Usred jutarnje dremke u podrumu policijskog štaba, Karl Merk dobija poziv od kolege sa Bornholma, najistočnijeg danskog ostrva. Na prvu loptu on odbija ovaj slučaj, ali nekoliko sati kasnije dobija zapanjujuće vesti i oseća da nema izbora nego da povede Sektor Q u tragičan i otkrije istinu o smrti prelepe srednjoškolke koja je pre sedamnaest godina nestala iz škole, a potom pronađena obešena o drvo.

Istraga će ih odvesti do čudnog kulta i njegovog harizmatičnog vođe, čoveka koji je neobično neodoljiv ženama. U lavirintu misterija i lažnih tragova, Karl – sa svojim toplim srcem, navikom da meša fraze, ludo vozi i vodi se intuicijom u detektivskom poslu – i njegovi asistenti Asad, Rose i novopridošli Gordon, nameravaju da zaustave ubicu i veštog manipulatora koji odbija da mu išta ili iko stane na put.

Bestseler autor čije su knjige prodate u milionima primeraka širom sveta, ovenčan mnogim prestižnim književnim nagradama – danski pisac Jusi Adler-Olsen ključna je figura skandinavskog trilera.

Postoji mesto na kojem svet svetlosti susreće svet tame. Tu se sve događa: u zemlji senki, gde je sve nepostojano, konfuzno, nesigurno. On je čuvar koji je postavljen da brani tu granicu. Zato što povremeno ponešto uspeva da prođe… Njegov zadatak je da ga vrati nazad.

Prošlo je pet vekova od kada je papa Lav X izdao tajanstvenu poslanicu po kojoj Večni grad ne sme ’nikada, nikada, nikada’ da ostane u mraku. Nezapamćena oluja obrušila se svom silinom na Rim. U haosu i panici koji su usledili, jedna senka, mračnija od svih, nečujno hoda gradom i seje smrt... i tragove. Tragove koje samo Markus, poslednji ispovednik, može da razume. Međutim, on je izgubio svoje najvrednije oruđe: sećanje. Ne seća se ničega iz nekoliko poslednjih dana, a to ubici daje ogromnu prednost. Samo Sandra Vega može da pomogne Markusu. Ona jedina zna njegovu tajnu, i iako je previše propatila da bi se ponovo suočila sa zlom, nešto je vuče da se uključi u ovu istragu.

Ali suton je sve bliže, a mrak je granica iza koje ostaje samo ambis ništavila.

TRI PARA.
DREVNA MISTERIJA.
MOĆ BEZVREMENE LJUBAVI.
Saša Rigs je povučena slikarka, proganjana snovima i noćnim morama koje pretvara u izvanredna umetnička dela. Snovi je odvode na grčko ostrvo Krf gde upoznaje dve žene i tri muškarca koji tragaju za legendarnom Vatrenom zvezdom, delom drevnog proročanstva.

Svi oni imaju misiju, svi imaju tajne. Saša je ta koja ih drži na okupu, a u jednom od njih, Branu Kilijanu, vidi muškarca neizmerne moći i empatije, muškarca koji je izaziva, ali i duboko veruje u nju... Kad se mračne sile nadviju nad njima, šestorka mora da ujedini moći — uključujući poverenje, zajedništvo i ljubav — kako bi ispunila svoju zajedničku misiju.

„Ovaj roman nagoveštava da se serijal o Kej Skarpeti okreće ka nečem novom i još boljem.“ Miami Herald

Osujetivši napad serijskog ubice, glavna medicinska istražiteljka Kej Skarpeta dospeva pod lupu javnosti koja preispituje njen lični i profesionalni život. Ipak ona otkriva da se Vukodlakovi zločini možda šire i ka državi Njujork i u najmračnije uglove njene prošlosti. Sporni slučaj preuzima sjajna tužiteljka, zamenica okružnog tužioca Njujorka – i Skarpeta se bori da istina prevlada brojne i neprijatne suprotne dokaze. Okružena sumnjama na svakom koraku, ona se okreće sebi i pita se kome da se obrati kad nema više nikoga.

„Plameno od prve strane... Patriša Kornvel upliće sve veće nasilje, nemilosrdnu napetost i rastuću paranoju u debeli konopac užasa i zavere. Niko bolje od nje ne prikazuje ljudsku sposobnost za zlo... Stvorila je lik toliko stvaran, toliko zanimljiv i toliko motivisan da čitalac mora redovno da se podseća da je Kej Skarpeta samo plod mašte.“ USA Today

„Zapleti unutar zapleta, stalni nemir i napetost drže čitaoce na iglama dok se zamke otvaraju jedna za drugom. Lukavo osmišljena, domišljato iznesena i kornvelovski ispričana, Poslednja stanica je pravi uzor veštine.“ Los Angeles Times

„Jedan od boljih romana Patriše Kornvel, pun iznenađenja i neočekivanih preokreta... Knjiga koja zaokuplja, iznenađuje i primorava čitaoca da je pročita u jednom dahu.“ Richmond Times-Dispatches

"Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju": Nova knjiga Elene Ferante od ponedeljka u srpskim knjižarama
Treći nastavak Napuljske tetralogije Elene Ferante, "Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju" od ponedeljka će biti u prodaji u domaćim knjižarama.
Nakon izuzetno popularna prva dva dela, "Moja genijalna prijateljica" (Booka, 2016) i "Priča o novom prezimenu" (Booka, 2017), treća knjiga smeštena je u sedamdesete godine XX veka. Glavne junakinje Lila i Elena su odrasle žene i vode potpuno različite živote.

Lila je nakon udaje i rođenja sina napustila muža i sada jedva sastavlja kraj sa krajem od radničke plate. Elena je uspela da napusti stari kraj i posle završetka fakulteta objavila je uspešan roman koji joj je otvorio vrata obrazovanog visokog društva. Svaka se na svoj način bori da izbegne zagrljaj života u bedi, siromaštvu, neznanju i potčinjenosti kome su se otrgle, obe plivaju velikim morem mogućnosti koje je novo vreme donelo, sve vreme bivajući neraskidivo povezane, poručuju iz izdavačke kuće "Booka".
Puna cena knjige je 1397 dinara, a u Bookastoru i na sajtu Booke prve dve nedelje po objavljivanju "Priča o onima koji odlaze i onima koji ostaju" biće u ponudi po promotivnoj ceni od 1199 dinara.

U knjižarama će se uskoro naći osmo izdanje knjige „Romani“ koja sadrži završene romane našeg jedinog nobelovca Ive Andrića: „Travnička hronika“, „Na Drini ćuprija“, „Gospođica“ i „Prokleta avlija“.
Osim što su složene i duboke književne studije različitih događaja i junaka sa balkanske istorijske pozornice od srednjeg veka do Drugog svetskog rata, ova remek-dela srpske književnosti istovremeno su i trajni literarni spomenik gradovima Travniku, Višegradu, Beogradu i Istanbulu, koji su uglavnom bili žarišne tačke Andrićevog života i čitavog njegovog pripovednog dela.

„Vladari iz senke“ Dejana Lučića i dalje intrigiraju čitaoce pa će se u knjižarama uskoro naći osmo izdanje prvog toma ove knjige.

Knjige koje nas podsećaju na važne periode muzičke industrije na ovim prostorima „Mesto u mećavi – priča o Milanu Mladenoviću“ Aleksandra Žikića i „Kako smo propevali – Jugoslavija i njena muzika“ Ivana Ivačkovića stigle su do petog izdanja, kao i knjiga „O vukovima i senkama“ u kojoj Branislav Janković pripoveda paralelnu istoriju Srbije, ali i paralelnu priču o ljubavi koja spaja pripadnike sukobljenih strana, Senku i Vuka.

Da Vedrana Rudan ima armiju čitalaca u Srbiji potvrđuje činjenica da će se uskoro u knjižarama pojaviti treće izdanje njenog novog romana „Muškarac u grlu“ i to samo mesec dana od objavljivanja.

Knjige „Fama o biciklictima“ Svetislava Basare i „Ubistvo u Kapetan Mišinoj“ takođe su stigle do trećeg izdanja.

U knjižarama će se uskoro pojaviti i drugo izdanje knjiga „Ti i ja, Anđela“ Vladimira Arsenijevića, „Pisma iz Srbije“ Bojana Ljubenovića i „Looney Tunes“ Svetislava Basare.

Triler Zorana Lj. Nikolića „Grad tajni“ i posle više od četiri godine od objavljivanja stiče nove čitaoce. U knjižarama će se uskoro naći sedmo izdanje ove knjige.

„Nikolić je napisao knjigu o vremenima daleko iza naših trajanja u prostoru i vremenu i, što je veoma bitno za čitateljstvo, pitku i zanimljivu knjigu koja ni u jednom trenutku suočavanja sa tekstom čitaoca ne ostavlja ravnodušnim i nezapitanim“, istakao je Pero Zubac.

U knjižarama je i šesto izdanje „Romana“ Ive Andrića. U ovoj knjizi sabrani su svi završeni romani našeg nobelovca: „Travnička hronika“, „Na Drini ćuprija“, „Gospođica“ i „Prokleta avlija“.

„Jednostavne priče“ Lazara Ristovskog osvajaju publiku, ovog puta čitalačku. Knjiga je stigla do šestog izdanja. Kroz priče o jednostavnim ljudima, Ristovski pronalazi put do njihovih srca.

Knjiga za decu „Urnebesna fizika“ Svetislava Paunovića, Branka Stevanovića i Igora Kolarova nalazi se na 4. mestu Lagunine top-liste i ne teba se iznenaditi ako za nekoliko godina stasa vojska urnebesnih fizičara, ako je suditi po popularnosti knjige.

Štampano je i drugo izdanje knjige „Književni vodič kroz Beograd“ Jove Anđića. Kroz priče o intimnim i stvaralačkim sudbinama dvadeset četiri pisca ispričana je istorija Beograda kao grada velikih književnika. Povezanost pisaca sa Beogradom i trajnost njihovog uticaja na identitet grada iskazana je koliko obimnom faktografijom i pripovedanjem o životu i radu pisaca toliko i pažljivim odabirom izvoda iz dela kojima se završava svako poglavlje: proznih odlomaka i stihova posvećenih Beogradu koji otkrivaju autentičnost doživljaja grada u kojem je autor ispunio svoju sudbinu.

U knjižarama možete pronaći i drugo izdanje knjige „Rođeni zli“ Dušana Nedeljkovića.

Scenaristkinja istoimene TV serije i autorka bestselera Poslednja vojvotkinja i Lovac na bogatstvo.

Roman o mladoj kraljici.

Ime Aleksandrina nije mi drago. Sad kad sam kraljica, odlučila sam da nosim svoje drugo ime, Viktorija. Ono je samo moje.

Godine 1837. Aleksandrina Viktorija postaje kraljica nedugo posle svog osamnaestog rođendana i biva bačena na pozornicu sveta pravo iz svog prezaštićenog detinjstva. Za svega nekoliko dana, sastaje se s predstavnicima Parlamenta i seli se u Bakingemsku palatu. Započela je vladavina kraljice Viktorije.

A svakoj kraljici potreban je bračni drug. Viktorijina majka i spletkar ser Džon Konroj žele da se ona uda za svoga rođaka princa Alberta, ali Viktorija nema nameru da se uda za bilo koga, sem možda za svog premijera, mudrog i obudovelog (uz to i neporecivo naočitog) lorda Melburna. Drugi su uredili da joj Albert dođe u goste, no ona je odlučna u nameri da Alberta doživi kao dosadnog i nepodnošljivog kao što je bio u detinjstvu. Uostalom, ona zna šta želi…

„Intiman portret nesvakidašnje inteligentne ali i bolno usamljene devojke kojoj jednoga dana društvo prave samo ljubimci i lutke, a već sledećeg je kraljica Engleske. “New York Post

„Dejzi Gudvin piše predivno; njen lagan stil krije u sebi istovremeno i erudiciju i emocionalni naboj.“ Daily Mail

„Zabavna, romantična, namenjena i starijem i mlađem čitaocu.“ Kirkus Reviews
Godina izdanja:
31. mart 2018.

Priča o ljubavi, hrani i nesporazumima.

Iskrena, topla, duhovita i dirljiva priča o tome sa čime sve moraš da se izboriš kad se usudiš da ostvariš svoje snove.

Recite bonjour jednom potpuno novom načinu života!

Uzmite udovca Francuza, njegovo dvoje dece i dodajte gradsku devojku iz Čikaga u gradić na jugozapadu Francuske. Snažno protresite... i voilà: dobili smo mešanu frankoameričku porodicu čijim će se članovima život drastično promeniti.

Lebdeći na oblaku mladenačkog blaženstva, Samanta nije mogla da sačeka da se preseli u Francusku i započne život sa svojim novim mužem, Žan-Likom, i njegovom decom. Međutim, skoro od trenutka kad je avion dodirnuo zemlju, Samanta shvata da će u njenom novom domu biti mnogo toga na šta nije računala, uključujući mačke pune buva, osorne tinejdžere i jezičke barijere.

U borbi i nastojanjima da se oseća kao kod kuće, i pitajući se kada će već jednom početi njena francuska bajka, Samanta nije sigurna da li zaista ima ono što je potrebno da bi uspela u la belle Francuskoj. Ali kad ti se u životu pruži druga šansa za ljubav, odustajanje nije opcija. Moja francuska porodica je topla i urnebesno zabavna priča o sukobu kultura i smešnim nesporazumima koji na kraju ipak usrećuju porodicu.

@Salome volim tvoje postavke

Kaldrma i asfalt – Dubravka Stojanović


Pisano je na ovom mestu poprilično o srpskom, i uopšte balkanskom, odnosu prema prošlosti, ali neke stvari, pogotovo one koje se čine nepopravljivim, nije na odmet ponoviti. A ono što je najveći problem u tom odnosu je apsolutni nedostatak kritičke svesti i racionalnog sagledavanja stvarnosti. Posebno ako je u pitanju proučavanje prošlosti. Kao što neki, pa čak i u današnjici, osnovnu funkciju umetnosti vide u travestiranoj estetici, još tačnije potrebi da se stvarnost kroz umetnost ulepša i „oplemeni“ (o kojoj je možda najbolje „progovorila“ Marina Abramovič u performansu „Umetnost mora biti lepa“), tako se i istorija posmatra kao sredstvo pomoću kojeg se može napraviti lepša slika prošlosti, a onda preko nje i sadašnjosti. Može to biti slavljenje velikih, često izmišljenih, događaja iz prošlosti (setite se onih grotesknih priča o zlatnim kašikama i viljuškama na srpskom srednjovekovnom dvoru), ali i pravljenje slike istorije u kojoj se određena nacija proglašava za večitu žrtvu. U prevodu: eh šta smo sve mogli, da nije bilo tog i tog. Problem postaje još veći kada se u sve to umeša ideološka i politička partikularnost. Rezultat je opšta zbrka u kojoj svako po svom nahođenju, tu činjenice apsolutno nisu bitne, pravi svoju sliku istorije. Za jedne je vrhunac istorije Dušanovo carstvo, za druge Karađorđev ustanak, onima, pak, trećim kraljevina Jugoslavija, četvrtim Titova vladavina… Spisak je predugačak, pa ga možete i sami nastaviti. Da je ovo samo pogled na prošlost bilo bi lako, ali ne, poenta je da svako na svoj način, i to preko pogleda na prošlost, pokušava da uredi i sadašnjost. Tako je na jednoj strani uverenje da jedino jaka nacionalna država može da reši sve, na drugoj strani je mešavina verskog fanatizma i tradicionalizma, treći spas vide u Rusiji, četvrti u Evropi, peti u Americi, šesti govore o ljudskim pravima, sedmi o besklasnom društvu… I ovaj spisak je, kako se čini, beskonačan. A dok se snivaju veliki snovi, te savršene slike državnog uređenja, prolazi stvarni život. Bedan i jadan, kakav je na ovim prostorima već dugo, bez ikakvog pokušaja, a ni želje, da se on popravi. Jer, zaboga, ko će da se bavi takvim tričarijama, kakav je recimo stvarni život, kad postoje mnogo bitnije stvari? A o baš takvim „tričarijama“ Dubravka Stojanović je napisala sjajnu studiju.
Kako joj i podnaslov govori, tema studije „Kaldrma i asfalt“ je pitanje urbanizacije i evropeizacije Beograda u periodu od 1890. do 1914. godine. U prvom delu „Grad“ analizirane su urbanističke i arhitektonske teme. Kako je izgledao grad na razmeđu dva veka, dokle je dopirao i kako se širio, od kojeg su materijala pravljene ulice i kako su dobijale svoja imena, autorka otkriva u ovoj studiji. Nisu zaobiđena ni pitanja stanovanja, kvaliteta života, gradnje, saobraćaja, vodovoda, higijenskih prilika i kanalizacije. U drugom delu knjige „Građani“ saznajemo kakva je bila socijalna struktura žitelja grada, čime su se oni bavili, kako su izgledale zabave i proslave, koje su pozorišne predstave naši preci gledali i koje knjige čitali, gde su išli na odmore, kao i kojim su se sportovima bavili.
O istoriji Beograda je pisano mnogo, i to sa najčešćim fokusom na političku istoriju, ali retko se kada govorilo o istoriji običnog i svakodnevnog života. Dubravka Stojanović ispravlja tu grešku. Ona u prvom delu knjige sastavlja sliku grada i, ajde da upotrebimo možda pomalo neadekvatnu reč, njegovih kulisa, dajući nam pogled na ono o čemu se gotovo nikad ne piše. Na tu sjajnu sliku nadovezuje se analiza svakodnevnice. Likovi iz prošlosti prestaju da budu samo apstrakcije i seni. Oni su živi ljudi, i mi vidimo kako izgledaju njihovi dani, čime se zabavljaju, koje filmove gledaju, šta ih raduje ili žalosti… A sve to je ispisano sjajnim stilom, zanimljivim i uzbudljivim za čitanje, koji nas u isto vreme podučava i obogaćuje.
Dubravka Stojanović spada u red najznačajnijih savremenih srpskih istoričara. Završila je studije istorije na Filozofskom fakultetu, gde je i doktorirala. Profesor je na katedri za Opštu savremenu istoriju. Autorka je nekoliko istorijskih studija (posebno se ističu „Srbija i demokratija 1904-1914“, „Iza zavese: Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914“, „Rađanje globalnog sveta 1880-1915“) Uređuje „Godišnjak za društvenu istoriju“. Oblasti njenog naučnog istraživanja su pitanje demokratije u Srbiji, evropski uticaji, modernizacijski procesi, položaj žene, kao i interpretacija istorije u novim srpskim udžbenicima. Za svoje stvaralaštvo i društveni angažman je dobila niz priznanja, među kojima je i Nagrada grada Beograda.
„Istoričar je dobio novi zadatak: da ponudi odgovore na pitanje koja sebi postavlja o svom vremenu; da dođe do saznanja o uzrocima savremenih pojava i o njihovom poreklu, do saznanja koja će mu pomoći da lakše racionalizuje vreme u kom živi“, ovako Dubravka Stojanović vidi ulogu istoričara u sadašnjosti. I uspeva da to u praksi pokaže u ovoj knjizi. Silni istorijski podaci (koji su u „Kaldrmi i asfaltu“ maestralno prikupljeni i predstavljeni) nisu sami po sebi cilj, naprotiv. Ono što Dubravka Stojanović u ovoj studiji želi da predoči, a u čemu i uspeva, je prikaz nepromenjenog mentalnog i životnog sklopa. Političke malverzacije i jalove rasprave, urbanistički haos, javašluk (paradigmatičan je primer gradnja kanalizacije u Beogradu punih trideset godina), malicioznost (protivnici elektrifikacije su kao argument protiv novog osvetljenja navodili da se oko električne centrale skuplja „sumnjivo ženskinje“) nedostatak bilo kakvog cilja i šire slike, sve je to slika Srbije sa početka dvadesetog veka. Ona je i danas ista. I ništa se ne popravlja. Za to vreme se sanjaju veliki snovi i pričaju „velike“ priče. One sa početka teksta, koje će izgleda na ovim prostorima imati još dugo svoju vernu publiku.

Videla I-II – Elenor Katon


Ukoliko želite lekciju o smislu života, starosti i mladosti, vaspitanju, suštinski svemu, dovoljno je da ne ustanete bilo kom starcu u javnom prevozu. Uz ove otužne jeremijade, sačekaće vas i obavezni šlagvort: e, a u moje vreme se znalo… Nastavak je već poznat: stariji ljudi su bili poštovani, znao se red, sve je bilo savršeno i tako u nedogled. Ove pomalo, tačnije poprilično, otrcane fraze možda ipak donose i neku korist. A ta korist je u pokretanju pitanja o generacijskoj smeni i novoj paradigmi starosti. Ako je nekada, i to pre manje od jednog veka, prosečno trajanje života bilo oko četrdeset godina, jasno je zašto je starost toliko bila na ceni. Naprosto, bila je izuzetno retka. Uzmite tu i u obzir nedostatak obrazovanja i nepismenost (mali podatak za one koji žele povratak u svetlu prošlost, sve do dvadesetog veka udeo pismenog stanovništva nikada nije prelazio dvadeset procenata), pa je životno iskustvo predstavljalo najveći izvor informacija. Tome je pogodovao i drugačiji način života u kojem su velika tehnološka otkrića dolazila retko. Uzmite u obzir i patrijarhat u kojem je glavnu reč imao najstariji član porodice i slika će biti potpuna. Promena svega ovoga dolazi sa modernim dobom. Povećanje životnog veka čini starost sasvim uobičajenom stvari. Velike porodične zajednice nestaju, a sa njima i paterfamilijasi. I što je najbitnije, era tehnoloških otkrića menja život. Ne prođe ni decenija, sada su to već godine u pitanju, u kojima dolaze nova otkrića koja u potpunosti menjaju svet u kojem živimo. A to, naravno, ostavlja neminovne posledice. Pogotovo na starije ljude kojima je skoro nemoguće da se priviknu na novi način života. To je i dovelo do promene u strukturama moći. Ako su nekada političari, biznismeni i tehnološki magovi bili starci (otprilike članovi spartanske geruzije), danas su to ili sredovečni ili mladi ljudi. Pogledajte samo najbogatije ljude sveta. Nekada su to bile sede glave, vođe porodica sa šesnaest kolena, a danas su to ljudi od trideset i nešto godina koji su se obogatili na modernim tehnologijama. Život je, naprosto, promenjen. Ipak, nešto je ostalo isto. U pitanju je literatura. Ako se pesnicima gleda kroz prste, po onom stereotipu da je poezija isključivo stvar nadahnuća, a ima li većeg nadahnuća od mladosti, proza je ostala stvar starijih ljudi. Kao ilustraciju je dovoljno navesti da je najmlađi nobelovac ikada Sjenkjevič, koji je ovo priznanje dobio
u četrdeset i drugoj godini života. O našoj metuzalemskoj literaturi tek ne treba trošiti reči. Da proza, i to maestralna, nije rezervisana samo za seniore pokazuje nam Elenor Katon.
Druga je polovina devetnaestog veka na Novom Zelandu. Nalazišta zlata su od poprilično udaljene i nepoznate zemlje stvorili novu Meku za avanturiste svih fela. Jedan od njih je i Volter Mudi, koji dolazi u gradić Hokitika. Spletom okolnosti Mudi upada na sastanak dvanaest ljudi koji su se skupili da otkriju uzrok čudnih događaja koji potresaju grad. Jedan bogataš je nestao, prostitutka je pokušala da se ubije, a kod mrtvog pijanca je pronađena velika količina zlata. Mudi mora da se snađe u čudnoj priči, koju pripoveda dvanaest ljudi, i da iznađe bilo kakvo rešenje. Da sve bude još teže, čini se da su gotovo svi stanovnici grada, a pogotovo dvanaestoro okupljenih, duboko upleteni u ove neverovatne događaje.
Elenor Katon je uspela da od priče, koja u svojoj suštini predstavlja kombinaciju istorijskog i avanturističkog romana, stvori apsolutno remek-delo. Na prvom mestu, kompozicija „Videla“ je maestralna. Autorka uspeva da na preko devetsto strana razgrana priču, zamagli je i čitaoce bezbroj puta zavara lažnim tragovima, odvodeći ih na kraju do potpuno neočekivanog raspleta. I da ni na jednoj stranici nema suvišni redak. Na savršenu kompoziciju nadovezuje se podjednako dobar stil. Ukoliko bismo pokušali da ga okarakterišemo to bi bila postmoderna tehnika pripovedanja. Koristeći viktorijanski stil pisanja, naravno modifikovan i prilagođen, Elenor Katon se igra sa formom i ulogom pripovedača, nastavljajući tačno tamo gde je stao Nabokov: „Hej, nema nikakve potrebe za istinom! (…) Ko je uopšte pominjao istinu? U ovoj si zemlji slobodan čovek, Voltere Mudi. Ispričaj mi kakve god koještarije hoćeš, a ako ih razvučeš do raskršća kod Kumare, smatraću da je priča sjajna.“
Elenor Katon je rođena u Kanadi. U šestoj godini sa porodicom odlazi na Novi Zeland. Tu završava studije engleskog jezika. Debitovala je 2009. godine sa romanom „The Rehearsal“ koji je preveden na preko deset jezika i zadobio simpatije kritike. Drugi roman „Videla“ joj donosi neverovatni uspeh. Za njega dobija najveće književno priznanje za dela nastala na engleskom jeziku, Bukerovu nagradu, kao i najznačajnije kanadsko književno priznanje, Guvernerovu nagradu. „Videla“ su dočekana sa podjednakim oduševljenjem publike i kritike. Elenor Katon živi na Novom Zelandu, gde predaje kreativno pisanje. Često je u sukobu sa novozelandskim vlastima zbog oštre kritike njihovog odnosa prema kulturi.
Iz kojeg god ugla da posmatrate ovaj roman, oduševljenje će biti potpuno. Savršeno kompoziciono rešenje, maestralni stil, sjajna istorijska rekonstrukcija, čak i vrlo zanimljiva igra sa astronomijom, sve su to vrednosti ovoga romana. Ne i manje bitno, on se čita kao uzbudljivi avanturistički roman, uvlačeći čitaoca u svet dijaboličnih preokreta, iznenađenja i zapleta. Ipak, to nije suština „Videla“. Ona je mudrost, bili to česti aforistični pasaži: „Pala žena nema budućnosti; muškarac koji se uzdigao nema prošlosti“ ili pak pitanje smisla istorije, književnosti i života: „Celoga života mi razmišljamo o smrti. Bez te zabave da nas razonodi, pretpostavljam da bi nam svima bilo jezivo dosadno. Ne bismo imali šta da izbegavamo, šta da sprečavamo, čemu da se čudimo. Vreme ne bi imalo nikakvog značaja“. Iako će ovo zvučati možda grubo, Elenor Katon obmanjuje čitaoce dajući im uzbudljivu fabulu iza koje se kriju izuzetno vredne stvari. A sve to je uspela da učini i napiše sa dvadeset i osam godina, postavši najmlađa dobitnica Bukerove nagrade u istoriji. Elenor Katon nam je podarila savršeni roman, ali ne samo to. Ona nam je pokazala da literarni talenat nema nikakve veze sa godinama. Isto tako ni mudrost.

Tarjej Vesos je norveški pisac, rođen 1897. godine. Prvi put se na književnoj sceni pojavljuje sa nepunih 30 godina, romanom Menneskebonn (1923), a slavu u književnim krugovima stiče romanom Det store spelet (1934). Bio je izuzetno plodan pisac (napisao je pedesetak književnih dela), a najpoznatiji je po svojim romanima „Ptice“ i „Ledeni dvorac“, koji se ujedno smatraju i njegovim najuspelijim delima. Pored romana, pisao je i kratke priče i poeziju. Vesos je i za života bio poštovan i rado čitan pisac (tome svedoče brojne književne nagrade, kao i tri nominacije za Nobelovu nagradu za književnost), a danas ostaje priznat kao jedan od najznačajnijih pisaca norveške književnosti. Umro je 1970. godine.
Roman „Ptice“ (1957) pripoveda priču o Matisu, čoveku koji je na mentalnom nivou deteta. On živi sa svojom starijom sestrom Hege, u kućici blizu jezera, izolovanom od sela u kojem ga meštani znaju kao Matisa Tupana. Matis je stalno u potrazi za poslom, ali zbog svojih ograničenja, kojih je i sam svestan, nijedan posao ne uspeva da zadrži. Činjenica da zbog toga sestra mora da ga izdržava, iako je odrastao čovek, u njemu neretko ostavlja osećaj gorčine i poniženosti.

Matisovu monotonu svakodnevnicu koju uglavnom provodi u sanjarenju, uzburkaće jednog dana preletanje šljuke preko njegove i Hegine kuće. Ovaj događaj iz njegove perspektive dobija kosmičke razmere, a nerazumevanje okoline, pa i rođene sestre, o važnosti statusa koji im je šljuka svojim odabirom puta dala, probudiće u Matisu potrebu za kontemplacijom i još više će produbiti fundamentalne razlike između ovog odraslog dečaka i ljudi koji mu ni po čemu nisu nalik.
Roman „Ptice“ (1957) pripoveda priču o Matisu, čoveku koji je na mentalnom nivou deteta. On živi sa svojom starijom sestrom Hege, u kućici blizu jezera, izolovanom od sela u kojem ga meštani znaju kao Matisa Tupana. Matis je stalno u potrazi za poslom, ali zbog svojih ograničenja, kojih je i sam svestan, nijedan posao ne uspeva da zadrži. Činjenica da zbog toga sestra mora da ga izdržava, iako je odrastao čovek, u njemu neretko ostavlja osećaj gorčine i poniženosti.

Matisovu monotonu svakodnevnicu koju uglavnom provodi u sanjarenju, uzburkaće jednog dana preletanje šljuke preko njegove i Hegine kuće. Ovaj događaj iz njegove perspektive dobija kosmičke razmere, a nerazumevanje okoline, pa i rođene sestre, o važnosti statusa koji im je šljuka svojim odabirom puta dala, probudiće u Matisu potrebu za kontemplacijom i još više će produbiti fundamentalne razlike između ovog odraslog dečaka i ljudi koji mu ni po čemu nisu nalik.
Kada Matis konačno pronađe posao koji mu odgovara, kao čamdžija koji bi trebalo da prevozi putnike s jedne strane obale na drugu, i taj trud će se izjaloviti, uprkos njegovom entuzijazmu i rešenosti. Čamac koji poseduje nepopravljivo je oštećen i ne može da preveze dvoje ljudi odjednom. Uprkos njegovoj rešenosti da čamac popravi i „razradi posao“, jedina stranka koju će ikada prevesti biće drvoseča Jergen, koji će se zaljubiti u Hege i tako postati Matisova najveća pretnja zbog konstantnog straha da će zauvek izgubiti jedinu osobu koju ima u svom životu.

Iako su Matisove misli zbrkane, njegove emocije su čitaocu prenesene kristalno jasno. Matis je kao dete, nesposoban da se brine o sebi, očaran prirodom i u večitoj nemogućnosti da se nađe na istoj talasnoj dužini sa „odraslima“. On je ljubomoran i sebičan u svojim potrebama, kakva deca često umeju da budu. Ono što Matisa čini tragičnim likom (i on ostaje tragičan lik do kraja romana) jeste njegova svest o sebi. On zna šta okolina misli o njemu i to mišljenje prihvata, iako ga ono frustrira i čini da se oseća suvišnim i bezvrednim. Ova osećanja će bespovratno kulminirati ulaskom Jergena u njegov život.

Sumorna atmosfera romana i elegantna jednostavnost Vesosovog stila u potpunosti predočavaju Matisov unutrašnji svet, ali i svakodnevnicu u kojoj je primoran da se suočava sa ljudima koji ga ili sažaljevaju ili dočekuju sa podsmehom. Svet „Ptica“ je svet bola, svet neprijatnih tišina u kojem niko ne može da bude iskren sa ljudima oko sebe. Osnovna tema ovog dela, stoga, mogla bi biti tragična nemogućnost komunikacije modernog društva i ptica je upravo motiv koji u ovom romanu to najbolje pokazuje.
Matis nekoliko puta, svaki put bezuspešno, pokušava da objasni važnost preleta šljuke. Niko ga ne razume, jer ni ne pokušava da ga razume. Čak i kada pokušava da se okrene sestri, jedinom utočištu koje ima, naizlazi na zid nerazumevanja, a upravo to nerazumevanje i nemogućnost iskazivanja misli i osećanja dovode do tragičnih posledica u romanu.

Ma koliko Matis bio hendikepiran u očima većine, njegova posebnost stoji kao podsetnik onome što je moderno društvo odavno izgubilo: snagu emocija, jedinstvo sa prirodom i moć da se vidi čudo u sitnicama koje ljudi odavno ne primećuju, a život bi im možda bio lepši i ispunjeniji, samo kada bi na trenutak stali i zaista osmotrili svet oko sebe.

stshbook.blogspot.com

U Holivudu tridesetih godina XX veka, slikar Tod Haket prinuđen je da radi kao scenski dizajner da bi preživeo. Svet koji ga okružuje nema mnogo dodira s realnošću –tuda šetaju pijani kauboji, depresivni klovnovi i uplašeni Napoleonovi oficiri, dok se van studija Amerika davi i raspada u Velikoj depresiji. Filmska industrija određuje meru realnosti i takav eskapizam nacionalnih razmera trezvenom posmatraču stvara utisak nadolazećeg, neumitnog kolapsa. Haket je opsednut idejom da naslika ogromno platno Los Anđeles u plamenu, strašnu parabolu koja preti da se ostvari, jer je u Holivudu granica između stvarnosti i fikcije često nevidljiva. Oko Haketa gravitira čitava galerija koloritnih likova: Fej Griner, ćudljiva i razmažena femme fatale, čijim čarima junaci ovog romana ne mogu da odole; Homer Simpson (da, glavni junak serije Simpsonovi dobio je ime po njemu), rmpalija iz Ajove koji smisao svog zaludnog postojanja nalazi tek kad sretne neodoljivu Fej; Pošteni Ejb Kusič, kepec, toliko ljut da tu količinu jeda ne bi podneo ni prosečan dvometraš...

Jezik ovog romana autentičan je i domišljat, karakterizacija je briljantna i dovedena do apsurda, a ponašanje i gestikulacija junaka na ivici su pantomime, što čitaocima ostavlja dovoljno prostora za sopstvena tumačenja. Dan skakavaca pripada kanonu američke literature, ušao je u obaveznu lektiru i nalazi se na svim listama najznačajnijih nacionalnih romana. Ekranizovan je u istoimeni film 1975. sa Donaldom Saterlendom u ulozi Homera Simpsona, a u režiji oskarovca Džona Šlesindžera.

dereta