Franc Ferdinand




Najpopularniji britanski i vodeći svetski indi-rok sastav današnjice Franz Ferdinand je već na samom početku karijere obezbedio mesto u istoriji svetske pop-scene kao bend sa najbržim usponom, budući da je između osnivanja 2001. i prvog većeg uspeha, maksi-singla "Darts of Pleasure" proteklo tek dve godine.



Početkom milenijuma pod okriljem Škole umetnosti u Glazgovu, sreli su se gitarista Alex Kapranos, basista Robert Hardy, bubnjar Paul Thomson i multiinstrumentalista klasičnog obrazovanja Nicholas McCarthy.
Na zajednički rad ih je pokrenula ideja da naprave muziku koja će se dopasti devojkama i naterati ih da plešu, pa su počeli sa probama u McCarthyjevoj kući. S obzirom da su stvarali pod uticajem umetničkih bendova novotalasne epohe krajem sedamdesetih, mračnih i nekomunikativnih "Joy Division" i inovativnih "Gang of Four", prava je enigma kako su u svojim namerama i uspeli, možda jednim delom i zahvaljujući primarnoj zamisli da zvuče kao Donna Summer ili Prince.



Glazgovske umetnice su njihovu muziku doživele kao savršeni soundtrack za performanse u mestu zvanom "Chateau" (na francuskom - zamak), okupljalištu mladih artista po ugledu na Vorholovu "Fabriku". Kada je policija zatvorila klub u kome je dekadencija očigledeno prelazila granice dozvoljenog, četvorka se zaputila u London, gde su nastupali kao predgrupa nešto poznatijim vršnjacima "Hot Hot Heat" i "Interpol", koji su im već posle nekoliko zajedničkih svirki gledali u leđa i polako nestajali u oblaku prašine. Ferdinandi su dodali gas i na prečac osvojili publiku ne samo na ostrvu, već i širom kontinenta, na festivalima.



Nezavisna etiketa "Domino" objavila je početkom 2004. album nazvan imenom benda koje je, kako su objasnili u jednom intervjuu, odabrano prema imenu trkačkog konja The Archduke Ferdinanda, koji je verovatno dobio ime prema austrougarskom prestolonasledniku ubijenom u Sarajevu 1914. Tako su sve prosrpske kontrovere i političke konotacije vezane za pokret Mladobosanaca i Gavrila Principa pale u vodu, a album je debitovao na 3. mestu britanske top-liste, dok ga je samo za američko tržište objavio moćniji Epic Records. Uspehu benda znatno je doprineo singl "The Dark Of The Matinee" sa pulsirajućom disko bas deonicom i reskom stakato gitarom, koji je postao mega hit na radio stanicama i u klubovima. Spot za istu numeru sa originalnom fotografijom u specifičnom sivo-zelenom koloritu izdvojio ih je od kompletne svetske produkcije i ukazao na veliki umetnički potencijal, što su u međuvremenu i opravdali narednim hit-singlovima "Take Me Out", "Michael" i "This Fire".



Nakon godine provedene na turnejama, 2005. su većim delom potrošili na studijski rad da bi u oktobru objavili drugi album "You Could Have It So Much Better". Nastavak priče sadrži uobičajene brit-pop teme poput svakodnevice, politike, vremenske prognoze, divljenja rok-dinosaurusima i, naravno, ljubavi, u prepoznatljivom pank-pop-psiho-disko fazonu kojim su svet bacili na kolena.

balkanrock.