| | |
Autor | Poruka |
---|
Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:24 | |
| 3. novembar, posle podne
Profesor Ružić voli Popu, ja ne. Popa nije pesma. Teško je biti pesma. Ona prava, u lišću. Jer trave kažu: ''Ne treba tvoja pesma'' ... Sećam se ... sedela si na zidu crkvene ograde i čitala Belčine pesme ... U zvoniku zalutale ptice ... Tiho je ... Gledaš me pomalo umorno. Nešto mi govoriš (ili mi se čini). Ne čujem. Prolaze zalutale lokomotive. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:24 | |
| 19. novembar, uveče
Kupio sam Neni karanfil. Onda smo šetali. Pričao sam joj nešto o Miljkoviću. Mislim da nema puta za juče. U jednom pismu prijatelj mi je napisao: ''Ne treba se vraćati po izgubljene korake, mogu nedostajati pri povratku.'' Dobro je što nismo ptice. Mogli bi nas dečaci ubijati praćkama. Prolazim ovim gradom. Lišće. Kako je samo Biokovo daleko. Sada spavaju zmije pod stenjem. Ništa vam ne umem reći. Golema je Tuga jesenja. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:25 | |
| 3. decembar, jutro
Ne mogu shvatiti zašto se jutros toliko smejem. Sve je po starom. Sinoć se, samo rodilo jedno dete u mojoj ulici ... I zima.
(jesen, 1964) |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:25 | |
| NEKO DRUGO MORE
Neko drugo more jutrom ti osviće pod oknima.
Neka druga ruka u snu ti kupine na dlanu prinosi.
Neko drugo lice u tvojoj bistroj se zeni ogleda.
Neko drugo uho iz sna tvoga, muziku za svoje uho izbira.
Neka druga senka vitku tvoju senku podnevom dotiče.
Ali niko drugi u tvom snu ne usni a da u budnom oku osvane. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:25 | |
| Ulazis u pesmu kao u vrt
Ulazis u pesmu kao u svoj vrt slazes reci,pomeras mlado drvece u nekakav red razumljiv tvom oku tako nehajno kao sto u san moj ulazis kao u svoj vrt gde te svaka travka s radoscu docekuje i sunce ti na rame silazi,
i korak ti je lak i necujan, kao da si i sama od sna satkana, iz noci u noc tako sa morem snagu premeravas,umirujes ga recima i u poslusnu pticu pretvaras.
Ulazis u pesmu kao u svoj dom gde je sve oblikovano tvojom rukom, koja i mojom rukom uzaludne reci ispisuje koje bi da me od tebe odbrane.
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:26 | |
| Mostarske kiše
U Mostaru sam voleo neku Svetlanu Jedne jeseni Jao kad bih znao sa kim sada spava Ne bi joj glava, ne bi joj glava Jao kad bih znao ko je sada ljubi Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi Jao kad bih znao ko to u meni bere Kajsije jos nedozrele Govorio sam joj ti si derište ti si Balavica Sve sam joj govorio I plakala je na moje ruke, na moje reči Govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo Telo ti zrelo, šta se praviš svetica A padale su svu noć neke modre kiše Nad Mostarom Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg Nije bilo Pitala me je imam li brata, šta studiram Jesam li Hrvat, volim li Rilkea, sve me Je pitala Pitala me je da li bih mogao sa svakom Tako sačuvaj bože Da li je volim tiho je pitala A padale su nad Mostarom neke modre Kiše Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini Ali nije htela to da čini, nije htela Il nije smela, vrag bi joj znao Jesen je, ta mrtva jesen na oknima Njene oči ptica, njena bedra srna Imala je mladež, mladež je imala Ne smem da kažem Imala je mladež mali ljubičasti ili mi Se čini Pitala me je da li sam Hrvat imam li Devojku Volim li Rilkea, sve me je pitala A na oknu su ko božićni zvončići moga Detinjstva zvonile kapi A noćna pesma tekla tihano niz donju Mahalu Ej Sulejmana othranila majka Ona je prostrla svoje godine po parketu Njene su oči bile pune kao zrele breskve Njene su dojke bile tople ko mali psići Govorio sam joj da je glupava, da se pravi Važna Svetlana Svetlana znaš li da je Atomski vek De Gol, Gagarin i koještarije, sve sam Joj govorio Ona je plakala, ona je plakala Vodio sam je po kujundžiluku po Ašcinicama Svuda sam je vodio U pećine je skrivao, na čardak nosio Pod mostovima se igrali žmurke Neretva Ždrebica Pod Starim mostom Crnjanskog joj Govorio Što je divan, šaputala je, što je divan Kolena joj crtao u vlaznom pesku Smejala se tako vedro, tako nevino ko Prvi ljiljani U džamije je vodio Karađoz beg mrtav Premrtav Pod teškim turbetom Na grob Šantićev cveće je odnela malo Plakala kao i sve žene Svuda sam je vodio Sada je ovo leto Sad sam sasvim drugi, pišem neke pesme U jednom listu pola stupca za Peru Zupca I ništa više A padale su svu noć nad Mostarom neke Modre kiše Ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini Al nije htela to da čini, nije htela Il nije smela, vrag bi joj znao Ni ono nebo ni ono oblačje ni one Krovove Bledunjavo sunce izgladnjelog dečaka Nad Mostarom Ne umem zaboraviti Ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu Njen smeh što je umeo zaboleti kao Kletva Onu molitvu u kapeli na Belom Bregu Bog je veliki, govorila je, nadživeće naša Ni one teške modre kiše O jesen besplodna njena jesen Govorila je o filmovima o Džemsu Dinu Sve je govorila malo tužno malo Plačljivo o Karenjini Govorila je Klojd Grifits ne bi umeo Ni mrava zgaziti Smejao sam se, ti si glupa on je ubica Ti si dete Ni one ulice one prodavnice poslednjeg Izdanja Oslobođenja Ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne Umem zaboraviti Onu besplodnu gorku jesen nad Mostarom One kiše Ljubila me je po cele noći, grlila me i Ništa više Majke mi ništa drugo nismo Posle su opet bila leta posle su opet Bile kiše Jedno jedino malo pismo iz Ljubljane Otkud tamo Ni ono lišće po trotoarima ni one dane Ja više ne mogu, ja više ne umem Izbrisati Piše mi pita me šta radim, kako živim Imam li devojku Da li ikad pomislim na nju na onu našu jesen Na one kiše Ona je i sad kaže ista kune se Bogom Potpuno ista Da joj verujem da se smejem davno sam Davno prokleo Hrista A i do nje mi baš nije stalo klela se Ne klela Mora se tako ne vrede laži Govorio sam joj o Ljermontovu o Sagalu Sve sam joj govorio Vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu Knjigu čitala popodne U kosi joj bilo zapretano leto žutilo Sunca malo mora Prve joj noći i koža bila pomalo slana Ribe zaspale u njenoj krvi Smejali smo se dečacima što su skakali Sa mostova za cigarete Smejali smo se jer nije leto a oni skaču baš Su deca Govorila je mogu umreti mogu dobiti Upalu pluća Onda su dolazile njene ćutnje duge Preduge Mogao sam slobodno misliti o svemu Razbistrit Spinozu Sate i sate mogao sam komotno gledati Druge, bacati oblutke Dole niz stenje, mogao sam sasvim otići Nekud otić daleko Mogao sam umreti onako sam u njenom Krilu, samlji od sviju Mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu U stenu, sve sam mogao Prste je imala dugacke krhke beskrvne A hitre Igrali smo se buba-mara i skrivalice Svetlana izadji eto te pod stenom nisam Valjda ćorav Nisam ja blesav hajde šta se kaniš Dobićeš batine Kad je ona tražila mogao sam pobjeći u U samu reku našla bi me Namiriše me kaže odmah pozna me dobro Nisam joj nikad verovao valjda je stalno Ćurila kroz prste Volela je kestenje kupili smo ga po Rondou Nosila ga je u sobu vešala o končiće Volela je ruže one jesenje ja sam joj Donosio Kad svenu stavljala ih je u neku kutiju Pitao sam je šta misli o ovom svetu veruje Li u komunizam Da li bi se menjala za Natašu Rostovu Svašta sam je pitao Ponekad glupo znam ja to i te kako Pitao sam je da li bi volela malog sina Recimo plavog Skakala je od ushićenja hoće hoće A onda odjednom padala je u neke tuge Ko mrtvo voće Ne sme i ne sme, ne bi to ona ni za Živu glavu Vidi ti njega, misli tek tako, kao da je ona Pala s Jupitera Ko je to recimo Zubac Pera da bas on a Ne neko drugi Taman posla, kao da je on u najmanju ruku Brando ili takvi Govorio sam joj ti si glupa ti si pametna Ti si đavo Ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi Nije verovala Vi ste muskarci rođeni lažovi vi ste hulje Svašta je govorila A padale su nad Mostarom neke modre Kise Stvarno sam voleo tu Svetlanu jedne jeseni Kad bi' znao sa kim sada spava ne bi mu glava Ne bi mu glava jao kad bi' znao ko je sada ljubi Ne bi mu zubi, ne bi mu zubi jao kad bi' znao ko to U meni bere kajsije jos nedozrele.
1965. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:26 | |
| Oprostajna
Recimo da je otisla iz grada u nepredvidivu vecer i da su joj zameli puti. Recimo da su boje kojima sam je slikao bile nestalne i da su izcilile sa koze.
Recimo da je odlucila da je ne prepoznaju moje zene, da ima srce nevidivo. Samo da nije mrtva, samo da dise.
Tacka na kraju price mala je kao srce. Stavljena je lakim potezom, ali jos pulsira, jos se otima svetlu. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:26 | |
| Dok sam te imao
jezik sam ptica razaznavao i tajne pticije odgonetao biljke sam razumeo, i u nocima prepisivao razgovor trava tolike sam pesme ispisao prepisujuci rukopis vetra uz more, u noci,u planini tolike navoljnike saslusati umeo i ciniti im male radosti bez napora,bez sebicnosti imalo tolike sam dobrote i plemenitosti umeo u druge utkati a da i prevec ostane u meni san sam s radoscu na oci nanosio i budjenju se kao drvece radovao dok sam te imao |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:27 | |
| Opraštanje od pesme
1.
Niti sam te ukorio niti sam te umorio pesmo pesmo ne možemo stići ja u jednu ti u drugu stranu osta mis'o sama na megdanu pobegosmo u tišinu pesmo luda luda pesmo bar da smo se po detinjstvu raspoznali ne bi tako ne može se ja ovako ti onako niti si me razumela niti si me prepoznala u noćima na Dunavu ne dam pesmo ne dam glavu za parčiće porcelana niti jao nit mi žao samo samo ta igranja neigrana ta pevanja ta sevanja noćnih ćutnji niti ptica niti travka narasla do zglavka nebu ne pobeže niti Dunav ni Morava ni tišine mutne vode ne odoše osta mis'o na megdanu ti u stranu ja u stranu.
2.
Posustalo oko u oknima noći tavna noći nedonoći kuda poći kuda ulicama neće ptice neće trave s nama posustalo oko u oknima ne zaspati u muku bršljana ne zaspati u snu nesanjanu sa pticama Kosovo obići kuda glavo iz pesme otići ne zaspati u muku bršljana
ne mogu se u reči sakriti pesmo gluva pesmo nekazana vrh oblaka sunce razapeto žut različak iz tuge procveto ne mogu se u reči sakriti noć noćuje promiču tišine na konjima preko deteline ginu trave pre kraja jeseni noć u meni noć bela u meni sve noćuje promiču tišine.
... |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:27 | |
| 3.
Gradim sebi dvore od umrlih dana da uselim u njih gladne moje ruke nedozrele višnje padaju sa grana moje nesanice ko podmorske luke gradim sebi dvore od umrlih dana
iznad levog neba mravi kulu grade svu noć neka bolest stere moje čelo pred jutro mesec kao višnja pade pod drvo sna od smeha uvelo iznad levog neba mravi kulu grade
joj ispod smeha gorka tuga spava labudovo krilo u oblak pretvara joj Moravom mutnom brodi moja glava miris topoljaka miris gluvih bara joj ispod smeha crna tuga spava
svu noć neke ptice san mi pohodiše gorka mi se tuga iz oči izliva nad Srbijom teške rominjaju kiše mrtva moja glava po Moravi pliva svu noć neke ptice san mi pohodiše
kroz san mi hara bolest mrtvih ptica potmula zovka neugaslih dana jedva pobegosmo od suza i žica tišinu razdiru zvona Sopoćana kroz san mi hara bolest mrtvih ptica
svu noć oči neba režu plamen strele u nesanicu mi se useljava tuga iznad čela nam Vlašići nebo dele pomoravlja miris nosi vetar s juga svu noć oči neba režu plamen strele. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:27 | |
| 4.
Za uzvrat suncu sve pretapam u san sve što izniče iz ugaslih htenja stoji pred nama neprebolan dan sudbina nam se preko noći menja za uzvrat suncu sve pretapam u san izgori smeh u meni kao kumova slama izgori smeh u meni kao hiljadu sveća istino moja gorka joj pesmo kuku nama ne ima za nas smeha ne ima za nas cveća izgori smeh u meni kao kumova slama sazivam sabor ptica da izmislimo govor da napravimo pesmu od mrtvih malih krila pobednicima tuga pobeđenima lovor ova je jesen u nama već u nekome bila sazivam sabor ptica da izmislimo govor noćas će biti ugašena pobuna mojih čula zelenim smehom voda zelenim smehom trava joj jesen dohodi gorka jesen moga rasula u koju će se travku pretvoriti moja glava noćas će biti ugašena pobuna mojih čula. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:28 | |
| 5.
Nesaznana bolest u dnu moga bića ko lišće što pada prekriva mi čelo poginuće noćas jedan od vlašića joj padaju zvezde kao lišće svelo nesaznana bolest u dnu moga bića.
6.
Noćima smo nad rečima svanjivali mrtvijem se Disom zanosili a sve žući i žući bivali sami smo se pesmo pokosili ko otkosi koje smo snivali.
7.
Ne znam pesmo kako da te zovem.
(maj, 1965) |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:30 | |
| NEVERMORE
Teške, zamorne kiše. gusto mnoštvo kapi koje zasipa svet. Kišni predeli iz kojih se nema kud skloniti. Svuda kiša, kiša iz svih stvari.
Duboke, modre vode. Odblesci dana koji se gasi. Uznemirene vode.
Jedno tamno lice koje me promatra iz svih predmeta. Lice iza sparušenog lišća, iza ogledala vode. Tamna sena žene koju sam negde voleo. Sena koja opominje na nevere. Iza se nija svemoćno more. NEVERMORE. More nevere. Neverno more. NIKAD VIŠE.
Pustošje bilja iz kojeg izranja pomisao na smrt.
Jedan bespomoćni ždral koji odnosi jesen. lišće koje crni.
Nepoznato ali drago oko koje me prati u hodu. Samo hladna zena, samo tamni ponor. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:30 | |
| SMOKVA U RUŽI
Aleksa navrati s večeri, Bolešću skrhan,orono, Romore mladi kesteni I jeca zvono bono.
Na reč njegovu meku, Svetozar uzvraća plaho, Marić gleda u reku, Ispija peti vlahov.
Krajičak meseca svetli Tanak ko ljuta čakija, Skoro će prvi petli, Miriše mehka rakija.
Pod smokvom na terasi Mostarskog hotela RUŽE Pesnici čekaju zoru, Ne piju,samo se druže.
Čuje se izdaleka Tanana pesma nečija, Na stolu rakija meka Svetla ko duša dečija. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:30 | |
| "Tacka na kraju price mala je kao srce. Stavljena je lakim potezom, ali jos pulsira, jos se otima svet."
|
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:31 | |
| DUNAVSKA ELEGIJA
Ta voda nije više voda koju gledaš Jer nju već neko drugi, udaljen od tebe, Vidi a ti u drugu vodu gledaš. I Grad koji reka preseca na dvoje Kao što jabuku dele zaljubljeni Nije više Grad koji vidiš Jer on se menja neprestano, samo ga svako, U svome sećanju može sačuvati Neizmenjenog, jer deca rastu I opet je nad vodom zima, Moja ljubavi.
I ja ti, bezbedno razmaknut od zaborava, Reči o Gradu izgovaram jer u mojim Rečima, samo, možeš u noći čuti zvon Malenog zvona sa Jermenske crkve I zrnast, od zlata dobrote, tkan glas Brata moga sa druge obale kako u Vetar kazuje reči o Vojvodini Varmeđskoj i svetonikoljskoj, od zlatnog Saća i božićnih kolača i bruj tanke žice Sa malog prima s kojim se staču naše minule Godine. Ti znaš, Grad je od ljudi tkan, A naši su prijatelji otišli I gledaju nas sa umornih i Dalekih zvezda.
Ali, svejedno, ja sam još tu, i još prelazim Jutrom mostom kojeg nema Do u sećanju krhkom i vraćam Se mostom kojeg nema.
I pored reke stojim koja pamti Kako smo umeli plakati kao napuštena Deca u zimne čase sećanja na one kojih Nema a ova ista reka je strah njihov U jutru talasom tamnim zaplavila.
I uvek nekoga nema. A Grad, svejedno, Stoji i zalazi u atare i neka nova deca trče Dugim obalama i svoju radost u Novo jutro izdišu.
Voliš li ovaj Grad, umeš li se na licu njegovom, Katkada, prepoznati? Možeš li u sećanju vratiti mladu sliku Kako gimnazijalka Isidora zaplašena Naglim zvukom vidi kako iz širom otvorene Kapije dva besna vranca izleću a na kočijama, Po sportskoj reguli, sa strane, stoji uspravna i tvrda Lenka Dundjerska? I kako mladi Kašanin gleda kako Laza Kostić s šeširom zgužvanim u ruci Zamiče ulicom Dunavskom I kako Zmaj, s večeri, bodar, dugom obalom Kamenici se vraća.
Ima li reka pamćenje i da li iz tamnih Dubina zemlja ona ista voda Vraća se u izvorište odakle velika misao O večnoj vodi dolazi i uvek naš Grad ne Mimoiđe u svome toku ka moru koje sve slike U album sećanja vode beleži.
Ti znaš, mi smo od ovog Grada i ovaj Grad Je od nas, od ove smo reke i ona je od nas, I sat sa Varadina broji i naše sate I sate onih kojih nema i onih Koji će biti.
U vremenu koje je moćno kao reka Na kojoj umorne oči odmaramo.
Da li umeš da čuješ reči na jezicima Koji se govoraše ovde i koji se govore sada dok Mi ćutimo u svetu uspomenu zagledani? I da li možeš da oslušneš pesme Koje su u ovom Gradu i o ovom Gradu Napisane, u vekovima koji se Gube u sećanju?
I da li možeš da vidiš sve te devojke Sa našeg starog korzoa kako trče uz reku U svojim prozirnim lepršavim haljinama I zamiču spokojne iza vidika. A oni momci, što su ih osmatrali, Ushićeni na uskim trotoarima našim, Na drugoj obali, većma i odavno, stoje I uzaludu se dozivamo. Vidiš li ih? Da li ih mlade prepoznaješ?
A zvona sa Saborne, i Almaške, i Uspenske i zvona Iz naših sećanja, zatamnjenih, ali sa večnim zvonom Radosti, zrnima svetlosti, opet zvone. I da smo prolazni I prolaznici, govore nam.
I Sinagoga naša svetli iznutra I miriše na vreme iz koga smo potekli. Možeš li da zamisliš kako gore lampe Sa rundbrenerom i mekim svetlom zalivaju reči molitava Gospodu: ...da milostiv bude kada sudi "narodu svojemu jer žao će mu biti sluga njegovih kada bude video Gospod, da je prošla snaga i da nema ništa od uhvaćenoga ili od ostavljenog..."
A samo je grad ovaj večan i ovo nebo u koje se reči Naše uzdižu kao jato ptica koje se vinu u nebo, S Dunava, u večeri.
Na plači, moja ljubavi, Ne plači u sećanju, za sećanjem, Nad sećanjem. Grad će nam oprostiti sve što mi nismo Oprostili njemu.
Za pamet vječnaju. Za jutro obično, pored Dunava, Za dan koji će i nas u drugi dan Velikom vodom prevesti.
Možda se u pahuljama ranim opet vraća Zgusnuta voda koja pamti naše ruke Dok smo dlan Dunava letnjeg zahvatali, davno, Jer sve je oko nas u protoku i sve se Ponovo vraća.
Nema druge vode doli ove koja se u oblake Pretvara i radosnim nam slikama oplemeni dan. I noć u Kojoj se branimo snovima. A Grad, svejedno, Traje, umoran od istorije, ali sasvim nalik na nas. On je od naših lica. I bez nas ne postoji.
A na novim licima su sva lica dragih, kojih nema. I lepi mostovi naši. I kuće, malene, kojih Više nema. Ni ulica naše mladosti. Ni mladosti.
Neko od naših peva i neko od naših plače. Umeš li ih čuti? To što čuješ vetar i kriku ptica u zraku, I bruj velikog grada i žamor novog detinjstva, To je to što čuješ i ne čuješ i od toga zvuka Gradi se i ova pesma koja se na veliko i moćno srce Našeg Grada, u sećanju, ovog što se nad nas visokom Senkom nadnosi - Oslanja - to je zvuk od kojeg se male reči istaču I padaju na vodu, modru vodu, u koju se zvezde padalice Obaraju i odlaze, daleko, daleko, gde nas čeka Poslednja i najtiša tišina. Sveta tišina sećanja. Svetla tišina sećanja. Sećanje na tišinu.
Na Badnje veče, 6. januara 2004. g. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:31 | |
| MOJA TE REČ DOTAKLA
Moja te reč dotakla u trenu kad si odlučila da ne veruješ nikome ko je odrastao i ko pokušava da te ukroti.
Kao ptica nevidljiva, kao žuti list koji te u šetnji presretne naglo i upozori na pad.
Jer jesen je. Jer sve je prolazno i sve se smenjuje.
Kao da gledaš veliku reku u predvečerje koja odnosi bele lađe, a iza svakog malenog osvetljenog prozora možda odlazi neko koga bi mogla zavoleti zauvek. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:31 | |
| Zaludna je ruka Val koji donosi mir rastvara se na pučini u svoje oblo ravnilo moćno srce vode ubrzanije kuca kako pada večer sporo kao smola na kaleidoskop tela na doku mrmori more krotka životinja leta i mi se parimo s njim u neizmenjivoj ljubavi ruka u vodi traži minulo svetlo mleča ranih godina dok smo udisali leto plućima koja vole i dlanom koji ljubi i uhom koje naslućuje kako vrutak u telu kani da izgejziri val koji donosi mir rastapa se u noći i zaludna je ruka koja iščekuje brid potopi svoju lautu i gusti med mora i spavaj kao pčela nad punim saćem šutnje nad slutnje punim saćem. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:32 | |
| Vidim te kosom Vidim te kosom i vratnim pršljenom te vidim i rukom zanetom u gonetanje tek uzrelih reči te vidim, dok se pripremaš da uroniš u san jednostavno kao što ulaziš u more u mojim pesmama. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:32 | |
| Samo kiša Bezbrojne igle prošivaju široku plavu dolamu srcem bi da se ogrnem sipi daždi kroz gusto sito leta na tvoj zaustavljeni korak tako smo skrckali ljutu ljusku ljubavi a jezgro sunčanog ne bi okrećeš dlan visoko samo kiša kiša iz svih stvari. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:32 | |
| Spiram te sa kože Spiram te sa kože, Sa minulih leta, Miris hladnog limuna, Zelen martovski prhut, Iskašljavam te, Talog ispod jezika, Vreo šljunak u krvi, Ljustim te sa nokata Oštrim nožem kajačem Nema te, nema te, Nema te. Reči te se odriču i u laž me ušuškuju, Nisi postojala sem u pesmama, nisi postojala ni toliko da bi se pomirili sa iščeznućem, Istresam te iz džepova starih košulja, Stružem te okom sa fotografija Stresam te sa kose, Davni prosinački sneg, Proklinjem pesme u kojima stanuješ, jedeš, spavaš, umivaš se, Sve bih ti oprostio samo da te ima, Da ima krvi u tebi. Srce od najfinijeg drveta izvajao bih i pod rebra ti ga sakrio, More bih ti u san donosio. Vetrovi bi ti bili pokorni, Kišama bih te uspavljivao, Samo da te ima imalo izvan reči, Samo da postojiš. Kako ćeš i ovu Molitvu čitati Ako te nema Ako uporno tvrdiš Da te nema, Da sam te izmislio. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:32 | |
| Recimo da Recimo da je otišla iz grada u nepredvidivu večer i da su joj zameli puti. Recimo da su boje kojima sam je slikao bile nestalne i da su izčilile sa kože. Recimo da je odlučila da je ne prepoznaju moje zene, da ima srce nevidivo. Samo da nije mrtva, samo da diše. Tačka na kraju priče mala je kao srce. Stavljena je lakim potezom, ali još pulsira, još se otima svetlu. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:33 | |
| Posle tebe Na drugoj strani stola, samo mrve hleba, prosute, podsećaju na tebe. Negde romori sat. Isto li je vreme pokoja i tvome i mome srcu? Sve što je pamtilo moje telo Sve što je pamtilo moje telo škrtih godina sumnje svaki žig dodira sunčeve strele zarivene u kosti belege hitrog dečaštva freskopise na dlanu sve što je primalo moje telo kao uzdarja žića kao vodu oni čitaju lako kao što je s užitkom il bolom pamćeno lako kao što vetar ljulja školjku vodenog cveta kao što večer spira tople stope dana na žalu žalno otvara moje telo pretince i titra poput pločica na usnoj harmonici njih privlači ta muzika i dok otvaraju korice mog groba sama se knjiga prelistava sve što je pamtilo moje telo oni čitaju kao pesme i beleže to samo njima znanim pismenima ne mogu se odupreti njihovoj toploj znatiželji jer ih osmatram sa svoje visoke zvezde tako daleke i nedostupne onoj zvezdi na koju će sve što je tajilo moje telo odneti. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:33 | |
| Pismo Ako bih prestao da te volim moje srce bi postalo samo mala, zgasla zvezda, no i onda bi je tvoja zena međ jatom ugašenih zvezda umela prepoznati. Po nekom bivšem svetlu koje je ostalo u tebi Ja sam more noćas, toliko Te široko i nemirno ljubim. Mogao bih svoj život meriti letima u koja ću Te ljubiti. |
| | | Gost Gost
| Naslov: Re: Pero Zubac Sre 6 Dec - 18:33 | |
| O smrti Obične smrti i herojske smrti i pesničke smrti od omče i metka, nek te ne zbunjuju, zemlja se vrti, smrt je, u stvari, život ispočetka. Neko će drugi, neznan i drag, još lepše pesme da ti piše. Za svakim od nas ostane trag, travka nad glavom kroz koju diše. Možda smo bili ptica nad morem, u Podmoskovlju breza tanušna. Možda ćemo biti čempres međ borjem. Život je velik! Smrt je majušna. |
| | | Sponsored content
| Naslov: Re: Pero Zubac | |
| |
| | | |
Similar topics | |
|
Strana 3 od 5 | Idi na stranu : 1, 2, 3, 4, 5 | |
| Dozvole ovog foruma: | Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
| |
| |
| Ko je trenutno na forumu | Imamo 37 korisnika na forumu: 0 Registrovanih, 0 Skrivenih i 37 Gosta :: 2 Provajderi
Nema
Najviše korisnika na forumu ikad bilo je 930 dana Pet 27 Sep - 15:38
|
Dvorana slavnih |
Naj Avatar Haossa !
Kreja
|
Poslanici naj aktivniji nedelje | |
|