ZAROBLJENOJ BRAĆI.

Stari snovi naši nisu bili varka:
Na Srpskome Jugu nema više roba;
Prenula je snaga Miloša i Marka,
Vaskrsao Srbin iz Kosovskog Groba!

Bog je dig'o stare vitezove naše
Što za rod umreše u oružja zveci;
Njina trošna tela na Kosovu paše,
Al' duh njihov osta u njihovoj deci!

Planula je širom krv i ljubav žarka,
Izvidaše rane od Vidova dana:
Naš je danas Prilep Kraljevića Marka,
I malena Banjska Strahinjića Bana!

Slobodna je raja, ona duša čista,
Nad kojom se, davno, zaplakala Vila:
Car Dušana kruna u Skoplju se blista,
Nad njom Beli Or'o raširio krila!

Razmrskane glave leži guja šarka,
Krv, kap po kap, tužnom robu što je pila;
Prenula je snaga Miloša i Marka, —
Po gorama našim opet peva Vila!...

BASNA O ŽIVOTU

U jednom kutu nebesnoga šara
Još od postanja stoji Razboj viti.
Tu Gospod sedi večno. Život stvara.
I čunak stalno proleta kroz niti

Od Zla i Dobra, od meda i žuči...
I anđeli Mu nose tanku pređu
Od slave, jada, pamuka i tuči,
Jakovnu, slabu, jasniju i bleđu,

Sa jedne hrpe, goleme ko gora.
U osnovicu, čestu ili retku,
Po neku žicu svakog svoga stvora
Utkiva Gospod tkivu u početku.

U svakom tkivu ima šara bitna.
Dve nigde nisu jednake nit' iste;
U nekom jedna, nejasna i sitna,
U nekom — puno, sve krupne i čiste...

Kad Gospod htede moj život da otka,
Preostaše mu nekolika pasma.
I poče tkati. Osnova i potka
Za novo tkanje behu retke sasma.

I žice retke, svakog časa beže. —
"Hej! Malo pređe!" — anđelima reče.
Prinesoše mu paukove mreže
I modri suton u jesenje veče.

Bog, zadovoljan, stade življe tkati.
I tanko tkivo sve to više raste. —
"I ovde valja neku šaru dati." —
Donesoše mu tužnu pisku laste.

I utka Gospod u suton i mreže
Od lastavice lake ljute jade.
I kada tkivo, po svršetku, leže,
On sreza život i meni ga dade...

U telu mome živi strašni pauk
Što siše mozak, srž i krvcu svežu;
U duši — suton, i u njemu jauk:
—To pišti lasta, sputana u mrežu...

PRED PROLEĆE

U meni, opet, vaskrsava ono
Što ne znam šta je, al' znam šta će biti.
A biće sanak, rastrgane niti
Života mrtvog, i zagrobno zvono.

U spomen mrtvim, kojima je don'o
Brat, mlađi, vence da im groblje kiti,
I ime koje s njinim će se sliti,
Te da bi čovek potpunije klon'o...

Ja neću klonut', jer ne imam rašta;
Jer sav je život samo prazna mašta,
A prazna mašta hoće silne žrtve:

Ja ću i dalje osećati ono
Što ne znam šta je; moje grobno zvono
Proleća svakog pominjaće mrtve...

NOVO LETO

Tu skoro, ja sam mnoge ljude sret'o
gde jedan drugom dovikuju, gredom,
i s punim srcem: "Srećno novo leto!"
Svi moji dani jednaki su, redom:

Nijedan dan mi ništa nije dao,
te da ga brojim izvan onih drugi',
i da mi, danas, čega bude žao,
jer svi su bili dosadni i dugi;

jer svakog dana ja sam na noć ček'o,
a svake noći izgled'o sam zoru;
jer dan mi, svaki, suncem dušu pek'o,
a noć mi, svaka, donosila moru....

I svet se čudi, i pogleda krivo
čoveka koji ni za šta ne mari;
ta meni srce predskazuje živo:
jest leto novo, al'su dani stari...

BEZ NATPISA.

Ne marim ljude koji dele vreme
I koji stalno isti poso rade
U isto doba; ljude koji grade
Najmanjoj stvari obligatne sheme;

I one koji silom traže teme,
I živo drvo u gȏ kamen sade;
Ni one koji vrebaju parade
Da progovore, i opet zaneme.

Ja radim onda kad, sred mrtvog muka,
Zatrepte nervi, i kad sȃmȃ ruka
Za pero hvata, danju ili noću;

Kad nešto silno u mozak prižeže,
Obične misli kad u nevrat beže, —
Kad jasno ne znam ni ja sam šta hoću...

Pesma "Bez natpisa" objavljena u "Bosanskoj vili", 1908. godine

Српска историја га не памти као јунака с ратишта, што је желео, већ као поету чији живот је обележила једна песма

ај догађај не наводе само уџбеници историје: овековечен је на старим гравирама, опеван десетерцем, живи у усменом предању и памти се у народном сећању.
Пролеће 1815. године. У јеку је Други српски устанак. На Љубићу, недалеко од Чачка, по шанчевима, прса у прса, жестоки окршаји између Срба и Турака. „Јунак Рајић, кад виде да се Срби помутише и осуше бегати, повика: ’Не бежите, браћо, но удрите, од Бога не нашли! Како би своје топове оставили!? Знате ли како нам је без њи’!
Како нам ваљају свуд и свакада!’ А кад виде да га нико не слуша, он викне овако: ’А оно ћу ја код њи остати на оба света и до века!’ Турци јурну у шанац, а Рајић, имајући у десној руци сабљу, а у левој пиштољ, убијајући и секући Турке и бранећи сам Србске топове, славно погине, где сав исечен на комаде буде, да му се ни трага од тела његовог наћи није могло.”
Овако је погибију Танасија-Танаска Рајића, чувеног Карађорђевог барјактара, родом из села Страгара у нахији крагујевачкој, описао песник и историчар Сима Милутиновић Сарајлија (1791–1847) у „Историји Сербије од почетка 1813. до конца 1815”. Приказ Танаскове јуначке смрти, 25. маја 1815. године, може да се сматра веродостојним, јер је Сарајлија тада писар код устаничких вођа, дакле, сведок или учесник одлучујућих историјских збивања кад је 1500 устаника извојевало победу над 5000 Турака. Личност Танаска Рајића опеваће и у познатом епу „Сербијанка”.
Непун век касније Србија је у балканским ратовима. У лето 1913. године воде се тешке битке између српске и бугарске војске. Исцрпљена и још неопорављена од Првог, земља је сад угрожена Другим балканским ратом. Поред редовне мобилизације, јављају се и бројни добровољци способни за борбу.
Окружен књигама, један младић 4. јула 1913. године исписује своју последњу вољу:
„Сматрајући да као Србин, као син и пуноправни грађанин ове земље, имам права да се за њу и лично жртвујем – полазим сутра на бојиште.” Из жеља које затим наводи уочава се несумњива племенитост и искрено родољубље: моли да се забораве и опросте све позајмице које је учинио појединцима, али и да му се, погине ли или умре у рату, не држи никакво посмртно слово, већ да све буде „скромно, тихо, повучено”. Да ли се у том одважном момку, док је дрхтавом руком писао ову судбоносну одлуку, по ко зна који пут снажно јавио спомен на његовог славног претка из шанца на Љубићу? Уз Стевана Синђелића и Васу Чарапића, историја устанака у Србији уздиже и Танаска Рајића као оличење родољубља, јунаштва и саможртвовања. По тој дубокој оданости свом народу спомињаће и његовог унука Велимира. Али, овај Рајић незаобилазан је и кад је реч о српском песништву, поготово оном после Војислава и Змаја, у првој деценији 20. века.

Све је било бол

Ма колико то желео, никада није отишао на фронт, ни у том, балканском, ни у светском рату, који ће Србију да захвати већ следећег лета. Као одговор на аустријске претње, српска влада објављује 25. јула 1914. године проглас о општој мобилизацији у коме стоји и ово:
„Сматрамо за дужност позвати народ на одбрану отаџбине, верујући да ће се нашем патриотском позиву сваки радо одазвати.”
Рајић се поново јавља као добровољац, али је војна комисија опет строга и непопустљива: у униформу и под оружје могу само здрави и снажни. То, нажалост, није и овај танани, бледуњави младић: у његове груди поодавно се населила „жута гошћа”, зла коб српских књижевника, песника поготовo
Може да се претпостави кроз какве је и душевне патње пролазио Велимир Рајић: уместо пушке, борбе и јуриша, он се није одвајао од марамице у коју је кашљао, свестан од ране младости да му нема лека. Грудобоља, међутим, није његова једина несрећа: то слабашно тело мучи и епилепсија, или падавица, ужасна болест због које је, не знајући кад ће и где да га обузме њен мучни напад, принуђен да избегава друштво. Далеко од бојишта, такав не може да брани своју земљу и свој народ нити да изведе чин који би бар подсетио на онај незаборавни његовог деде Танаска.
Будућност ће да га спомиње као поету, а не као бојовника. Остаје му да вене у Београду, да у часима самоће и замишљености пише сетне стихове или горке исповести на страницама свог „Дневника”. Немоћно ће да гледа све оне ратне страхоте које ће да задесе престоницу: ужасно бомбардовање, разарање и паљевине, масовно страдање, пљачке, глад.
У месецима кад је Београд био ослобођен, од децембра 1914. до октобра 1915. године, Велимир Рајић уређује „Ратне записе”. Осмог дана октобра, док се аустроугарски војници искрцавају на београдски кеј, мајор Драгутин Гавриловић држи гласовити говор браниоцима, „пуку који је жртвован за част Београда и Отаџбине”. Следе драматични дани и месеци кад ће цела Србија да се покрене у мукотрпно и неизвесно повлачење.
И Велимир Рајић је приморан да напусти град који је толико волео. Опет чује грмљавину непријатељских топова и види страшне облаке црног дима изнад београдских кровова. Његово тело сад је сасвим изнурено: полажу га у кола с воловском запрегом која дуго и споро, по киши и хладноћи, путују ка Горњем Милановцу. Ту стиже 20. октобра. Смештају га у кућу његове стрине Јелке Рајић. Сутрадан, предвече, обраћа се с постеље окупљеној родбини: „Сви сте ви луди што се трудите око мене!” Затим је стиснуо рукама груди и уздахнуо: „Ах, моје песме!” То су му, у тридесет шестој години, биле последње речи.
„Сиромах Рајић!”, дирљиво пише Бранислав Нушић у мемоарској књизи „Деветсто петнаеста” сећајући се оних тренутака кад је, негде у повлачењу, сазнао за његову смрт. „Слаб и иначе, и свој рођени живот је једва носио, а наишао овај слом те му наваљао на душу тешке болове.
Он се није жалио, није се ни јадао ни вајкао, он је јаукнуо при свакој недаћи које су почеле сналазити нашу отаџбину. А несрећа се низала за несрећом, слом за сломом и јаук за јауком и – он је пресвиснуо. Биће му је било бол, сав живот његов био је један тежак бол, био је песник болова, и умро је као жртва болова!”

Где надежда моја мре...

„Он је био културан и отмен у правом смислу речи”, приказује га Јаша Продановић (1867–1948), познати професор, политичар и књижевни историчар који је такође блиско познавао Велимира Рајића.
„Био је благ и толерантан. Непријатеља није имао сем своје свирепе болести. Имао је више спреме и знања него што је хтео показати.”
Болест ће да му обележи и спута већ рано детињство, па је сасвим природно да се Веља, син угледног београдског судије Јеврема Рајића, сасвим окрене књизи и учењу. Рођен у Алексинцу 20. јануара 1879. године, живеће у Београду, у садашњој Светогорској улици, донедавно Иве Лоле Рибара. Некада је носила поетично име Два бела голуба, по познатој оближњој кафани. Ту, на Палилули, недалеко од данашњег Радио-Београда и Атељеа 212, пре стотинак година налазиле су се скромне породичне куће с двориштима, калдрмом, чесмама, баштама, воћем... Био је то својеврстан поетски „кварт”: у Рајићевом комшилуку живели су Јован Илић и његови синови Милутин, Драгутин, Војислав и Жарко, сви песници, затим од Велимира годину млађи Владислав Петковић Дис, као и Милутин Бојић, најмлађи и најдаровитији изданак тадашњих нараштаја српске поезије. Као дечак, Велимир је виђао најчувеније српске писце и друге знамените личности од науке и уметности како иду у посету Јовану Илићу. Вероватно је тада и сам пожелео да доживи бар део њиховог угледа и славе...
Школује се у Другој мушкој гимназији, а затим студира Филозофски факултет. Завршава га у року, у двадесет четвртој години. Тада, 1903. године, Министарство просвете поставља га за суплента француског језика – професора приправника – у гимназији коју је и сам похађао и у чијим клупама тада седи ученик Милутин Бојић. Још док се школовао, Рајић је маштао да ради као професор, али остварење те жеље спречава болест. Она ће немилосрдно да покоси и све остале његове наде. С тугом се заувек опрашта од учионице и младих, знатижељних ђачких лица и постаје службеник у администрацији Министарства просвете. Међутим, ни ту не остаје дуго: 1908. године опет је премештен, сад у Народну библиотеку, где ради једнолични посао обичног писара.
Живко Милићевић, књижевник, новинар и значајни међуратни уредник књижевне рубрике „Политике”, записује:
„...Велимир Рајић је у свом куту, у тишини библиотеке коју би нарушавало само превртање листова, подсећао на какву залуталу сенку: толико је било нечег тихог и у његовој речи и у његовом покрету.”
Те исте, 1908. године, објављује скромну књижицу „Песме и проза” са само двадесет пет песама и две лирске новелете. Па ако и нису тако мелодични и мисаоно садржајни као они Милана Ракића, Диса или Симе Пандуровића, Рајићеви стихови сигурно су несвакидашње потресни и искрени: његова патња, безнађе и жал над сопственом судбином лишени су ма каквог помодарства. А кад им се присаједине и записи из „Дневника”, добија се целовита суморна слика једног уистину несрећног и човека и песника.

Смем ли волети?

Његови савременици сведоче да је изгледом и понашањем личио на свеца који је сишао са иконе: тужних, тамних очију, тих и увек замишљен, корачао је полако и нечујно, као у зебњи да ће пореметити нечији мир. Одличан студент и поета од кога се много очекује, Рајић је већ тада зналац француског и руског језика. Преводи књижевне прилоге за часопис „Звезда” који уређује Јанко Веселиновић (1862–1905). Захваљујући тој сарадњи, двадесетједногодишњи студент друге године факултета упознаје Персиду-Пепу Веселиновић, малолетну Јанкову кћерку.
У пролеће 1900. године, тајећи од Јанка, Велимир у њен споменар уписује: „Листак ће овај пожутети, писмена ће ова побледети, али ће спомен на Вас остати вечно свеж, светао и чист.” У сећању под речитим насловом „Другарица Веља” о томе пише Мага Магазиновић, једна од најпознатијих новинарки у историји српског журнализма, иначе Рајићева колегиница са студија:
„Његова прва љубав била је безазлено девојче, кћи Јанка Веселиновића. Простодушност, природност, смерност занели су га. Веровао је да и она њега ’помало воли’. Али то је био његов сан. Варао се надом: оздравиће, стећи право на љубав, на породичну срећу, за којом је чезнуо до краја. Била је то варка. Она се удала. Он одболовао и измирио се са удесом.”

А он је од песника чији је и живот и дело заувек обележила једна жена, једна љубав и једна песма: њени стихови засениће и надживети све остале.
Звала се Косара Бобић. Такође је студирала Филозофски факултет, „имала је паметне очи” и дугу, тамну косу коју је свијала у пунђу. Лепа и продуховљена девојка „из краја”: станује у комшилуку, у Ратарској улици. Виђају се на факултету, чак и шетају заједно по Калемегдану. Он јој пише писма и посвећује песме. Заљубљен је и – несрећан. У осами, записује: „Ја волим. А смем ли ја уопште волети? Младост, здравље, љубав, живот... Све саме за ме непознате ствари, забрањени плодови...”
Иако очајан, покушава да буде и духовит: „Данас ми је опет зло, само много горе него јуче: пао сам... Моја болест, заједно са човечанством, дивовским корацима напредује.” Вероватно „напредују” и Косарина осећања према њему јер га више не гледа само као колегу са студија и познаника из суседства. Све ће, ипак, надјачати разум, поготово после тужног догађаја у њеној кући...

Сумрак једног јутра

Фебруарски снег 1903. године прекрио је палилулске кровове и сокаке. Велимир Рајић пртином долази у Косарину кућу где затиче само њену мајку. И док седи и разговара с њом, одједном се руши и губи свест. Увече се исповеда:
„Данашњи дан је за мене смрт... али не, не смрт, јер то би за ме био спас, већ нешто много горе, страшније, ужасније... Да сам при руци имао каква год оружја, ја бих се убио.” Заносне записе о љубави замењују од тог дана суморне мисли о болестима којима лека нема. Сматрајући да ни дневничке белешке ни стихови више немају никаквог смисла, зариче се да убудуће никада неће умочити перо у мастило. Међутим, судбоносни догађај који је уследио нагнаће га да не испуни ову заклетву.
„...Јутрос је одигран свршетак трагедије моје љубави”, опет поверава хартији свој очај млади суплент Рајић. „Она се јутрос, на јутрењу, венчала, наравно с другим. По свршеном обреду, и ја сам, са осталима, пришао и честитао... Она ми је лепо захвалила. А можда она и не слути да је њено венчање било опело мојој љубави.” Наиме, тог дана, 12. октобра 1903. године, на Михољдан, Косара Бобић удала се за познатог београдског професора Глишу Елезовића. Исте вечери, као да истичу из самог срца, потекли су стихови: „И срушише се лепи снови моји, / Јер главу твоју венац сад покрива...”
Две године касније, 1905, у угледном „Српском књижевном гласнику” појављује се песма од десет правилних строфа под насловом „На дан њеног венчања” испод које је стајало – Велимир Рајић. Од тада, већ 107 година, она је једна од најомиљенијих у целокупној српској љубавној поезији и деценијама се пева као староградска мелодија.
Колико сличних судбина су опевали њени стихови... Кад су објављени, знало се у целом Београду, не само у књижевним круговима, коме су посвећени и којим поводом су испевани. За њих је песник примао честитке не само од пријатеља, већ и сасвим непознатих читалаца. Да ли су при том наслућивали колико је његове душе и јада уткано у сваку строфу? Као млад човек, чији се „срушише лепи снови”, болнији, тиши и повученији него пре, одлазио би повремено у самотне шетње по гробљу. Али, Велимир Рајић није био и усамљеник: људи су волели његову мирноћу и отменост и ценили његово образовање и речитост. Иако није био боем, седео је у познатим београдским кафанама тог доба са Дисом, Матошем, Чича-Илијом Станојевићем, Добрицом Милутиновићем, Симом Пандуровићем, Жарком Илићем, Милутином Бојићем... У његову кућу су, поред осталих, радо долазили Петар Кочић, Светозар Ћоровић, Алекса Шантић... Знаменити словеначки писац Иван Цанкар га је називао братом.
До краја живота маштао је о сасвим обичној породичној срећи: жена, деца, „ту мала кућа”, цвеће. Међутим, „то је слика дома што никад, никад, никад бити неће!” Срећа је мимоишла и Косару Бобић, удату Елезовић. На спомен Рајићеве љубави, његових стихова и њене удаје, само би, са сузама у очима, уздахнула: „Судбина...” Она у Скопљу, у зиму 1919. године, доноси Косари грип од кога умире после неколико дана. Пренесена је на београдско Ново гробље, Велимир Рајић такође. Судбина: почивају у суседним парцелама.