Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebook


Delite | 
 

 Najveće zablude u književnosti

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
neno

MODERATOR
MODERATOR

neno

Muški
Poruka : 35953

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


Najveće zablude u književnosti Empty
PočaljiNaslov: Najveće zablude u književnosti   Najveće zablude u književnosti Sat610Sre 14 Dec - 18:43

Evo šta su nas u školi pogrešno učili.
Generacije su usvajale netačne informacije.


Zablude koje vladaju, a tiču se srpske književnosti i njenih pisaca najčešće potiče još iz školskih klupa. Naši profesori, takođe, pogrešno su učeni, pa se to prenelo i na đake, pa su pojedine informacije prenošene od generacije do generacije. 
Pred vama je 5 najvećih zabluda o srpskoj književnosti i njenim piscima.

1. Ivo Andrić nije dobio Nobelovu nagradu za roman "Na Drini ćuprija"

Najveće zablude u književnosti 2cxvt07

Kada je Nobelov komitet 1961. godine Andriću dodelio Nobelovu nagradu za književnost, to nije bila nagrada za jedno književno delo već "za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje", odnosno Andrić je nagradu dobio za čitav književni opus i doprinos književnosti. U obrazloženju Nobelovog komiteta pominju se i druga njegova dela, posle romana "Na Drini ćuprija", a to su "Travnička hronika", "Gospođica" i "Prokleta avlija". Besedom "O priči i pričanju" se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Malo je poznato i da je Andrić novčanu nagradu od milion dolara, dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade, u celosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.

2. Brankov most u Beogradu ne nosi naziv po Branku Ćopiću

Najveće zablude u književnosti 4htgfl

Kada je 1935. godine Branko Ćopić prvi put došao u Beograd, pošto nikog nije poznavao u glavnom gradu, prenoćio je na jednoj kamenoj klupi ispod savskog mosta. Baš onog mosta, sa kog je jednog kobnog ponedeljka, 26. maja 1984. godine, skočio na beton novobeogradskog keja.
Brankov most mnogi najviše pamte upravo po Branku Ćopiću, misleći da je njegova sudbina krivac za ime mosta. Međutim, ovaj savski most nosi ime po drugom Branku – Radičeviću. Ulica Branka Radičevića vodi pravo ka savskom mostu,  te je nekadašnji Most bratstva i jedinstva nazvan kasnije Brankov most, po našem pesniku Radičeviću. Postoji i legenda u kraju Branka Ćopića da je i on sam dobio ime po pesniku Branku Radičeviću.

3. Branko Radičević nije bio bolestan kada je pisao “dođe doba da idem u groba”

Najveće zablude u književnosti 124bx45

Pesma "Kad mlidija' umreti" u kojoj se Branko oprašta od svojih pesama, stvaralaštva, dana, zore, sveta, života; napisana je još 1845, dve godine pre nego što je Branko objavio svoje prve pesme u zbirci "Pesme I". Međutim, kao i nedovršena poema "Tuga i opomena" objavljena je tek posthumno 1862. godine, tj. Branko ih nikada nije objavio lično. Dvadestjednogodišnji Radičević ovakve sluteće stihove pisao je obuzet osećajem smrti jer mu je majka umrla od tuberkuloze, nakon nje sestra, a onda i brat. Porodična tragedija uslovila je pesnikova osećanja smrti, a ne bolest. Međutim, pesnik kao da je predosetio i svoju sudbinu. Umro je u 29. godini života od tuberkuloze.

4. Jovan Jovanović Zmaj nije dobio nadimak po aždaji, ali ili zmaju, već je to bila igra rečima

Najveće zablude u književnosti 2622snl

Naš veliki romantičarski pesnik i omiljeni pesnik za decu, bio je čuven po svojim satiričnim pesmama i listovima koje je uređivao. Godine 1864. pokrenuo je satirični list "Zmaj", kome je dao ime na osnovu male igre rečima. Pošto je "3. мaj" po julijanskom kalendaru bio dan održavanja Majske skupštine 1848. godine, na kojoj je Srbija postavila Ugarskoj svoje zahteve o autonomiji, spojenim čitanjem dana i meseca dobija se poznati nadimak pesnika. Pored ovog, Zmaj je imao još 398 pseudonima, od kojih su mnogi bili likovi iz njegovih dela, ali i imena časopisa koje je objavljivao.


5. Branko Miljković nije izvršio samoubistvo, već je ubijen

Najveće zablude u književnosti Rj3w38

U jesen 1960. godine Branko Miljković, rezigniran neprijateljskom atmosferom, odlučio je da zauvek napusti Beograd i preseli se u Zagreb da bi radio na zagrebačkom radiju kao urednik. Raskrstio je sa političkim ulizicama i partijom, odrekao se svih do tada napisanih pesama, odao se pijanstvu i čestim kafanskim svađama. U poslednjoj noći njegovog života napustio je prijatelje za kafanskim stolom, rekavši da mora da se sastane s nekim. Sutradan u zoru pronađen je kako visi na kaišu, sa šeširom na glavi, kraj “drvceta”, klečeći na jednom kolenu. Drvo je bilo više nego tanko da bi izdržalo Brankov stas. Ljudi koji su stanovali blizu Branka svedočili su da su te noći između 11. i 12. februara čuli veliku galamu, vrisku, zapomaganje, ali da nisu smeli da izađu iz kuće, jer je u tom kraju bilo opasno hodati noću. Pronađene su i modrice na njegovom telu. Istraga je bila aljkava.

Zbog Brankove pesme "Epitaf" i čuvenog stiha "Ubi me prejaka reč", zbog "Pesme za moj 27. rođendan", koju je napisao nekoliko meseci pre smrti i stihova: "Više mi nisu potrebne reči, treba mi vreme; / Vreme je da sunce kaže koliko je sati; / Vreme je da cvet progovori, a usta zaneme; / Ko loše živi zar može jasno zapevati", veruje se da je u pitanju bilo samoubistvo. Šta se zapravo zbilo tog 12. februara 1961. godine nikada nećemo saznati. Da li su ga ubili hrvatski nacionalisti, kako se sumnja, ili politički protivnici. Ipak, ostao je jedino da svedoči grob na beogradskom Novom groblju, između humki Vojislava Ilića i Sime Matavulja, na kom stoji epitaf "Ubi me prejaka reč".

Srbija Danas
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Najveće zablude u književnosti Empty
PočaljiNaslov: Re: Najveće zablude u književnosti   Najveće zablude u književnosti Sat610Pon 25 Jun - 17:53

Danas, kada imamo pametne zgrade i telefone, a glupe ljude, mnogo toga uzimamo zdravo za gotovo, kao da je tu tek tako.
Napredak nauke doveo je civilizaciju na uzvišeni, ali opet dosta površan nivo... A nekada su veliki umovi mogli samo da sanjaju i razmišljaju o visoko-tehnološkom svetu u kojem živimo.

Kontekst njihovog vremena bio je drugačiji, postojala su mnoga ograničenja i otud je normalno što su verovali da će njihova budućnost, a naša sadašnjost, biti kudikamo različita.
Danas je lako "praviti se pametan" i reći da su bili u krivu. To je očigledno. Što se kaže, lako je biti "general posle bitke".
Najveće zablude u književnosti 1449850026_interest11
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Najveće zablude u književnosti Empty
PočaljiNaslov: Re: Najveće zablude u književnosti   Najveće zablude u književnosti Sat610Sre 4 Sep - 10:18

O NIN-ovoj nagradi

NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, najznačajniji književni događaj u Srbiji, još jednom je pokazala ograničenosti nacionalne kulture omeđane tržišnim okvirima u kojima su mehanizmi patrijarhalnih obrazaca maskuliniteta ne manje važni.

NIN-ova nagrada sa književnošću ima veze tek posredno, ali predstavlja najveći književni spektakl u Srbiji. Ova nagrada je relevantna tema, jer način izbora romana godine, ritual dodele i njena visoka novčana vrednost jesu, ni najmanje simbolično, paradigma odnosa akademije, kulturnih institucija i tržišta tj. njihove udruženosti u očuvanju postojećeg sistema. NIN-ova nagrada prvenstveno je sredstvo kojim se obezbeđuje bestseler i profit izdavaču. Međutim, nije manje važna i legitimacija određenog tipa pisanja, koji se, od trenutka kada su, sa uspostavljanjem nagrade, nagrađeni „Koreni” Dobrice Ćosića može odrediti kao politički podoban, tradicionalistički, i u književnom i u političkom smislu, i ženomrzački roman. Stoga je retko koji umetnički događaj tako plastičan prikaz iluzije o slobodnom ili neutralnom tržištu – tržište je, pa i književno, već unapred podešeno tako da nagrađuje i podstiče reakcionarne društvene vrednosti i prakse. Institucije i njihovi predstavnici su tu da intervenišu, ako dođe makar i do simboličkog ugrožavanja tih vrednosti.

Ponekad se, doduše, dešavalo da roman koji ima i književnu i društvenu relevantnost bude nagrađen, kao u slučaju „Forsiranja romana reke“ Dubravke Ugrešić, prve dobitnice ove nagrade, ili u slučaju prošlogodišnjeg dobitnika Dejana Atanackovića i njegovog romana „Luzitanija“. No, u trenutku kada se prvi put u istoriji u užem izboru od šest romana nađu četiri autorke, a žiri odluči da nagradi ne samo književno najslabiji roman već, pre svega, autora Vladimira Tabaševića, koji je promociju svojih romana „Pa kao“ (2016) i „Zabluda Svetog Sebastijana“ (2018) zasnovao na seksističkoj diskreditaciji – otvoreno tvrdeći da je NIN-ovu nagradu za 2017. godinu Ivana Dimić zaslužila samo zato što je žena – te na demonstrativnom spaljivanju svog drugog romana, jer je najprodavanija knjiga na Sajmu knjiga bila autobiografija rijaliti zvezde Kristine Kockar, to se može okvalifikovati jedino kao postupak institucionalne mizoginije.

Činjenica da većina romana koja je dobila ovu nagradu nema ili ima tek uslovnu literarnu vrednost nije previše značajna u tako zaoštenom kontekstu – sada je potpuno očigledno da se određeni autori i romani nagrađuju ne uprkos mizoginiji, što je dovoljno alarmantno i saučesnički u odnosu na institucije i vrednosti kapitalističkog patrijarhata, već upravo zbog mizoginije. Kritički osvrt na roman „Zabluda Svetog Sebastijana“ i mehanizme kojima je nagrađen demistifikuje laži na kojima svaki egzaltirani govor o nedokučivoj prirodi i neprikosnovenoj slobodi umetnosti, a književnosti posebno, počiva.

Zabluda o kvalitetu

Iako je šezdeset peta dodela NIN-ove nagrade, nije prvi put da se nagradi evidentno lošiji roman od onih koji su u konkurenciji. Rodna perspektiva razvejava iluziju da se tu, makar u načelu, uopšte radi o kvalitetu, tj. da nije reč o pogrešnoj proceni žirija ili individualnim preferencijama kritičara (u petočlanom žiriju po pravilu se nalazi jedna kritičarka, incidentno dve) već da je reč o politici. Rodna perspektiva u ovom slučaju nije jedan od mogućih alternativnih pogleda, već je najvažniji kritički rakurs za sve one koji ne žele da ponavljaju opšta mesta tradicionalističkog obrazovnog sistema i slabo artikulisana objašnjenja NIN-ovog žirija.

Naime, retko kada je tako očigledno da problem nije u nedostatku autorki ili u nedostatku talentovanih autorki. To postaje jasno kada uporedimo romane „Uhvati zeca“, autorke Lane Bastašić, i „Zabludu Svetog Sebastijana“ Vladimira Tabaševića. Oba romana oslanjaju se na žanr generacijskog romana i govore o neuralgičnoj tački jugoslovenske istorije i postjugoslovenskih društava – o ratu.

Tabašević to radi na stilski neubedljiv način, neprekidno varirajući loša poređenja i sklepane metafore. Autor sve vreme insistira na važnosti jezika, tonom kao da otkriva dosad neproblematizovanu temu, a ne opšte mesto modernističkog i postmodernističkog kanona, a realizacija se zasniva na tri banalna postupka – na preterano jednostavnimkvaziteorijskim uvidima („Laži o sebi su laži čak i onda kada iskreno priznajemo svoje velike greške, jer ne lažemo mi, jezik nam laže, da tako kažem“), poređenjima koja ne govore ništa novo ni o jednom članu poredbene jednačine, koja su samo izgovor za hiljaditu plošnu metaforu muških genitalija i seksa („Uspomene i same naviru, belo, poput zuba lavice koja ih pokazuje, dok je, s leđa, na sitno, plodi njen nabujali lav“). Tu su, kao treći postupak, i prizemne i statične poetske slike, koje ne doprinose ni razvoju narativa ni višeznačnosti jezika („Sećanja na lepe stvari podseća na bol u šumi kada šumaru padne debeli hrast na kuk i gnječi ga tamo kao krtolu“). S obzirom na to da loše vlada jezikom, autor je prinuđen da priču o ratu ispriča sa rekordnim brojem opštih mesta. To su kvazinaivnost dečije perspektive, opsednutost majčinim telom, motivi ludila i krhke muškosti. Otuda i stalna nesigurnost i potreba naratora da, umesto da prikazuje, neprekidno objašnjava – te se tako iznova, čak i vrlo eksplicitno, naglašava („Nikada nisam bio sav svoj“) kako je naratorov alterego – lud.

S druge strane, roman Lane Bastašić izaziva uzbuđenje, jer ne samo da priču pripoveda iz marginalizovane perspektive već to čini preciznim i osebujnim jezikom kojim nas naratorka vodi kroz priču čije je razrešenje neizvesno do samog kraja. Čitalačko uživanje u vlastitom jeziku autorka sprovodi na dva nivoa – vodeći nas, samopouzdano, ali ne asertivno, kroz narativ, te načinom na koji oblikuje svest svojih junakinja („Gdje je hotel? Pita me vozač. Nema hotela, kažem uz osmijeh. Na autobusku stanicu. On slegne ramenima i pritisne dugme na taksimetru ispod blijede Gospe. Trebalo je da kažem kolodvor). Činjenica da je „Uhvati zeca“ roman napisan ne na standardnom jeziku, već mešavinom bosanskog, srpskog i hrvatskog standarda, te da je taj jezik uvek imenovan kao naš, jeste artikulisan politički stav koji ne mora da se krije iza neautentičnih prikaza naivne dečije svesti i ludila.

Ovde takođe treba imati u vidu da, pored pomenuta dva, i roman „Deseti život“ Aleksandre Savanović tematizuje generacijsko iskustvo. Samim tim, ovogodišnja NIN-ova nagrada istovremeno je opredeljivanje za legitimisanje generacijskog i kolektivnog glasa kao isključivo muškog.

Foto: Predrag Momčilović / Mašina
Foto: Predrag Momčilović / Mašina

Mizoginija je manji problem

Ideja da će patrijarhalni sistem biti osporen iznutra onda kada se pojavi dovoljno sposobna i talentovana pojedinka može se pobiti letimičnim poređenjem ova dva romana: naprosto, fascinacija patološkom opsednutošću muškim polnim organima i majčinim telom, neprekidna objektifikacija žena koje se u romanu pojavljuju samo kao povod za tirade o seksualnom uzbuđenju muškaraca ocenjena je kao umetnički i društveno relevantnija od ženskog iskustva koje uspeva da nađe novi jezik kojim će oblikovati ne samo polnost, psihološke i političke traume, već i istoriju antifašističke borbe kao ženske borbe. Međutim, ideja o tome da nije bitan rod autora nego čist kvalitet teksta često ide u paru sa zabludom da bi mizoginija – i tekstualna i kontekstualna, imajući u vidu Tabaševićevo uporono osporavanje Ivane Dimić na osnovu roda – bila prihvatljiva, ako je roman stilski korektan.

S obzirom da je književna nagrada uvek legitimacija određenih vrednosti, logika „biranja manjeg zla”, tj. ubeđenje da je stilska korektnost dovoljan uslov, bez obzira na mizoginiju, književnu scenu, na nivou produkcije tekstova, drži u pretpolitičkom stanju. Paradoksalno, takvo stanje zacementirano je političkim, a ne estetskim okvirom. Dok god žene, autorke, izdavačice, kritičarke, moraju da se bore za zrno jednakosti koje bi podrazumevalo uvažavanje žena kao ljudskih bića i stvarateljki, svaka priča o meritokratiji u umetnosti je izlišna i izlizana. Lažno odricanje od svih kontektstualnih i ne striktno estetskih vrednosti očigledno važi samo u jednom smeru – kada se primenjuje na žene. Međutim, NIN-ova nagrada uverljivo pokazuje da je mizoginija, budući utemeljena u stereotipu i klišeu, i stilski i narativni problem. Naprosto, nema ničeg revolucionarnog, zaumnog ili inovativnog u poređenju penetracije sa stavljanjem „viršle u jogurt“, kao što se to čini u „Zabludi Svetog Sebastijana“.

Mizoginija je, dakle, u najdubljoj tradiciji NIN-ove nagrade, ali je Tabašević kao njen reprezentant u jednom smislu zaista nov – ovde nije reč o autoru koji se oslanja na ćosićevsko-selenićevsku poetiku srpskog sela, već je u pitanju autor koji tematizuje urbani život i kao urednik i autor portala Prezupč pretenduje na poziciju glasa „gradske omladine”. Otuda je deo kritike brže-bolje želeo da ga proglasi izdankom „autentične” levice – one koja se obraća kriminalnom miljeu, relativizuje potlačenost žena i operiše pojmom „autošovinizma” kao nekim zaista postojećim oblikom tlačenja ili diskriminacije. Tabaševićev junak jeste muškarac koji se predstavlja kao žrtva sistema, što mu služi kao izgovor za mučan i nasilan odnos prema ženama, a autorska distanca ili osuda spram junaka u tekstu ne postoji.

Stoga je bitno imati u vidu da je njegova fikcija očigledno, makar delimično, utemeljena na izvitoperenom shvatanju marksizma i otpora kapitalističkom sistemu koji zagovaraju portali poput Prezupča. Ako sistem želi da institucionalno i finansijski nagradi takve ideje, za levicu je bitno da, za početak, prepozna obmanu koju ta vrsta teorije plasira – da je otpor kapitalizmu moguć bez ženskog oslobođenja.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Najveće zablude u književnosti Empty
PočaljiNaslov: Re: Najveće zablude u književnosti   Najveće zablude u književnosti Sat610

Nazad na vrh Ići dole
 
Najveće zablude u književnosti
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-