Радивој Кораћ – Жућко



Радивој Кораћ „Жућко" (5. новембар 1938 — 2. јун 1969) је био један од најбољих југословенских кошаркаша. Са репрезентацијом је освојио две сребрне медаље на Европским првенствима (1961, 1965), две на Светским првенствима (1963, 1967) и Олимпијским играма 1968., као и бронзану медаљу на Европском првенству 1963 и четири првенства Југославије.




Кораћ је рођен у Сомбору у породици Богдана и Загорке Кораћ. Почео је да игра за БСК (ОКК Београд) са 16 година и играо је крилног центра са висином од 193 cm, а тренер му је био Борислав Станковић. Са ОКК Београдом Кораћ је освојио четири првенства Југославије (1958, 1960, 1963, 1964) Кораћ је био први стрелац и играч Стандарда из Лијежа, првака Белгије (1967/68), играјући за Петрарку из Падове, био је први стрелац првенства Италије (592 поена на 22 утакмице).

Познат по надимку Жућко, постао је један од најбољих југословенских играча током 1960-тих. Проглашен је спортистом године у Југославији 1960. Био је најбољи стрелац првенства Југославије седам година узастопно, што је највише у историји југословенске кошарке, са просеком поена по утакмици од 32,7. Кораћ је био познат по свом карактеристичном извођењу слободних бацања, са две руке одоздо, држећи лопту пре шута непосредно изнад терена.



У Белгији је једном приликом био гост у врло гледаном телевизијском шоу-програму. На питање водитељке колико слободних бацања може погодити из 100 покушаја, Кораћ је одговорио да може погодити 70 до 80. У том тренутку се померила завеса у студију иза које је стајао кош. Водитељка је замолила Кораћа да гледаоцима потврди своју тврдњу на лицу места, а Кораћ је погодио сва слободна бацања.



За југословенски национални тим је дебитовао 1958. За репрезентацију Југославије је играо на четири Европска првенства и на три је био први стрелац (Београд 1961.-216, Вроцлав 1963.-239, Москва 1965.-195). Са репрезентацијом је освојио две сребрне медаље на Европским првенствима (1961, 1965), две на Светским првенствима (1963, 1967) и Олимпијским играма 1968., као и бронзану медању на Европском првенству 1963. Одиграо је укупно 157 међународних утакмица и постигао 3153 поена, са за тадашње стандарде високим просеком од 20,8 поена по утакмици.



Кораћ је као играч ОКК Београда наступао на разним европским такмичењима. Три пута је проглашен за члана најбољег европског тима. На утакмици Купа европских шампиона против Алвика из Стокхолма 1965. године, Кораћ је постигао 99 поена (утакмица се завршила резултатом 155:57) и замало срушио рекорд Вилта Чејмберлена који је 2. марта 1962, на утакмици између Филаделфија вориорса и Њујорк никса, постигао 100 поена.
Кораћ је студирао на Електротехничком факултету Универзитета у Београду. Једном је одбио понуду Црвене звезде, иако му је Александар Гец, ондашњи директор Црвене звезде, нудио двособни стан и аутомобил Фијат 1300.



Радивој Кораћ је погинуо у 30. години у саобраћајној несрећи 2. јуна 1969. код села Каменице, 12 km од Сарајева, после утакмице између репрезентације Југославије и селекција Босне и Херцеговине.
FIBA је 1971, на предлог тадашњег генералног секретара Вилијама Џоунса, у Кораћеву част покренула такмичење Куп Радивоја Кораћа, а кошаркашке утакмице нису одиграване 2. јуна по одлуци Кошаркашког савеза Југославије. Пехар који се додељивао победнику овог такмичења назван је „Жућкова левица“. Ово европско такмичење је угашено 2002. а Кошаркашки савез Србије и Црне Горе је променио име свог националног купа у Куп Радивоја Кораћа. Радивој Кораћ је први спортиста који је сахрањен у Алеји великана у Београду. На сахрани је присуствовала и делегација из Петрарке из Падове, клуба у којем је Кораћ завршио каријеру.

Улице са његовим именом постоје у Београду, Нишу, Новом Саду, Крагујевцу, Младеновцу, Панчеву, Руми и у родном Сомбору.
У просторијама ОКК Београд су изложене његове патике и дрес са бројем 5, који је заувек повучен.
У Алкобендасу, предграђу Мадрида, 1. марта 2007. отворена је Кућа славних Међународне кошаркашке организације. У Кућу славних је примљено 38 личности, од којих и пет играча, тренера, судија и кошаркаших радника из Србије. Међу њима је и Радивој Кораћ.

net

Дејан Бодирога



Дејан Бодирога (рођен 2. марта 1973. у Зрењанину) је српски кошаркаш. Многи љубитељи кошарке га сматрају најбољим играчем који никада није играо у NBA лиги. Са репрезентацијом Југославије Бодирога је освојио сребро на Олимпијским играма 1996., два Светска првенства и 3 Европска првенства. Два пута је био добитник златне значке Спорта, награде за најбољег спортисту у Југославији. Дејан Бодирога је познат је због лидерства, кошаркашке интелигенције и способности да игра на свим позицијама.
Члан је хуманитарне организације Група 7.

Дејан Бодирога је рођен 2. марта 1973. у породици Васе и Милке Бодироге. У почетку је тренирао фудбал, а кошарком је почео да се бави са 13 година у кошаркашком клубу Машинац (Серво Михаљ) под надзором тренера Радета Првулова. У први тим Машинца га је са 15 година увео Миодраг Николић, бивши кошаркаш ОКК Београда и југословенски репрезентативац.



Бодирогина професионална каријера је започела када га је, са 17 година, приметио Крешимир Ћосић на кампу у Пули. Ћосић је убедио Бодирогину породицу да дозволе њиховом сину да 1989. пређе у КК Задар. За Задар није могао да игра прве сезоне због нерешеног статуса са Војводином, са којом је наводно потписао уговор. У Задру је тренирао два пута дневно под палицом Јосипа Грдовића, тренера јуниорског тима. Режим тренинга се састојао од јутарњег трочасовног (од 7 до 10) и четворочасовног вечерњег тренинга (од 8 увече до поноћи). У то време се први пут појавио у млађим селекцијама Југославије. Био је најмлађи играч јуниорске репрезентације која је освојила пето место на Европском првенству у Хронингену, у Холандији. Овде је због година мало играо, али је Светском јуниорском првенству 1991. у Едмонтону био најкориснији играч првенства. Југославија је у утакмици за треће место поражена од Аргентине. 4. јула исте године је дебитовао у поразу сениорске репрезентације од Шпаније на Медитеранским играма у Атини.



Бодирогина каријера у Задру је дошлао до преурањеног краја када је избио рат у Хрватској. Живот у Задру је постојао неповољан за Бодирогу, па је његов ментор Ћосић (који је у то време тренирао АЕК) организовао пробе у АЕК-у и Олимпијакосу. Оба клуба су нудила Бодироги уговор под условом да узме грчко држављанство, али је Бодирога одбио. Ћосић је онда проценио да је за њега најбоља средина Трст, чији је кошаркашки тим, у ком су радили Богдан Тањевић и Александар Николић и ког је финансијски подржавао Стефанел, ушао у прву лигу.



Бодирога није могао да игра у почетку за Стефанел, јер су места за странце попунили Лери Мидлтон и Силвестер Греј. Спортски лист Газета дело спорт га је крајем 1992. сврстао на 15. место листе најбољих играча Европе, заједно са Словенцем Јуријем Здовцем.
Већ у својој првој професионалној сезони имао је просек од 21,2 поена. Прву бриљантну партију одиграо је 10. јануара 1993. када је у мечу против Бенетона 93:77 постигао 32 поена. 1. марта 1993. Стефанел је у Трсту савладао екипу Панасоника са 90:89, а он је постигао 51 поен. Бодирога је предводио Трст до плеј-офа из ког их је избацио Канту.
Дејан Бодирога је имао још једну одличну сезону у Трсту, а овог пута је Трст стигао до полуфинала у ком их је са 3-0 савладао Скаволини из Пезара предвођен Карлтоном Мајерсом. Крајем 1993, на Божићном турниру у Мадриду, проглашен је за најбољег играча, а Стефанел је заузео треће место. Реалу је дао 31 поен, репрезентацији Бразила и Естудијантесу по 21. Трст је стигао и до финала Купа Радивоја Кораћа у коме је поражен од солунског ПАОК-а у коме су играли Зоран Савић, Волтер Бери и Бане Прелевић. Са овим се завршава Бодирогина каријера у граду Трст, пошто је екипа изгубила подршку Стефанела, који је постао спонзор Олимпије, због чега су тренер Тањевић и већина играча Трста (Грегор Фућка, Алесандро Де Пол, Фернандо Ђентиле) прешли у Милано.



Сезона 1994/1995 је ишла добро по Бодирогу. Олимпија је у европским такмичењима стигла до финала Купа Радивоја Кораћа, у ком их је савладала берлинска Алба Светислава Пешића, који ће играти велику улогу у каснијој Бодирогиној каријери. У првенству Италије тим је стигао до полуфинала, у ком су поражени 3-2 од каснијег шампиона Баклера, за који је тада играо Предраг Даниловић.
У лето 1995. Бодирога са репрезентацијом осваја Европско првенство у кошарци 1995. у Атини у једном од најузбудљивијих финала у историји европских првенстава против Литваније, за коју су играли Шарунас Марчуљонис, Арвидас Сабонис и Римас Куртинаитис. Истог лета Бодирогу су на драфту одабрали Сакраменто Кингси као 51. пика у другој рунди.
Следеће сезоне Олимпија је освојила Куп Италије, али је опет пут поражена у финалу Купа Радивоја Кораћа од турског Ефес Пилсена. У првенству Италије Бодирога је постизао просечно 23,3 поена на 32 утакмице и довео тим до плеј-офа. У полуфиналу су се реванширали Баклеру 3-1, а у финалу је поражен Тимсистем Саше Ђорђевића, Карлтона Мајерса и Алесандра Фрозинија.
На Олимпијским играма 1996. у Атланти Бодирога је освојио сребрну медаљу након што је Југославија 30 минута мучила Тим снова за који су играли Шакил О'Нил, Чарлс Баркли, Скоти Пипен, Хаким Олајџуон, Дејвид Робинсон и други.



Бодирога је у лето 1996. прешао у мадридски Реал који је тада тренирао Жељко Обрадовић за милион долара по сезони. Са Реалом је стигао до финала плеј-офа, али је Реал изгубио у петој утакмици од свог вечитог ривала Барселоне, за који су играли Ђорђевић и Артурас Карнишовас. Реал је морао да се задовољи освајањем европског Купа победника купова.
Са репрезентацијом Бодирога је одбранио злато на Европском првенству 1997. у Барселони.
Следеће сезоне Реал је напустио Жељко Обрадовић и прешао у Бенетон. Плеј-оф се за Бодирогу завршио једну рунду раније пошто је Реал у полуфиналу испао од ТДК Манресе. Дејан Бодирога је проглашен за најкориснијег играча лиге у сезони 1997/1998.
На Светском првенству 1998. у Атини. Бодирога је освојио златну медаљу. У полуфиналној утакмици против Грчке Бодирога је играо под инјекцијама и постигао је 30 поена. У финалу је поражена Русија 64:62, Бодирога је проглашен за најкориснијег играча првенства, а крајем године за најбољег спортисту Југославије и најбољег кошаркаша Европе за 1998.



У лето исте године Бодирога је потписао за грчки Панатинаикос, који је те сезоне освојио национално првенство након 14 година чекања, а председник тима Павлос Јанакопулос је стварао тим који би био способан да освоји Евролига. Бодирога је био последњи део слагалице која је већ укључивала Дина Рађу, Фрагискоса Алвертиса и тренера Слободана Суботића. Панатинаикос је успео да одбрани првенство, али није успео да освоји Евролигу, али је Дејан Бодирога проглашен за најбољег играча грчког првенства.
На Европском првенству у кошарци 1999. у Француској, Југославија је освојила бронзану медаљу, изгубивши у полуфиналу од Италије 71:62. Бодирога је због повреда неколико играча играо плејмејкера велики део првенства.
Следеће сезоне Панатинаикос, појачан новим тренером Жељком Обрадовићем и Жељком Ребрачом је освојио првенство Грчке и Евролигу, савладавши у финалу израелски Макаби Тел Авив, док је Бодирога поново узео титулу најбољег играча грчког првенства.
На Олимпијским играма 2000. у Сиднеју је изостао успех, пошто је Југославија заузела шесто место.
У јуну 2001. освојио је трећу узастопну титулу првака Грчке. У сезони 2000/01 био је и најпрецизнији играч првенства Грчке за два поена (64,2 %).
Уочи Европског првенства 2001. у Истанбулу Дејан Бодирога је изабран за капитена репрезентације Југославије. На овом првенству је одиграо свој 100. меч за национални тим против Естоније (86:73). Репрезентација предвођена селектором Светиславом Пешићем је поново постала првак Европе, савладавши у финалу домаћина Турску са 78:69.
Следеће сезоне Панатинаикос је поново освојио Евролигу.
Највећи успех у Бодирогиној каријери је златна медаља на Светског првенства 2002. у Индијанаполису. У финалу је Аргентина водила са 74:66, два минута и 17 секунди пре краја, а Бодирога је сам донео продужетак, постигавши свих девет поена за Југославију последња два минута.
Те године добио је три признања за најкориснијег играча: за финале Светског првенства, за ТОП 16 Евролиге, за финални турнир Евролиге. Као најбољи играч света мимо NBA прешао је тог лета у Барселону.



Већ у првој сезони у Барселони, опет под палицом Светислава Пешића, је освојио троструки трофеј: првенство и куп Шпаније, као и титула првака Европе на фајнал-фору у Барселони. У року од три месеца понео је два трофеја за најкориснијег играча: на финалним турнирима Купа Краља и Евролиге.
13. јула 2003. се оженио Иваном Медић. Бодирога није играо за репрезентацију те године на Европском првенству 2003. у Шведској, која је те године била шеста. Лето 2003. је било прво лето од 1995. да Бодирога није био у репрезентацији.
Барселона је 2004. одбранила титулу првака Шпаније, али не и Европе. Дејан је проглашен за најбољег играча шпанске лиге и уврштен је у идеалну петорку Евролиге.
Исте године је са репрезентацијом доживео свој највећи неуспех - 11. место на Олимпијским играма 2004. у Атини.



У лето 2005. Бодирога се вратио у Италију, овај пут у Лотоматику, опет код Светислава Пешића. На Европском првенству 2005. у Србији и Црној Гори, Бодирога се опростио од репрезентације, након пораза 74:71 од Француске у четвртфиналу.
Лотоматика је те сезоне испала у осмини финала УЛЕБ купа, тесно изгубила у финалу Купа Италије од Наполија и завршила на шестом месту у првенству Италије. Бодирога је регуларни део сезоне завршио са просеком од 15,7 поена по утакмици.
У првом колу плеј-офу Лотоматика се суочила са фаворизованом Сијеном. Након пораза у првој утакмици, Виртус је победио у следеће три утакмице, а Бодирога је на свакој утакмици постизао највише поена за свој тим.
Након пораза у полуфиналу првенства Италије од Монтепаскија, Бодирога је окончао каријеру и прихватио је понуду Лотоматике да буде спортски директор у следеће три године.

Драган Кићановић



Драган Кићановић, (Чачак, 17. август 1953.) је бивши југословенски кошаркаш.

Каријера



Кошарком је почео да се бави са 13 година у локалном клубу КК Железничар у ком је тренирао од 1966. до 1971. У сезони 1971/1972 је наступао за Борац, а затим је прешао у Партизан. За Партизан је играо од 1972. до 1981. и у том периоду је освојио 3 првенства Југославије (1976, 1979. и 1981), Куп Југославије 1981. и два Купа Радивоја Кораћа (1978. и 1979). Након Партизана је две године је играо за италијански Скаволини, са којим је освојио Куп купова 1983. Каријеру је завршио 1984. у француском Расингу.
За репрезентацију Југославије је дебитовао 1973. у пријатељској утакмици са Совјетским Савезом, коју је Југославија добила 77:67. Освојио је златну медаљу на Европским првенствима 1973, 1975, 1977, сребрну медаљу на 1981. и бронзане медаље 1979. Освојио је Балканска првенства у кошарци 1973, 1974, 1975 и 1976. Са Светских првенстава има златну медаљу са Светског првенства 1978. у Манили, сребрну са Првенства света 1974. у Порторику и бронзану медаљу са Првенства света 1982. у Калију, Колумбија. Освојио је златну медаљу на Олимпијским играма 1980. у Москви, међутим није лично примио медаљу, пошто је финалну утакмицу против Италије завршио у болници, након што га је тешко повредио италијански центар Дино Менегин неколико секунди пре краја утакмице. Медаљу је уместо њега примио Зоран Славнић. За репрезентацију је одиграо укупно 211 утакмица и постигао 3290 поена.
1982. године је примио златну значку Спорта, награду за најбољег спортисту у Југославији.
Након кошаркашке каријере постао је директор Партизана у време највећих успеха овог клуба. Једно време био је министар спорта у Влади Србије, а потом председник ЈОК-а.



Драган Кићановић је чувен по одбојкашком додавању са Зораном Славнићем у финалу Европског првенства 1977. у Лијежу против Совјетског Савеза.

ŽARKO PASPALJ




Žarko Paspalj je rođen 27. marta 1966. godine u Pljevljima. Zlatna levica, legenda naše i grčke košarke, vlasnik niza rekorda koji još uvek nisu dostignuti. Sjajnom partijom u finalu Olimpijskih igara u Atlanti najavio je Indijanapolis i kraj dominacije SAD. Na fajnalforu u Tel Avivu 1994. godine proglašen je za najboljeg igrača turnira, u dva navrata igrao je u NBA ligi, za San Antonio i Atlantu.
Osvojio je zlatne medalje na Svetskom prvenstvu 1990.godine i Evropskim prvenstvima 1989., 1991. i 1995. godine.Nosilac je i dva olimpijska srebra 1988. i 1996. godine, kao i evropske bronze iz 1987. godine.

VLADE DIVAC





Vlade Divac je rođen 3. februara 1968. u Prijepolju. Sjajna NBA karijera učinila ga je najpoznatijim srpskim košarkašem u svetu. Plejmejker u reketu, košarkaš sa izraženim oseđajem za kolektiv, učesnik NBA finala 1991. i ol-star meča 2002. Od 2009. godine je na funkciji predsednika Olimpijskog komiteta Srbije. Reprezentativni debi – na SP 1986. ostao mu je u lošem sećanju zbog polufinala sa SSSR, oproštaj na SP 2002. mu je bio pozlaćen. U riznici ima dva svetska (1990, 2002.) i tri evropska zlata (89., 91, 95.), olimpijska srebra (1988., 1996.), globalnu (1986.) i dve evropske bronze (1987., 1999.). 2010. je primljen u FIBA Kuću slavnih.

ŽELJKO REBRAČA



Željko Rebrača je rođen 9. aprila 1972. u Somboru.
Glavni „glumac“ u „Povratku otpisanih“ na SP 1998. godine. Proglašen za najboljeg igrača šampionata sveta na koje je reprezentacija ispraćena unapred prežaljena, a vratila se sa najsjajnijim odličjem.
Bio je i MVP fajnal-fora Evrolige (2000), kada je sa Panatinaikosom ponovio uspeh iz dresa Partizana i postao prvak Evrope. Dugo godina je igrao i u NBA ligi. Sa reprezentacijom je osvojio tri zlatne medalje – Svetsko prvenstvo 1998., Evropsko prvenstvo 1995., 1997. Osvajač je i olimpijskog srebra 1996. i evropske bronze 1999. godine.

PREDRAG STOJAKOVIĆ



Predrag Stojaković je rođen 9. juna 1977. u Slavonskoj Požegi. Došao je do četvrtog mesta na listi najboljih trojkaša NBA lige svih vremena i tako potvrdio titule osvojene u šutiranju iza linije 7.25. Bio je član Zapada na ol-star utakmici 2002. godine. Reprezentativna karijera mu nije trajala onoliko koliko smo svi želeli. Sa plavima je osvojio zlatnu medalju na EŠ u Turskoj 2001, gde je bio MVP prvenstva, zlatna kruna je došla na Svetskom prvenstvu godinu dana kasnije u Indijanapolisu, a od plavog dresa, pokazalo se, oprostio se kao kapiten na EŠ u Švedskoj 2003., kada je zbog povrede igrao samo do osmine finala. U sezoni 2010/2011 sa ekipom Dalas Meveriksa je osvojio šampionski NBA prsten.

Niko kao Sale!



Pre 17 godina, sadašnji selektor reprezentacije Srbije i majstor 'clutch' šuteva postigao je nezaboravnu trojku u poslednjim sekundama meča protiv Hrvatske.

30. jun 1997. godine je dan koji će ostati upamćen u istoriji našeg sporta kao prvi duel košarkaške reprezentacije tadašnje SR Jugoslavije sa Hrvatskom po raspadu bivše zajedničke države.

Igralo se Evropsko prvenstvo u Barseloni, i to upravo gradu u kom je u tom trenutku Aleksandar Saša Đorđević nastupao kao član istoimenog kluba. Sa šampionata su izostali Vlade Divac i Žarko Paspalj, zbog čega je upravo Đorđević poneo kapitensku traku.

Četvrtfinale je donelo duel sa Hrvatskom, koji je imao specifičnu težinu zbog raspada SFRJ, a uprkos ulozi autsajdera, 'Vatreni' su pružili žestok otpor i na svega nekoliko sekundi pre kraja poveli pogotkom Slavena Rimca, sadašnjeg trenera Cibone.

Odgovornost preuzima kapiten Đorđević, brzo prenosi loptu preko čitavog terena i uspeva da pogodi šut za pobedu SR Jugoslavije, čime je podsetio na trojku protiv Huventuda, kada se Partizan popeo na krov Evrope 1992. godine.

Jugoslavija je u nastavku turnira uspela da odbrani titulu prvaka Starog kontinenta iz Atine, pošto je u finalu 6. jula savladala Italiju sa 61:49.

Čuvenu trojku možete pogledati u narednom prilikom, a mi se nadamo da će sadašnji selektor Srbije svoje ogromno iskustvo uspeti da prenese nekim novim klincima, i da će upravo neki od njih na predstojećem 'Mundobasketu' u Španiji doneti radost naciji, onako kako je to nekada činio 'Sale Nacionale'.

Legenda ostaje legenda...



Dres SR Jugoslavije te 1997. godine nosili su Dejan Bodiroga, Predrag Danilović, Saša Obradović, Nikola Lončar, Miroslav Radošević, Miroslav Berić, Aleksandar Đorđević, Željko Rebrača, Nikola Bulatović, Zoran Savić, Dejan Tomašević i Milenko Topić, trener nacionalnog tima bio je Željko Obradović.

Предраг Даниловић


Предраг Саша Даниловић (рођен 26. фебруара 1970. у Сарајеву) је бивши југословенски кошаркаш. Даниловић је са репрезентацијом Југославије освојио 4 европска првенства и сребрну медаљу на Олимпијским играма. Проглашен је за европског играча године 1995. и најбољег играча италијанског првенства 1998.


Предраг Даниловић је са Владом Дивцем, Жарком Паспаљем, Сашом Ђорђевићем, Зораном Савићем, Дејаном Бодирогом и Жељком Ребрачом основао хуманитарну организацију Група 7.


Даниловић је кошарком почео да се бави у КК Босна. Незадовољан статусом, прелази у КК Партизан, који је у то време тренирао Душко Вујошевић. Међутим, пошто није добио исписницу од свог бившег клуба, годину дана није могао да игра за Партизан. У лето 1987. је уписао средњу школу у америчком градићу Коквил у држави Тенеси. Овде је провео седам месеци, а онда се вратио у Југославију. За Партизан је дебитовао 1989. и са њим освојио Куп Југославије победом над сплитском Југопластиком и Куп Радивоја Кораћа победом у финалу против италијанског Вивом Визмаром из Кантуа. После само једне сезоне у првом тиму, ондашњи селектор Душан Ивковић га је позвао репрезентацију за Европско првенство 1989. у Загребу, на ком је Југославија лако дошла до златне медаље. Због повреде је пропустио Светско првенство 1990. у Аргентини, али је на Европском првенству 1991. у Риму освојио своје друго злато. Следеће сезоне, тим Партизана, чији је просек година био 21,7 година, предвођен Сашом Ђорђевићем и Предрагом Даниловићем и доскорашњим капитеном Жељком Обрадовићем на месту тренера, је освојио Куп европских шампиона победом на Хувентудом 71:70, иако је Партизан због рата у бившој Југославији, само четвртфиналну утакмицу против Кнора одиграо пред својим навијачима. Даниловић је проглашен за најбољег играча фајнал-фора. Исте године је освојена дупла круна у домаћем првенству. Голден Стејт Вориорси су га изабрали као 43. пика на драфту 1992. године.


Даниловић је у сезони 1992/1993 прешао у за 1,7 милиона долара на две године прешао Кнор, а после је продужио уговор на још једну сезону за 1 милиона долара. За ове три године је освојио три првенства Италије. Са репрезетнацијом је освојио Европско првенство 1995. у Атини победом над Литванијом 96:90, након три године одсуствовања са међународне сцене због санкција. FIBA га је 1995. прогласила за најбољег кошаркаша Европе те године


На крају сезоне 1994/1995 Даниловић је прешао у Мајами Хит, који су у трејду са Голден Стејтом добили права на Даниловића. У првој сезони је одиграо 19 утакмица, а у другој 43 за Мајами и 13 за Далас Мевериксе. У дресу Мајамија је постигао свој лични рекорд у NBA од 30 поена 9. децембра 1995, а на утакмици против Њујорк Никса у Медисон Сквер Гардену 3. децембра 1996. је шутирао за три поена седам од седам (рекорд NBA је осам од осам). За две сезоне у професионалној лиги је постизао 12,8 поена по утакмици. Између две сезоне у NBA је са репрезентацијом освојио сребрну медаљу на Олимпијским играма 1996. у Атланти, а 1997. је освојио злато на Европском првенству 1997. у Барселони


За следећу сезону се вратио у Киндер са којим је 1998. освојио првенство Италије и Евролигу. Због хируршког захвата на зглобу је пропустио Светско првенство 1998. у Атини. Августа исте године је именован за југословенског амбасадора добре воље.

Следеће сезоне Даниловић и Киндер су стигли до финала Евролиге, где су изгубили од литванског Жалгириса. Те сезоне је освојен Куп Италије, а са репрезентацијом Југославије је освојио бронзану медаљу на Европском првенству 1999. у Француској.

Даниловић је 2000. године је био капитен репрезентације Југославије на Олимпијским играма у Сиднеју са којом је стигао до 6. места. На крају ове сезоне, Даниловић је престао активно да се бави кошарком.


Октобра 2000. је заједно са Драженом Далипагићем и Жарком Паспаљем именован за потпредседника КК Партизан, док је Владе Дивац именован за председника. Међутим, пошто је Дивац још увек активно играо, Даниловић га је замењивао на месту председника.

Током приватизације Књаза Милоша, Даниловић је понудио малим акционарима 3.500 динара ако продају своје акције Владету Дивцу и фирми Даноне, али је на крају ФПП Балкан Лимитид постао већински власник Књаза Милоша. Исте године, Дивац и Даниловић су поднели оставке на своја места у Партизану због противљења учешћа Партизана у Јадранској лиги, проблема око преласка Луке Богдановића из Црвене звезде и недошења Закона о спорту. У клуб се вратио почетком 2007.

Због физичког напада на судију 30. маја 2007. након полуфиналне утакмице плеј-офа првенства Србије против Хемофарма у Вршцу, Даниловић је од стране Кошаркашког савеза Србије кажњен са две године забране обављања функција у клубу, али му је казна ублажена на две године условно.

Предраг Даниловић је ожењен Светланом, новинарком РТСа, са којом има кћерке Олгу и Соњу и сина Вука.

Dražen Petrović


Dražen Petrović (22. oktobar, 1964 – 7. jun, 1993) je bio jugoslovenski i hrvatski košarkaš, jedan od najboljih evropskih košarkaša svih vremena. Smatra se važnim delom prethodnice koja je dovela do velikog uticaja evropskih košarkaša u -{NBA}
Dražen Petrović je rođen u Šibeniku u porodici Jovana i Biserke Petrović. Njihovo prvo dete, Aleksandar, će biti prvi koji će krenuti košarkaškim stopama, a Dražen će ga pratiti. Sa 13 godina Dražen je počeo da igra u mlađim selekcijama u lokalnom KK Šibenka; sa 15 godina je ušao u prvi tim, odmah pošto je Šibenka izborila mesto u prvoj ligi.

Sa Petrovićem kao zvezdom tima, Šibenka je dva puta stigla do finala Kupa Radivoja Koraća 1982. i 1983. i oba puta izgubila od CSP Limoža. 1983. Dražen je pogodio dva slobodna bacanja za pobedu Šibenke nad Bosnom u finalu plej-ofa, ali je sutradan titula oduzeta Šibenci zbog navodnih neregularnosti u suđenju od strane Košarkaškog saveza Jugoslavije i, nakon odbijanja Šibenke da odigra majstoricu u Spensu, dodeljena je Bosni.

Petrović je igrao za jugoslovensku reprezentaciju na Balkanskim prvenstvima i osvojio je bronzu i zlato sa juniorskim timom i srebro sa prvim timom. 1982. je takođe doneo srebro sa Evropskog prvenstva za juniore u Grčkoj.

Nakon odsluženja vojnog roka, Petrović je pratio bratovljeve stope i prešao u Cibonu. Dražen je sa Cibonom prve godine osvojio prvenstvo i kup Jugoslavije i titulu pobednika Kupa evropskih šampiona pobedom protiv Real Madrida 87:78 kojoj je Petrović doprineo sa 39 poena. Druga titula je došla sledeće godine, a Petrović je postigao 22 poona u pobedi nad Žalgirisom, za koji je onda igrao Arvidas Sabonis. Iste godine je osvojen i domaći kup, a Petrović je postigao 46 poena protiv starog rivala Bosne. Petrović je svoj treći evropski trofej osvojio 1987. pobedom u ginalu Kupu pobednika kupova protiv Skavolinija, čiju je mrežu napunio sa 28 poena.


Sa jugoslovenskom reprezentacijom Petrović je osvojio bronzu na Olimpijskim igrama 1984. u Los Anđelesu. Treće mesto je osvojio i na Svetskom prvenstvu 1986. nakon trilera u poslednjem minutu polufinalne utakmice protiv Sovjetskog Saveza. Sa Evropskog prvenstva 1987. u Grčkoj Petrović se opet vratio sa bronzom, pošto je Jugoslavija izgubila u polufinalu od domaćina i osvajača zlatne medalje Grčke. Na Univerzijadi koja je održana u Zagrebu 1987, Petrović je sa jugoslovenskim timom osvojio zlato. Na Olimpijskim igrama 1988. u Seulu, Petrović je osvojio srebrnu medalju, pošto je Jugoslavija još jednom poražena od Sovjetskog Saveza.


U sezoni 1988-1989. Petrović je nosio dres španskog kraljevskog kluba. Iako im je titula u prvenstvu za malo izmakla, pošto su izgubili od Barselone u petoj odlučujućoj utakmici, Petrović je pomogao Realu da osvoji nacionalni kup pobedom nad njihovim katalonskim rivalima. Petrović je takođe predvodio klub u pobedi nad Snajderom u finalu Kupa pobednika kupova izjednačivši svoj rekord u evropskim takmičenjima (62 poena). Njegova prva sezona u -{ACB}- ligi je takođe bila i poslednja, ali on još uvek drži rekord ACB lige u broju postignutih poena (42) i trojki ( u finalnoj seriji.

U mnogim svojim izjavama pre dolaska u Portland, Petrović je naveo nedostatak minutaže kao jedinu moguću prepreku da uspe u -{NBA} u svojoj prvoj sezoni sa Blazersima, te brige su se realizovale. U uigranoj starnoj postavi Portlanda u kojoj su bili Klajd Dreksler i Teri Porter, najbolji evropski igrač je bio prinuđen da igra prosečno 12 minuta po utakmici, što mu je omogućilo da postiže 7,4 poena po utakmici. Početak sezone 1990-1991 je doveo Petrovićevo nezadovoljstvo do vrhunca, pošto je njegova minutaža pala na 7,4 poena po utakmici. Na njegov zahtev, posle 38 utakmica u sezoni (od kojih u 20 nije ni igrao), u razmeni tri tima je prešao u Nju Džerzi Netse.

Tokom leta između dve najfrustrirajuće sezone u profesionalnoj karijeri, Petrović je sa jugoslovenskom reprezetnacijom osvojio Svetsko prvenstvo 1990. u Buenos Ajresu, nakon pobede u finalu protiv Sovjetskog Saveza.


U leto 1993, nakon najbolje sezone u -{NBA}- i eliminacije Netsa u prvoj rundi plej-ofa od Klivlend Kavalirsa, Petrović je otputovao za Poljsku, gde je hrvatska reprezentacija igrale kvalifikacije za Evropsko prvenstvo 1993. Razmišljao je o odlasku iz Netsa, razočaran tenzijom između sebe i, prema njegovim verovanju, ljubomornih saigrača, kao i zbog činjenice da Netsi još nisu produžili ugovor. Američkim novinarima je izjavio da ga je nedostatak priznanja u ligi naterao da potpuno napusti NBA i da igra igra za klub u Grčkoj. Kasnije se pričalo da se složio sa uslovima koje je ponudio Panatinaikos, pošto je navodno vlasnik kluba Pavlos Janakopulos ponudio blanko ček. Iz privatnih razloga, Petrović je odlučio da se ne vrati u Hrvatsku iz Poljske sa saigračima, već privatnim vozilom.

Dražen Petrović je poginuo kao suvozač u saobraćajnoj nesreći na Autoputu 9 kod Denkendorfa, blizu Ingolštada, Nemačka, približno u 17:20 7. juna 1993, četiri i po meseca pre svog 29. rođendana.

Prema izveštaju ingolštadske policije, to poslepodne je jedan kamion probio centralnu ogradu; vozač je pokušavao da izbegne sudar sa privatnim vozilom u svojoj traci i izgubio je kontrolu nad kamionom, koji je probio centalnu ogradu i tu se zaustavio, samo da bi blokirao sve tri trake u smeru Minhena. Nekoliko sekundi kasnije Folksvagen golf koji je prevozio zaspalog Petrovića na suvozačevom sedištu se sudario sa kamionom i ubio samo njega, a njegovog vozača Klaru Šalanci, nemačku manekenku koja je bila u vezi sa Petrovićem, i putnika na zadnjem sedištu, tursku košarkašicu, je teško povredio. Utvrđeno je da je vidljivost na putu bila vrlo loša i da Petrović nije bio vezan pojasom.

Tijekom Europskog prvenstva u košarci 18. rujna 2013. Dražen Petrović izabran je za najboljeg europskog košarkaša svih vremena u izboru kojeg je organizirao portal posvećen košarci HoopsHype.com. U izboru je anketirano 38 košarkaša s Eurobasketa u Sloveniji koji su trebali navesti pet najboljih europskih košarkaša svih vremena. Dražen Petrović, koji je bio prvak svijeta i Europe te je dva puta osvajao Euroligu i dva puta srebro na olimpijskim igrama.

Mirza Delibašić

Zoran Slavnić


Zoran Slavnić je rođen 26. oktobra 1949. u Beogradu. Čigrasti dirigent igre zlatne generacije
sedamdesetih, košarkaš koji je kreacijom rušio šablone, jedina autentična Zvezdina legenda.
Čuvena odbojka sa Draganom Kićanovićem u finalu Evropskog šampionata u Liježu i dan danas je primer košarkaške umetnosti kojom se pokazuje nadmoć, ne vređajući protivnika.
Zlatne medalje sa Olimpijskih igara u Mosvki 1980. godine, Svetskog prvenstva 1978. u Manili na Filipinima, Evropskih prvenstava 1973. u Španiji, 1975. u Jugoslaviji, 1977. u Belgiji , srebro sa Olimpijskih igara 1976. u Montrealu i Svetskog prvenstva 1974. u Portoriku, ukras su njegove riznice, u kojoj je i jedini Zvezdin međunarodni trofej Kup pobednika kupova 1974. godine.

Dražen Dalipagić


Dražen Dalipagić je rođen 27. novembra 1951. godine u Mostaru. Član je Kuće Slavnih u Springfildu, najbolji strelac Partizana svih vremena (8.278 poena), najbolji košarkaš Evrope 1977. godine. Bio je najbolji igrač Svetskog prvenstva u Manili, kao i prvi naš košarkaš za koga su se interesovali NBA timovi (Boston Seltiksi).
Sa reprezentacijom je osvojio pet zlatnih medalja - Olimpijske igre 1980., Svetsko prvenstvo 1978., Evropska prvenstva 1973., 1975., 1977., tri srebra - Olimpijske igreI (1976), Svetsko prvenstvo (1974) i Evropsko prvenstvo (1981), kao i četiri bronzana odličja – Olimpijske igre (1984), SP (1982, 1986) i EP (1979). Od klupskih trofeja ima titulu prvaka 1976. i Kup Radivoja Koraća 1978. godine sa Partizanom.