Текст: С. Бубњевић
Последњег викенда у октобру месецу померамо часовнике уназад, или то уместо нас ураде компјутерски процесори, те се тако враћамо на зимско, природно рачунање времена. То је зато што сваког последњег викенда у марту померамо сат у супротном смеру и користимо такозвано летње указно време. То је питање које је регулисано законом у већини европских земаља.
Међутим, зашто се уопште користи указно време? Идеја о увођењу указног времена заснована је на астрономској околности да у јануару сунце излази око 8 сати, а залази око 16, док у јулу, кад је дан знатно дужи, излази пре 5, а залази после 21 сат. Будући да људи своје дневне активности започињу у исто време током целе године, обично око 7 сати, средином лета се тако „губи“ скоро два сата дневног светла.
Идеју да се то време надокнади простим померањем сата први је смислио Џорџ Вернон Хадсон (1867–1946), ентомолог са Новог Зеланда, који је 1895. у раду пред Краљевским друштвом у Велингтону предложио летње померање времена за два сата. Међутим, идеја би вероватно остала заборављена да се истог предлога, независно од Хадсона, десет година касније није досетио британски предузимач и градитељ Вилијам Вилет (1856–1915).
Током једног ранојутарњег јахања по околини Лондона, Вилет је у лето 1905. године приметио како је сунце одавно изашло, а велики број људи још увек спава. Знајући да се време сунчевог изласка мења током године и да у летњим месецима обданица почиње раније, Вилет је покренуо велику кампању за увођење такозваног британског летњег времена.
Неуморно лобирајући све до Првог светског рата, Вилет је придобио неке либералне посланике у енглеском парламенту, а за његову идеју се загрејао и будући енглески премијер Винстон Черчил. Међутим, настрадавши у епидемији грипа, Вилет није дочекао да указно време буде озакоњено.
Но, његов предлог је прихватила Немачка и 1916. прва законски увела летње рачунање времена, подстакнута ратном потребом за уштедом угља. Британци су их следили 1921, а потом и готово све европске нације и САД.ЕВРОПСКО ВРЕМЕ
Ни данас не постоји јединствен, планетарни систем преласка на договорено време и државе то обично решавају локално – углавном се током изабраног викенда часовници померају за један сат, али је у неким земљама тај померај само пола сата. У Европи, без Исланда и Русије, постоји такозвано европско летње рачунање времена, које се указно користи и у Србији. Оно подразумева да се часовници померају сваке последње недеље у марту и новембру, прво са 2 на 3 сата, а потом, с јесени, обрнуто.
Данас на свету чак 110 од 192 државе користи летње указно време (daylight saving time). Оно се не користи у Кини, Јапану, Јужној Кореји и широм афричког континента, где ова мера никад није стекла ширу популарност. Но, у већем делу развијеног света овај договор се сматра згодним начином да се у летњим месецима, кад сунце природно залази касније, дневна светлост дуже „задржи“.
Због померања сата поподнева имају више дневног светла него преподнева, људи своје активности обављају по дану пун сат дуже, због чега су углавном и срећнији. Но, то није једини разлог. Неке анализе у САД показују да се померањем часовника штеди између 500 милиона и милијарду долара годишње.
Уз више дневног светла, трговачки ланци и угоститељи остварују бољи промет, док истовремено расте број спортских активности и туристичке организације бележе додатан приход.
Занимљиво је и да се број саобраћајних несрећа смањује за око један одсто. Нека локална истраживања показују да је тај проценат и већи, што се објашњава дужим периодом боље видљивости.
Уз то, мање енергије се троши на осветљење и грејање, чиме се током дужег периода, а према истраживању америчког министарства енергије (DOE), постижу енергетске уштеде између 0,5 и 1 одсто.
Како се такав ефекат не би изгубио зими, кад сунце поново почне раније да залази, свуда је до сада било устаљено и да се потом, у зимским месецима, све врати на природно, зимско рачунање времена.
Pon 16 Nov - 19:18
