Балкански професор и непокорна жена
Ксенија Атанасијевић, прва жена доктор наука у Србији, и филозоф Бранислав Петронијевић платили су скупу цену платонске везе
[You must be registered and logged in to see this image.]Kсенија Атанасијевић, професора филозофије, Бранислава Петронијевића заволела је још на првом часу филозофије, у гимназији. Професорка је ученицама поменула дела већ тада цењеног и уважаваног, младог професора Петронијевића и Ксенија је, истог дана, у кући пронашла и прочитала неке његове радове. Била је опчињена начином на који је он представљао филозофију. Својом појавом и надахнутим предавањима трасирао је пут младој девојци, одредио јој живот.
Био је то живот који је започео једног фебруарског јутра у последњој деценији 19. века, када је њена мајка Јелена, из угледне свештеничке породице, умрла пар сати по рођењу девојчице. Деси се, понекад, да се ствари мало поравнају и Ксенија је добила једну слободоумну, паметну жену за маћеху, професорку Више женске школе, Софију, која није имала деце с Ксенијиним оцем, али се посветила подизању шесторо деце, која су остала за Јеленом. Расла је у интелектуалном окружењу које јој је одредило изборе и приоритете у животу. Најбољи друг и другарица су јој били песник Растко Петровић и његова сестра, касније чувена сликарка Надежда. После сјајно положене матуре уписује се на студије филозофије с класичним језицима и главни професор јој је, по строгости и захтевности, чувени Петронијевић.
Бритке мисли
На студијама је скренула пажњу на себе и професор је, неформално, проглашава за своју наследницу, одушевљен њеним бритким мислима и огромном жељом за знањем. Петронијевић је у добу зрелог мушкарца и сигурно зна какав утисак оставља на младу студенткињу која га гледа као бога. То што и он осећа симпатију према њој њега нимало не мења у ставу. Напротив, још је строжи према овој младој девојци којој је омогућено да студира шта жели, па касније и да спрема докторат у Швајцарској.
Можда у томе има и мало љубоморе на услове које има Ксенија. Лако је учити кад имаш подршку и финансијску подлогу. Он је није имао.
[You must be registered and logged in to see this image.]Бранислав Петронијевић
(Фото Википедија)
Рођен је у малом селу Совљаку код Уба. Први разред гимназије породица успева да финансира, али у другом Бранислав прелази код тече, где бесплатно станује, али и подучава њиховог сина и ради ситније послове. Одрастање по туђим кућама и тежак пут до академског звања обликовало је паметно сељаче с Уба у маркантну интелектуалну фигуру, једног од водећих интелектуалаца свог времена. Одлази у Беч да студира медицину и филозофију. Докторирао је и постао ванредни професор на високој школи.
Ксенија узима за докторску тезу дело Ђордана Бруна „Учење о најмањем”, а како о њему није било никакве литературе, кренула је Европом трагајући за ретким књигама и списима.
За то време колале су приче по чаршији о вези професора с двадесет година млађом студенткињом. Оно што зли језици нису знали, ни могли да разумеју, јесте да је везе било, али да она није прешла границу која је била постављена по моралним начелима тадашњег времена. Емотивна веза и дивљење, које су осећали једно за друго, није се могла сакрити. Озареност лица кад професор уђе у салу за предавања била је уочљива сваком ко је погледао у Ксенијино лице. Професор је осећао понос када је на неко замршено филозофско питање само Ксенија нудила одговор. Петронијевић је био неожењен и неосетљив на женску пажњу. Љубазан, али на одстојању, то је био његов став према женскињама које је сретао. Према студенткињама је био немилосрдан, нарочито ако би намирисао да су залутале на универзитет. Такве су одустајале или мењале студије.
Одбрана Ксенијиног доктората била је својеврсни догађај и сала универзитета је била пуна као да је вашар. Нажалост, и јесте био вашар таштине и мизогиније професора, који су је испитивали. Петронијевић је одлучио да буде посебно суров, не би ли тако оповргао причу о вези која је колала по ходницима факултета.
У комисији су били још Милутин Миланковић и Веселин Чајкановић, све признати научници и касније академици. Ксенијин рад је био за дивљење. Знали су то и испитивачи, али нису хтели да пусте једну жену да докторира. Да је била мушкарац, добила би овације и честитања, а овако је добила и један задатак из више математике, иако, нити је била математичар, нити је то требало за рад. На изненађење свих, она је лако и елегантно решила проблем. На то један Милутин Миланковић, онакав математичар и научник, дозвољава себи да се спусти на ниске гране мушког шовинизма и пита Петронијевића: „Колега, да ли је све у реду с хормонима наше кандидаткиње?” Ксенија успева да победи све препреке и да одбрани дисертацију. Имала је само 28 година.
Да је била мушко, одмах би била постављена на место доцента које је постојало упражњено. Оно што је најтужније у целој причи јесте што су се тако понели врхунски интелектуалци ове земље. Ксенију прво шаљу да предаје у гимназији у Нишу, па је враћају у Београд. Чувени Јован Цвијић се буни против тога јер му је несхватљиво да тако блистав ум труне деградиран у гимназији.
Иако су захладнели односе после одбране доктората, Петронијевић схвата да је био безразложно неправедан и да његово непримерено строго понашање уопште није смањило чаршијске приче. Њено враћање из Ниша за Београд приписује се Петронијевићу. Он, са своје стране, жели да се искупи па поставља пред савет Филозофског факултета предлог да се Ксенији Атанасијевић додели место доцента. она постаје прва жена у наставном кадру универзитета. Дочекали су је уздржано, један број колега је био искрено срдачан, а етнолог др Тихомир Ђорђевић, један од оних који је подржао њен избор, рекао јој је: „Честитам, колегинице. Добро дошли у пакао.”
За њу и јесте настао пакао. Интриге, ухођења, јавна исмевања и подметања почели су одмах. Како на факултету постоје разне групе и клике, Ксенија не улази ни у једну.
Разилажење је почело и није се могло зауставити. Бранислав јој није опростио независност и оригиналност, за њега је она била паметни продужетак њега и његов наследник.
Пред Ксенијом су године врло плодног рада. Она објављује радове, држи предавања, пише за стране научне часописе. Док јој на њеном факултету још увек оспоравају стручност, стиже вест из Лондона да је Енциклопедија Британика уврстила њен докторат као веома вредан рад за проучавање Ђордана Бруна.
[You must be registered and logged in to see this image.]Тих година, пре него што ће Ксенија постати професор, стиже решење о пензионисању професора Петронијевића. За то нема никаквог објективног разлога, али Бранислав зна због чега је то. Краљ Александар, кога је лично познавао, није му опростио негодовање и незгодна питања у вези са Солунским процесом, на коме је на смрт осуђен пуковник Драгутин Димитријевић Апис, Бранин пријатељ из школе. У Србији се није смело гласно питати за пуковника, сви су у пола гласа препричавали шта се догодило, али јавно се није говорило. Пре тог процеса Александар и Петронијевић заједно су прешли Албанију са српском војском и више пута у предаху играли преферанс. Ценили су се међусобно, али, тврдоглав и поштен какав је био, Петронијевић је јавно прозивао краља и Пашића, који су били организатори овог срамног суђења. Тако је професор уклоњен из активне наставе на универзитету, али је наставио да ради и објављује књиге, есеје и текстове по страним часописима. Оне необјављене је дао у залог за неплаћене рачуне у кафани „Мажестик”, где се тада окупљао његов интелектуални круг. За време рата му је спаљен стан и цела библиотека. Ослобођење дочекује буквално без ичега. Једно време живи у малој собици хотела „Палас”, а после се сели у још мању и јефтинију у хотелу „Балкан”. Сахрањен је у Београду, скромно, испраћен од неколицине пријатеља и родбине.
Негде после пензионисања, његови и Ксенијини путеви су се потпуно разишли. Она добија професорско место 1928, али неуморна мушка клика не мирује. Оптужују је за плагијат због две реченице које је цитирала не наводећи аутора. Одузима јој се звање, без могућност да се одбрани. У том ружном каменовању једне жене, незаштићене приватно и професионално, учествују неки блиски пријатељи, али завршни ударац стиже од њеног идола. Њен Брана, како га је називала у приватним писмима, придружио се хајци пишући представку савету факултета и изјашњавајући се против Ксенијиног пријема у звање ванредног професора. Никада јој није опростио одвајање од његових мисли, његовог пута. Она, после година сизифовске борбе, тражи да је пензионишу. Нису јој дали пензију. Не дају јој звање, али је не пуштају да оде када она хоће. У то време почињу да колају приче о њеној вези с једним познатим београдским лекаром, ожењеним, што је био смртни грех. Ксенију су разапињали лично професионално и нису имали мере.
У време немачке окупације показује луду храброст када одбија да потпише Апел српском народу, кога су потписале многе њене колеге. То је био позив народу да не учествује у акцијама против Немаца и да осуди комунисте. Како је још пре рата писала против национализма и стала у одбрану Јевреја, било је више него довољно да је ухапси Гестапо.
Чињеница да су је хапсили Немци није јој помогла да је не ухапси и нова власт. Не зна се због чега, осим што није била у партизанима. Пошто јој нису могли прикачити никакав грех, пуштена је из затвора с губитком грађанских права и забранама на све њене књиге и радове. Њени радови нису укључивали марксистичку мисао па су, самим тим, непожељни.
Тврдоглаве нарави
Тешке године муке за голу егзистенцију нису је сломиле и она пише радове под туђим именом.
Тако су живели у истом граду двоје људи које је некада повезивала необична емоција, мешавина љубави и дивљења. Двоје необичних и тврдоглавих личности које је много тога спајало, а раздвојио их је, највише, став балканског мушкарца да му жена мора бити покорна, чак и када има ум исто толико блистав колико и мушкарчев. Иза ње остало је преко 400 радова, ауторских и превода класичних грчких филозофа.
Ксенија је сахрањена на Новом гробљу, али је гроб раскопан и парцела продата новим власницима. Ни њени земни остаци нису нашли мира у Београду, из кога није отишла иако је могла. Остала је због једног човека, а није имала ни њега.
Sre 2 Okt - 9:09
