Pravoslavne crkve i manastiri van Srbije

...i sad.

Манастир Константина Липса

Миодраг Новаковић; "Овај веома значајни и велики манастир се налази у центру данашњег Цариграда. Подизање манастира сеже у године 905-908 када је дигнута северна црква, на рушевинама базилике из VI века. Ктитор је био надалеко чувени адмирал византијске флоте, Константин Липс. Он је са успехом предводио непобедиву флоту која је, за његово време, педесетак година односила све победе у Средоземном мору. Смртно је страдао 917 године на Црном мору, у бици са бугарским царем Симеоном.
Ту прву цркву, Липс је посветио Богородици Панахрантос / Пречиста /.
Касније, а 1280 године уз њу је дозидана и јужна црква, по обиму нешто мања од предходне. Ктитор је била царица Теодора, жена цара Михајла VIII Палеолога и храм посветила Светом Јовану Крститељу. Архитектонски и изгледом све се изванредно уклопило у импресивну целину. Царица Теодора је сахрањена овде, у њеној задужбини. Ту су сахрањени и њен син Константин, царица Ирена од Монферата и потоњи мудри а несрећни цар Андроник II Палеолог, отац српске краљице Симониде Немањић – Палеолог.
Било је то време када 1280 године на престо у Србији долази Стефан Урош II Милутин, касније Свети Краљ Милутин. Царица Ана, жена Јована VIII Палеолога је 1417 године обема црквама додала пространу спољну припрату и извршила преправке и рестаурације.
Напрасно, султан Бајазит II, 1498 године доноси одлуку да се овај значајан комплекс претвори у џамију. Додаје се минаре и велика Православна светиња постаје Фенари Иса џамија и тај статус има до данас. Џамија је добила име по заслужним војним заповедницима, Фенеризаде Аладин Али бен Јусуф Ефенди румелијски Кадиаскер и нећак му, Мола Шемсудин Фенари ??? !!!
Што се Србије тиче, ово место има велики значај јер је Свети Краљ Милутин, 1316 године дао да се овде подигне једна од највећих болница.Потпуно је оправио северну цркву и том приликом овом манастиру даривао поседе и велико благо. Дуго се касније овај комплекс називао српским поседом.
Овде видимо старију, северну цркву и део олтарске апсиде јужне цркве.Унутрашњост ћемо видети у наредној емисији а да сада, унајкраће кажемо нешто о спољној фасади.
Наос северне цркве је квадратан, са куполом на средини, постављен на четири ступца. Отвори одговарају организацији простора и ритмично су распоређени.
Далеко мање украса него на јужној цркви, која изгледа као чипка. Ту се редови каменик тесаника смењују са појасевима два или више реда опеке.Карактеристична је појава водоравних трака керамичких украса / врло брзо се овакви елементи појављују и у тзв. Српско-византијској градњи у Србији, а далеко више у још каснијој Моравској школи /.Траке одељују горње и доње слепе аркаде. Отвори за прозоре су свечани, репрезентативно троделно израђени, посебно на апсидама итд. итд.
Изванредан склоп двеју епоха у раздобљу од скоро 400 година

Миодраг Новаковић: "Релативно добро очуван комплекс манастира чине три цркве.Јужна црква је најстарија, посвећена је Христу Пантократору и дело је императорке Ирине, око 1124 године.Друге две цркве, приљубљене уз њу, дозидао је император Јован II, око 1134 године.Северна је посвећена Богородици Елеуси а средишња, Св.Архангелу Михаилу.Та, средња црква је била гробна црква / маузолеј / где су сахрањени најзначајније личности из династије Комнин а у XIV и XV веку и велики владари из династије Палеолога.
Манстир је као царска задужбина имао великих поседа и био је веома богат.Био је подређен искључиво цару и имао је, тада модерну болницу и склониште за остарела мушка лица.На врхунцу моћи, у другој половини XIII века манастир је имао 700 монаха.Почетком следећег века овде је пет година био прогнан ослепљени српски принц, потоњи Св. Стефан Урош III – Дечански.Као владар Дечански се обилато одужио манастиру.
На почетку иконоборачке јереси, овде је из цркве Влахерне пренешена чувена икона Богородице Одигитрије, коју је сликао сам јеванђелист Лука и узидана унутар зида.Кандило је оставњено да гори и каснијим вековима укаже где се икона налази.Прошло је скоро 150 година и икона је извађена потпуно неоштећена.
Пред крај царства овде је игуман био Генадије Сколарис а након пада Цариграда православна заједница и султан Мехмед II Освајач промовишу га за првог цариградског патријарха у турском ропству.
По освајању Цариграда овде је била градска медреса а нешто касније, овај невероватно значајан манастир, напрасно постаје Зеирек Џамија, што је и до данас.
У цркву је просто немогуће ући а и иначе цео комплекс се налази у доста јадном стању, како споља тако и изнутра".