| | |
Autor | Poruka |
---|
Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Pon 23 Apr - 19:12 | |
| Ti, ne taknuta nevesta tišine, čudo ćutanja s neke stare lađe, istoričaru nestale divljine od naših rima pripovedaš slađe. Kakvu legendu ures tvoj probudi o smrtnicima il o bogovima, o Tempama, il arkadijskom gaju? Ko su te žene? Bogovi i ljudi? Od koga beže? Ko ih, gnane, prima uz svirku frula, u tom divljem kraju? Čuti taj zvuk je sladko. Al nečujan slađi je; frulo, sviraj isponova; Nije za čula, a i pak je brujan poj koji peva duhu bez tonova: mladiću, pevaš pod krošnjama palim, čak i kad večno nestane drveće; ljubiti nećeš nju do kraja sveta mada si blizu poljupca – ne žali; pred tobom ona, bar, nestati neće, zauvek tu će biti, večno lepa! Ah, srećna, srećna šumo! lišća nemaš, opalog, ti se s prolećem rastaješ; Srećni svirači, što se stalno spremaš da sviraš napev koji ne prestaje; Srećnije voli! Srećnije i više! Večno je tvoja toplina užitka, zauvek mlad si i navek dorečen; Nadiđeno je ljudstvo koje diše, gde stud razara srca do gubitka, dok gori um, i jezik je opečen. Ko pred žertvenik dolazi, iz vreda? Je li to oltar tvoj, mistični žreče, tvoja junica muče na nebesa, dok sapi grli svilen pokrov s cvećem? Koji to gradić kraj mora izdvojen, ili utvrda na planini strašnoj, bez naroda je, i u jutru drema? Gradiću, prazne ulice su tvoje; ni žive duše da ispriča zašto napušten osta, i povratka nema. Amfora grčka! Sklade lepi! S frostom ljudi i žena radom umoreni, sa brežuljcima i sa šumom brsnom; Formo tišine, što nas tako pleniš večnošću: Hladnom Pastoralom traješ! Kad naš naraštaj preuzme gluhota, ostaćeš, s drukčim bolom no je naš, kao drug ljudi da govoriš da je lepota istina, istina lepota - to je sve na zemlji što treba da znaš.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Pon 23 Apr - 19:12 | |
| Ti večno nevina, nevesto spokoja! Odojče tišine i sporih časova, navire poj lepši od naših stihova: kakva bajka cvetna oko tvojeg boka ovi u dolini Arkadije zlatne bogove i smrtne ljude u isti mah? Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne device te ko su? Beg, bitka žestoka? Kakve su to frule? Kakav zanos plah?
Pesme što čujemo drage su, al draže još su nečuvene i stoga nek zaječi, frule, ne za uvo već što može blaže, svirka duhu našem sa pesmom bez reči. Pod stablima nećeš, o mladiću lepi, stati s pesmom, kao što nikad i nisi, niti stabla mogu ikada da mru: smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si, a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi, volećeš večito večno mladu nju.
Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro neće vam proleću reći zbogom žalno: o sviraču srećni, nesmoren i štedro, sviraćeš na fruli nove pesme stalno: večna ljubav, večna, srce nek prevlasti, uvek strasno i za uživanje orno! Večno zadihana, večno mlada žud, slobodna od iga svake ljudske strasti kad nam srce klone gorko i umorno a orosi čelo grozničava stud.
Ko su ti ljudi što u hram idu trajno? Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni, vodiš tu junicu što muče očajno, svilenih bokova cvećem okićenih? Gradić pokraj reke il na žalu što je il na bregu s mirnim zamkom u samoći, tog smernog jutra što napušten bi? O gradiću, večno uličice tvoje biće tihe... niko nikad neće doći da nam kaže zašto pust ostade ti.
Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem devica i ljudi koji mramor diče, s ugaženom travom i sa šumskim granjem: mučiš misli naše, ćutljivi obliče, kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, - kao svedok večni slušajuć tuđ vaj – da čoveku kažeš prijateljski da je lepota istina, istina lepota, i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.
prepev: V. Košutić |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Pon 23 Apr - 19:13 | |
| Doba magle,doba berićeta stedra, drugo zrelog sunca omiljena ti da skupa blazženstvom ispunite nedra lozi oko slamnog krova što se svi: da jabuke pognu mahovinom grane obrasle,da sočnost u plodu se stiče da krupnjaju tikve,lesnik letorast da zajezgra slatko, i da stalno niće pozno cveće,da bi pčele užurbano pomislile da će večno trajat dane toplo leto sto im puni sača slast
I ko te ne vide u obilju tvom Ponekad pronaći može tebe svet gde nehajno sediš na guvnu žitnome dok ti vejalica vije vlasi splet il na nepoznjetoj brazdi,srpa vita stedec upleteno cveće sa svih strana gde mirisom bulki opijena spis katakad gde pabirčis,poljem ponosita prelazeći potok klasjem ovenčana il gde uz muljacu jabuka stisana satima nad samotokom bdiš.
Gde su sad proleća pesme zanesene? Al ti svoj sklad imaš; ne misli na njih Dok nežnu smrt dana oblači rumene a strništa odsjaj ružičast i tih tada tugovanka komaraca laka nad vrbama lebdi čas jače čas tiše po tom kako vetrič živne ili mre; i krupna već jagnjad bleje s brežuljaka; cvrče iz živica popci što se skriše crvendać iz vrta zvizduće sve više cvrkutavo jato lasta nebom gre.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Pon 23 Apr - 19:13 | |
| Srce boli, muči utrnulost snena Moje čulo ko da kukute sam pio, Il iskapih mutan opoj, prije trena Kada sam u Letin zatvor uronio: To ne zbog zavisti na tvoj udes srećan, Već što me presrećnim čini sreća tvoja - Kad ti, lakokrila Drijado drveća, U nekom melodičnom spletu Zelenila bukvi, i sjenki bez broja, Lako, punim grlom, pjevaš pjesmu ljetu. 2 O da gutljaj berbe, što u dubinama Zemlje hlađena je dugo, i što daje Okus Flore, selske zeleni, pjesama Provansalskih, plesa, veselja pod sjajem Sunčanim, da pehar, toplog juga što je Pun, sa hipokrenskim* rumenilom pravim, S bisernim mjehurjem što iskri uz sami Rub i usta purpurne boje, Ispijem i svijet, nevidiljv, ostavim I s tobom u šumskoj da nestanem tami. 3 Nestanem, iščilim, posve zaboravim To što ti u lišću nikad nećeš znati: Klonulost, groznicu, brigu što se javi Tu gdje jedan drugog slušamo stenjati, Gdje kljenut sijede, zadnje vlasi hude Trese, mladi blijede, ko avet se tanje I mru, i gdje misliš - da pun tuge budeš, Očaja s okom od olova, Gdje oko Ljepote brzo gubi sjanje, Za njim tek do sjutra čezne ljubav nova. 4 Bježi! jer tebi će donijet me sila Ne s panterama Bahove kočije Nego poezije nevidljiva krila, Premda tupi mozak smeta i koči je. Već sam s tobom! Noć je blaga, i na tronu Možda je Kraljica Luna, i sve njene Zvjezdane je vile okružile, ali Tu nećeš nać svjetlost, sem onu Kojom, s neba, lahor mrakove zelene, Krivudavih staza mahovinu, zali. 5 Ne mogu cvijeće vidjet pod nogama, Ni kakav blag tamjan lebdi oko granja, Ali svu slast slutim, sred mirisnih tama, Koju u to doba godišnje poklanja Mjesec travi, česti, i gloga bijelog Grmu, divljoj voćki, šipku pastoralnom, Ljubicama čija svenuća su laka, Prvome čedu maja zrelog: Mošus-ruži, s rosnim vinom, zujnom stalno Stjecištu kukaca za ljetnjih sumraka. 6 Ja u tami slušam; i često bjeh prije Napola zaljubljen u smrt-olakšanje, I imenom nježnim u mnogoj pjesmi je Zvah da uzme u zrak mirno mi disanje; Sad više no ikad čini se da mrenje Raskoš je: u ponoć izdahnuti lišen Svih bolova, dok se sve u tvojoj duši Izliva s takvim ushićenjem! Još bih ti pjevao, no zalud mi uši - Bus postaše za tvoj rekvijem uzvišen. 7 Za smrt se, besmrtna Ptico, ti ne rodi! Nema naraštaja gladnih da te guše; I glas što ga slušam, dok ova noć hodi, U stara vremena car i luda čuše: Možda taj poj k srcu tužnom put napravi Rutinom, kad čežnjom za domom morena, Stajaše, sred tuđeg žita, u suzama; Taj što čarna okna zatravi, U pjeni pogubnih mora otvorena, U izgubljenim vilinskim zemljama. 8 Napušten! ko zvono već je sama riječ: Otrgnu od tebe i sebi me vrati. Zbogom! Mašta tako, kakav glas je bije, Vilenjače varljiv, ne može varati. Zbogom! Tužna himna gine svrh livada Blizih, nad potokom tihim, uz bregove Strme, put susjednih dolinskih dubrava Duboko se zagnjuri sada: Je li to vizija, il san budan? Ove Glazbe je nestalo: - bdim li ili spavam?
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Pon 23 Apr - 19:14 | |
| Samotni, bledi viteže čuj me, kud bludi korak tvoj? Jezerom već su trske suve, Minuo tica poj. Viteže nesrećni, o šta te muči, kakav te skoli jad? Veverica već je lešnike zbrala, prestade poljski rad. Na čelu tvome ja ljiljan vidim, groznice vlažan dar, na obrazima klonulu ružu, usahnu sve joj čar. – Ja gospu sretoh poljima ovim, prelepu, vile kći, dugačkih vlasi i hoda laka, divljina okom joj zri. Ispletoh venac za čelo njeno, grivne i mirisan pas, ona me pogleda čežnjivim okom, zajeca blag joj glas. Popeh je tada na vranca moga, slep za sav božji svet, povita stasa pevaše pesmu, vilinskih reči splet. Korenje dade mi i divljeg meda, i rose pitku slast, i stranim jezikom prozborimeni: ti si sva moja strast! Vilinskoj špilji povede mene, uzdah iz grudi gna, i divlje oči, tužne joj oči celivah sve do sna. I tu sanjasmo na mahovini, i snih, vaj srcu mom! poslednji sanak koji prosanjah na bregu ledenom. Kraljeve, ratnike, kneževe videh. Bleđi od smrti svi, vikahu: „Zanavek zarobi tebe la belle Dame sans merci!“ Njine otpale usne u tami zijahu pretnjom zlom, iz sna se prenuh i videh – ležim na lednom bregu tom. I eto zašto samotnom, bledom, sad bludi korak moj, mada su jezerom trske već suve i tica minu poj.
Preveo sa engleskog Vladeta Košutić Iz knjige Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Beograd, 1982. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Pon 23 Apr - 19:14 | |
| Zastrepim često šta se može biti, pred no mi pero plod uma ubere: da knjige mogu i ne dovršiti, da neće biti zrenja, prave mere; kad gledam lica zvezda kako trepte ko simbol svega što san samo ima, pomislim, neću doživeti, sve te, magične slike da taknem dlanima; kada, lepoto, u trenu viđena, shvatim da neću doseći tvoj plam, ni lep osećaj moći, sem spomena neuzvraćene ljubavi! Tad znam, u divljem svetu stojim sam, gde milost, slavu i ljubav guta ništavilo.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Pon 23 Apr - 19:14 | |
| Zvezdo, da umee kao ti da sjam, ili ne sʺm u zavodljivoj tami, da sledim večnim okom večni plam ko bonik kog san u prirodu mami, da budem voda koju vuče tok da čisti zemlju prljanu ljudima, i gledam masku sveta novu, dok na gorski vrh je snegom stavlja zima - ne – još bih čvrsto, još bih bez promene grudima drage da se svijem bliže da je osetim, čujem kako diše, da neumorno slast bude uz mene, još, još da slušam te pokrete, nem, da tako večno živim – il da mrem.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Pon 23 Apr - 19:15 | |
| Elgijeve mramorne skulpture
Moj duh je odveć slab – smrtnost mi prati kao neželjen san što uvek tu je; svaki božanski vrh mi dovikuje: ne varaj sebe, ti moraš umreti ko što Orao bolesni svod gleda. Još u toj nežnoj raskoši, pred plač, vetrove nemam da dignu, ko mač, svežinu bistrog jutarnjeg pogleda. Zato ta slava moj um uskomeša i srcu nosi tek nemir i žalost; zato pred čudom bol moj ne umine, jer veličina grčka se pomeša s rasulom starog Vremena – ko palo sunce u senku svoje veličine. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Čet 3 Maj - 19:48 | |
| Pesnik sa imenom napisanim na vodi
APSOLUTNOM verom u iskupljujuću moć poezije i verom u poeziju kao apsolutno, što je postalo amanet svih potonjih generacija velikih pesnika, od Bodlera i Remboa do Dilena Tomasa i Jejtsa, od Rilkea do Celana, od Nervala do nadrealista, Džon Kits je postao zavisan o pisanju. Stekao je oreol mučenika u hramu pesništva.Tako prevodilac Bojan Belić, za "Novosti", predstavlja pesnika čiji je prvi sveobuhvatni prevod na srpski jezik objavio u izdanju "Službenog glasnika", pod naslovom "Džon Kits - San i poezija".
- Knjiga obuhvata opsežan presek jednog od najvećih evropskih pesnika, većinu soneta i pesama, sve ode, nekoliko kraćih spevova, "Hiperion" i prvu knjigu "Endimiona", sa više od 4.000 stihova. Sve Kitsove zbirke hronološki su poređane sa komentarima i fusnotama: reč je o polukritičkom izdanju - kaže Belić.
Najveći izazov prilikom rada na ovoj knjizi predstavljalo je prenošenje Kitsovog plodnog, tečnog jezika, zahtevnog rasporeda rima, naročito u sonetima, te ritma i značenja:
- Pokušao sam da engleski jamb prilagodim metru koji je bliži i prirodniji našem sluhu. Jedina knjiga Kitsove poezije kod nas, prema Belićevim rečima, objavljena je davne 1960. godine, u prevodu Danka Anđelinovića.
- Taj prevod ima objektivnih nedostataka, a danas je prilično zaboravljen i odavno ga nema u prodaji. Drago mi je da mogu reći da je ovo zapravo prvo pojavljivanje Kitsa na srpskom u savremenom prevodu i da će srpski čitalac najzad moći da uživa u velikoj poeziji koja je prevedena na sve važnije jezike. U našem prevodilaštvu ima dosta praznina kada je reč o važnim pesnicima, pa Kits nije usamljen primer. Nemamo nijednu knjigu Dilena Tomasa, Harta Krejna, Georga Hajma, Dina Kampane i mnogih drugih. Izdavači se veoma retko odlučuju na štampanje poezije - kaže Belić.
Započeo je karijeru učeći za lekara, a završio je kao pesnik-lekar, šaman koji isceljuje pleme, primajući na sebe zajedničku krivicu i greh, izlažući duh zlim silama i demonskim energijama. Prva objavljena pesma Džona Kitsa (1795-1821) pojavila se u časopisu "Examiner" 5. maja 1816. Za nepunih pet godina, do prerane smrti od tuberkuloze, u 25. godini, ovaj engleski romantičarski pesnik uspeo je da stvori pesme kojima je zadužio i nadahnuo braću po peru do naših dana. - Idejom o ritualnom samožrtvovanju i iskupljenju društva činom pevanja dao je pesništvu duboko ljudsko i etičko značenje poput pesnika antičke Grčke i time se približio slovenskoj misli o svečoveku - kaže prevodilac.
- Za života je bio odbačen i nepriznat iz staleških razloga kastinskog engleskog društva i akademske kritike, koja nije mogla podneti da se jedan veliki pesnik mogao roditi u nižoj srednjoj klasi.
Posle smrti trajno priznanje i visoku potvrdu vrednosti njegove poezije dali su skoro svi važniji pisci, od Tenisona i Ovena do Borhesa, Eliota, Jejtsa i Harolda Bluma.
Idejom o "pesniku-kameleonu" koji je sve i ništa, i u kome se prožimaju sveopšta kosmička načela i suprotnosti, i o "negativnoj sposobnosti" kao duhovnom čulu, prema Belićevim rečima, anticipirao je pesnike 20. veka, pogotovo Pesou. Preispitivanjem sveta objekata i žudnje, najavio je Rilkea, uticao je na ranog Tenisona, a shvatanjem poezije kao žrtve i ritualnog iskupljenja sveta podjednako je blizak drevnom paganizmu i pravoslavnom hrišćanstvu. Borhes je za susret sa Kitsovim delom rekao da mu je to najznačajnije literarno iskustvo u životu, a Jejts ga je video kao školarca "koji je pritisnuo lice na izlog poslastičarnice", isključen iz sveta. U duhu Kitsovog povratka u drevno, mitsko vreme bogova, kao u živu prisutnost, Paund je spevao "Cantos". Nema nijednog značajnijeg engleskog pesnika koji nije uspostavio odnos prema Kitsu, kroz divljenje, poštovanje ili kritiku. Mit o Kitsu kao krhkom pesniku osetljive duše koga su uništili zlonamerni, grubi kritičari, ogrešivši se o njegovu poeziju, plasirao je Bajron. Tragika Kitsovog života ležala je u surovom kastinskom uređenju engleskog društva, kome su bili podređeni književna klima i ukus. Bio je nepriznat kao pesnik, izolovan, a ipak je išao na predstave, zabave, večerinke, izložbe, ali ne zato što je to model ponašanja jednog intelektualca, nego zato što nije mogao podneti postojanje u osami, u grizodušju i teskobi. Predvideo je da će biti veliki pesnik posle smrti, užasavao se književnih sukoba i afera, prezirao je ljudske slabosti poput zavisti i sujete, kao nedostojne pesnika. Epitaf na Kitsovom grobu na Protestantskom groblju u Rimu opominjući je epitaf svih budućih pesnika: "Ovde leži onaj čije je ime napisano na vodi".
SAMO ZGODNE DAME
ŽENE su za njega bile deca kojima "bi pre poklonio šećerlemu nego svoje vreme" i želeo je da bude u društvu "samo zgodnih dama, jer bi u protivnom samo gubio vreme". U pismu Bejliju (18. jula 1818) piše kako ima đavolske pomisli, zlobu i splin. Tražio je himeru lepote, tipičan romantičarski ideal, i žudeo za čitaocima, ali je svoju verenicu diskvalifikovao kao neukog čitaoca kada ga je kritikovala zbog idolopoklonstva. Govorio je da piše za muškarce, a maštao je da ga čitaju žene iz više klase. Nije uspeo da zasnuje porodicu ni da se profesionalno ostvari, pa je poezija postala izbor i prinuda - piše Belić u predgovoru knjizi. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Pet 4 Maj - 9:31 | |
| ....
Ti večno nevina, nevesto spokoja! Odojče tišine i sporih časova, navire poj lepši od naših stihova: kakva bajka cvetna oko tvojeg boka ovi u dolini Arkadije zlatne bogove i smrtne ljude u isti mah? Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne device te ko su? Beg, bitka žestoka? Kakve su to frule? Kakav zanos plah?
..... |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Čet 29 Nov - 18:52 | |
| Apsolutnom verom u iskupljujuću moć poezije i verom u poeziju kao apsolutno, što je postalo amanet svih potonjih generacija velikih pesnika, od Bodlera i Remboa do Dilena Tomasa i Jejtsa, od Rilkea do Celana, od Nervala do nadrealista, Džon Kits je postao zavisan o pisanju. Stekao je oreol mučenika u hramu pesništva.
Tako prevodilac Bojan Belić, za “Novosti”, predstavlja pesnika čiji je prvi sveobuhvatni prevod na srpski jezik objavio u izdanju “Službenog glasnika”, pod naslovom “Džon Kits – San i poezija”.
– Knjiga obuhvata opsežan presek jednog od najvećih evropskih pesnika, većinu soneta i pesama, sve ode, nekoliko kraćih spevova, “Hiperion” i prvu knjigu “Endimiona”, sa više od 4.000 stihova. Sve Kitsove zbirke hronološki su poređane sa komentarima i fusnotama: reč je o polukritičkom izdanju – kaže Belić.
Najveći izazov prilikom rada na ovoj knjizi predstavljalo je prenošenje Kitsovog plodnog, tečnog jezika, zahtevnog rasporeda rima, naročito u sonetima, te ritma i značenja:
– Pokušao sam da engleski jamb prilagodim metru koji je bliži i prirodniji našem sluhu.
Jedina knjiga Kitsove poezije kod nas, prema Belićevim rečima, objavljena je davne 1960. godine, u prevodu Danka Anđelinovića.
– Taj prevod ima objektivnih nedostataka, a danas je prilično zaboravljen i odavno ga nema u prodaji. Drago mi je da mogu reći da je ovo zapravo prvo pojavljivanje Kitsa na srpskom u savremenom prevodu i da će srpski čitalac najzad moći da uživa u velikoj poeziji koja je prevedena na sve važnije jezike. U našem prevodilaštvu ima dosta praznina kada je reč o važnim pesnicima, pa Kits nije usamljen primer. Nemamo nijednu knjigu Dilena Tomasa, Harta Krejna, Georga Hajma, Dina Kampane i mnogih drugih. Izdavači se veoma retko odlučuju na štampanje poezije – kaže Belić.
Započeo je karijeru učeći za lekara, a završio je kao pesnik-lekar, šaman koji isceljuje pleme, primajući na sebe zajedničku krivicu i greh, izlažući duh zlim silama i demonskim energijama. Prva objavljena pesma Džona Kitsa (1795-1821) pojavila se u časopisu “Examiner” 5. maja 1816. Za nepunih pet godina, do prerane smrti od tuberkuloze, u 25. godini, ovaj engleski romantičarski pesnik uspeo je da stvori pesme kojima je zadužio i nadahnuo braću po peru do naših dana.
Idejom o ritualnom samožrtvovanju i iskupljenju društva činom pevanja dao je pesništvu duboko ljudsko i etičko značenje poput pesnika antičke Grčke i time se približio slovenskoj misli o svečoveku – kaže prevodilac.
– Za života je bio odbačen i nepriznat iz staleških razloga kastinskog engleskog društva i akademske kritike, koja nije mogla podneti da se jedan veliki pesnik mogao roditi u nižoj srednjoj klasi.
Posle smrti trajno priznanje i visoku potvrdu vrednosti njegove poezije dali su skoro svi važniji pisci, od Tenisona i Ovena do Borhesa, Eliota, Jejtsa i Harolda Bluma.
Idejom o “pesniku-kameleonu” koji je sve i ništa, i u kome se prožimaju sveopšta kosmička načela i suprotnosti, i o “negativnoj sposobnosti” kao duhovnom čulu, prema Belićevim rečima, anticipirao je pesnike 20. veka, pogotovo Pesou. Preispitivanjem sveta objekata i žudnje, najavio je Rilkea, uticao je na ranog Tenisona, a shvatanjem poezije kao žrtve i ritualnog iskupljenja sveta podjednako je blizak drevnom paganizmu i pravoslavnom hrišćanstvu. Borhes je za susret sa Kitsovim delom rekao da mu je to najznačajnije literarno iskustvo u životu, a Jejts ga je video kao školarca “koji je pritisnuo lice na izlog poslastičarnice”, isključen iz sveta. U duhu Kitsovog povratka u drevno, mitsko vreme bogova, kao u živu prisutnost, Paund je spevao “Cantos”. Nema nijednog značajnijeg engleskog pesnika koji nije uspostavio odnos prema Kitsu, kroz divljenje, poštovanje ili kritiku.
Mit o Kitsu kao krhkom pesniku osetljive duše koga su uništili zlonamerni, grubi kritičari, ogrešivši se o njegovu poeziju, plasirao je Bajron. Tragika Kitsovog života ležala je u surovom kastinskom uređenju engleskog društva, kome su bili podređeni književna klima i ukus. Bio je nepriznat kao pesnik, izolovan, a ipak je išao na predstave, zabave, večerinke, izložbe, ali ne zato što je to model ponašanja jednog intelektualca, nego zato što nije mogao podneti postojanje u osami, u grizodušju i teskobi. Predvideo je da će biti veliki pesnik posle smrti, užasavao se književnih sukoba i afera, prezirao je ljudske slabosti poput zavisti i sujete, kao nedostojne pesnika.
Epitaf na Kitsovom grobu na Protestantskom groblju u Rimu opominjući je epitaf svih budućih pesnika: “Ovde leži onaj čije je ime napisano na vodi”.
izvor: novosti.rs |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Čet 29 Nov - 18:53 | |
| Najslađa Fani,
Plašiš se ponekad da te ne volim potpuno. Što te više upoznajem, to te više volim. U svakom pogledu - čak je i moja ljubomora bila agonija ljubavi, a u najžešćem nastupu spreman sam i da umrem za tebe. Dosađivao sam ti suviše. Ali zbog ljubavi. Šta ja tu mogu? Ti si uvijek nova. Tvoj posljednji poljubac je uvek najslađi, posljednji osmjeh najsjajniji, posljednji pokret najljupkiji. Kada si juče prošla kraj moga prozora, ispunila si me takvim divljenjem, kao da te prvi put vidim. Jednom si, blago negodujući, rekla da volim samo tvoju ljepotu. I ima li u tebi i nečeg drugog? Zar misliš da ne vidim srce koje svoja krila podvezuje zbog mene? Nikakve prepreke nisu ni za trenutak tvoje misli mogle da okrenu od mene. To može da žalosti koliko i da raduje - ali, neću govoriti o tome. Čak i da me ne voliš, ne bih mogao da ti uskratim svoju potpunu odanost: koliko su samo snažna moja osjećanja kada znam da me voliš. Moja duša je bila nezadovoljna i uznemirena, duša smještena u tijelo suviše tijesno za nju. Nikada nisam osjetio da moja duša uživa u nečemu tako potpuno kao u tebi. Kada si tu, moje misli nikud ne odlutaju: ti uvijek zaokupljaš sva moja čula. Briga za našu ljubav koja izbija iz tvoga posljednjeg pisma, čini me neizmjerno zadovoljnim: ipak, ne smiješ dozvoliti da te takve misli muče.
S Braunom je gotovo, ali tu je gospođa Vajli, kad ona ode, svanuće mi. Pozdravi tvojoj majci.
S ljubavlju, tvoj Dž. Kits |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Čet 29 Nov - 18:53 | |
| Osamo! Kada s toboj već vse delim, na nissan deo gradskog mnoštva tamnog; uz nagib strmi uspenji se sa mnom, i zvezdarnicu prirode poželi, gde reke teku s kristalne visine. Još oprezan sam. A ti, i bez mene, ispod krošanja razgoniš jelene što plaše divlje pčele i lisice. No i bez ovih slika, s tobom, često razgovor smislom boji svako mesto kad pročišćena reč postaje priča. Takvu punotu i duša je htela za najviše blaženstvo ljudskog bića: dva srodna duha, skupa uzletela. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Čet 29 Nov - 18:54 | |
| Ti, ne taknuta nevesta tišine, čudo ćutanja s neke stare lađe, istoričaru nestale divljine od naših rima pripovedaš slađe. Kakvu legendu ures tvoj probudi o smrtnicima il o bogovima, o Tempama, il arkadijskom gaju? Ko su te žene? Bogovi i ljudi? Od koga beže? Ko ih, gnane, prima uz svirku frula, u tom divljem kraju? Čuti taj zvuk je sladko. Al nečujan slađi je; frulo, sviraj isponova; Nije za čula, a i pak je brujan poj koji peva duhu bez tonova: mladiću, pevaš pod krošnjama palim, čak i kad večno nestane drveće; ljubiti nećeš nju do kraja sveta mada si blizu poljupca – ne žali; pred tobom ona, bar, nestati neće, zauvek tu će biti, večno lepa! Ah, srećna, srećna šumo! lišća nemaš, opalog, ti se s prolećem rastaješ; Srećni svirači, što se stalno spremaš da sviraš napev koji ne prestaje; Srećnije voli! Srećnije i više! Večno je tvoja toplina užitka, zauvek mlad si i navek dorečen; Nadiđeno je ljudstvo koje diše, gde stud razara srca do gubitka, dok gori um, i jezik je opečen. Ko pred žertvenik dolazi, iz vreda? Je li to oltar tvoj, mistični žreče, tvoja junica muče na nebesa, dok sapi grli svilen pokrov s cvećem? Koji to gradić kraj mora izdvojen, ili utvrda na planini strašnoj, bez naroda je, i u jutru drema? Gradiću, prazne ulice su tvoje; ni žive duše da ispriča zašto napušten osta, i povratka nema. Amfora grčka! Sklade lepi! S frostom ljudi i žena radom umoreni, sa brežuljcima i sa šumom brsnom; Formo tišine, što nas tako pleniš večnošću: Hladnom Pastoralom traješ! Kad naš naraštaj preuzme gluhota, ostaćeš, s drukčim bolom no je naš, kao drug ljudi da govoriš da je lepota istina, istina lepota - to je sve na zemlji što treba da znaš. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Čet 29 Nov - 18:54 | |
| Ti večno nevina, nevesto spokoja! Odojče tišine i sporih časova, navire poj lepši od naših stihova: kakva bajka cvetna oko tvojeg boka ovi u dolini Arkadije zlatne bogove i smrtne ljude u isti mah? Ljudi i bogovi ko su? Nepodatne device te ko su? Beg, bitka žestoka? Kakve su to frule? Kakav zanos plah?
Pesme što čujemo drage su, al draže još su nečuvene i stoga nek zaječi, frule, ne za uvo već što može blaže, svirka duhu našem sa pesmom bez reči. Pod stablima nećeš, o mladiću lepi, stati s pesmom, kao što nikad i nisi, niti stabla mogu ikada da mru: smeli ljubavniče, blizu svrhe ti si, a ne ljubiš dragu, no zato ne strepi, volećeš večito večno mladu nju.
Srećne, srećne grane! Nikad lišće vedro neće vam proleću reći zbogom žalno: o sviraču srećni, nesmoren i štedro, sviraćeš na fruli nove pesme stalno: večna ljubav, večna, srce nek prevlasti, uvek strasno i za uživanje orno! Večno zadihana, večno mlada žud, slobodna od iga svake ljudske strasti kad nam srce klone gorko i umorno a orosi čelo grozničava stud.
Ko su ti ljudi što u hram idu trajno? Kojem žrtveniku, žrecu tajanstveni, vodiš tu junicu što muče očajno, svilenih bokova cvećem okićenih? Gradić pokraj reke il na žalu što je il na bregu s mirnim zamkom u samoći, tog smernog jutra što napušten bi? O gradiću, večno uličice tvoje biće tihe... niko nikad neće doći da nam kaže zašto pust ostade ti.
Grčko remek-delo! Sa jasnim držanjem devica i ljudi koji mramor diče, s ugaženom travom i sa šumskim granjem: mučiš misli naše, ćutljivi obliče, kao večnost. Hladna pastoralo, traješ, - kao svedok večni slušajuć tuđ vaj – da čoveku kažeš prijateljski da je lepota istina, istina lepota, i to je na zemlji sve, čoveče, znaj.
prepev: V. Košutić |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Čet 29 Nov - 18:54 | |
| Doba magle,doba berićeta stedra, drugo zrelog sunca omiljena ti da skupa blazženstvom ispunite nedra lozi oko slamnog krova što se svi: da jabuke pognu mahovinom grane obrasle,da sočnost u plodu se stiče da krupnjaju tikve,lesnik letorast da zajezgra slatko, i da stalno niće pozno cveće,da bi pčele užurbano pomislile da će večno trajat dane toplo leto sto im puni sača slast
I ko te ne vide u obilju tvom Ponekad pronaći može tebe svet gde nehajno sediš na guvnu žitnome dok ti vejalica vije vlasi splet il na nepoznjetoj brazdi,srpa vita stedec upleteno cveće sa svih strana gde mirisom bulki opijena spis katakad gde pabirčis,poljem ponosita prelazeći potok klasjem ovenčana il gde uz muljacu jabuka stisana satima nad samotokom bdiš.
Gde su sad proleća pesme zanesene? Al ti svoj sklad imaš; ne misli na njih Dok nežnu smrt dana oblači rumene a strništa odsjaj ružičast i tih tada tugovanka komaraca laka nad vrbama lebdi čas jače čas tiše po tom kako vetrič živne ili mre; i krupna već jagnjad bleje s brežuljaka; cvrče iz živica popci što se skriše crvendać iz vrta zvizduće sve više cvrkutavo jato lasta nebom gre. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Čet 29 Nov - 18:55 | |
| Srce boli, muči utrnulost snena Moje čulo ko da kukute sam pio, Il iskapih mutan opoj, prije trena Kada sam u Letin zatvor uronio: To ne zbog zavisti na tvoj udes srećan, Već što me presrećnim čini sreća tvoja - Kad ti, lakokrila Drijado drveća, U nekom melodičnom spletu Zelenila bukvi, i sjenki bez broja, Lako, punim grlom, pjevaš pjesmu ljetu. 2 O da gutljaj berbe, što u dubinama Zemlje hlađena je dugo, i što daje Okus Flore, selske zeleni, pjesama Provansalskih, plesa, veselja pod sjajem Sunčanim, da pehar, toplog juga što je Pun, sa hipokrenskim* rumenilom pravim, S bisernim mjehurjem što iskri uz sami Rub i usta purpurne boje, Ispijem i svijet, nevidiljv, ostavim I s tobom u šumskoj da nestanem tami. 3 Nestanem, iščilim, posve zaboravim To što ti u lišću nikad nećeš znati: Klonulost, groznicu, brigu što se javi Tu gdje jedan drugog slušamo stenjati, Gdje kljenut sijede, zadnje vlasi hude Trese, mladi blijede, ko avet se tanje I mru, i gdje misliš - da pun tuge budeš, Očaja s okom od olova, Gdje oko Ljepote brzo gubi sjanje, Za njim tek do sjutra čezne ljubav nova. 4 Bježi! jer tebi će donijet me sila Ne s panterama Bahove kočije Nego poezije nevidljiva krila, Premda tupi mozak smeta i koči je. Već sam s tobom! Noć je blaga, i na tronu Možda je Kraljica Luna, i sve njene Zvjezdane je vile okružile, ali Tu nećeš nać svjetlost, sem onu Kojom, s neba, lahor mrakove zelene, Krivudavih staza mahovinu, zali. 5 Ne mogu cvijeće vidjet pod nogama, Ni kakav blag tamjan lebdi oko granja, Ali svu slast slutim, sred mirisnih tama, Koju u to doba godišnje poklanja Mjesec travi, česti, i gloga bijelog Grmu, divljoj voćki, šipku pastoralnom, Ljubicama čija svenuća su laka, Prvome čedu maja zrelog: Mošus-ruži, s rosnim vinom, zujnom stalno Stjecištu kukaca za ljetnjih sumraka. 6 Ja u tami slušam; i često bjeh prije Napola zaljubljen u smrt-olakšanje, I imenom nježnim u mnogoj pjesmi je Zvah da uzme u zrak mirno mi disanje; Sad više no ikad čini se da mrenje Raskoš je: u ponoć izdahnuti lišen Svih bolova, dok se sve u tvojoj duši Izliva s takvim ushićenjem! Još bih ti pjevao, no zalud mi uši - Bus postaše za tvoj rekvijem uzvišen. 7 Za smrt se, besmrtna Ptico, ti ne rodi! Nema naraštaja gladnih da te guše; I glas što ga slušam, dok ova noć hodi, U stara vremena car i luda čuše: Možda taj poj k srcu tužnom put napravi Rutinom, kad čežnjom za domom morena, Stajaše, sred tuđeg žita, u suzama; Taj što čarna okna zatravi, U pjeni pogubnih mora otvorena, U izgubljenim vilinskim zemljama. 8 Napušten! ko zvono već je sama riječ: Otrgnu od tebe i sebi me vrati. Zbogom! Mašta tako, kakav glas je bije, Vilenjače varljiv, ne može varati. Zbogom! Tužna himna gine svrh livada Blizih, nad potokom tihim, uz bregove Strme, put susjednih dolinskih dubrava Duboko se zagnjuri sada: Je li to vizija, il san budan? Ove Glazbe je nestalo: - bdim li ili spavam?
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Čet 29 Nov - 18:55 | |
| Samotni, bledi viteže čuj me, kud bludi korak tvoj? Jezerom već su trske suve, Minuo tica poj. Viteže nesrećni, o šta te muči, kakav te skoli jad? Veverica već je lešnike zbrala, prestade poljski rad. Na čelu tvome ja ljiljan vidim, groznice vlažan dar, na obrazima klonulu ružu, usahnu sve joj čar. – Ja gospu sretoh poljima ovim, prelepu, vile kći, dugačkih vlasi i hoda laka, divljina okom joj zri. Ispletoh venac za čelo njeno, grivne i mirisan pas, ona me pogleda čežnjivim okom, zajeca blag joj glas. Popeh je tada na vranca moga, slep za sav božji svet, povita stasa pevaše pesmu, vilinskih reči splet. Korenje dade mi i divljeg meda, i rose pitku slast, i stranim jezikom prozborimeni: ti si sva moja strast! Vilinskoj špilji povede mene, uzdah iz grudi gna, i divlje oči, tužne joj oči celivah sve do sna. I tu sanjasmo na mahovini, i snih, vaj srcu mom! poslednji sanak koji prosanjah na bregu ledenom. Kraljeve, ratnike, kneževe videh. Bleđi od smrti svi, vikahu: „Zanavek zarobi tebe la belle Dame sans merci!“ Njine otpale usne u tami zijahu pretnjom zlom, iz sna se prenuh i videh – ležim na lednom bregu tom. I eto zašto samotnom, bledom, sad bludi korak moj, mada su jezerom trske već suve i tica minu poj.
Preveo sa engleskog Vladeta Košutić Iz knjige Pesništvo evropskog romantizma, priredio Miodrag Pavlović, Beograd, 1982.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Čet 29 Nov - 18:55 | |
| Zastrepim često šta se može biti, pred no mi pero plod uma ubere: da knjige mogu i ne dovršiti, da neće biti zrenja, prave mere; kad gledam lica zvezda kako trepte ko simbol svega što san samo ima, pomislim, neću doživeti, sve te, magične slike da taknem dlanima; kada, lepoto, u trenu viđena, shvatim da neću doseći tvoj plam, ni lep osećaj moći, sem spomena neuzvraćene ljubavi! Tad znam, u divljem svetu stojim sam, gde milost, slavu i ljubav guta ništavilo. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Čet 29 Nov - 18:55 | |
| Zvezdo, da umee kao ti da sjam, ili ne sʺm u zavodljivoj tami, da sledim večnim okom večni plam ko bonik kog san u prirodu mami, da budem voda koju vuče tok da čisti zemlju prljanu ljudima, i gledam masku sveta novu, dok na gorski vrh je snegom stavlja zima - ne – još bih čvrsto, još bih bez promene grudima drage da se svijem bliže da je osetim, čujem kako diše, da neumorno slast bude uz mene, još, još da slušam te pokrete, nem, da tako večno živim – il da mrem.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Čet 29 Nov - 18:56 | |
| Nestade dan, i nestala sva slast je! Sladki glas, usne, dah, mekana ruka, šapata toplog nežno mnogoglasje, oči, ostvaren oblik divnog struka! Izblede cvet, već lepotu ne pruža, izblede iz mog oka lepi sjaj kojim jedino bejah naoružan, bledi toplina, glas, belina, raj - bez nedolične Evine nagote praznici sveti nisu više mladi; red je da ljubav počne iz lepote tkanje nad tamom, zadovoljstva radi; al, ako ljubav bi tek prošli dan, nek mi da brzu molitvu pred san.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Čet 29 Nov - 18:56 | |
| Elgijeve mramorne skulpture
Moj duh je odveć slab – smrtnost mi prati kao neželjen san što uvek tu je; svaki božanski vrh mi dovikuje: ne varaj sebe, ti moraš umreti ko što Orao bolesni svod gleda. Još u toj nežnoj raskoši, pred plač, vetrove nemam da dignu, ko mač, svežinu bistrog jutarnjeg pogleda. Zato ta slava moj um uskomeša i srcu nosi tek nemir i žalost; zato pred čudom bol moj ne umine, jer veličina grčka se pomeša s rasulom starog Vremena – ko palo sunce u senku svoje veličine. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Čet 29 Nov - 18:58 | |
| Pesnik sa imenom napisanim na vodi
Objavljen prvi savremeni i sveobuhvatni prevod na srpski jezik velikog poete Džona Kitsa APSOLUTNOM verom u iskupljujuću moć poezije i verom u poeziju kao apsolutno, što je postalo amanet svih potonjih generacija velikih pesnika, od Bodlera i Remboa do Dilena Tomasa i Jejtsa, od Rilkea do Celana, od Nervala do nadrealista, Džon Kits je postao zavisan o pisanju. Stekao je oreol mučenika u hramu pesništva.
Tako prevodilac Bojan Belić, za "Novosti", predstavlja pesnika čiji je prvi sveobuhvatni prevod na srpski jezik objavio u izdanju "Službenog glasnika", pod naslovom "Džon Kits - San i poezija".
- Knjiga obuhvata opsežan presek jednog od najvećih evropskih pesnika, većinu soneta i pesama, sve ode, nekoliko kraćih spevova, "Hiperion" i prvu knjigu "Endimiona", sa više od 4.000 stihova. Sve Kitsove zbirke hronološki su poređane sa komentarima i fusnotama: reč je o polukritičkom izdanju - kaže Belić.
Najveći izazov prilikom rada na ovoj knjizi predstavljalo je prenošenje Kitsovog plodnog, tečnog jezika, zahtevnog rasporeda rima, naročito u sonetima, te ritma i značenja:
- Pokušao sam da engleski jamb prilagodim metru koji je bliži i prirodniji našem sluhu.
Jedina knjiga Kitsove poezije kod nas, prema Belićevim rečima, objavljena je davne 1960. godine, u prevodu Danka Anđelinovića.
- Taj prevod ima objektivnih nedostataka, a danas je prilično zaboravljen i odavno ga nema u prodaji. Drago mi je da mogu reći da je ovo zapravo prvo pojavljivanje Kitsa na srpskom u savremenom prevodu i da će srpski čitalac najzad moći da uživa u velikoj poeziji koja je prevedena na sve važnije jezike. U našem prevodilaštvu ima dosta praznina kada je reč o važnim pesnicima, pa Kits nije usamljen primer. Nemamo nijednu knjigu Dilena Tomasa, Harta Krejna, Georga Hajma, Dina Kampane i mnogih drugih. Izdavači se veoma retko odlučuju na štampanje poezije - kaže Belić.
Započeo je karijeru učeći za lekara, a završio je kao pesnik-lekar, šaman koji isceljuje pleme, primajući na sebe zajedničku krivicu i greh, izlažući duh zlim silama i demonskim energijama. Prva objavljena pesma Džona Kitsa (1795-1821) pojavila se u časopisu "Examiner" 5. maja 1816. Za nepunih pet godina, do prerane smrti od tuberkuloze, u 25. godini, ovaj engleski romantičarski pesnik uspeo je da stvori pesme kojima je zadužio i nadahnuo braću po peru do naših dana.
- Idejom o ritualnom samožrtvovanju i iskupljenju društva činom pevanja dao je pesništvu duboko ljudsko i etičko značenje poput pesnika antičke Grčke i time se približio slovenskoj misli o svečoveku - kaže prevodilac.
- Za života je bio odbačen i nepriznat iz staleških razloga kastinskog engleskog društva i akademske kritike, koja nije mogla podneti da se jedan veliki pesnik mogao roditi u nižoj srednjoj klasi.
Posle smrti trajno priznanje i visoku potvrdu vrednosti njegove poezije dali su skoro svi važniji pisci, od Tenisona i Ovena do Borhesa, Eliota, Jejtsa i Harolda Bluma.
Idejom o "pesniku-kameleonu" koji je sve i ništa, i u kome se prožimaju sveopšta kosmička načela i suprotnosti, i o "negativnoj sposobnosti" kao duhovnom čulu, prema Belićevim rečima, anticipirao je pesnike 20. veka, pogotovo Pesou. Preispitivanjem sveta objekata i žudnje, najavio je Rilkea, uticao je na ranog Tenisona, a shvatanjem poezije kao žrtve i ritualnog iskupljenja sveta podjednako je blizak drevnom paganizmu i pravoslavnom hrišćanstvu. Borhes je za susret sa Kitsovim delom rekao da mu je to najznačajnije literarno iskustvo u životu, a Jejts ga je video kao školarca "koji je pritisnuo lice na izlog poslastičarnice", isključen iz sveta. U duhu Kitsovog povratka u drevno, mitsko vreme bogova, kao u živu prisutnost, Paund je spevao "Cantos". Nema nijednog značajnijeg engleskog pesnika koji nije uspostavio odnos prema Kitsu, kroz divljenje, poštovanje ili kritiku.
Mit o Kitsu kao krhkom pesniku osetljive duše koga su uništili zlonamerni, grubi kritičari, ogrešivši se o njegovu poeziju, plasirao je Bajron. Tragika Kitsovog života ležala je u surovom kastinskom uređenju engleskog društva, kome su bili podređeni književna klima i ukus. Bio je nepriznat kao pesnik, izolovan, a ipak je išao na predstave, zabave, večerinke, izložbe, ali ne zato što je to model ponašanja jednog intelektualca, nego zato što nije mogao podneti postojanje u osami, u grizodušju i teskobi. Predvideo je da će biti veliki pesnik posle smrti, užasavao se književnih sukoba i afera, prezirao je ljudske slabosti poput zavisti i sujete, kao nedostojne pesnika. Epitaf na Kitsovom grobu na Protestantskom groblju u Rimu opominjući je epitaf svih budućih pesnika: "Ovde leži onaj čije je ime napisano na vodi".
SAMO ZGODNE DAME
ŽENE su za njega bile deca kojima "bi pre poklonio šećerlemu nego svoje vreme" i želeo je da bude u društvu "samo zgodnih dama, jer bi u protivnom samo gubio vreme". U pismu Bejliju (18. jula 1818) piše kako ima đavolske pomisli, zlobu i splin. Tražio je himeru lepote, tipičan romantičarski ideal, i žudeo za čitaocima, ali je svoju verenicu diskvalifikovao kao neukog čitaoca kada ga je kritikovala zbog idolopoklonstva. Govorio je da piše za muškarce, a maštao je da ga čitaju žene iz više klase. Nije uspeo da zasnuje porodicu ni da se profesionalno ostvari, pa je poezija postala izbor i prinuda - piše Belić u predgovoru knjizi. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Dzon Kits Čet 29 Nov - 18:59 | |
| |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Dzon Kits | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 2 od 2 | Idi na stranu : 1, 2 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 32 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 32 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|