "Шта ли тај лудак шврља једнако туда?" упита Савка своје другарице које беху дошле код ње на честитање и посело, па с њом заједно извириле на прозор. Пупавац се обазре и кад их виде, помисли: "Гле, дошле јој другарице да ме виде... Видиш, мора да им се хвалила, а знаду да ћу проћи!... " Киша поче јаче. Грмљавина и севање сустиже једно друго. Мојсило прође још једном, па опучи свом стану. Мрак се већ спустио, по кафанама се попалиле лампе и свеће. Он прилично окисао уђе у кафану "Код јаблана" и седе за један сто. Зовну гостионичарског слугу да му исплати данашњи трошак и упита га: "Колико"?

- Двадесет пет гроша! - одговори слуга.

- O, како то, зар опет двадесет пет? - упита Мојсило као слутећи нешто. Слуга му поче ређати шта је потрошио и сведе рачун:

- Равно двадесет пет гроша!

- То није због плаћања, него како се то трефило увек двадесет пет!? - поче Мојсило, док га изнебуха прекиде један глас иза стола једног према њему:

- Ама јуче био прстен и испит Савци! Мојсило се трже као да га нешто секну.

- Којој Савци? - упита радознало један гост за истим столом.

- Савци Николиној... - Кад то рече, Мојсилу се окрете кафана унаоколо. - Испросила се - настави онај - за Момчила Перићева. У недељу сад биће свадба.

- Нек јој је срећно! - рече трећи гост. - Красан момак, а чуваран.

Пупавац само клону као убијен. Извади из џепа 25 гроша, па пружи келнеру и не знајући шта ради.

- Платили сте малочас - одговори овај.

- Ех, ех! - рече Мојсило расејано - двадесет пет гроша би, је ли?

- Јесте! - одговори келнер.

Сиромах Мојсило диже се у своју собу. Замишљен бијаше окренуо у шупу, па дошав до врата трже се и обазре да га ко не види, нашто се кафеџијина слушкиња гласно закикота. Он се врати, па пође уз басамаке. "Прстенована, свадба, 25 гроша, дарови!" Све му се то збркало у глави и само бучи. Поче бројати ни зашто ни крошто басамаке и наброја на велико своје изненађење и ту 25! Пође у собу и погледа нумеру, коју се досад никад није сетио да погледа, кад и ту № 25! Баш тај ће му број дохакати најпосле... Хода сиромах Пупавац по соби, а и сам не зна што хода и како хода... Дошло му тешко, боже, тешко - као да је убијен. Упали свећу и извади кесу па преброји паре - само још 25 гроша!... "Ружно, све се истроши. Хеј, Бранко, Бранко. Откуд сад баш да оде?!" поче Мојсило гласно викати, ходајући по соби. "Да је барем он овде, па би се можда могло и покварити..." И ту се сиромах Пупавац удуби у дубоке мисли... Између многих мисли паде му на ум и то на ум како је вечерас неколико пута прошао испред Савкине куће. "Аха! Зато ли су онолике девојке биле код ње?!" Дрекну и учини: "Хуј!" После мало ћутања поче: "Чек, колико сам оно пута прошао?" Устаде и хода по соби, подбочио се рукама, а оборио главу, па броји у памети... Наједанпут пљесну рукама: "Их, опет двадесет пет! Неће бити?" Броји опет. - "Јес' ја двадесет пет пута! O, то проклето двадесет пет, што ме се налепило... Није та добро... " Ту Пупавац ућута и загледа се, мислећи нешто, у један угао собни... Киша пљушти како бог хоће, чује се где читави потоци теку улицом. "Хеј, хеј двадесет пет!" поче опет Мојсило, па тек дрекну: "Е, баш неће бити двадесет пет!..." Брзо изиђе и затвори врата за собом, па хајд' онако у плитким ципелама, те по највећем пљуску поред Савкине куће. Окисао као миш, све се цеди вода с њега. Мрак - једва се види ићи. Кашто сене муња. Горе свеће у соби Савкиној. Виде се још оне њезине другарице где провирују на прозор. Мојсило погледа неће ли је видети, а утом се склизну у једну рупчагу пуну воде, те заплива до појаса. У тај мах сену муња и кроз онолику хуку од кише и воде чу се опет кикот код Савке. "Јуф! Ено оног лудака још ту! Ено ували се!... " Пупавац с тешком муком изгамбуља из рупе. Остаде му једна ципела на дну углибљена. Онако мокар, босоног и мртав од тешког умора догамбуља којекако до свог стана. Уђе унутра и поче ходати полако по соби, нити је пристао да седне ни да легне. Вода се цеди с њега и начинише се читаве баре по соби. У том ходању поче опет бројати у себи колико је пута прошао. Неколико пута пребројава, па тек дрекну: "Јаох мени, па тек је сад равно двадесет пети пут!..." И доиста, малопре све је грешио, те набројавао више једанпут...

То је било за њ и сувише.

Прући се онако мокар на кревет па се чисто обезнани... Неко жестоко тиштање у једно бедро пробуди га... Погледа на прозор, већ свануће. "Их, шта ли ме то тишти? Мора да сам се убио негде синоћ." Оно тишти једнако. Помаче ногу, опази нешто тврдо под собом. Придиже се те свуче чакшире, које беху још прилично мокре. Кад има шта видети. Некакав грдан врањ упао му кроз пармачу у чакшире, па га то жуљи. Узе га и погледа колики је, кад и на њему однекуд пише: "25!" Љутито и озлојеђен, избаци врањ кроз. прозор напоље.

Диже се, па пошто је дуго и дуго мислио, ходао по соби, лупао песницама главу, вајкао се... букну тек на један мах, па оде као бесан. Јурио је улицама не гледајући никог, па хајд' право у кућу Николину. Никола седи за доручком са својом домаћицом и Савком, и још ту беше неко од млађих. Кад видеше Пупавца на један мах - онако непозната и необична - зачудише се. А Пупавац тек стаде дрекати:

- То је срамота!... Срам вас било! Зар сте ви трговац!

- Ко сте ви? - скочи Никола у чуду са столице.

- Ја толико потрошио... - дере се Пупавац још жешће... - а ви ме за нос вучете...

Савка и мати јој ђипише поплашене са столица.

- Вуците тога напоље? - викну Никола на слуге.

- Мене напоље? Срам вас било... - дрекну Пупавац већ очајнички... - Ја толико потрошио!... То је моја девојка!...

- Напоље!... - викну Никола и диже столицу.

- Те игле... те хаљине... све је то моје!... - цичи Пупавац из петних жила. Савка удари у плач. Мати у дреку. Слуге се склепташе. Пупавац се дере што га грло доноси и грди најгрђе. Дотрчаше комшије, жене, шегрти, пандури... Начини се читав урнебес. Повукоше Пупавца пандури у полицију, он се отима, дречи... Згрца се ту цела чаршија. Пуче брука на све стране. Дотрча и сам начелник... И та гужва одваља се у начелство, а још се чује дрека Пупавчева:

Нећеш... лопове! Моја девојка!... Не дам!...

***

Сутрадан, двадесет петог јула, заводио је један практикант у начелству у протокол акт с оваквим натписом: "Да се унутра именовани због насртања на мирне грађане казни телесно са 25 удараца и протера..." Међутим је ишао пред пандурем покуњен кроз чаршију Мојсило Пупавац.

За њим пристала деца варошка, а граја се дигла: "Иха! Двадесет пет! Двадесет пет! Пупупу! Двадесет пет! Иха, уха, Пупавац! Пупупу!..." док се већ не изгуби ван вароши.

Ништа се више не чу за Мојсила Пупавца - а дуго су о њему разговарали људи у доколици својој. Кад се вратио адвокат и њему испричаше, а он се баш нимало не зачуди, него хоћаше пући од смеха... Што се толико смејао, бог би га знао!








Milovan Glišić IoITGbU
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

lana

Ženski
Poruka : 119018

Učlanjen : 06.12.2012


Milovan Glišić Empty
PočaljiNaslov: Re: Milovan Glišić   Milovan Glišić Sat610Sre 31 Jul - 11:52

Ни око шта

Еј, еј - баш штета што се свадише поп Вујица и учитељ Грујица! А онако се, болан, лепо живели!...

Учитељ Грујица, није, да рекнеш, од оних старих, што још не могу да оваришу у овим новим букварима и читанкама, него човек од млађег света; учи ти он ђаке све по новом правилу. Изводи их четвртком и празником у поље, те хватају бубице, лептире, мушице, па то набада после на чиоду и суши их. Што ће му то, не зна чак ни поп Вујица, иако је кашто одлазио у Београд и тамо слушао, где има негде - те се тако купе бубе, камењице и травке. Напослетку, шта се то њега, попа, тиче? Нека их нек хватају, ако хоће, и пијавице - њему баш ни из кесе ни у кесу! Зна само да је то, ваљда, лепо и да му је сад таки адет.

Поп Вујица воли учитеља Грујицу, никад га неће обићи а да не сврати.

Школа је наврх села.

Него, да би се боље схватило колико је поп Вујица волео учитеља Грујицу - треба знати да је село отишло некако у дужину за читаво по сата...

Еле, школа је наврх села, а попова кућа насред села. Деси се често те поп има посла чак доле у дну села, у најдољој кући; он пође - па опет неће обићи док не сврати учитељу...

Поп Вујица никад није волео, бар тако сам каже, да затече човека на ручку, јер, вели, зна по себи како то није пријатно... "Чисто ти, што се тиче на прилику, преседне и ручак и све! (Поп Вујица је често, додавао уз реч ово: "Што се тиче на прилику" или само "на прилику"). Да се барем човек, на прилику, нада, па хајде де, него тек бахне ти, што се тиче, неко из небуха!"

И као за дивно чудо - поп Вујица некако увек затече учитеља Грујицу или за ручком или за вечером, или ако не то, а оно да пије кафу, вино, или... штогод присмаче! Шта ће онда, није му баш мило, али тек рекне: "На здравље ти, учитељу!" Учитељ, опет добар и дружеван момчић, салети: "Ходи, попо! седи! ходи!..." Не можеш му сад кварити атера. И поп Вујица, иако је лепо код своје куће ручао пасуљца и неку лепу паприку из туршије - а ваља и то знати - да је поп Вујица волео, барем тако се каже, паприке из туршије - заседне с учитељем Грујицом те осмочи мало печења или ћевапа или сланине, и увек напомене: "Баш, што се тиче, учитељу, да нећу сутра ићи у парохију, звао бих те на вечеру. Заклао сам, што се тиче на прилику, оног великог ћурана, али нека стоји други пут!" Међутим, "велики ћуран" и сутра брбља деци сеоској кад прођу поред авлије попове па му звизну.

Па још, поп Вујица ће увек рећи и лепу реч за учитеља Грујицу. Дође когод из вароши или из другог села, или ма ко са стране, па упита: "А бога вам, попо, каки вам је овај учитељ?" Он се тек сама унесе пред човека, па разграна: "Нисмо одавно, што се тиче на прилику, имали оваког учитеља. Окретан је, жив, као, што се тиче, млад човек... Пентра се с децом сваки дан по брдима; ваљда им нешто казује. Што се тиче на прилику - смејао сам му се шта чини с њима!... А што му иде свашта од руке - чудо је! Ето, што се тиче, начинио је мојој поши ступу; по селу свуда поградио - неком заструг, неком сланицу, неком тучак, неком преслицу... Поваздан тако дељка и мајсторише, што се тиче на прилику, као мајстор."

И доиста, учитељ је Грујица имао сав и стругарски и столарски алат и умео је начинити све што само очима види. Чим сврши с децом у школи и што му је већ као учитељ дужност, а он алат у шаке, па мајсторише: гради деци рачунаљке, таблице, и сам измишља неке справе да им покаже што - да боље упамте. А неком и начини понешто, ако имадне залишна времена.

Осим тога, учитељ је Грујица умео вешто пунити тице. Сву је собу окитио свакојаким тицама. Сељаци се често искупе, па се чуде тој његовој мајсторији. После, кад су га већ свикли, чим убију или ухвате каку тицу, пошљу је или донесу учитељу Грујици. А он је испуни, намести у соби, па уведе ђаке и заноси се ваздан с њима, казујући им: како та тица живи, куд се сели, шта ради, како се зове - и шта ти им још неће казати!...

Еј, еј - баш штета што се свадише поп Вујица и учитељ Грујица, а тако се, болан, лепо живели!...

***

Уочи Ивањадне, баш тог лета кад ће се свадити поп Вујица и учитељ Грујица - натушти се озго косом изнад села црн облак, а све кркља као кад пекмез кључа у казану.

Ето, боме, града!...

Устумара се све живо у селу. Склањају стоку и све што се може склонити. Жене износе пред кућу ватраље, чанке, совре, раонике, брадве, кашике, и све изврћу - "да град обиђе". Дуну већ и хладан ветар; учеста севање и грмљавина; облак се наднесе готово над само село, поче прокапљивати по гдекоја крупна кап. Већ по нека жена, стоји на прагу, маше према облаку проноском, и усплахирено зове каког обешењака или утопљеника: "Ај, Тимотије, ај, Јеротије (или како је већ коме име), гони говеда на планину!..."

Нигде никога нема напољу; све се склонило игде што живо било. Само поп Вујица узео под пазухо требник и петрахиљ, па перја навише виноградима.

- Јо мене, шта је попу данас! - зачуди се једна жена машући проноском. - Куд ће по оваком времену?

Кад би да прође поред школе, угледа га учитељ Грујица па каогод да му се нешто слутило, напе се од смеха - што никад није, па, једва уздржавајући се, упита:

- Куд ћеш то, попо?

- Што се тиче на прилику - мало до винограда - одговори поп, а измиче.

- Море, бежи амо - ето града! - викну учитељ јаче за њим, и чудно му би што не сврати, кад то није његов обичај; али поп замаче навише.

Поп је Вујица стигао у свој виноград. Поче већ по која градљика пролетати. Поп Вујица стаде насред винограда, скиде читу и метну је на један чокот, одмота петрахиљ и натаче на врат, отвори требник и стаде читати молитву...

Поп Вујица је често читао молитве кад му се деси кака недаћа у малу његовом. Тако једанпут занеможе му петоро назимади од гронице, а он ти њих лепо сатера у свињац, па удри молитвај, молитвај - и, хвала богу, само је четворо липсало, а оно друго све оздрави као да руком однесе! Једанпут, опет, заграђујући нешто, убоде се грдним глоговим трном усред табана да није могао на ногу стати; одмах он онако седећке натуче петрахиљ, па читај, а све усркуј - колико га боли, па и ту доста поможе: није ни пуне две недеље рамао на штаци, док се убодина не огноји и трн сам не изиђе... Само једном, вели, није му помогла молитва. Утече му рој, а он натуци петрахиљ, па потеци низ трњак за њим а читај - сав се изгребе и изубија, али рој утече! Него, ту је он сам крив "шта је премрсио те недеље среду", и отада се зарекао да неће премрсити, па макар затекао учитеља Грујицу и с печеним прасетом!

Еле, поп Вујица поче читати молитву насред винограда.

- Еј, попе, немој бити луд! - виче што игда може Живадин из куће у брду према попову винограду. - Бежи, море, батали молитву - није ти вајде!...

Аја, поп Вујица чита, не шали се.

Град поче чешће - удари и пљусак. Поп узе отресати главом, као да га челе уједају. Боме, градљике згађају добро у темењачу! Чак се и Живадин смеје, гледајући како градљике одскачу од попове главе... Суну град још жешће, а мој ти поп мантију на главу, па беж' наниже, немаде кад ни читу узети.

Као за пакост, опет, она страна голетна, а нигде близу каке зграде да се може склонити. И хоћаше зло проћи да не наиђе чича Митар из доњег краја, онај шта плете кошнице, с две кошнице што их је у потоку негде горе оплео, па једну натутак на главу, а другу ношаше под пазухом. Кад виде попа у какој је невољи, а он потеци за њим, те га стиже и натуче и њему кошницу на главу, па повика:

- Беж', беж', попе, кући! Погибе, јадан не био!...

***

Сутрадан - чисто време, боже, милина ти погледати! Учитељ Грујица уранио, па лепо испекао кафу, пије и гледа у своју башту. Види, гдешто му град јуче изрешетао купус и остало поврће - али тек није много штете. Паде му на ум како је поп јуче прошао навише журно, па тек помисли: "Што ли ово јутрос нема попа! Чудо, богами! Ето ја попих и каву, а њега још нема!..."

Док ето ти Живадина, носи јеину под пазухом - живу.

- Добро јутро, учо!

Учитељ се осврте, па кад угледа јеину, тек само пљесну рукама и узвикну:

- А јој! где је нађе, Жико!... Их, колика је!... Благо мени!

- Обиђох јутрос њиву доле у луци. Тек онако завирих у један шупаљ пањ, кад имам шта видети - букавац!... Ето, велим, учитељу да ујдурише.

- Баш ти хвала, Жико!... Их, благо мени! Дајде, дајде! - рече учитељ Грујица, пун радости што је добио тако ретку тицу јутрос на уранку, па узе јеину и однесе да је некуд склони.

Живадин разгледа остале већ испуњене тице, и сам вели: "Боже, какав ти је овај наш учитељ! Радује се као дете што сам му донео ову тичурину!..."

- O, мој Жико - рећи ће учитељ вративши се у собу - ала јуче би жестока града!

- Срећа је, учо, то беше на облак. Није много штете починио.

- Винограде је, мислим, окачио добро?

- Само је попов виноград страдао, а они други нису готово ни такнути... Него ти је и поп зло прошао!

И Живадин исприча учитељу попово "страданије", како је већ сам видео озго с брда.

- А, зато ли њега нема јутрос амо! - рече учитељ смејући се.

- Море, како је осакаћен - неће ти дуго доћи!... Био сам сад и код њега - увратих се да видим како је. Кад - он лежи у кревету, а намотао око главе којекаквих крпетина читаву чалму... Смешно и погледати! Попадија му гасила угљевље, и вели лакше му мало... Ја, збиља, поздравио те је да лепо ујдуришеш тог букавца. "Баш, што се тиче на прилику, нека га добро уреди, поздрави га!"

- А видео га и он?

Видео, ја. Попадија није смела ући у собу док га нисам изнео.

***

На сам Петровдан искупила се деца иза школе, на утрини, крај потока, те се играју док не зазвони у цркву. Једно од њих, чепркајући по шушњару и грању крај обале, што је поток овда-онда придолазећи нанео, ишчепрка попову капу, па потрчи с њом међу своје другове. Диже се међу децом кикот: откуд сад попова чита у потоку! Шта ће с њом - хајде да играју "вина" (или, како то варошка деца зову, "шоркапе").

Један ђачић од већих метну је на земљу, па поче опскакивати и бранити је ногама од осталих својих другова, који се поређаше унаоколо, па га сташе заваркивати да поткаче ногом читу испред њега и да је већ терају докле могу. Један је, боме, и поткачи, те с ноге на ногу стаде одлетати јадна чита низ поток, па чак поред зида школског. Деца алачу за њом - читав урнебес!

Кад однекуд поп Вујица с црквењаком, те пред њих, а чита им се закотрља испред ногу. Стукнуше деца натраг, а поп Вујица их само као мало прекоре:

- Што се тиче на прилику, тако ли ви моју капу, ђаволи једни, а?... Па оде у собу учитељеву.

У соби учитељевој стоји на једној грдној печурци већ напуњена јеина.

Поп Вујица се упита лепо с учитељем, рече му: "На здравље кава", коју у тај мах беше тек узео да пије, па стаде загледати јеину, и пошто је добро разгледа, рече:

-Е, учитељу, баш си је лепо испунио, што се тиче!

- Имао сам, попо, вала, и посла читаво, два дана.

- Што се тиче на прилику - окрете се сад поп црквењаку, који се чудио учитељевој мајсторији - баш лепа ствар! И ја ћу да пробам да напуним коју.

- Не би ти то умео, попо - рече учитељ Грујица осмешкујући се.

- Како не бих?... Ево, што се тиче - сад, само да ми је жице и да видим како ти то намешташ очи и кљун, па, што се тиче на прилику, ако не напуним - у што ћеш!

- У што год хоћеш, попо, не можеш напунити. Није то лака ствар! - вели учитељ.

- Вала, што се тиче, ти би видео, на прилику... - рече поп Вујица, па опет поче загледати јеину. - Ала је то големо, болан!... Ја сам гледао, што се тиче, па много мање: колико кокош, није веће, па перје му није овако као у овога, на прилику.

- То, попо, нису букавци, него совице; оне су мање. А букавац је сваки крупан.

Поп, загледајући кљун и канџе, рече:

- O, па ово би, што се тиче, и човеку, на прилику, досадило!... Него баш лепа ствар да стоји тако у соби. Вредно је, што се тиче на прилику, да човек има тако ретких ствари. Шта велиш, учитељу, да је наместим у овој мојој великој соби, што се тиче?

- Би лепо стојало - одговори учитељ.

Ја баш, што се тиче на прилику, рекох Живадину, кад је пронесе: "Носи ти то учитељу нека нам је испуни; само нека лепо буде." И одиста, удесио си је, што се тиче, не може боље бити.

***

Поп Вујица, тврдо уверен да је учитељ за њ испунио ону јеину, једнако се хвалио: како тек он има ретку тицу, само док је донесе - сви ће се чудити!

Помене когод како је учитељ окитио своју собу тицама, а поп се Вујица тек похвали:

- А да видите ви каку ја тицу имам, ништа су оне учитељеве!

- Па камо ти, попо? - упитају га.

- Тамо код учитеља, да је још мало дотера. Што се тиче на прилику, само док видите - сви ћете се зачудити!

Поп Вујица је волео да је у њега све најбоље, то јест да ни у ког нема што у њега има, и зато му баш није мило кад спази да други има нешто што у њега нема.

Чује учитељ Грујица то, па поред свег тога што се онако лепо живео с попом Вујицом, науми да му никако не да јеине. И то му се тако уврте у главу да му се чинило неће моћи преживети ако би је поп Вујица однео.

Једном беху дошли попу неки гости из чаршије; било је међу њима и неке господе из среске куће. Поп Вујица показује им шта има, а они се само чуде; њему мило, боже, мило, па им тек чисто поносито рече:

- Ама, да ви видите друго нешто што ја имам - па зовну црквењака и шапну му: - Идиде, донеси од учитеља ону тицу!

Навалише гости питати га шта је то тако лепо и ретко. Он им се стаде хвалити како има нешто што нема ни у кога! А гости се чуде, боже, чуде, чуде! Поп једва чека да се врати црквењак, само да их изненади.

Црквењак нађе учитеља пред школом и рече шушкајући:

- Посло ме поп Вујица, учо, да му даш ону тицу!

- Коју тицу? - упита учитељ и набра обрве.

- Па ону што си је њему ујдурисао.

- Коју то?

- Па оног букавца. Учитељ ускипе, па рече:

- Не дам!

Црквењак стаде и заблену се у њ.

Учитељ понови љутито:

- Не дам! Иди, кажи не дам!

Поп нестрпљив изишао, па хода испред куће и гледа навише иде ли црквењак. Извирују и гости, а поп им вели:

- Само док видите како је то!

Врати се црквењак. Чим он на капију, а поп упита:

- Камо?

- Не да! - одговори црквењак.

- Ко не да? - упита поп чисто не верујући.

Не да учитељ! Поп Вујица само помодри као чивит и ућута.

***

Отада поп Вујица омрзе на учитеља Грујицу и науми како било да му поткује опанке. Истина, није хтео да се инати с њим, него се опет увраћао на школу, али не тако често као пре. И кад се разговара - разговара се некако преко срца; неће ни да се нашали као пре. И сад затиче учитеља на ручку, вечери, ужини, с кафом или мезетом. И сад га учитељ нуди - као и пре, а он неће да узме; ретко да прихвати који залогај, па и то се баш види како му није слатко. Јеина стоји једнако на печурци, а поп више ништа не говори о лепоти њезиној.

Досад су попова деца ишла у школу код учитеља Грујице, и сам је поп говорио да ће их оставити ту код њега нека изуче и четврти разред "на приват". Сад се нешто присети, па их извади из школе и даде у варош да уче.

Досад су сви сељаци до једног волели учитеља да не може боље бити и хвалили се њиме: нигде ниси могао ниједне за њ чути. Сад, боме, почеше попове комшије и они што чешће иду попу да се нешто туђе од учитеља и да зуцкају погдекоју за њим.

Па и сам поп не говори лепо о њему као пре. Упита га ко: "Како учитељ, попо?" А он чисто прека срца одговара: "Та добро је. Само човек, што се тиче, врло млад, па се заноси другим пословима, а деца сама... Гради тамо, што се тиче на прилику, и мајсторише поваздан. Али шта ћеш му, на прилику, кад је немиран - не може се скрасити на месту... Поломи, што се тиче, ону веселу децу, на прилику, верући се с њима по брду и горе по потоку... Оне, опет, тице једнако пуни; не знам, што се тиче да ли му и то стоји у пропису..."

Еле - тако је било некако запето стање између попа Вујице и учитеља Грујице. И како који дан, бивало је све више запето - готово већ да пукне.

Сиромах учитељ чуди се шта је то, те се погдекоји нешто искоси на њ! Да је што попузнуо у раду - није, вала, ни у длаку. Та сад се већ много више извештио и зна шта треба и како треба с децом. Да се променио у нарави - није ни то; и сад је онако исто добар, искрен и сваком љубазан... Има ту неки ђаво!

Тако је то трајало, читаву годину дана, чак до пред Петровдан.

***

Кад би пред Петровдан, дође ревизор да обиђе школу.

Учитељ одмах нареди да се закоље које пиле и да се спрема ручак ревизору.

Слуга окреће пиле на ражњу на огњишту, а учитељ с ревизором, кметом, попом Вујицом и још двојицом сељака на испиту.

Ревизор пита ђаке. "Кажи ти, мали, ко је био први човек на свету?" упита једног, па завири у исти мах у кујну: "Премажи мало сланином да не прегори!" вели слузи. Ђаче одговори. Ревизор задовољан упита другог: "У којој је части света ово ваше село?" па одмах извири у кујну: "Нек се само добро истишти!" Ђаче одговори и то. Ревизор пита даље другог: "Кога ми морамо поштовати?" па опет у кујну: "Пази да свуд порумени кожица!" Ђаче одговори и то...

Испит се сврши, раздаше се књиге.

Зове поп ревизора на ручак. Ревизор погледа у пиле већ печено, па рече да је обећао учитељу да ту руча.

Поп опет мало позелене.

За ручком исприча ревизор учитељу како је био узгред код попа Вујице и како се поп на њ жалио и молио га да га уклони одатле, јер деца ништа не напредују, а осим тога - још се завађа с људма.

Учитељу се окрете она школа од чуда! А то ли је. Сад већ зна све!...

- Али ништа - вели ревизор смешећи се и одвајајући један масан батак у свој тањир - ја сам се уверио да није тако. Видим све ти је у реду, деца ти добро одговарају...

Ревизор оде и остави учитељу врло добру оцену - што је он одиста и заслужио, јер се својски заузимао око деце.

Не може учитељ да трпи него једва чека попа - да му све искреше. Онако љут, једнако хода испред школе. Деца се шћућурила у школи, па ћуте и шапућу: "Јаој, како нам се господин нешто наљутио!"

Ето ти попа Вујице. Учитељ не може да га дочека, него изиђе чак у авлију преда њ, па поче:

- Зар баш тако, попо? Хвала ти!

- А шта то, на прилику? - упита поп, токорсе изненађен.

- Лепо, богами! - настави учитељ још полако, онако прекоревајући. - Красно! Ићи, те ме опадати и говорити што, није истина... Баш ти доликује!

- Ко говорио?...

- Ти исти! - викну учитељ Грујица сасвим ускипео, и све му искреса што год је рекао.

Боме, сад и лоп плану, па све дршће од љутине. Пуче псовка и вика па авлији да се чуло чак на по села... Пуче запето стање! Оде поп као помаман кући, а сваки час тек се обрне, па прети...

***

Поче сад и учитељ да се жали својим пријатељима на попа. А поп већ, где год седне и стане, ружи га и опада.

Попови пријатељи жале попа и псују учитеља, говорећи: "Да је он ваљао, не би га ни послали амо!" Учитељеви, опет, пријатељи бране учитеља и веле: "Није попу ваљало, што је то радио!..."

А већ њих двојица - где се год нађу свакад се сваде.

Напослетку поп тужи учитеља.

Трајао је испит у среској канцеларији читавих петнаест дана. Испитани неки ђаци, испитан Живадин, испитан Митар и остали сведоци; донесена и придружена актима и јеина и попова чита. Тако се то замутила жестока парница да среска власт - већ није знала шта ће.

Капетан, добричина нека, тек само слеже раменима, па рече:

- Ја не знам шта ћу им! Тај је поп пома'нитао!... Деде, ћато, прочитај опет његову тужбу, да видимо да нисмо што прескочили!

Ћато узе тужбу из гомиле аката, па стаде читати:

"Начелнику среза тог и тог, Грујица Милановић, учитељ у овдашњем селу, својим неприличним понашањем и опадајући и клеветајућим изразима у више је прилика и пред другим личностима из поменутог села и околине вређао и опадао потписанога, које је потписани равнодушно прећутао и у више случајева истога учитеља опомињао да таково више не чини које се он оканити није хтео.

"Даље, исти учитељ присвојио је и утајао једну моју ствар, то јест, тицу, зовому буљина, или јеина, или односно букавац, коју сам ја, што се тиче, нарочито њему и по нарочитом човеку послао с молбом да ми исту испуни, почем се тим испуњавањем, на прилику, горе поменутих тица искључиво и бави, а готов сам био и дати му пристојну награду за труд око испуњавања исте учињени; али је поменути учитељ Грујица самовласно присвојио себи ту ретку тицу и на моја поискавања и молбе ни досад ми није дао.

"Још имам навести овде да он - Грујица - опорочава и исмева, што се тиче, потписатога свештена чинодејства, што ће посведочити Живадин из истог, на прилику, села и још многи други; напустио је ђаке и дотле развратио да се играју непристојно свештеним утварама потписанога на очи његове.

"Потписани се нашао побуђен да се жали тој власти на таке поступке учитеља Грујице, молећи покорно да ову ствар извиди, букавца, као својину, на прилику, потписаног одузме, а тако исто и свештене утвари, које се, као што сам могао дознати, налазе сад у некој сарачани учитељевој, и у њима држи он - учитељ - што се тиче, јаја и мекиње; а за све то молим, на прилику, власт ту да учитеља Грујицу подвргне казни по закону.

"Напослетку имам приметити и то да деца у овдашњој школи веома слабо напредују, да се речени учитељ слабо на то обазире, да их је напустио и раскалашио, да с њима излази по брдима, те пропушта школско време у дељању, стругању и тесању дрвенарије којекакве, која му није потребна ни за школу, нити је по пропису школском дозвољено њему бавити се истим.

"Да је то све, као што потписани наводи, засведочиће... тај и тај, тај и тај."

Ћато их прочита све по реду.

- Па шта ћемо сад, ћато? - упита капетан.

- Најбоље би било да ми то спроведемо преко начелства министарству, па нека се тамо реши.

- Јест, право велиш. Ми смо учинили своје и ствар испитали: нека они тамо пресуђују како нађу - да је право.

***

Читав дењак аката, заједно с јеином и поповом читом - оном што су се ђаци њом играли "вина", спроведе се министарству.

Размотрише тамо ствар добро. Видеше да је Живадин донео учитељу јеину а не попу, да се деца нису играла никаким другим "утварама" осем поповом капом, коју је он у винограду, бежећи од града, заборавио, те је бујица снела у поток а деца нашла - што потврђује и сам Живадин и Митар, који је попа гологлава стигао и набио му кошницу на главу да га град не убије. Даље видеше да учитељ није исмевао чинодејства попова, осем што се смејао, његовој молитви од града, а томе су се смејали сви по селу. Даље, видеше из оцена ревизорских и из сведоџаба, што их је поднео - да је Грујица добар учитељ и да је сасвим на свом месту. И решише да се актови баце у архив...

Напослетку, да би се стало на пут толикој свађи и гложењу попову и учитељеву, потруди се онај ревизор те поздрави учитеља да тражи премештај, што он и учини.

И тако преместише учитеља Грујицу. Дадоше му далеко бољу школу и похвалницу за његов рад и успех.

Јеина се врати учитељу, а попу чита.

Како се учитељ растао с попом - не питајте! Да није било људи, било би и за кике... Имали су посла и кметови, и капетани, и пандури!

И сад ће поп Вујица, кад чује зими какву јеину да буче, уздахнути и погледати у онај крај своје собе где је уговарао да намести ону учитељеву.








Milovan Glišić IoITGbU
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

lana

Ženski
Poruka : 119018

Učlanjen : 06.12.2012


Milovan Glišić Empty
PočaljiNaslov: Re: Milovan Glišić   Milovan Glišić Sat610Sre 31 Jul - 11:56

Распис

Један дан око Петровадне, а баш у сам први сумрачак, почеше зврктати насипом белошевачким мале, прљаве таљиге неког Симице Шушкала из Меонице. Прозвали су га Симица, што је био мален и хитар као петлић; Шушкало су га прозвали што је шушкао кад говори. Његове таљиге и мршаво, мрко кљусе, сви су дизали на подсмех - иако су то била једина кола у којима се вожаху путници из Меонице и из неколико још села, кад путују у Ваљево и натраг.

Симица је био веома наиван, али је ипак увиђао шта вреди његово кљусе и таљиге у његовој околини, па није ни марио што му се подсмевају, него је сасвим поносито говорио о својим таљигама и мркову и звао их "моје кочије".

Међутим, ко се год возио у тим његовим "кочијама", тај већ и без календара може знати кад ће се време променити: јер не да се ни замислити да се такав путник није барем једном стрмоглавио у какав јарак или рупчагу крај пута. А већ што се труцкања тиче, сељаци су препоручивали сваком од струне, као најстарији лек, Симичине кочије.

Еле, кочије су Симичине зврктале насипом белошевачким, а у њима је седио Никола учитељ и Сава, општински писар из Меонице.

Сава је био живи ђаво - и весељак, и говорљив, и шаљивчина, а Никола више озбиљан и ћуталица. Обојица младићи око својих 25-26 година, на најбољој снази. Обојицу су сви у оној околини волели и хвалили се с њима.

Сад су њих два путници Симичини. Симица весео, боже, весео што вози тако ваљане људе, измахне некаким патрљком, за који је привезао мало узице те начинио бајаги бич, ошине свог мркова, па затегне што игда може: "Болан, Јулка, зар си још девојка?" Кљусе се мало закаса, а његове кочије а на једну а на другу страну, а с обе стране пута зија доста подубљих опасности, па још неке и каљаве. Сава и Никола држ' рукама за лотре, па се узверају на коју ће страну поискакати. јер су часом могли да се начине лепи као они ћерпичари што поваздан месе блато и суше ћерпич крај Колубаре.

- Е е, лакше, море! Шта то радиш? - подвикнуће Сава, кад кочије труцнуше преко једне прилично дубоке и опасне опасности насред пута, те путници одскочише за читаву педаљ с оно мало кровине на којој сеђаху.

- Ништа, ништа, не бојте се! - куражи их Симица, и скочив хитро на земљу, стаде завиривати да му није што спало с кочија.

- Стани да сиђемо - биће сигурније а и тако не може ти коњ извући уз то брдо.

Симица устави кочије, те Сава и Никола сиђоше па оде напред шибајући сваки час свог мркова, који је једва вукао и празне таљиге уз брдо поред Беле стене.

Сава и Никола пођоше најлак пешке за њим.

- O, брате, ала ме онај данас наљути - јеси видео само! - рећи ће Сава.

- А што се ти, опет, кидаш? - примети му Никола. - Пусти га, нек говори!... Добро те није гори, а онаки се којекако могу трпити.

- Оно и тако је, али га баш не могу слушати. Где год стане и седне и с ким се год састане, све се хвали како је он најтачнији, најувиђавнији и највештији у свом послу.

- Та то је његова слабост.

- Слабост, али већ ми досади та његова слабост.

- Па шта ћеш му кад је таки... Ево, има две године како је капетан у овом нашем срезу, па га већ и деца знаду какав је и смеју се хвалисању његову. - Напослетку, ја не знам каки си ти то! Ја се никад не бих ни упуштао с њим у таке разговоре... Знаш добро да он не мисли као ја и ти, нити га можеш обрнути да мисли, па што тек за прабога просипати речи?!

- Али ја се нисам толико ни упуштао...

- Е, ниси ја!... Узео си му доказивати како нас наше канцеларије и оно одуговлачење и пискарање по њима скупо стаје. То ти њему не можеш никад доказати...

- Али молим те. Нико, како нећу?... Ето, узми само један прост распис шта стаје. На пример, нађе се у нашем селу какво мангуп прасе; не вреди највише двадесет гроша. Шта буде? Општински суд јави актом среској власти и моли је да се тражи прасету госа. Среска власт потражи прво по срезу, па ако нигде нема, онда јави окружном начелству и умоли га да распише. Док се то све распише куд треба, утроши се, које за састав а које за препис, близу четири стотине гроша саме артије!

- Смањи мало, смањи! - примети му Нико смешећи се.

- Шта смањи? Израчуни сам, па ћеш видети! Нико се замисли и стаде рачунати у себи. Мало после махну главом и рече:

- Готово, право велиш; одиста, оде близу толико.

- А куд је још поштарина и рад око тога. Дакле, видиш, једно шугаво прасе стане толико трошка, а колики би рачун био кад би узели рачунати неку парницу која се тера по пет-шест година?! Истроше људи и црно испод ноката док дође до неког свог права.

- Све је тако, ама нема ни смисла ни вајде показивати тако што капетану Паји.

Капетан Паја био је од оних старих капетана, којих данас ретко има, и који су у своје време изучили само два-три разреда основне школе, па после дугом службом дотерали до чина капетанског.

Капетан Паја био је у својој дужности доста добар, готово бољи од многих његових колега. Судио је и извиђао разне спорове у својој капетанији више по свом сопственом нахођењу него по прописима. Обично се старао да лепим реч'ма и саветом измири парничаре. Зато га је народ врло заволео, поштовао и слушао. Ако кога мало оштрије и покара - нико му не замера; стар је човек, а кара не што је пакостан, већ што је рад да сваког обавести.

Што се тиче његовог разумевања разних прописа, о томе неки ђаволани причају овакав случај: Једном се запали у оближњем селу неко сено, шта ли. Дође пандур и јави то капетану Паји. "Чекај", вели му капетан, па узме неки зборник и стане прелиставати, заинтачивши уза сваки лист: "Пожар, пожар, пожар!" Пандур у нестрпљењу жури га: "Господине, шта ћемо - гори тамо!" "Чекај, море, чекај", па листа даље и понавља: "Пожар, пожар!" "Изгоре све, господине, шта ћемо?" рече жустро и други пандур утрчавши у канцеларију. "Па нека гори, шта ћу му ја; овде нема никаква прописа!" одговори капетан чисто срдито и баци зборник украј.

А прича се још и ово о капетану Паји: Једном дође распис од начелства да сви срески капетани поднесу извештаје има ли у њиховим срезовима какве индустрије. После неког времена Паја одговори начелству: "По наредби начелства тражио сам у мом домашају дотичну индустрију и нигде је нисам могао наћи."

Капетан Паја имао је, као што се већ и Сава жали, поред својих добрих страна и једну слабост - да се хвали, ма за што било. Сава се нашао с њим у Ваљеву и ту, реч по реч, готово су хтели да се сваде зато што се капетан, по свом обичају, хвалио како је он увиђаван и како, никад не ради ништа узалуд. Напослетку, у оном инату, опкладили су се у позамашну опкладу да ће Сава капетану подвалити да напише макар један распис узалуд.

- O, не могу ја њему остати дужан никако! Рећи ми, молим те, пред оноликим људма да лажем и да не знам ништа!... Вала, доскочиће њему Сава и добити опкладу, већ ако не буде жив! - готово љутито прети Сава.

- Ајде де, Саво, видећу - како ћеш му доскочити - рече Никола смешећи се.

Утом изиђоше већ на врх брда, где их Симица чекаше с кочијама. Опоменуше Симицу да добро отвори очи низа страну, па поседаше. Ту се већ видело да могу мало и Симичине кочије јурити.

Било је већ неко доба ноћи кад стигоше пред меоничку механу. Сава и Никола узеше своје завежљаје па одоше навише у село.

Симица испреже мркова, тури му једну руковет сена, па уђе у механу да попије она два гроша што су му учитељ и писар на ракију дали; а већ - ако затреба, моћи ће се још који грош и од кирије открњити.

У механи сеђаше неколико Меоничана и међу њима дућанџија Ђоша и поп Стеван. Мора да су нешто важно говорили, кад се ућуташе за часак - док виде ко је. Но кад видеше да је Симица - свој човек - наставише опет диванити, али прилично озбиљно.

Симица им назва бога, рече попу: "Благослови, оче", па седе крај њих и поче пунити лулу, а међутим је и механџија, по дужности својој, већ метнуо полић преда њ.

- Ама ја вам рекох - поче поп Стеван мало потише - видећете да нећемо добро проћи, а иде Свети Илија!

- Нећемо ја! - прихвати неки Јован травар из горњег краја. - Није то, болан, шала, закопати нахоче у сеоски потес!... Ено преклане, памтиш и ти Марјане, и ти, Манојло, а и ти, оче Стево, где по Драчићу поби све туча... Држи људи, зови чак проту из Ваљева те носи литију, и удри чини молитву - аја!... Док једва, у зло доба, сети се онај спржени Перица. "Бог с вама", вели, "људи! Зар не видите, да се ово пропаде? Није нама вајде ни од проте ни од литије, него де да ископамо, ми оно нахоче из нашег села!..." Одмах ти, болан, гракну село, те ко будак, ка мотику, ко пијук, ископаше га и однеше, те укопаше чак негде крај Граца под обалу и, хвала богу, више ни градљике!

- Ја шта мислите ви, море људи - прихвати опет поп - осакатило је то народ да не може горе бити!... Ето, сви знате како је и Златарић страдао што се у потес сеоски закопао утопљеник, а камоли нећемо ми...

- Јес' попо, имате право - тврди Ђошо улагујући се - равним начином, знате ли и ја сам слушао како су та два села страдала... Летос сам, знате, излазио у вересију, па стра'ота божија - само да сте ондак видели.

- Ама ко ли то нареди да се баш у наш потес укопа? - упита Манојло.

- Нареди капетан - ето ко! - одговори Јован готово љутито. - "Нашло се", вели, "у нашем атару..." А није, закона ми! Ено, сутра нек изиђу људи... Ето и ти си, Марјане, био онде кад смо га нашли. Казаће сви да није у нашем атару, него у паштрићком.

- Вала, људи, мени се чини - поче Марјан тако важно као да казује неку бог те пита каку тајну - да је то само капетанов инат... Још откако се терасмо оно лане око синора, од онда се он на нас нешто изузе и стаде дувати. И ево овде сам најтањи (ту Марјан показа прстом свој замашан врат), ако није само упркос наредио да се то дете у наш потес закопа!

- Јес', господин-попо, душе ми! - прихвати сад Ђоша, метнув руку на прси и унесе се попу у очи. - Ја сам се, знате, ондак равним начином нашао у среској кући - знате, да покупим оно мало вересије. И верујете ли, господин-попо, приметио сам равним начином да ради у инат. Јес', тако ми свега на свету - баш сам лепо познао да је то његово масла...

- Чије му драго, тек није по нас добро - рече поп као забринут. - Него дела, људи, да како отарасимо ту беду из нашег потеса.

- Јес', богами, попо - прихватише сви попову мисао - то ће најбоље бити, да отарасимо белаја од наше куће. Само како би?

- Ласно, брате - упаде у реч Јован - ископати га, па однети у атар паштрићки, те укопати где се и нашло.

- Оно, лако је то казати - прихвати Манојло - ама ка ће га копати?... Дању се не може, видеће когод, а ноћу, ја бога ми, не копах га, па макар ми град одбио оба ува!...

- Ако нећеш ти, има ко ће - рече Јован. - Ето Марјан, он га је и укопао.

- Та оно, јес'... ама ја, газда Јово... - узе Марјан да извија, јер баш није волео да ноћу барата око мртваца и гробова. - Оно, знаш... није баш ни лако!

- Па нећеш ти сам, не бој се! - куражи га поп Стеван. - Ето ти и Симице. Вас два моћи ћете зар? Симица ионако копа кашто раке, није му првина. 'Оћеш, Симо, а?

- Та могло би се, оче Стево, него знаш - поче и Симица да извија - некако, што вели Марјан...

- 'Оће, 'оће Симица - знам ја! - навали Јован. - А сутра му не гине напојница - сви ћемо дати...

- 'Оћемо, 'оћемо! Шта, зар ми нашем Сими да не дамо?! - гракнуше сви.

- Али то треба још ноћас, док није капетан докучио па нам може смести - вели поп. - Ноћас је баш као што ваља; људи уморни, одмарају се - нико неће опазити...

И тако Симица и Марјан присташе. Сад се тек отвори жив разговор и шала. Њих два попише унапред поприлично напојнице; а већ сутра, кад се све сврши - биће још.

***

Било је већ превалило по ноћи. Учитељ Никола уморан, спава увелико. Док стаде лупа на вратима школским. Лупа - рекао би, сад ће врата иставити. Скочи Никола онако бунован и викну.

- Ко је то?

- Наши смо! - одговори неко споља, а једнако гура у врата.

- Који наши? - упита учитељ, промолив се кроз прозор.

- Ја, учитељу - одговори Марјан и приђе прозору, а из њега заудари као из ракијске мешине.

- А ти си то, Марјане! Откуд ноћас у ово доба?

- Имаш будак, учитељу?

- Будак?... А шта ће ти будак? - упита Никола чудећи се шта је томе ноћас наспело.

- Будак... треба ми. Имаш ли?...

- Окани се ти, Марјане, ноћас будака... Иди те спавај, боље ће бити. Не дам ти ја сад ништа!...

- Ама молим те, учитељу, дај ми! Богами чуваћу ко своје.

- Не дам, Марјане, не дам. Иди - 'оћу да спавам! - рече Никола одсечно и затвори прозор.

Марјан промрмља нешто, па се упути право Савиној кући - према школи на један добар пушкомет. Стаде лупати и њему на врата. Сава заркао, па баш ни у уво. Марјан лупа још жешће.

- Е, е, - ко је? а! - дрекну Сава иза сна, па скочи те отвори врата.

Марјан, како беше навалио, умало не паде на нос преко прага.

- O, о! Држ' се!... А шта ћеш ти сад? - упита Сава разбирајући се.

- Имаш, ћато, будак?

- Шта?!

- Имаш будак - будак треба ми?

- Будак?! - понови Сава у чуду. - Хи - будак... А што ће ти ноћас будак?... Имам ја - те још какав будак!... Много паметнији од тебе... А што ће ти?

- Та треба ми. Ако имаш дај - немам кад чекати!

- Не дам док ми не кажеш што ће ти.

Марјан, нема се куд, исприча Сави све - и што ће му и куд се спрема ноћас са Симицом.

- Аха, баш ти тек сад не дам!

- Па шта ме онда вараш?... Дела, богати, дај ми.

- Иди, иди кући те спавај! Окани се ћорава посла... Гле ти њега - напао ноћас бунити људе! Иди, не дам будак?... - рече Сава и затвори врата.

Марјан опет нешто промрмља, па се врати. Док се тек Сава присети, па брже за њим:

- Марјане!

-Ој!

- Оди, оди да ти дам.

Узе иза врата будак и изнесе, те му даде рекав:

- Али сутра зором да си донео - чујеш?

- Немај бриге, ћато, и пре зоре... - обећа се Марјан, затури будак на раме, па убрза Симичиној кући.

Сава се брже боље обуче, па потеци школи. Сад, опет, он узе лупати на врата школска. Никола таман беше свео очи, трже се кад чу опет лупу; промрмља онако бунован: "Та каква је ово напаст ноћас!"... па устане и извири на прозор.

- Ко је?

- Ја, Нико! Отвори да уђем - одговори Сава пришав прозору.

- Ето ти сад опет - ти! - зачуди се Никола... - Чек да отворим! - и отвори врата. - а који је бес теби ноћас? Да нећеш и ту будак?

- Зар је и од тебе искао? - упита Сава смејући се. - Ја мислим само је мене будио.

- И јамачно дао си му?

- Дабоме.

- А ако учини како чудо ноћас?...

- Не бој се... Знам ја шта ће му. Него дела, облачи се.

- Да се облачим? - упита Никола узбезекнув се. - А што сад да се облачим?

- Де, де - обуци се ти само, па ћеш видети што...

- Ја, богами, не могу. 'Оћу да спавам.

- Али молим те обуци се!... Зар ти мени не би учинио толику љубав?

Почешка се Никола иза врата - шта ће сад? Ту се апелује на љубав, не може му одрећи. Најпосле, хајде да се види и та комедија, па макар се сутра мало и одспавало - ионако је празник. Обуче се и Никола.

- Е сад, Нико, понеси вериге - рече Сава - па 'ајдемо!

- Вериге!? - узвикну Никола зачуђеније него да му је заискао три будака одједанпут.

- Вериге, вериге - ја! Понеси само... - потврђује Сава смејући се.

- Ја, богами, готово нећу да идем! - поче Никола да се устеже. - Ово је ноћас да бог сачува!... Један лупа, "дај будак"; други, "обуци се и понеси вериге..." Хм, будак - вериге - ићи у ово доба... нису чиста посла!

- Та шта се заносиш ваздан! - осече се Сава озбиљно, па откачи изнад огњишта вериге. - Ето, ја ћу их понети ако се бојиш... 'Ајде ти само! Никола слеже раменима и пође за њим. Ударише све јаругом, док избише под Симичину кућу. Пред кућом таљиге и за њих привезан мрков, који токорсе мало фркну и нарогуши уши осетивши да иде неко. Сава и Никола прилегоше за један кош и ућуташе се.

Мало постаја, а шкринуше врата. Изиђе Симица, затурио некаку врећетину и мотику на раме, а за њим Марјан са Савиним будаком. Сава и Никола још више прилегоше да их како не опазе.

- Сима, море, куда ћеш ти ноћас у ово доба? - виче полугласно Јулка Симичина с кућњег прага за њима.

- Спавај ти тамо - спавај! Шта зијаш ноћас? - осече се на њу Симица.

- Ама, не иди, море!... Јеси л' пијан - манит ли си? Како те копање снашло ноћас уочи празника!?

- 'Оћеш ти ћутати једном - ил' да ти дођем тамо?! - продера се Симица још оштрије.

Јулка тек учини: "О, бог с нама - луда човека!" па притвори врата и нешто још прогунђа...

Они замакоше низ воћњак и нестаде их у помрчини.

Сава и Никола поћуташе још мало, док се све утаја.

- Дед сад! - шану Сава и гурну лактом Николу - вериге за крај, па вуци и трчи око куће - али брзо!..

Никола зинуо од чуда, па га само гледа.

- Та дела - шта ти је сад! - рече Сава, а напрегао се већ од смеха. - И још укћи онако страшно, дебело, знаш... Но де, шта си зинуо, да се не дангуби!...

- Ајде да и то чудо буде - рече Никола нисам не знајући шта ће. - O, напасти ноћас!.. Узе вериге за крај, па јуриш око куће.

Стаде звека верига, а Никола тутњи што игда може и укће. Док ти истом узе боботати у кући престрављена Јулка. И мрков се поплаши, поче се трзати и помаче кола. Сава се већ заценио од смеха. Притрча колима те одреши мркова, па учини Николи: "шш!" да иде за њим - и обојица с мрковом отутњише низ јаругу наниже...

***

Сутрадан већ по оближњим кућама почеше се жене и бабе сашаптавати:

- А знаш, јадна, шта је ноћас било?

- Шта, јадо?!

- И не питај, боме!... Овај несретни Симица и онај пијани Марјан, узео их ђаво у своју руку, отишли да ископају нахоче. Весела Јулка остала сама самцита - док, вели, ништа ти бог не даде... стаде звека, тутањ, рика, рзање, лавеж, кукурекање... ама, све што је у бога, аваза, завришта око куће! Јадна Јулка умало није пресвисла од страха!

- А шта ли ће то бити, друго моја?

- Ништа друго, него онај - у камен ударио!

- O, бог с нама и анђели божији!... И тако жене и бабе крсте се и сашаптавају, а сиромах Симица покуњио се, па хита среској кући.

Капетан Паја уранио па седи у ходнику пред канцеларијом на хладовини, а Симица те преда њ.

- Добро јутро, господине! - поздрави капетана, па стаде гологлав и снужден.

- Бог помого, Симо!... А које добро? Што ти се окуњио, болан?

- Зло, господине! - утањи Симица.

- Како зло - наопако!

- Нестало ми ноћас мркова.

- Јес' ја?

- Јес', богами, господине! Нигде га нема... Ево од јутроске га једнако тражим; обиграо сам сву Меоницу; трчао сам чак и у Паштрић, већ с ногу спадох, па - нема, господине, баш га нигде нема!...

- Па шта ћу ти ја сад? - рече капетан и слеже раменима.

- Ама молим те, господине - утањи опет Симица - ако бога знаш, нареди да ми се потражи... Сиромах сам, господине, штета - ако пропадне, не знам куда ћу.

- 'Оћеш ваљда да распишем да се тражи? - упита капетан.

- Јес', јес', господине - убрза Симица - запиши тако ти бога, како знаш, само нек се потражи! Молим те, господине, тако ти среће све му запиши, ама све, што год знаш...

- А што ти то ниси јавио најпре општини? - рече капетан. - Зар не знаш како иде ред? Општина би после мени јавила...

- А шта ја знам, господине, прост човек. Молим те, моћи ће зар и без општине... Свуд сам, богами, тражио, па нигде!

- 'Оди амо! - рече капетан па устаде и уведе Симицу у канцеларију; отвори једна врата од друге собе, где сеђаше за столом један дежурни практикант, дугачак, као притка, па му рече: "Деде, ћато, узми овог човека на протокол!"

Симица оста с практикантом, а капетан затвори врата за собом.

Докле је трајало то узимање на протокол - ваљда ће знати сам капетан, а знаће и Симица, који се већ беше ознојио причајући по неколико пута своју недаћу ноћашњу, а знаће најпосле и дугачки практикант капетанов, који је читав сат утрошио и неколико табака искварио - док му је једва за руком испало да којекако попише све белеге и доброте Симичиног мркова.

Међутим, док се сиромах Симица узимао на протокол, дође капетану дућанџија Ђоша. Потпуном учтивошћу и оданошћу, каку већ може показати и један дућанџија сеоски, поздрави капетана.

Одмах ти ту они затурише разговор. Капетан се жали: како је тешка служба, како, се мучно живи, како га неће да унапреде. Ђоша се, опет, жали: како рђаво иде радња, новац не пада, муштерије нема. Уздише капетан, уздише Ђоша. Један се тешка како се мора трпети, други се тешка како се из своје коже не може никуд... Еле, мало-помало окрете се разговор некако случајно - те капетан сазна од Ђоше ко је синоћ био у меоничкој механи, шта се говорило и ко је ископао нахоче. Капетан само врти главом, па се чуди: "О, гледај ти њих, молим те!... Чекај ти, научићу ја њих памети!... Е, е - баш не можеш с тим људма изићи накрај!" У том чуђењу капетан и заборави упитати Ђошу, кад пође, којим је послом дошао. Но може бити, ни он му не би умео то казати начисто.

Капетан је још вртио главом, док ето ти из собе Симице и дугачког практиканта. Дугачки практикант чита протокол, а Симица заинтачио: "Јес', јес', господине! Све је тако! Ама баш све како сам казао... Молим те... Еј, моје невоље!... Молим те, господине, нек се свуд добра потражи!"

- Добро, добро! - рече капетан, па заповеди ћати: одмах начини акт начелству да се распише свуд за овога коња.

Практикант замаче у своју собу, а капетан се окрете Симици па врло озбиљно и готово љутито упита:

- А је ли ти, море?! Ко теби рече да ти копаш ноћас оно дете?

Симицу чисто као да неко посу врелом водом, па у оној забуни поче муцати:

- Ја, ја, господине, богами, ето... нисам ја, него они... Здравља ми, никад ни помислио... Иди, вели, те ископај... а ја шта ћу?...

- Одмах да си ишао с ким си и копао - да вратите дете на своје место, где је и било!... Јес' чуо! сад одмах, или не, ноћас мораш! Кад си га ноћу већ једном копао, копај га ноћу и опет - јес' чуо!... Да се ниси главом шалио! Ако сутра не осване где је закопано било, одераћу те... Гле ти њих сад!... Па још бенетате којешта по механи с оним вашим лудим попом!...

Капетан је прилично мрзио Поп Стевана, те се тако и сад изрече о њему.

- 'Оћу, богами, господине!... Одмах ноћас - и пре зоре, господине, здравља ми!... Ја ћу то све с Марјаном... Шта ћу, господине, сиромах човек... Еј, бог их убио, куд и то да ми још натоваре на врат! Мало ми је зар моје нужде и невоље!... - окупи Симица јадиковати.

Капетан зазвони и Симица изиђе из канцеларије, бришући зној као грашак крупан, па стиште као опарен кући.

Сутрадан освануло је нахоче опет на свом првашњем месту. Већ свуда по селу говоре како је прексиноћ био тутањ, звека и рзање око Симичине куће, и како је нешто одвело његова мркова.

Симица отарасио једном бригу с врата, па не бојећи се да ће га капетан одерати - успавао се, а сунце већ прилично одскочило. Би још дуго спавао да се Јулка над њим не разраколи: "Еј, Симо, Симице! Устај, море, дижи се!" Он се само окрене на другу страну, прогунђа: "Не дирај се!" па зашиче опет.

Зва она, зва, аја, неће да устане! Повуче га најпосле за ногу. Ђипи он као бесан, збаци са себе поњаву, те јој смакну конђу и рашчупери је сву - колико је лупи оном поњавчином, па се продера:

- Јеси ли ти полудела јутрос?! Она, смејући се весело, одговори:

- Та шта ти је, болан, што не устајеш? Ево нам мркова!

- Где је? Откуд? - кликну Симица и стаде зверати где ће да угледа свог мркова.

- Ено га у воћњаку, пасе. Пробудим се јутрос, а он везан за кола ту - исто онако као што си га ти оно вече везао.

Симица немаде кад више питати, него полети наниже у воћњак...

***

Прошло је скоро пет месеци. По селу се слабо говори о звеци и тутњави око Симичине куће; кашто само на какој пијанци увече, поред осталих прича о вампирима, поменуће се и то. Нахоче је на месту. Капетан није одерао Симицу. Град није ником ништа побио; готово га није ни било тога лета... Сељаци почеше увиђати да и поп покашто може млатити глогиње. Симица опет вози на својим "кочијама" путнике и другу кирију. Све ствари иду својим редом. Једино што се десило за то време необично - онај дугајлија практикант, што је пре узимао на протокол Симицу због његова мркова, добио је сад за писара и премешта се у други срез, а на његово место послали некаквог дечака: изгледа као метиљава овца - јадно, суво, непокретно, не уме честито ни говорити...

Тек беше капетан ушао у канцеларију и сео за свој сто, а пандур унесе једно писмо. Капетан отвори, прочита и полугласно рече:

- Е, сиромах Симица - ништа од његова мркова! Надао, сам се од овог последњег акта да ће бити што, па бадава!... Баш ми га жао! Носи тамо нек се сајузи!

То је био последњи акт од окружног начелства; јавља како су сва начелства и сви срески начелници већ одговорили да "траженог мркова" нигде нема...

Капетан претури још нека акта преко руку, док ето ти опет пандура, пријавио новог званичника:

- Једно момче чека.

- Пусти га.

Отвори пандур врата и уђе плашљиво нови званичник с писмом у руци. Капетан узе писмо и прочитав стаде мерити новог званичника од главе до пете.

- Јеси, море, још где био у служби?

- Нисам - одговори нови званичник.

- Па шта си до сад радио?

- Учио сам.

- Занат?

- Нисам, него школу.

- Па што ниси још учио? Нови званичник обори главу и онако збуњен протуњка готова кроз нос:

- Не може се...

- Ви'ш, брајко - узе капетан по свом обичају да му мало очита - кад ниси могао учити школу, боље би било да си учио занат. Док се овде унапредиш, тамо би могао бити свој госа... Није баш ни ово лак 'леб - немој мислити!...

Нови се још више застиди и поцрвени до ушију.

- А колико си школе изучио?

- Две гимназије... - одговори нови готово шапћући и кријући очи.

Капетан га мало промотри и премери, па зазвони и рече:

- 'Ајд, иди тамо на своју дужност - показаће ти пандур. - Али пази да се добро владаш!... Немој се свађати са практикантима. Немојте тамо сипати песак један другоме на главу ни привезивати којекакве репове на капут кад излазите из канцеларије, јер не могу више трпети да вас исмевају они геаци по механи... јес' чуо, није ово лудачка кућа!... Па, онда, немојте се згађати лењирима ни брљати астале мастилом. Немојте ми дрљати по дувару којекаке куке, као онај дугачки што се сад торња одавде; јер кога у'ватим, уши ћу му ишчупати!... Сад иди, па ради чисто што ти се да, немој празнословити; владај се добро, па можеш временом бити и унапређен!... 'Ајд сад на посао!...

Нови званичник, слушајући тако лекцију, збунио се да не може горе бити; похита на врата и умало не удари носом о учитеља Николу, који баш у тај мах уђе са својим Савом. Они су увратили по плату и да се јаве капетану, па да иду послом неким у Ваљево.

- А 'оћете ли на колима? - упита капетан.

- Дакако... Ишли би и пешке - лепо је време, али нам ваља петљати и носити много којекаких ствари.

- Па 'ајд понесите и једно буренце мајстор Стојану, нека га оправи. Иде благдан - требаће ми.

- Драге воље, понећемо, - рече Никола. Капетан их испрати с буренцетом чак до кола.

Кад угледа Симицу с његовим "кочијама", насмехну се па рече:

- Е, Симо, 'оћеш још да копаш нахочад?

- Никад, господине, далеко им лепа кућа! - одговори Симица, а намешта нешто по колима.

- Не да ти ђаво седети с миром... Него, штета, Симо, твог мркова нигде! Сад баш добих последњи одговор од начелства!...

Сава и Никола прснуше у смех. Сава само што није легао да се ваља од тешка смеха. А и Симица се заценио, па само цепти.

Капетан у чуду избечио се, па не зна шта да рекне:

- Но шта вам де сад?...

- Па ето му мркова - рече учитељ показав руком кљусе упрегнуто у таљиге, пред самим носом капетановим. Капетан се тек само узбезекну.

- O, да си ти жив и здрав, господине - поче Симица повратив се мало од смеха - ја сам га нашао још оно јутро кад сам вратио нахоче на место.

- Још оно јутро! - узвикну капетан и пљесне се руком. - Их, ја грдне бруке писати толико!...

- Аха, господин капетане! - прискочи Сава, повратив се од смеха, чисто заједљиво - ко оно не пише никад ништа у ветар? Моја је опклада! То је жао за срамоту - сећаш се!?...

Капетан само што сподби оно буренце, па с њим за плот у авлију. "Дај, понећемо!" вичу они. Аја - он оде као опарен у канцеларију; само тек треснуше врата за њим.

Сава и Никола поседаше, Симица ошину мркова, и опет се откотрљаше насипом Симичине кочије, а у њима путници готово оплакали од смеха.

- Шта си, вере ти, дао за тог мркова? - упита Сава Симицу кад одмакоше.

- Две рубље насред ваљевског вашара. Има од онда равно три године. И бог да поможе, добро ме послужи!

- Ето, Нико, јевтин распис - рече Сава. - Симичин мрков две рубље, а распис више и од десет рубаља!...

За кратко време пуче по целом срезу брука о мркову и распису капетанову. Сељаци то окитише, наместише и удесише још згодније. Кад стану причати где на сабору, све се живо изврће од смеха.

Капетан није неколико дана излазио у срез, него слао свог писара. И после, кад год изиђе, гледа час пре да измакне, некако му није било ни да разговора ни до хвале.

Редак звер
Под Космајем, у Неменикућама, има неки Радош, ловац да га шале нема у свој капетанији. Од њега се не може сакрити ни зечја лога, нити лисичија рупа, ни јазавчева јазбина, ни твор, нити икака у бога зверка а да је не нађе и не укапи. Јастреба, гаврана, орла - туче у лету. Куд навије пушку - никад не промаши. Истина, у том крају слабо има ловаца; готова једини се Радош тим послом и бави. Никад ти он не скида пушку с рамена. А пошао у њиву, а у дрва, а у виноград, а у ливаду - свакад ће је понети.

Баш на Мале Врачеве поранио Радош да обиђе њиву, па онда да проврља мало по Космају - ионако је свечаник, е да улови што беспослен; а ту ноћ било је мало и кишице, па жива згода.

Његова Смиља одвраћа га да не иде. Говори му да не ваља на Мале Врачеве ићи по лову, казива му и кака је некакав ружан сан уснила...

Аја! Не можеш ти њему ништа! Узео он пушку, па оде наниже у њиве.

Брзо је Радош обишао њиву доле у Трнави. Ту је у риту пуцао на једног ражња, али га промаши. Би му мало криво. Одавно му се није десило да му оде метак напразно.

Одатле Радош заобиђе испод доњег Космаја. Зађе у шуму - врљај тамо, врљај амо, док клиси испред њега зец; опали за њим и - опет ништа! "Бог с нама! шта је ово данас!" рече Радош гласно. Напуни пушку, па пође даље. Пређе преко Кошутице, али нигде ништа. Него Кошутица је ионако већ оголета, па се нема где ни зверка склонити. Дај да се зађе опет у Космај.

Препречи код Кастаљана, старог некаког манастира, и зађе у Космај. Тражи, врзај - ништа! Изби већ горе наврх Малована до Вилиних корита. Ту седе мало те подмаза и огледа пушку, па се онда упути у Велики Космај да барем убије ког орла, ако ништа друго; а баш тад шестараху два-три изнад Великог Космаја.

Еле, врза Радош од букве до букве, од грма до грма, док ти тек смотри - нешто се миче око једног жбунића. Он онда полако, полако - прикрадај се све ближе. Учини му се најпре зец је. Кад тамо, има шта видети!... Голо, наго голо дете, све чупаво а репато, врда око жбунића.

Трже се Радош и стаде. Трже се и оно дете, па стаде жмиркати и гледати право у њега.

Радоша подиђоше неки мравци, па у оној забуни викну:

- Чији си ти, мали?

Ово само жмирка и миче губицом, па тек узе купити камењице и дрвца и бацати се на Радоша.

Радоша подиђоше још крупнији мравци. "Није чист посао!" помисли у себи, па опет повика:

- Чији си, бре, говори! Сад ћу да пуцам! - и нави пушку на њ.

Оно тек одломи од жбунића гранчицу, па нанишани њом на Радоша.

Радош се сав охлади. Спусти пушку, па поче полако измицати натраг. Оно све ближе к њему, па удри камењицама. Он онда стиште бежати што игда може, а оно све у скок за њим.

Скотрља се Радош низ неку јаругу, сав се изубија и изгребе, па бежи што је жив! У оном страху осврте се. Кад оно дете баш над самом јаругом, па гледи у њега.

Радош нададе тутањ и, сав рашчупан, изгребен и узверен стрча доле пред механу и Тресијама...

- Ене де! Шта је теби, болан?... Нуто каки је!... Где се осакати тако? - навалише сељаци питати га и сви се згрцаше око њега.

- Прођите се! - једва одговори Радош задувано и усплахирено.

- Да ниси откуд нагазио на курјака?

- Да није хајдук? - окупише запиткивати.

- Није, браћо,! Друга напаст!...

- Шта, забога!

- Казуј, брате!

Радош се прибра мало, па им којекако исприча на што је нагазио.

- Ала, брате, зар баш као дете! - узвикну један зачуђено.

- Право дете! Само чупаво!

- Ама јеси ти баш добро видео?

- Како да не видим, људи, кад ми хоћаше очи избити камењем!

- И баш чупаво? - упита други.

- Ама свуд, и по образу, и по челу, и по носу!

- O, бог с нама! - прихвати трећи. - А има, велиш, и реп?

- Као у керчета.

- Ама, да то не буде мајмун? - рећи ће неко од њих.

- Какав мајмун! - рече Радош. - Знам ја шта је мајмун; виђао сам га у Београду о Марковудне код палилулске цркве. Мајмун је, брате, много мањи, а ово је големо.

- Право каже - рече један - неће то бити мајмун, него друга нека зверка.

- O, будибокснама! - повикаше готово сви углас.

И стадоше премишљати шта би то могло бити. Неки рекоше да је анатемњак, неки да је онако некака утвара. Еле, сви слошки пресудише да није чист посао и да неће ни по село добро бити.

Кад су већ пресудили да није чист посао и да неће ни по село добро бити, онда стадоше смишљати шта да раде.

Неки говораху да га оставе, па ће ваљда само и отићи; неки, опет, рекоше да треба јавити власти; неки мишљаху да не треба бунити народ, него да они сад одмах оду и да то чудо какогод ухвате, па онда да јаве власти.

И тамо-амо сви присташе на ово последње, то јест да сад одмах оду, и да какогод ухвате то чудо.

Одабраше се њих неколико понајкуражнијих, па неко колац, неко, мотику, неко оплавак и хајд' навише у шуму.

Радош с пушком напред да им покаже где је та напаст.

Кад тамо, оно село крај неког пањића, више оне јаруге, па се сунча.

- Ено га! Ено га! - шану Радош Дружини.

Сви се притајише, рекао би и не дишу, и сташе се шапатом договарати како ће тој зверци кидисати.

- Да га ухватимо! Живо да ухватимо! - шануше слошки.

- Бог и душа, чудна зверка!

- Ти, Радошу, пушку на нокат, па ужди, ако дође до густа.

- Само гледај добро да нас кога не осакатиш!

- Не брините се ви! - рече Радош и заседе с пушком иза једног грма.

Они се онда разредише, заобиђоше са свих страна, па све ближе. Један од њих скину и гуњац. Уједанпут халакнуше: "Држи! Не дај! А држи!" Оно се јадно препаде и приби уз онај пањ.

Утом прискочи онај с гуњцем, те га поклопи и ухвати. Добро га стеже да му се како не отме. Брже се распаса један, па га упетља добро појасом преко среде, и онда га потераше. Пође оно готово мирно пред њима.

- Бог и душа, ово је дивљи човек! - рећи ће један.

- Неће то бити дивљи човек, него дивље дете! - додаде други.

- Јамачно, дете... Човек би, ваљда, био већи.

- Шта ћемо с њиме сад?

- Терај у општину!

И сва та гомилица људи крете се доле у општину.

Радош, пресустао које од страха које од бежања, па оде најлак кући.

У доњем је крају судница општинска и одмах до ње механа. Већ се ту беше искупило неколико сељака, а међу њима кмет и општински писар. Кад смотрише озго гегру, истрчаше сви напоље да виде шта је. У том они озго стигоше пред механу.

- А шта вам је то? - упита кмет зачуђено.

- Ето шта, видиш! - одговори поносито онај што држи појас. - Дивљак!

- Дивљак! Какав дивљак!

- Видиш какав! Дивљи човек! Само мали, још дете.

- Ала, брате!... Неће бити! - завикаше сви, па нагнуше око живинчета и стадоше га загледати са свију страна.

Било је ту ваздан нагађања. Кмет мисли да не буде друга кака ствар. Ћата мисли да је дрекавац. Сељаци - дивљи човек, и ништа друго.

Еле загледаше га, мислише и најпосле смислише да га затворе у општинску 'апсану, па да јаве капетану.

Нађоше појаче уже, везаше га добро и упетљаше, па онда уведоше у једну брвнару, привезаше га за дирек, па затворише...

Кмет одмах посла бирова с писмом капетану да се у Космају нашла необична зверка; нико не зна под сигурно шта је, али ће јамачно бити дивљи човек.

***

Душа ваља, у Космају се виђало и вампира, и вештица, и здухаћа, и дрекаваца, и сваког чуда, али - дивљих људи никад дојако.

Стари чича Ненад памти обе крајине, запамтио је више од десетину којекаких вампира, тројицу и сам пробо глоговим коцем, а већ вештица и других утвара виђао је сто пута, али никад није запамтио - барем се не сећа да је било у Космају и дивљих људи.

Па и стара баба Вишња, има јој преко деведесет, почели јој већ расти и трећи зуби, родила се у белој кошуљици и видовита је; и она је виђала много и много чуда, запамтила је и кад су куге кроз Космај пролазиле, а памти и кад су се купале виле у оним коритима наврх Малована, што се и сад виде, али се ни она не сећа да је било кадгод дивљег човека у Космају.

Али шта ћеш? Данас се свет изопачио, па, боме, и напасти којекакве наилазе и ето најпосле - дивљих људи!









Milovan Glišić IoITGbU
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

lana

Ženski
Poruka : 119018

Učlanjen : 06.12.2012


Milovan Glišić Empty
PočaljiNaslov: Re: Milovan Glišić   Milovan Glišić Sat610Sre 31 Jul - 12:13

Прва бразда


Уврх села Велике Врбице, чак горе - већ под планином Вратарном - види се одовуд, с Латковачких погледи, скромна сеоска кућица и уз њу две-три зградице.

То је кућа удовице Мионе. Покојни Сибин Џамић погинуо је у другоме рату иза Јанкове клисуре.

И сад се причају приче о Сибиновом јунаштву и куражи. Ко га год спомене у Великој Врбици, свак ће рећи: "Бог да га прости!..."

Његова Миона остаде самохрана с троје сирочади. Два синчића и једна кћи. Све једно другом до увета. Најстаријем, Огњану, беше тек седам година.

Сеоску кућу не може задесити грђа несрећа него кад остане без мушке главе.

Та је несрећа задесила још многе куће у овоме крају. Многа удовица жалила је и прежалила свога домаћина. После годину-две дана нека се преудаде; нека оде у род и одведе своју децу туђем оцу. Сибинова Миона не хтеде се угледати на своје, по несрећи, друге. Отресита и вредна жена прихвати у своје руке и тешке ратарске послове...

Миони се све чинило - доћи ће Сибин, па како ће му погледати у очи кад затече своју кућу растурену и пусту!...

Покојни Сибин има доста браће и братанаца, одељака. Сви су вредни, отресити, добродушни људи. Нема дана кад се који од њих не сврати кући Миониној - да јој помогне штогод.

Највише је помагао Миони млађи брат Сибинов, Јеленко.

Не једанпут говорио је Јеленко својој снаси:

- Зашто ме, снахо, не послушаш? Што не прећеш у нашу кућу? Видиш ли, јадна не била, да не можеш изићи накрај с том дечицом!... Куд ћеш, јаднице, пре? Да имаш сто руку, опет не би могла тако сама стићи да све урадиш... Што не дођеш барем док ти дечица стану на снагу?...

- Не могу, дешо! - одговорила би му Миона уздахнувши.

- Ама што не можеш, снахо? У нашој кући било би ти и лакше и рахатније...

- Како бих ја, болан дешо, могла угасити ово огњиште, где су се ова сирочад први пут ватре огрејала?... Шта би рекла после својој деци кад би ме запитали: "Чија је, нано, она кућа што је зарасла у коров и зову, те нико не сме ни дању у њу ући?... " Кад бих тако учинила, мене би сапрео онај хлеб и со, што сам појела у овој кући с покојним Сибином!... Сачувај, боже!... Никад, дешо, никад!...

Јеленко само слегне раменима, па зајми рало и волове, те оде на њиву да узоре Миони колико јој треба за усев.

Ти добри људи помагали су јој свакад у тежем раду пољском - што већ не може да савлада слаба женска рука. Они јој узору мало њиве, посеју и среде као себи. Остало ради сама Миона. Сама окопава, плеви, жање. Никад се неће пожалити да јој је тешко. Хоће и у томе да јој помогну. Њој чисто буде криво. Обично им одговори:

Хвала вам! Где је било теже ту сте ми помогли. Ово већ могу полако и сама!...

***

Пролазила година по година.

Миона се већ навикла на самотињу и терет. Чисто сад не би веровала да може бити и друкчије! Деца јој поодрасла. Огњан узео петнаесту годину. Иде у школу. Велики је ђак. Душанка навршила тринаесту. Она увелико одмењује мајку у кућевним пословима. Ако Миона зором подрани на њиву да ужање који сноп више, или оде на ливаду да попласти оно што је Јеленко јуче покосио - неће у подне, кад се врати кући, остати без ручка. Душанка се брине о том, као каква матора редуша. Уме чак и погачу да умеси... Најмлађи, Сенадин, узео је девету годину. Још гради понекад пуцаљке од зове, али је кадар да причува јагањце и да истера овце на попас. Вајдица је и од њега.

Хвала богу, дечица су Мионина здрава и весела, разборита и вредна. Одевена су као из најбоље газдинске куће. Миони је пуно срце кад их погледа.

- Тићи моји лепи!... - шапутала би често, уздахнувши. - Боже јаки, молим ти се, подржи ме у здрављу и снази док ми не ојачају ова крила моја!...

Добар је бог. Он је саслушао ову усрдну молитву самохране удовице.

Људи из села дивили су се дурашности Миониној. Свуд су је хвалили и њоме укоревали своје домаћице кад би се мало олениле. Само једно им беше за чудо: како је могла тако самохрана одвојити од куће Огњана и опремити га у школу! То су јој као и замерали.

И сам Јеленко прекорео је једанпут Миону због тога. Беше се свратио са својим стрицем, старим Јездимиром, па после разговора о свему и свачему, рећи ће снаси:

- Вала, свак ти се живи чуди како се дајаниш... Јеси вредна, јеси паметна. Само си нешто слудовала...

- А шта то, дешо? - упита Миона и погледа Јеленка мало зачуђено.

- Што оно дете не остави код куће, да ти барем штогод помогне? Толики имућнији и задружнији људи, па нису кадри одвојити своје деце... Ти се ионако сирота и мученица, па...

- Не дам ја, дешо, да ми деца буду последња у селу! - одговори Миона и замплами се мало у образу. - Покојни Сибин, бог да га прости, често је говорио како ће, ако дочека, школовати Огњана. Ја сам му испунила жељу... Кад сам се мучила толико година, неће ми зар бити ништа ако се помучим још неко време...

- Оно јест, снахо - поче стари Јездимир. - Све је то лепо и красно: али, опет, ти си, ето, сама у кући, па ти је заувар макар и мала помоћ и олакшица...

- Та Огњан ће ми сад о Петровудне изучити и остати код куће... Ако бог да здравља, даћу одмах на јесен и Сенадина. Нећу ја да ми деца буду слепа код очију!... - одговори Миона тако поуздано и одсечно да јој ни Јеленко ни Јездимир не умедоше речи рећи.

Прозборише још две-три о другим стварима, па се дигоше и одоше.

Муж жена! - рече чича Јездимир полако, пошто одмакоше од куће Мионине.

***

Настао је часни пост. Зима већ превалила. Не дува више оштра устока ни хладни север. Сад се бели ветар[1] игра голим гранама високих букава - пошав од Жупе, па све до Жељина, Нерађе и Копаоника. Снег свуд готово окопнео. Само, онај на Сухоме рудишту не хаје за бели ветар: он ће се расплинути тек после - кад припеку јунске врућине.

На све стране размилели се вредни ратари. Ору њиве, попевајући и надајући се доброј години.

Тек у подне стиже Миона из чаршије. Ишла је тамо зором да обиђе Сенадина.

Она је одржала своју реч. Огњан је о Петровудне довршио четврти разред, а Сенадин је одмах по Преображењу пошао у први.

Таман Миона оздо уз воћњак, а Душанка испаде из куће. Стутољила нешто у лепу шарену торбичицу, па све некуд жури.

- Куд ћеш ти, Душанка?

- Енеде! Зар и ти дође!... - одговори Душанка готово као и збуњена. - Баш добро, да не остане кућа сама... Ето, ја пошла тамо до брала...

- Е? А где је он?

- На њиви тамо иза лаза... Рече да му однесем ручак.

- А зар неће доћи кући да руча?

- Неће.

- А што?

- Отишао је с воловима и ралом...

- Е! - чисто ускликну Миона. - Па што ми одмах не кажеш, весела била? Дај мени ту торбицу! Ја ћу му однети...

- Нека, нано, ти си уморна... Однећу му ја... Па, онда...

- Шта, чедо?

- Рекао ми брале да ти не кажем одмах. "Хоћу", вели, "да обрадујем нану..."

- O, бог ми га обрадовао!... Нисам ја, дете, уморна! Та нисам ни осетила кад сам дошла... Ех, баш ти не ваља посао - што ми одмах не каза! Видиш ти њега!... Дај ми ту торбицу! Подне је ето превалило!... А је ли отишао одавно?...

- Па и није. Тек ако је сад стигао на њиву... Миона брзо узе торбицу од Душанке, загледа шта је спремљено, па оде журно.

Душанка оста пред кућом - гледећи чисто зачуђено за својом мајком.

***

Њива иза лаза нема више од дана орања. Земља потакша; кад је добра година, роди две-три крстине јарице.

Огњан таман образдио прву бразду, па хоће да оврати... кад ето ти му мајке.

- Нуто мога маторца како ми ради!...- кликну Миона радосно, притрчавши, па узе грлити и љубити Огњана.

Огњан се мало изненади.

- Па срећан ти рад, домаћине мој! - настави Миона. - Гле, гле! Како је то красна браздица, па како је дубока!... O, мене луде! Говорим којешта, а ти си уморан, работниче мој!... Дела, ево... ево, сеја ти спремила и ручак...

Ту Миона брзо повади из торбице што је спремљено. Простре торбицу, па разреди по њој: мало соли, лука, неколико печених кромпира, танку погачицу, заструг межганика, па и чутурицу, говорећи:

- Е, гле ти Душанке! Спремила ти и чутурицу вина. Маторка моја! Зна она шта ваља уморну човеку... Устави рало, сине! Доста си ми радио!

И сузе јој грунуше.

- Шта ти је, нано? - рече Огњан седнувши. - Ти плачеш?

- Ништа, сине, ништа! Ето смејем се!... Дела узми - гладан си, знам... Богами, и ја се забавих мало доле у чаршији... Да знаш како учитељ хвали Сенадина!...

- Седи и ти, нано, да ручамо заједно - рече Огњан ломећи и њој парче погачице.

- Нека, сине! Ручаћу ја код куће... Душанка ме чека - одговори Миона стојећи и као дворећи сина. - Ти мислиш и ја сам уморна. Нисам, Огњане! Могу ја ваздан стојати, синко!... Ама узми! Нека, стићи ћеш. Не мораш ти све данас узорати...

Е, гле ти њега! Баш оре као маторац! Каже мени Душанка... А ја мислим - шали се, враг један!...

И опет јој сузе ударише. Она их брише рукавом и смеје се.

Огњан се чисто збунио. Неки пламен ударио му у лице. Заусти да рекне нешто, па баш не уме.

Миона га опет нуди.

Поче да ћерета с њиме као дете... све стојећи. Рече како ће очувати шеницу с те њиве - само за благе дане. Месиће од ње чесницу, колач за крсно име. Најлепше је брашно од старога жита.

- Само ако добро роди - рече Огњан. - Знаш и сама, нано, да нам је ова њива понајтакша... Жито се готово свакад изглавнича...

- O, родиће, сине!... Мора родити! Та оваке земље нема ни у Морави! Овде никад није било ни главнице ни љуља... Видећеш ти како ће ту бити добра пшеница!...

Огњан поруча, па се диже те прихвати опет рало и ошину волове...

Миона стоји и гледи сина како као петлић опскакује, теглећи за ручицу и навијајући ралом час на једну час на другу страну. Рад је тежак, а детиња рука још нејачка.

Неколико пута Миона хтеде да притрчи и да му помогне... али нешто не смеде. Ни сама не зна зашто!

Прибра торбицу, па пође полако кући.

Освртала се небројено пута и гледала Огњана. Видела је - кад је узорао чак и трећу бразду!...

Обузе је нека чудна радост. И плаче јој се - и смеје јој се. Не зна ни сама зашто... Мало, па тек прозбори онако сама: "Та ред је једном да и мене бог обрадује!... И зар ја нисам срећна? Ко то каже!... Те како сам срећна! Море, имам ја сина! Имам домаћина, хеј... Неће мени више пословати туђе руке... Аја!... Нема нико оваквог детића. Ено га оре!... Не може боље ни Јеленко!... Момак је то!... Још годину-две, па ћу га и оженити - ако бог да! O, та и моја ће кућа пропевати!..."

Душанка не памти да је икад видела мајку веселију него тад - кад се вратила с њиве иза лаза...

Дошла је кући певушећи неку веселу песмицу.

Вујина просидба
Јаки бог беше дао некад Петњици доста лепих ствари... Беше јој дао оно лепо Осоје и пећине, па оног доброг попа Мићу, па попу Мићи вредну и паметну пошу Мару и кућу под самим Осојем - пуну свачега, па пред кућом велику лиснату липу, под којом се беше једно јутро, рано, наместио његов синовац Вујо с некаком дебелом иглом и концем у руци да пришије, док се поп не пробуди, још једну закрпу на свој већ сасвим поцепан гуњ.

Крпи се Вуја, благодари богу на толиком дару, а често погледа на врата кућна - кад ће се помолити поп или поша да му заповеде што на уранку.

Помоли се поша, зверну тамо-амо испред куће, па кад виде Вују, упита:

- Зар се опет крпиш, јадо мој?

- Опет, пошо - протуњка Вуја.

- А јеси већ пришио?

- Још двапут да проденем.

- Е, на ти овај кључ, па трчи часом до цркве те донеси попи петрахиљ и требник. Треба му. Похитај само!

То рече поша, па остави кључ на клупици пред кућом и врати се унутра.

Вуја продену већ и последњи пут иглом, пригрте задовољан свој окрпљени гуњ, узе кључ и отрча тако брзо горе уз воћњак да су кокоши, што беху по трави поред пута, прхнуле поплашене куд која...

Вуја је био веома послушан. Слушао је попа и пошу - што му год заповеде. У цркви је вршио дужност звонара и клисара: звонио је, палио свеће и кандила, додавао попу кадионицу, а за невољу и певао кашто за певницом.

Осем тога Вуја је знао и један занат: укоричавао је књиге црквенске. И сад ће се наћи у петњичкој цркви који требник што га је укоричио Вуја. Радио је поваздан као мрав. Био је, додуше, врло пипав, али тек - вредан.

Каокод што је Вуја био пипав на послу, тако је био сплетен на језику: мало је туњкао и није никако умео да се разговара. Почне штогод бајаги и он, па се тек сплете, као пиле у кучине, и бубне какву бесмислицу да сви, што га чују, морају прснути у смех, а он се застиди и ућути...

Иако је Вуја био тако послушан и вредан, опет се никако није могао отрести сиротиње као други људи.

Био је права одрпаница. Кроз капу му вири прамен косе, гуњ већ од самих закрпа, чакшире још горе, опанци некад нови. Што рекну, одело на њему - не би имао чим ни кишницу поткадити.

Може бити узрок је томе била и нека његова луда навика: волео је спавати ноћу онако обучен; ретко би се кад свукао, као остали свет, кад леже увече. И поп и попадија покушавали су да га одуче од те навике и често су га карали, па ништа није помогло! Он би им обично одговорио: "Па топлије ми овако, попо!" или: "Може, пошо, затребати штогод хитно, па кад ћу се онда облачити?" или тако што... Еле, било како му драго, тек - неки ђаво не да човеку да се уљуди, па то ти је!

- Их, ала тај мили као пуж! - рећи ће поп Мића својој поши, ходајући нестрпљиво испред куће и чекајући Вују да донесе требник и петрахиљ.

- Сад ће он, попо - рече поша, па се осмехну и додаде: - Сиромах! Чисто ми се сажали кад га видех отоич како седи ту под липом, па се крпи као неко сироче.

- Тех! Шта ћу му ја? Ето, нека рђа не да му никако да се отресе.

- Нема среће веселник.

- Нема, пошо - потврди поп, па настави готово сасвим озбиљно: - Право да ти кажем, ја сам често помишљао како би му се помогло. Видим га - петља и ради као мрав, па никад ништа; нема ни честите кошуље на себи. Не знам шта ћемо му, већ ако да га оженимо...

- Зар њега? - узвикну поша и прсну у смех.

- Бог с тобом, попо!

- А што? - упита поп. - Ја, богами, збиља велим. Ко зна, можда ће се онда и он мало уљудити и отрести као човек.

- Окани се, попо, богати! Та погледај га само какав је! - рече поша и смејући се показа руком на Вују који хиташе у тај мах с петрахиљом и требником озго низ воћњак. - Ама, погледај га, молим те! Која би пошла за њега?

- Море, ласно је њега мало угладити и спремити за ђувегију - рече поп врло полако да не чује Вуја, па пришану поши већ на уво: - Дела размисли и ти мало о том.

- Ево, попо! - протуњка Вуја пруживши попу требник и петрахиљ.

- Понеси ти! - рече му поп. - Заједно ћемо... Хајдемо! Пошо, одох ја.

И поп Мића оде с Вујом у село да чита некакој баби молитву.

***

Једног дана, после ручка, стајаху пред кућом поповом два лепо оседлана коња: вранац и ђогат.

Поп Мића затурио руке иза леђа, хода нестрпљиво испред куће. На њему стајаће одело. Видело се да ће некуд у госте, јер није никакав празник да би човек рекао зато се обукао тако свечано.

- Ама, пошо, шта чини тај тамо ваздан?

- Сад ће он, попо - одазва се поша из куће.

Мало постаја, па изиђе Вуја.

Нико га сад не, би познао!

На њему лепе чошне чакшире, џемадан везен златом - чисто гори, па ћурче, па на глави нов фес, па се опасао тараболосом и за њега заденуо нов везен пешкир, па на ногама му чизме. И у лицу се беше Вуја променио, дошао некако бељи и руменији; није онако преплануо и груб, као обично.

- Хајде, море, јаши ђогата - рече му поп озбиљно, па се осмехну видевши пошу где стоји на прагу и једва се уздржава да не прсне у смех, и зовну је мало на страну, па упита:

- Шта ти се чини, а?

- Други човек, здравља ми!

- Ама видиш ти - рече поп - како му је сасвим таман то одело мог покојног сестрића... бог да га прости!

- Јест, и он је веселник био Вујиног стаса.

- Баш други човек! - рече поп смешећи се, и погледа опет Вују, који баш у тај мах тутољаше нешто око теркије.

- Само се бојим да не учини какву лудорију... - рече поша врло полако.

- Не бој се! Знам ја већ како ћу... А шта велиш, Бошко ће се зачудити кад нас види? Она његова поћерка биће таман прилика за нашег Вују.

- Море, попо, да си се ти оканио Бошка...

- А што?

- Па могао би и овде у ком селу потражити девојку. Оно ти је газдинска кућа.

- Свеједно. Бошко ми неће зар одрећи. Па онда, знаш, боље је потражити мало подаље... Овуда већ свако познаје Вују какав је. Тамо у Лајковцима не зна га нико.

То рече поп, па се окрете Вуји и, видевши да још нешто петља и веже око теркије, привикну му:

- А зар ти, море, још ниси узјахао?

- Сад ћу ја, попо, сад! - протуњка Вуја, па поче збуњено оптрчавати око коња, гледајући како би најлакше узјахао.

Поп се хитну на вранца, па подвикну оштро Вуји:

- Седи већ једном!

И Вуја хтеде бајаги да се хитне на ђогата, али оно њему необично одело - шта ли - смете га, те се само потрбуши по седлу. Ђогат немиран, а Вуја не може никако да претури ногу до стремена. Притрча поша и поможе му, те се једва посади у седло.

- Отвори нам вратнице, пошо! - рече поп и окрете вранца напред, смејући се узјахивању Вујином.

Поша отрча те пропусти на вратнице оба коњаника, и упита:

- А кад ћеш кући, попо?

- Сутра навече ако сретно свршим посао - одговори поп - а ако не буде ништа, ето нас и раније. Збогом!

Одморни коњи замакоше зачас доле к Бањи, одакле настаје поширок лајковачки друм.

***

Још мало па ће и сунце превалити за планину. Поп на вранцу каса напред, певуши неки тропар, почесто се осврће на Вују и жури га:

- Терај, море!

Вуја се чисто тргне, па окачи мало ђогата стременем. Ђогат се закаса, а Вуја све одскаче на њему:

Поп се тек једном осврте, па рече:

- Чујеш ти, Вујо!

- Шта, попо? - упита Вуја чисто жалостиво.

- Ти знаш зашто ми сад идемо овом човеку?

- Знам - одговори Вуја и сав се зацрвене.

- Видиш - настави поп - ово је газдинска кућа. Ти сад први пут долазиш. Добро отвори очи да ми осветлаш образ...

- Хоћу, попо! - рече Вуја тако полако да се једва чуло.

- Не шали се главом да бубаш којешта!

- Нећу, попо! - протуњка Вуја, и опет се зацрвене.

Утом стигоше до вратница Бошкових и уставише коње.

Вују спопаде некакав страх; поче му пиштати нешто у ушима: поп му се учини - бог с нама! - као туђи човек, као да му и није стриц, као да га сад први пут види.

- Домаћине! - зовну поп Мића. Залаја озго Бошков зељов, који беше привезан за неки дирек иза куће.

- O, домаћине! - зовну поп опет. Залаја зељов још жешће. Нека девојка извири из куће, па је опет неста. То беше Стамена, поћерка Бошкова.

- Домаћине! - отеже поп из свег грла. Зељов рукну и стаде тако трзати ланцем да се чак доле до вратница чула звека.

Испаде пред кућу Бошко и одазва се:

- Ко виче, море, ко?

- Сиђиде амо доле, сиђи! - довикну му поп отежући.

Бошко похита наниже, па кад угледа попа, притрча радосно вратницама и отвори их. Поп и Вуја сјахаше с коња. Поп се здрави с Бошком, приказа му свог синовца, па одоше у разговору горе кући. Зељов лаје, рекао би земљу гризе.

Бошко навикну на домаћицу и осталу чељад да дочекају госте.

Док би оком тренуо, беху оба коња привезана иза новог вајата за шљиву. Стамена изнесе гостима столице пред кућу, пољуби попа у руку, па отрча опет у кућу. И домаћица приђе попу к руци и упита како је на дому, како поша са здрављем. Дођоше и два брата Бошкова, те се здравише с попом, па поседаше ту и затурише разговор.

Вуја само ћути и ништа не зна где је - да ли седи, да ли стоји.

Утом изнесе Стамена бардак ракије и чашу, па поче служити госте. Пружи и Вуји чашу.

Вуји се у тај мах учини да се зањиха она столица под њим, и нави се на страну, умало се не претури. Поп га погледа мало зачуђено.

Утом паде први сумрачак. Бошко навикну на чељад да спремају вечеру.

Све се ужурба и разиђе - ко у кућу, ко у подрум, ко у млекар. Пред кућом остаде сам домаћин с гостима.

Поп Мића поче, онако издалека, казивати зашто је дошао са својим синовцем. Рече како је Вуја вредан, како зна занат, како је дошло време да се и он окући, и још којешта - што се год могло рећи у корист Вујину. Затим упита Бошка шта он вели и може ли што бити од тог разговора.

Бошко мало поћута, па рече да све верује попу, као свом познанику и добром пријатељу; да он не налази момку мане; да се могу баш и опријатељити - само ако и Стамена буде вољна.

Мило попу што Бошко није сраскида, и договори се с њим да ујутру упитају и девојку.

Вуја слуша тај разговор, а пробија га зној крупан као грашке.

Утом се помоли домаћица на врата кућна и рече да је вечера постављена. Бошко и гости уђоше у кућу, где их чекаху остали кућани. Седоше сви за вечеру.

Весео поп, шали се с Бошком, задиркује домаћицу, Стамену, снахе Бошкове...

Вуја само ћути. Нуде га да једе, а он се ни руком не маши. Често се осмешкује; ни сам не зна зашто. Учини му се да је на Бошковој глави попова чита, а на попу домаћичина конђа. Учини му се да су за совром час све жене, час све сами попови, па час и Стамена, анатема је било, као с брадом!... Буде му здраво смешно, па се смеје!

Поп мало, мало па тек помркне очима на њ.

- Вала, брате, требало би ово и спавати - рећи ће поп Бошку кад су већ вечерали и доста се нашалили и наразговарали.

- Сад ћемо, попо - одговори Бошко, па се окрете Стамени: - Хајде, дете, намести попи и овом пријатељу доле на чардаку.

Стамена запали зубљу луча на огњишту, па оде да простре гостима.

Вуја се мало промигољи, зевну једном-два, као човек кад чује да се спомиње спавање, па тек завара очи попу и домаћину, устаде полако и изиђе напоље.

Поп и Бошко занели се у разговор, па и не опазише куд се дену Вуја.

Вуја се упути право за вајат, где беху привезани коњи.

Оздо са чардака светли се она зубља луча, те обасјава чак ту до коња. Види се и Стамена како намешта постељу.

Вуја скиде полако, теркију с ђогата, па се склони мало на страну у мрак...

Стамена беше све наредила на чардаку (а то вам је обична собица над качаром, начињена тако за госте и путнике), узе луч, сиђе низ басамаке, па пође горе у кућу да каже оцу да је све готово и да гости већ могу легати.

Кад би поред вајата, сукоби се с Вујом, који у тај мах бахну из мрака пред њу, па, ни сам не знајући зашто, упита је:

- Хоћемо ли, душо, спавати?

Стамена врисну уплашено, испусти луч и побеже некуд.

Вуја оде горе у кућу, па, крочивши једном ногом на праг, упита:

- Попо, хоћемо ли спавати?

Да се кућа срушила попу на главу, не би се тако запрепастио као сад кад погледа Вују.

Имао је шта и видети! На Вуји нема оног чошног руха, него обична продрта капа, онај искрпљени гуњ, прљаве и поцепане чакшире... Обично његово одело, које већ носи и дан и ноћ код куће; јер, као што знамо, он се влада по оном: "У чем ходи у том и спава."

Попу се уједанмах учини да то на прагу не стоји Вуја, него нека авет, утвара! Страхота!

- Шта је то, несрећниче? - једва умеде да га запита.

- Па, попо, да се не прља... ионако ово руво није моје... - протуњка Вуја.

Попо лепо занеме.

Бошко гледа забезекнуто час у попа час у Вују.

Утом се помоли домаћица на друга врата, па видевши Вују - трже се и проговори забезекнуто:

- Намештено је!

- Е, хајде да се спава! - рече Бошко више онако себи, па изиђе ћутећи напоље.

Поп страшно заврте главом на Вују, па пође без - "лаку ноћ" да спава. За њим оде полако, и Вуја.

Домаћица их допрати с лучем до чардака, па се врати.

***

- Је ли устао поп? - упита Бошко рано сутрадан.

- И отишао - одговори домаћица.

- Одиста?

- Богами јест! Ја сам још пре сунца поранила. Видим нема коња за вајатом. Попнем се полако на чардак, провирим... Нема ни попа ни оног другог. Јамачно су отишли зором.

- Што му драго - рече Бошко и насмехну се.

Међутим су поп Мића и његов Вуја већ јездили жабарским друмом.

Поп звиждуће, Вуја ћути. Све му се чини необично - извраћено. Онај пут пун некаких јама, па хоће сваки час да се спотакне.

У зло доба окрете се поп, па рече:

- Што ме обрука, несрећни сине, да од бога нађеш?

- Богами, попо... - заусти Вујо да нешто одговори, па ућута.

- А откуд ти те прње, бог те не убио?

- Па понео сам - одговори Вуја тако полако да се једва чуло. - Метнуо у теркију...

- Хвала богу што те барем девојка није видела!

- Видела је! - рече Вуја чисто весело.

- У тим ритама?

- Јест, богами!

- Па? - упита поп и набра обрве.

- Нешто врисну и побеже!

- Их, бруко моја! - узвикну поп и пљесну се руком по колену, па љутито привикну:

- Пусти узду том коњу, лудаче! Зар не видиш да ћеш се претурити у ту јаругу?

То рече, па љутито ошину коња.

Стигоше и до клиначког друма. Види се већ и кућа попова. Сад ће доле к Бањи.

Поша беше уранила, па изишла неким послом пред кућу. Спази попа и Вују где журно хитају кући, па пљесну рукама и рече готово наглас:

- Наопако! Шта је оно сад?

Погледа још боље, јер чисто не верује својим очима да је Вуја у ритама.

Утом оба коњаника стигоше на вратнице.

Поша потрча те им отвори. Никад није видела тако намргођена попа. Не смеде му рећи ни "добро дошао".

Поп сјаха љутито, отури узду Вуји, па му рече кратко:

- Одседлај те коње, па нагнај у воћњак! Вуја брже-боље сјаха, па поче скидати с коња бисаге и остало.

- Јесте ли одавно из Лајковца? - упита поша.

- Пре зоре! - одговори поп кратко.

- Ама, да си ме ти послушао...

- Ћути, пошо, богати! Доста ми је и овако бруке - рече поп, па уђе у кућу. Оде за њим и поша.

Вуја је већ одседлао коње и отерао у воћњак. После је отишао у качару, где му је алат, те узео да коричи неки стари триод.

Тај дан није хтео никако сести с попом и пошом ни за ручак ни за вечеру. Изговори се да нема кад, па узме мало хлеба и још штогод и оде подаље, те поједе онако с ногу.

Поп Мића није више никад говорио о Вујиној женидби. Кад се Стамена удала, онда је тек отишао Бошку у Лајковце.

Вуја се опет крпио под оном липом, укоричавао књиге, звонио у цркви, певао кашто за певницом и слушао свога попа.

Нико се не сећа да се икад оженио.








Milovan Glišić IoITGbU
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

lana

Ženski
Poruka : 119018

Učlanjen : 06.12.2012


Milovan Glišić Empty
PočaljiNaslov: Re: Milovan Glišić   Milovan Glišić Sat610Čet 1 Avg - 8:10

Сигурна већина

(Сан једног министра)
Седница министарска трајала је до неко доба ноћи. На дневном реду била су питања о "претходним мерама" које би могле осигурати влади извесну већину на новим изборима.
Кад је господин министар дошао у свој стан, па ушао у своју спаваћу собу и креснуо жижицу те запалио свећу, видео је да му сахат показује 111/2.
- Гле, које је већ доба! - рече он свлачећи се полагано. - Близу поноћ!... И зенувши једанпут, настави говорити полугласно сам себи: - Највише се бринем за те проклете изборе! Истина, постарали смо се да понамештамо своје људе по народу, али то је све још мало! Влада не може дотле бити осигурана док власт не узме у своје руке све професије у земљи... - Ту господин министар духну на свећу те је угаси, па овако већ: свучен седе на кревет, зевну жестоко и настави:
- Школе нам у том већ одавно иду наруку; све од реда лиферује чиновнике - људе зависне од владе... Ааа! - И господина министра поче освајати дремеж. Опет зевну и леже, па кроз сан изговори испрекидано и без везе: - Ааа!.. У држави мора бити... све чиновник... сва занимања уврстити у државну службу... сва... сва...
И господин министар, уморан од великог и тешког посла, заспа као заклан...
Наједанмах - ду, ду, ду! на вратима; лупа неко горопадно.
Господин министар ђипи с кревета, протрља мало очи, па викну:
- Ко је?
- Ја сам.
- Ко си ти?
- Жандар.
Господин министар брзо отвори врата. Жандар уђе, стаде по војнички и салутова.
- Шта је?
- Зову вас у седницу.
- Зар опет? Та нема ни по сахата како смо изишли!... А знаш ли зашто је сазвана седница?
- Не знам. Послаше ме да вас зовнем. Сви су тамо. Чекају вас.
- Добро... Иди!
Жандарм опет салутова, окрете се војнички и оде.
Министар се брже-боље обуче, па оде у министарство.
Сви министри, његове колеге, беху већ за великим столом с председником министарства на челу.
- Шта је опет сад? - упита господин министар зачуђено. - Што сте се искупили у поноћ?
- Па да наредимо изборе - одговори му председник министарства.
- За кад?
- За сутра... Крајње је већ време.
- Какве изборе, бог с вама! Зар не видите да још нисмо ни упола готови с претходним мерама?!
- Ех, нисмо да!
- А откуд јесмо! Нисмо још наместили по унутрашњости ни четвртину својих људи, а камоли шта друго.
- O, да си ти жив и здрав - рече му један од колега - то је већ све давно завршено!... Ако не верујеш, ево ти званичних новина па се увери!
И господин министар узе од свога колеге званичне новине (један колосалан број штампан ситним словима на две стотине пуних табака!), метну новине преда се на сто и погледа у "службени део". Одмах на челу тога дела беше наштампан овакав указ:
"На предлог нашег министра тих и тих послова постављамо:
Ивка Ивковића, привременог попа IX класе парохије дивљачке, за привременог келнера исте класе у гостионици код "Три Кеца" у Шапцу;
Лазу Лазића, галантериста IV класе у еснафу београдском, за изванредног шлосера III класе у еснафу нишком;
Косту Костића, столара II класе у еснафу ваљевском, за мутавџију исте класе у еснафу врањском; сву тројицу по потреби службе.
Јашу Јашића, шнајдера I класе у еснафу чачанском, за изванредног пудара исте класе у неготинским виноградима, а да врши дужност папуџије II класе у еснафу јагодинском;
Мишу Мишића, сељака II класе села Парцана, за сељака I класе села Вишњице;
Јоцу Јоцића, изванредног сељака III класе села Стублина, за сељака II класе села Ропочева, а да врши дужност сељака исте класе у Великој Иванчи и да збира летину с имања истога;
Нику Никића, шустера V класе у еснафу београдском, за изванредног кочијаша III класе за варош Смедерево, и да врши дужност амалина исте класе, а варош Ниш и да прима зараду из зараде истога;
Мићу Мићића, берберина IV класе у еснафу пожаревачком, за изванредног бозаџију III класе” у еснафу београдском, а да врши дужности сељака II класе села Миријева и да збира летину с имања истога..."
И тако даље, и тако даље, и тако даље.
У први мах огледаше се на министровом лицу чуђење и недоумица, па затим - пријатно изненађење, па све већа и већа радост. На један мах сав устрепта од милине, поче журно и грозничаво превртати листове... Указ се отегао с краја до на крај на свих две стотине табака! Господину министру ударише сузе од радости. Стаде скакати по сали - и с ноге на ногу, и у ковитлац, и у пропац. Запљеска радосно рукама и стаде узвикивати: - Ура, ура! Сва занимања у рукама власти! Дивно! Ура! А ко би се надао! Одмах да наредимо изборе! Изборе!... изборе!... Ура! Сигурна већина! Сигурна већина! Већина! већина! већи...
На један мах: буп! Трже се... Погледа око себе, а он на патосу поред кревета у својој спаваћој соби! Брзо устаде, попипа се по леђима и онако бунован прогунђа: - Ух, ала сам жестоко љоснуо!
И леже опет у кревет да спава.

Напомене

1 Тако се у томе крају зове југ.

Тумачења

Ајлук - плата за слугу или војника
ак - прави
актер - глумац
алал - благослов
алалити - благословити
алеви - црвени
аман - милост
андрак - ђаво, обешењак
апарта - засебно, сем тога
апелирати - жалити се вишем суду
аратос ти било - проклет био, бестрага ти глава
ардија - одаја иза дућана
ардов - бачва
асли - сасвим
атер (хатер) - наклоност, обзир, некоме за љубав, пријатељска љубав
аф - мајмун
аџијазма вода - мађијска вода за уништавање вампира освећена богојављенска вода
Бат - срећа
батали - остави, мани, поквари
баталија - битка
батли - срећни
бе - бре
бели - свакако
биров - сеоски послужитељ; извршава наредбе општинског кмета
болта - дућан
болтаџија - трговац, дућанџија
брадва - велика и широка секира којом раде тесари
бразлета - гривна
бременица - мало пљоснато дугуљасто буре које се лако може носити на рамену
бурсак - ђак богословије
Вајда - корист
валити - погрешити
ва'лити - недостајати
ванцага - хуља
ведрица, - дрвени суд у који се музе млеко
вермен (фермен) - прслук
веси - зна
ветрењак - ветропир, човек који има уговор с ђаволом
ветроперовић - човек немиран и неозбиљан
вираун - Циганин, свирач
виргаз - прут
вициг - досетљив
вођевина - невеста
вучија - врста малог дугуљастог бурета
Гарабиљчина - карабин, врста пушке
герга - гомила
гебилдет - образован
гемајн - просто
главница - врста гљиве која напада жито
гога - Арнаутин, надимак за људе из јужних крајева
гог-магог - демагог (човек који обмањује народ лепим, речима)
гогофил - онај који воли речи - гог
голавер - непоуздани млађи човек
гран - зрно
гранда - велика
гривоња - коњина, ђаво
гроница - свињска болест, врста ангине
гуд, сер - добро, господине
густ - укус, воља
Дајанити се - подносити тешкоће
дамшик (дампшиф) - пароброд
дерт - брига, туга
диванана - трем
дивит - мастионица
диреклија - шпански новац (талир)
домчати се - докопати се
допаркивати - дотрчавати
драм - 1/400 од оке (2,5 гр.)
дромбуља - врста малог металног инструмента који се једном руком наслони на зубе а другом удара у њега, те тако звучи
Ђа... ђа - час... час
ђугум - бакарни суд за воду
Еден - рај
елбет - ако, свакако
ерго - дакле
еспап - роба
Же - и
животно - живо биће, животиња
Заварчити - затворити, уставити, спречити болест враџбином
загојаћен - запрљан
запис - исписане чаробне речи које се носе уза се ради заштите од болести или зла
заструг - дрвени суд за храну са заклопцем
заувар - од користи
захира - храна, зимница, збрана летина
звонац - птица што живи поред воде
здухаћ - видовит човек; бесан, немиран во
земан - време
земља потакша - земља слабијег квалитета
зенђил - богат
зијан - штета
зијанћер - штеточина
Изгамбуљати - искобељати
изед - ујед
изерен - искривљен
икс - непознат
инајет - онај који воли свађу и пркос
ирам - ткани прекривач за кревет
интересирати - давати новац под интерес
искрењаго твојего - твога пријатеља
искусурати - изравнати, намирити
испит - веридба момка и девојке пред свештеником
ич - нимало
Јабана - туђина
јабанац - туђинац
јарица - пшеница која се посеје у пролеће
јармењак - сврдло које буши велику рупу на на јарму
јеменије - врста одеће (ципеле или папуче у боји)
јордам - раскош
Каиш игра - игра са завијањем и одмотавањем каиша чије се средиште превоја
погађа
калауз - човек који посредује при закључивању неког трговачког посла, доушник
канур - намотан конац
карли - брижан
кастиле - намерно
катил - крвни непријатељ
качкин - нагиздан, тврдоглав човек, угурсуз
кметовати - саветовати
кој го - кога
којасити се - јавити се, поздравити
конђа - женска капа, саставни део старе српске ношње
контуманац - место где пробаве неко време путници који су под сумњом да могу
пренети неку заразну болест
коншија - комшија, сусед
коњштак - грба (настала услед болести)
кошара - стаја за стоку направљена од плота олепљеног латом и покривена сламом
крндељ - скраћена пушка
крутуљав - подебео
крушац - велики грумен камене соли
кубура - брига; врста пиштоља
кубурити - оскудевати
кулача - врста колибе од дрвета
кумаш - врста свилене светле тканине (атлас)
курдисати - удесити
курталисати се - ослободити се, отрести се
Лаз - стаза, њивица у камењару, искрчени део шуме
лецати се - осећати се нелагодно
логов - трећи коњ у колима
локмаш - човек који радо једе за туђим столом
лотиња - неваљалство
лотра - решеткаста ограда горњег дела кола
Ље - одиста (за појачавање одречне реченице)
љуљ - уродица у пшеници
Макља - нож са дршкама на оба краја, служи за дељање дрвета
мал - иметак, благо
мала ручаница - доба ручања (око 10 часова), ужина
маса - имање банкротираног трговца или презадуженог сопственика, од чега има
да се наплаћују потраживања поверилаца
межганик - папула од пасуља
мерџан - огрлица од корала
тelanges - смешано
миздрак - копље
мото - побуда
мон - један
мумаказе - маказе за резање фитиља на воштаним свећама
мутавџија - занатлија који прави покровце
мучњак - велики сандук ниже воденичног камена у који пада брашно
Набелајисати - наићи на несрећу, настрадати
назиме - свиња од годину дана
назор - силом
насулити се - намирити се
Оварисати - умети се снаћи
одаџија - служитељ у надлештву
одељак - онај који се одели из задружне куће
одољеније - одолевање
оје - руда
оканица - суд који садржи једну оку
окарити се - забринути се
окоран - прекоран
омаја - вода што прска са воденичног точка кад воденица ради
оплавак - батина, штап
опорочава - прича, негира
орјатин - хуља
ороспија - неваљала жена
осмочити - у сласт појести неко јело
осој - место које лежи у хладовини
отоич - малопре
ошвањио - осмотрио се
ошљарење - рад без воље, избегавање посла, магарчење
Пајанта - помоћна греда, греда о коју се вешају ствари
паламар - дебео конопац којим се везују лађе
паласак - кутијица у којој се држи мазиво за подмазивање оружја
папендекл - тврда хартија за коричење књига, картон
пасквил - пакостан епиграм, пакостан спис
пасом ићи - гонити говеда или овце лагано да могу да пасу
пезевенк - неваљалац
пећенка - врста пушке
планинка - жена која у сеоској задрузи рукује млекаром и продајом белог смока
повесма - количина лана, кудеље, памука или вуне која се меће на преслицу да се
опреде
полић - стаклена посуда из које се пије ракија (1 дл.)
полоканица - мера за течност (половина оке, 640 гр.)
понајлак - (најлакши), лагано, полако, комотно
поп игра - игра са картама
попас - јутарња паша за време росе
поиспаличити волове - испрегнути волове из јарма
попишманити се - одустати
порус - шупљика на кожи
потес - ограђена њива или ливада, више њива на којима се сеју исти усеви
потра - штета коју стока учини усевима
потричари - људи који одређују висину учињене штете
пошнофовати - ушмркати у нос
пранга - тешки окови за ноге
президијал - председништво
прелаз - уређено место на коме се ограда лако прелази.
прећавац - ситан снег који ветар носи
приват - незванично
привулати се - привући се лагано
присмакати - појести неко сочно дело које се једе умакањем хлеба у њ
происходећи - који бива због
прокењкати - искривити лице на плач
прокопсати - имати успеха у животу
прокртољити се - промешкољити се
проносак - прво јаје које снесе млада кокошка
просехирити - са уживањем погледати
протолковати - протумачити
прпа - велики страх
пудар - чувар винограда, пољски чувар
пулија - сјајно метално дугме
пурењак - клип младог кукуруза
пусат - оружје
пустемица - гађање руком, грана која смета при пролазу
Радиш - ђердан од нанизаних лешника, играчка
разност - разноликост
распедлити се - раширити се, рашчепити се
рахат - лако
редуша - редара, жена која у задружној кући кува и пере судове
рога - рачвасто дрво које се причврсти стоци на врат да не би прелазила преко
ограде у штету
рчин - незгодан човек
Саг ке - сад ће
сајузити акт - спојити акта која се односе на исти предмет
салауски марјаш - стари турски новац, вредео је отприлике 2 гроша. Кад се пушка
напуни тим марјашем или парчетом челика, може убити сваку утвару
самарица - самар; мотка којом се учвршћује кров од сламе или шевара
салити страву - врста гатања са убацивањем потопљеног олова у воду
самсар - трговачки посредник
сарачана - остава
сатљик - боца за вино
севдах - узбуђење
северство (сујеверство) - празноверица
сега - сад
сегелтух - једна врста тканине
сербес - мирно, полако, без сметње
сехир - чудо (учинити), уживање
силав - кожни појас у који се задева оружје
симсија - лула за пушење (од печене земље)
синор - граница имања
сиџаде - мали ћилим на коме се седи
скот - животиња, рђаво чељаде
сљедователно - према томе
сопра (софра) - трпеза
спарета (шпорет) - штедњак
средотежа - средина
струна - као болест; померен желудац; иначе, длака од коњског репа или гриве
ступа - висок дрвени суд за туцање, бућкање масла; справа за одвајање кудељног
влакна од стабљике
стутољити - завити, сакрити
Такши - слабији
тораболос - појас у који се задева оружје
тенећак - лим
теркија - каиш за везивање пртљага на коњском седлу
теслимити - даровати
терц - трећина, троје
тија - ти
тоболац - кожна торба
токорсе - тобоже
триод - једна црквена књига
Ћеиф - добро расположење
ћефнути - бити мало пијан
ћилерић - остава
ћитајка - врста тканине
ћурче - старински чохани капут с кожним оковратником
Уабоносити - постати као абонос (црно и тврдо дрво); окорети се
уашити - преварити
увар - корист
увратина - место где се при орању заокреће плуг
удљиков - од удике или камишовине (бело цвеће)
узјазбити се - запрепастити се, застрашити се
уја - тренутна срџба, изненађење
указни писар - државни службеник постављен декретом
уакпити - убити
укарарити - тачно одмерити или уравнотежити, удесити, угодити
умаија - врста простог платна
усопши раби - помрле слуге божје
утувити - запамтити
Фалити - десити се зло
фрас - несвест од страха или изненађења
фрлити - бацити
Хамајлија - ствар која се носи о врату ради заштите од зла
хамелеон - афрички гуштер који мења боју према боји предмета на коме се налази;
превртљив човек
Цимента - лимени суд
ципун - мали отвор на дну шупље букве кроз коју иде вода на воденични точак
Чајир - ограђена ливада, пашњак
чакмак - кресиво за изазиваље варница из кремена
чактара - звоно за овце
чангриза - заједа, свадљив тон говора
чапур - пањ од исеченог дрвета
часни пост - велики ускршњи пост који траје седам недеља
чесница - погача која се меси на Божић, а у њу се стави златан или сребрн новац
чекало - парче дрвета што одскаче од воденичног камена и својим покретањем
изазива равномерно притицање зрна под камен
чекмеџе - фиока
чест - део
чилаш - сив коњ
чини - враџбине, мађије
чошне чакшире - чохане чакшире
чрез - помоћу, кроз
Џевап - умирење, задовољење
џенабет - зао, напрасит човек
Шара - пушка
шарабатати - писати којешта
шафољић - дрвена посуда за течност
шенлук - весеље праћено пуцањем из пушака
шмук - накит
шома - слаба ракија
шпаг - џеп
шпиритуља - ракија од разводњеног шпиритуса
шпитаљ - болница
шунегле - (шен-англе) - фигура из кадрила; ексери за поткивање ципела
шут - без рогова
штрангови - покварењаци
штек - утврђени пловни објект уз који пристају лађе
шу-анасана - врста псовке








Milovan Glišić IoITGbU
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Milovan Glišić Empty
PočaljiNaslov: Re: Milovan Glišić   Milovan Glišić Sat610

Nazad na vrh Ići dole
 
Milovan Glišić
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-