Sarkazam

Sarkazam je stilska figura po stepenu jača od ironije. Njom se iskazuje ljuta, zajedljiva i izuzetno jaka poruga.

Primer:

Ako`j um`o kamen gristi, mora da se ugojio! (J.J. Zmaj, Tri hajduka )

Alegorija

Alegorija je stilska figura koja ima drugačiji smisao od onoga koji se neposredno daje. Prikazuje se kroz proširenu metaforu, satiru, personifikaciju ili simbol.

Primer:

Imao sam od zlata jabuku pak mi jutros pade u Bojanu te je žalim, prežalit ne mogu. (Narodna pesma "Zidanje Skadra")

Anafora

Anafora je jedna od stilskih figura ponavljanja. Simboliše je ponavljanje iste reči na početku makar dva stiha.

Primer:

Groblje j' zemlja kom se hodi,
groblje j' voda kom se brodi
groblje-vrata i gradine,
groblje-brda i doline... (J.J. Zmaj)

Epifora

Epifora je stilska figura ponavljanja koju karakteriše ponavljanje iste reči na krajevima makar dva stiha koji idu redom.

Primer:

Čujem u snu
Sanjam u snu
Vidim u snu (J. Kaštelan)

Eufemizam

Eufemizam je stilska figura ublažavanja nekih izraza ili reči zbog bontona.

Primer:

Poslao ga je na onaj svet = ubio ga
Propustiti kroz šake = prebiti

Simbol

Simbol je stilska figura kojom se nekoj reči daje više potencijalnih značenja, bez objašnjenja.

Primer:

Bela boja-simbol čistote, nevinosti
Nebo-simbol slobode

Anadiploza

Anadiploza je figura ponavljanja kojom se reč ispisuje na kraju jednog i na početku drugog stiha.

Primer:

Vinograd je moj svenuo, neveseo,
Neveseo, i ja venem…

Inverzija

Inverzija je stilska figura kojom se obrće red reči ili redosled gramatičkih oblika u rečenici. Ona se koristi najčešće radi naglašavanja važnosti određenog događaja.

Primer:

U dvorani kobnoj, punoj smrti krasne
U dvorani kobnoj, mislima u sivim.

Retoričko (retorsko) pitanje

Retoričko ili retorsko pitanje je pitanje u književnosti na koji se ne očekuje odgovor i koje služi da bi se nešto istaklo.

Primer:

Teče i teče, teče jedan slap;
Što u njem znači moja mala kap? (Dobrica Cesarić "Slap")

Litota

Litota je stilska figura suprotna hiperboli. Predstavlja smanjenje intenziteta. Njom se može umanjivati i nešto veliko. Karakteristična je za poeziju Dobriše Cesarića

Primer:

To nije ništa strašno.
Hrana nije bila loša.
Tamo vam neće biti loše.

Paradoks

Paradoks je stilska figura koja predstavlja neku misao koja je protivrečna opšteprihvaćenim standardima.

Primer:

Znam da ništa ne znam. (Sokrat)

Oksimoron

Oksimoron je stilska figura kojom se spajaju dva potpuno suprotna, nespojiva pojma.

Primer:

Živa smrt
Poznata neznanka (Gustav Matoš)

Aluzija

Aluzija je stilska figura kojom se umesto reči koja ima to originalno značenje koje želimo da iskažemo stavlja njoj slična.

Primer:

Tragovi su mnogi do pećine. (Petar Petrović Njegoš "Gorski vijenac")

Apostrofa

Apostrofa je stilska figura obraćanja nekoj osobi koja nije prisutna u trenutku govorenja.

Padni mjeseče, na krov straćare
i zvizni na prste, žut odžačare... (Oskar Davičo "Koračnica sna")

Sinegdoha

Sinegdoha je stilska figura koja se koristi kada kažemo da je deo nečega predstavnik celine.

Primer:

Kad vidim te ruke bezbrojne što se pružaju poslu,
kad vidim tu volju napetu da se mravinjak preuredi (Tin Ujević "Pogledi u praskozorju")

Sinestezija

Sinestezija je stilska figura mešanja čula, kada npr. zvuk ima miris ili boju i slično.

Primer:

Slušam u mirnoj ljubičastoj noći
gdje šušte zvijezde. I ja razumijem te glase što huje
taj jezik Bitka i taj šapat stvari.

Evokacija

Evokacija je stilska figura obraćanja muzama ili nekim višim bićima, najčešće u poeziji.

Primer:

I sad lađaru i čamcu
Ja mislim da je kraj:
A sve to sa svojom pjesmom
Učini Lorelaj. (Hajnrih Hajne "Lorelaj")

Bajka



Svi smo mi odrasli slušajući i čitajući bajke, sva deca ovog sveta slušaju ih pred spavanje, a onda stvaraju sopstvene svetove. Veoma su bitne za odrastanje, jer nas uče da zlo nikada ne može i ne treba da pobedi.


Naziv bajka dolazi od reči bajati - lečiti boljku tajanstvenim rečima.

Junaci bajke žive okruženi čarolijama, natprirodnim bićima, životinje mogu da govore, a ljudi razumeju nemušti jezik.

Junak je nosilac pozitivnih osobina i najčešće ruši neki tabu ili zabranu koja ga potom prisiljava na teške zadatke koje mora da reši.

Pravda uvek pobeđuje i bajka se uvek srećno završava, a glavni junaci uvek žive dugo i srećno.

Bajka za razliku od mitova i legendi se prenosi kao izmišljena priča.

Srpske narodne bajke je sakupio Vuk Stefanović Karadžić. Braća Grim su poznavali Vuka, pa su deo bajki preuzeli iz našeg jezika.

Da li znate za našu Pepeljugu, ona se zove Mara?!

Srpske bajke: Nemušti jezik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Aždaja i carev sin, Devojka cara nadmudrila...

U svetu su najslavnije bajke braće Grim, Hansa Kristijan Andersena i Oskara Vajlda.

Braća Grim: Pepeljuga, Ivica i Marica, Crvenkapa, Zlatokosa...

Hans Kristijan Andersen: Mala Sirena, Carevo novo odelo, Princeza na zrnu graška...

Oskar Vajld: Srećni princ, Sebični džin, Odani prijatelj, Slavuj i ruža...


cooliranje.

Basna



Basna (lat. fabula) je kratka priča u prozi ili stihovima u kojoj glavnu ulogu imaju životinje (ponekad biljke i nežive stvari), prikazane sa ljudskim osobinama; govorom, karakternim osobinama, sklonostima, težnjama i sl., tako da se alegorički crtaju odnosi među ljudima, izruguju ljudske slabosti i mane i daju moralne pouke.

ANEGDOTE

Anegdota je prozno delo u kome nema široko razvijene radnje kao u bajkama, ali u kome se nalazi neki važan trenutak, nešto karakteristično što je vezano za neki događaj, neku ličnost ili mesto.

Anegdote, kao i bajke i basne, mogu biti narodne i umetničke (ove druge govore o slikarima, muzičarima, književnicima, glumcima, političarima i drugim poznatim ličnostima.)

Naše narodne anegdote jesu: Ćosa i ugursuz, Ero i kadija, Šljive za đubre i druge.

U narodnim anegdotama o Ćosi saznajemo da je to lice slabog fizičkog izgleda, ali je veoma mudro i lukavo. Ćosa pobeđuje čak i mnogo jače od sebe, pa i same džinove.

U narodnim anegdotama o Eri priča se, takođe, o Lukavoj i mudroj ličnosti, samo što Era doskače agama, begovima, kadijama — Turcima. Erini postupci isti su kao i postupci naroda. Erina mržnja prema turskim osvajačima, jeste mržnja naroda.

Vuk Dojčević je domišljan i mudrijaš iz Crne Gore. O njemu takođe ima dosta anegdota.

Pored ovih lica, u našim narodnim anegdotama nalazimo određene grupe lica koja se ismevaju. To su uglavnom popovi, age, spahije, trgovci i neke žene. Po nepisanom pravilu svekrve i tašte su zle, a devojke vredne i dobre.

U narodnim anegdotama lica iz naroda su mudra, dosetljiva, snalažljiva, a razni ugnjetači i osvajači nespretni, glupi, sebični, podmukli.

ŠALJIVE NARODNE PRIČE

U šaljivim narodnim pričama se govori o nekom šaljivom događaju ili smešnoj situaciji. U njima se iznose smešni postupci ili dovitljive ličnosti, i uopšte ono što izaziva smeh.

Slika života u šaljivoj narodnpj priči uvek je vezana za stvarnost i u njoj skoro da nema ničeg fantastičnog. Šaljive narodne priče najčešće su kratke. Iako se u njima ne navode imena ličnosti, uvek je jasno na koga se odnose ili na čije zanimanje. Inače, u šaljivim narodnim pričama pominju se popovi, kaluđeri, begovi, age, trgovci, seljaci, žene itd. Često šaljive narodne priče sadrže u sebi, pod vidom komične situacije, oštru kritiku. Šaljive narodne priče jesu: Pop u trnju, Laž za opkladu, Seljaci kupuju pamet, Kupovao naočare da zna čitati.

NOVELE (MUŠKE PRIČE)

Novele su priče u kojima se govori ,"što bi zaista moglo biti" kako je rekao Vuk Karadžić. On ih je nazvao i muškim pripovetkama.

U novelama ima stvarno onog "što može biti u životu", tj. u njima se najčešće prikazuje neka životna istina. Ali, ima i novela koje pokazuju životne pojave bez namere da se da sud o njima.

Novela nema mnogo. One su po svome obimu kratka prozna dela. U nas su poznate novele: Svijetu se ne može ugoditi, Sve, sve, ali zanat, Dram jezika, Devojka i knez Jovo i druge.

Nsiam vrevjoao da zpavrao mgou rzmjaueti ono što čtaim. Zaavljhuujći nobniečoj mćoi ljdksuog mgzoa, pemra irtažsiavnjima zansntevknia sa Cmbargeida, njie vžano kjoim su roedsljdoem npiasnaa slvoa u rčijei, jdieno je btino da se pvro i zdanje sovlo nlaaze na sovm msjteu.:

Anja voli Milovanja.
Ana voda Radovana.
Ana nabra par banana.
Anja sebe sanja.
Udovica, baci vodu!
Avda tera jareta dva.
Perica reže Raci rep.
U Rimu umiru.
Mače jede ječam.
Na sebe je besan!
Imaju Arapi i para u jami.
Idu ljudi.
Navi uru Ivan.
Uguraj u jarugu.
Sir ima miris.
Madam i'm Adam.

Šta je pejorativ?

Pejorativ (od latinskog Peior, što znači “još gore” i francuskog Péjoratif) označava pogrdan smisao - reči ili fraze. Skoro svi AUGMENTATIVI istovremeno su i PEJORATIVI, ali ne baš svi. Rugamo se kad nekom kažemo da ima GLAVURDU, ali svideće mu se ako mu kažemo da je JUNAČINA ili LJUDINA, FUDBALERČINA itd. Zato i neki deminutivi nose pejorativno (pogrdno) značenje. Na primer: ČOVEČULJAK, FUDBALERČIĆ, JUNAČIĆ itd.

APOFONIJA (PREVOJ VOKALA)


Radi se o veoma staroj glasovnoj promjeni koja se vršila u indoevropskoj fazi razvoja jezika. Do nje je dolazilo najčešće zbog promjene akcenta u riječima. Teoretski je moguće da se u jeziku ostvari onoliko prevojnih likova koliko ima vokala (u srprskom jeziku 5).

Postoje 3 vrste prevoja:
1. Kvantitativni - ne dolazi do promjene vokala nego se samo mijenja dužina (skriti - skrivati, dati-davati);

2. Kvalitativni prevoj podrazumijeva da se mijanja vokal ali ne i dužina (piti-pojiti, mreti-umoriti);

3. Kombinovani prevoj podrazumijeva i promjenu vokala a ujedno i dužine (biti-boj, probosti-probadati).Najčešći slučajevi su u glagolskim oblicima i najfrekventniji je kombinovani tip prevoja