Vincent van Gogh

Ne zna se ni danas da li jeVincent posudio ili ukrao pištolj. 27 jula, 1890 izašao je vani, u prirodu i pucao sam sebi u gornji dio stomaka. Vratio se, potom u svoju sobu, gdje je ležao sam, krvareći - upravo onako kako je uradio kad je sebi odrezao uho. Gazda krčme i njegova porodica su se zabrinuli kad su vidjeli da Vincent ne dolazi na večeru. Prethodno su ga vidjeli kao se vraća iz šetnje šepajući, te je gazda otišao do njegove sobe da provjeri da li je sve u redu. Odmah je pozvao doktora, ali već je bilo prekasno.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Theo je stigao već sljedećeg jutra. Poslednjih dvanaest sati Vincent-ovog života proveli su zajedno. Niko ne zna o čemu su pričali. Vincent je preminuo 29 jula, 1890 u tridesetisedmoj godini života, nakon deset godina slikarskog iskustva. U njegovom džepu pronađeno je pismo koje nije poslao.

Toliko je mnogo stvari o kojima bih ti želio pisati, ali osjećam da nema svrhe.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Theo je umro nakon šest meseci. Kao dio mita o van Gogh-u, Theo je umro od tuge za bratom. Zna se, međutim, da je godinama patio od bronhitisa i sifilisa. Ostala udovica, sa svega dvadeset i osam godina i malim djetetom, Jo se vratila u ordnu Holandiju i otvorila internat. Ignorišući savjete da se otarasi Vincent-ovih slika, ona je organizovala njegovu prvu posthumnu izložbu i objavila je njegova pisma.

Vicent van Gogh i njegov brat Theo sahranjeni su jedan pored drugoga u Auvers-u.

Neposredno pred kraj života, Vincevt je zabilježio:

Gledajući u zvijezde uvijek počnem da sanjarim...zašto, pitam se, zašto sjajne tačkice na nebu ne bi bilo tako lako dostupne kao, recimo, crne tačkice na mapi Francuske? Jer kao što vozom putujemo do Tarascon-a ili Rouen-a, mi umiremo da bismo dosegnuli zvijezde.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Boulevard de Clichy, 1887.

Dan kada je svet ostao bez Van Goga
IZVOR: TANJUG

Jedan od najpoznatijih, najcenjenijih i najuticajnijih slikara na svetu, Vinsent Van Gog umro je na današnji dan 1890. godine pošto je dva dana ranije pucao sebi u prsa.

[You must be registered and logged in to see this image.]

On je zbog duboke depresije 1889. godine na vlastiti zahtev je primljen u psihijatrijsku bolnicu u San Remi, a imao je 37 godini kada je sebi oduzeo život.

Van Gog je za svog života prodao samo jednu sliku, a njegova najbolja dela nastala su za manje od tri godine i to pred kraj života.

Specifična su po strastvenim pokretima četke, intenzivnim bojama, kao i u kretanju linije i forme. Bio je veoma plodan umetnik, s obzirom da je za 10 godina, koliko je slikao, napravio oko 900 dela.

Među najpoznatijim su mu dela iz serije Suncokreti, zatim Irisi, autoportreti, Žitno polje sa čempresima...

On je jedan od najvećih slikara postimpresionizma i začetnik kolorističkog ekspresionizma i decenijama posle smrti jedna je od najuticajnijih figura u umetnosti. Hiljade njegovih slika i crteža i danas se kopiraju, a njegov stil i dalje služi kao inspiracija mnogim mladim umetnicima.

Njegov neponovljivi spoj forme i sadržaja je moćan, dramatičan, lirski ritmičan, maštovit i emotivan, a za samog umetnika je predstavljao način da objasni svoju borbu protiv ludila i njegovo razumevanje duhovne suštine, čoveka i prirode.

Osim što je bio veliki umetnik, Van Gog je ostao poznat i po svojoj ekscentričnosti i ćudljivoj naravi što je i pokazao kada je u napadu besa i ljubomore sam sebi odsekao uho.

Rođen je 1853. godine u Zundertu u Holandiji, a odrastao je uz majku, oca sveštenika, tri sestre i dva brata. Van Gogovi su bili najveća porodica trgovaca umetničkim delima i zahvaljujući stricu, Vinsent je sa 22 godine postao trgovac reprodukcijama u Londonu.

Ovaj, slabo plaćeni posao je napustio nakon čega je neko vreme radio kao učitelj i tada se oprobava u slikarstvu radeći socijalne teme - radnike u rudniku i njihove porodice.

Početkom 1886. godine odlazi u Pariz gđe upoznaje Anri de Tuluz-Lotreka, Pola Gogena i Pola Sezana. Iako u Parizu niko nije želeo njegove slike, smogao je snage i vere u sebe da nastavi da slika. Iz Pariza odlazi u Arl, na jugu Francuske, gde je našao nadahnuće za svoja dela, a tu mu se u jednom momentu pridružuje i Gogen pre odlaska na Južna mora.

Vinsent Van Gog "Pismo iz Arlesa"

[You must be registered and logged in to see this image.]


Mili Theo, oprosti. Nema više nikoga ko bi mi želeo pozirati.
Ne postoji osoba spremna da za mene bude nepomična nekoliko sati. Nijedan prijatelj iz gostionice (strahovito sam im dosadio, podsmevaju mi se već, osetim),
nijedna žena koja me voli toliko da bi pristala na ovekovečivanje.
Samo vreli, kričavi krajolik, bolno rumeni cvetovi i nešto jadnog nameštaja koji si mi kupio u selu.

Znam da ćeš i ovaj put biti razočaran i zabrinut zbog mazarija koje niko ne želi kupiti. Oprosti.
Kada bih barem naslikao rumeno i oblo telo neke seljančice i po narudžbi onda dodao krila.
Rumeno i oblo telo neke seljančice ušlo je u moju sobu.
Prijatno iznenađenje, svakakako. U prostor usmrđen bojama i terpentinom, miris otežalog polena unijela je mesareva kći, koju otac šalje po narudžbu. Rekao sam da sedne.
Sjela je na stolicu koju sam upravo slikao.
Nisam imao snage da joj zamerim. Golemi bokovi su se prelivali preko rubova stolice, širokim leđima potpuno je zaklonila naslon.
Njena kosa, ugrejana podnevnom jarom, unela je u sobu boju suncokreta. Te oči hteo sam naslikati zelenosivom bojom mlade masline.
Usne su joj bile kao dve kriške sočne narandže, a jezik se pomaljao lenjo i vlažio ih dugo i polako.
Pitao sam se šta bi rekla kada bih umrljanim prstima preprečio cukre slankastog znoja koji su nestajali među njenim toplim dojkama.
Ili kada bih u vrelu školjku svojih usta usisao njenu prkosno napućenu donju usnu.
Hteo sam oskrnaviti njenu jedrinu, zaseći, zagristi u to meso, liznuti njenu zdravu, gustu krv. Ali, nisam je smeo uplašiti.
Stišavao sam plimu koja me je iznutra razbijala.

Upijao sam njene boje, nepomičan, pamtio taj sklad.
Po prvi put htio sam naslikati savršeni red. Razodevao sam je, nepomičan, dešifrovao punoću njenih udova skrivenih čistim i grubim platnom. Dosađivala se.
Htela je poći i nisam je smeo zaustavljati.
Pratio sam je pogledom dok se udaljavala. Da sam samo smeo da se pokrenem, stigao bih je, čini se, jednim skokom, oborio lukavstvom, iako se činila krupnijom i jačom od mene, kao bog iz savane bih nam stvarao svet, a onda bismo hiljadu i prvog dana ležeći u izgaženoj, prezreloj travi, počinuli.
Vratio sam se svojoj slici.

Devojčino odsustvo na njoj bilo je nepodnošljivo.
Sve je valjalo raditi nanovo.
Stolica je u stotinama žutih tonova morala sačuvati svaki njen pramen. Plavi rub oko stolice - neka je od mogućih nijansi njenog dečijeg pogleda. Zemljani pod - boje su debelih obraza preplanulih od rada u polju.
Tanke vlati duvana zamotane u čistu hartiju tačno su na mestu na kojem su se do pre koji tren spajala njena vlažna bedra. A pored njih, tamna i bliska, uvijena za prijatan susret sa dlanom i usnama - lula za kojom, umoran, žudim.
Moja svest se muti, a slika izranja kao kakav san.
Naslikao sam mesarevu kćer.

Posrećilo mi se, ipak, Theo.
Šaljem ti ovaj akt, iako sumnjam da ćeš razumeti.
Ispričaću ti nekad čaroliju njegovog nastanka.
Već slutim da si razočaran i zbunjen.
Pitaš se šta ja, zaboga, mislim…
Zar bi to iko želeo kupiti?
Jalovu sliku, na kojoj nema ništa drugo do žuta, neugledna stolica, starinska lula i suvišan i neuverljiv, beli smotak duvana.

Oprosti mi, Theo, grešnome.
Jednom ću, valjda, imati snage da ti objasnim.
Do skorog viđenja.

Tvoj umorni brat Vincent.

Septembar 7, 1881