Knjige su me oduvijek štitile


Piše: Selvedin Avdić




Malo ljubavno pismo upućeno knjigama. Jer, knjiga je slatko obećanje predaha. Prije nego što je otvorim, mogu smireno odlagati užitak, znam da mi je lako dostupan. Zadovoljstvo koje krije je uvijek novo, jer nikada, niko ne može znati šta se može dogoditi u tom malom, naizgled sasvim praznom, prostoru između očiju i stranice.

Drago mi je što poznajem jednog uličnog prodavca knjiga. Zanimljiva je osoba, pravnik sa impresivnim životnim iskustvom kojeg se ne bi postidio ni Keith Richards. Za vrijeme rata boravio je u Vojvodini gdje se prvi put sreo sa poljoprivredom. Danas kaže da mu je taj susret ostao u lijepom sjećanju. Ipak, morao je napustiti oranice i otići u Beograd, gdje je preživljavao tako što je prodavao jeftine parfeme.

AUTOKRATIJA U DOMU KULTURE

Nakon rata vratio se u grad. Nije uspio pronaći nikakav posao vezan za pravosudni sistem, pa prodaje knjige na ulici. Planira da, čim ostvari prvobitnu akumulaciju kapitala, otvori antikvarnicu koja bi se u večernjim satima transformirala u Dom kulture. Prema planu koji mi je otkrio, u Domu bi isključivo on, autokratski, definirao šta je kultura, propisivao kulturnu politiku i određivao njene granice.

Do ostvarenja tog plana, brine se o urednom snabdjevanju svog štanda, na kojem se pored priručnika, kuhara, vodiča, sanovnika, kalendara i slične literature koja se svuda u svijetu, pa i kod nas, najbolje prodaje, obavezno mora naći i nekoliko probranih naslova. Zbog očuvanja obraza. Vrlo je poslovan, poštuje radno vrijeme, državne praznike i radne subote. Ometaju ga tek ekstremne vremenske prilike, što je nevolja za sve poslove koji se obavljaju pod vedrim nebom, u bliskom kontaktu sa prirodom, ili ulicom kao u ovom slučaju.


Bile su babje huke, oni naročito hiroviti dani, u kojim se miješaju sve moguća godišnja doba, a meteoropati razmišljaju o štriku oko vrata. Sklanjao je knjige pred kišom, vraćao ih čim izbije sunce, štitio od snijega, skupljao po ulici kad ih vjetar raznese... Čist belaj, usred kojeg sam se i ja pojavio i još sa pitanjem:

- Bogati, jesul ti dosadile knjige?

Pogledao me, mislim da je bio i malo uvrijeđen, ako sam dobro procijenio, i rekao:

- Šta ti je čovječe, pa mene knjige štite.

Jako mi se dopao odgovor. Sviđa mi se i sada. Nisam ga pitao šta je tačno mislio, jer mi se učinilo da sam ga sasvim dobro razumio. Nejasno sam slutio da i ja knjigama dugujem istu zahvalnost, ali sve do pisanja ovog teksta nisam razmišljao o tome kako me štite.



KAKO SE KNJIGE PONAŠAJU U TORBI ILI DŽEPU

Knjige su me oduvijek štitile. Dok sam bio dječak bile su mi prolaz u milion svjetova. Bio sam nezasit, svaki drugi dan išao sam u dječiju biblioteku (prelijepo mjesto, na ćošku stare zgrade, sa parketom koji se ugodno uvija čak i pod dječijim nogama. Nisam mogao razumjeti zbog čega su bibliotekarke tužne i nervozne) po novu knjigu.

Moj česti hod s knjigama od kuće do biblioteke privukao je pažnju komšiluka. Zabrinuti, upozorili su moju majku da takve nezdrave navike mogu imati tragične posljedice, jer u jednoj tijesnoj garsonjeri, na mračnom kraju ulice, živio je tužni starac koji se nikada nije oženio zato što je previše čitao u mladosti.

Komšija, prvi Hamlet u gradu, sreo me pred haustorom, prezrivo pregledao knjige koje sam nosio i rekao da takvo neselektivno čitanje nema nikakvog smisla. Otkrio mi je da ozbiljni ljudi uzmu jednog pisca, pročitaju sve što je napisao, pređu na drugog, smlate njegov opus i nastave redom po istoriji književnosti. Taj savjet mi je tada bio dosadan, a danas mi je i sulud.

Kako sam tada čitao, nastavio sam do danas. Mandeljštam je napisao da je ormar s knjigama iz djetinjstva presudan za ostatak života - raspored njegovih polica, izbor knjiga i boje korica primaju se kao boja, visina i položaj čitave svjetske književnosti. Zato i sada otvorim nekoliko knjiga, pročitam par rečenica i odlučim se za onog pisca koji mi se učini najiskrenijim. Knjigama prilazim s dobrim namjerama, očekujem da mi pisac uzvrati na isti način. U svakom odnosu povjerenje je najvažnije.

Umiruje me i sama pomisao na knjigu u torbi ili u džepu. Ona je slatko obećanje predaha. Prije nego što je otvorim, mogu smireno odlagati užitak, jer znam da mi je lako dostupan.  Mogu knjigu prevrtati u rukama, gladiti joj korice, zarezati ih lagano noktom, ako to želim. Zadovoljstvo koje krije je uvijek novo, jer nikada, niko ne može znati šta se može dogoditi u tom malom, naizgled sasvim praznom, prostoru između očiju i stranice.

SKRIVANJE IZA UGLEDNOG DRUŠTVA

Knjiga može vratiti smisao, pokazati ono što se ne vidi, a ipak - jeste, pouzdana je, nesposobna da izda.
Iz istih razloga, ako se ne varam, jedan moj poznanik pored kreveta već godinama drži samo knjigu izabranih priča Brune Schulza. Iz nje čita dijelove sa nasumično otvorenih stranica i odavno je zaboravio kako počinju i završavaju priče. Ta knjiga i moj poznanik uspostavili su, čini mi se, odnos majstora i učenika iz kung fu filmova, u kojem učenik bez pogovora sluša sve savjeta, ma kako besmisleni bili, uvjeren da će se trud isplatiti u završnom okršaju.  


Štitile su me i u ratu, kada nije vrijedila ona narodna (valjda) izreka kako će jutro promijeniti sve. Ja sam uvečer bio dobro raspoložen, skoro optimističan, a ujutro se strah vraćao.

Venedikt Jerofejev kaže da se loši ljudi dobro osjećaju uvečer, ali već u narednoj rečenici objašnjava da su ipak najveća gamad oni koji se uvijek dobro osjećaju.

- Ako nam je uvečer pijana priroda dala, onda nam to ujutro oduzima i to matematičkom preciznošću. Ako ste uvečer težili idealu - molim, nakon toga će doći poriv prema antiidealu, a ako ideal i ostane, onda potakne suprotnu težnju. To vam je ukratko moja zavjetna hipoteza – piše Jerofejev.

Dobri Venjička je tokom večeri pio, a ja sam čitao knjige. I danas me štite. I dalje ima mnogo razloga. Evo, i u ovom tekstu. Lako se uočava, unosim citate kao podršku gdje god posustanem. Ukrašavam tekst tuđim riječima kako bih dobio na vrijednosti i zadržao pažnju zahtjevnog čitaoca. Krijem se iza uglednog društva koje sam prepredeno izabrao.


e - novine.com

zurnal.info.

Citati i samo citati....


U susret novoj školskoj godini: Šta čitati?
Lektira za mlade





Šta da preporučite jednom srednjoškolcu za čitanje? Na inicijativu Ružice Marjanović,
profesorke srpskog jezika u Užičkoj gimnaziji, grupa kritičara, pisaca i prevodilaca
sastavila je spisak književnih preporuka za đake srednjih škola, koje se ne nalaze
u školskoj lektiri. Možda, uzgred, u ovoj listi nađete neke naslove koje ste i sami
propustili

Šta da preporučite srednjoškolki i srednjoškolcu?
1. Dž. D. Selindžer: Lovac u žitu
2. Virdžinija Vulf: Sopstvena soba
3. Doris Lesing: Peto dete; Zlatna beležnica

Photo: Stock
4. Džordž Orvel: Životinjska farma

5. Marđan Satrapi: Persepolis
6. Art Špigelman: Maus
7. J.R.R.Tolkin: Hobit; Gospodar prstenova
8. Ričard Metison: Ja sam legenda
9. Margaret Dira: Ljubavnik; Aleksis; Bol
10. Džerald Darel: Moja porodica i druge životinje
11. Jasmina Kadra: Kabulske laste
12. G. G. Markes: Sto godina samoće
13. Antologija svetske proze i poezije
14. Borislav Pekić: Vreme čuda
15. Danilo Kiš: Grobnica za Borisa Davidoviča
16. Bora Ćosić: Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji
17. Vladimir Pištalo: Milenijum u Beogradu
18. Biljana Srbljanović: Porodične priče i druge drame
19. Milena Marković: Izbor poezije i drama
20. Nenad Veličković: Sto zmajeva; Konačari
21. Duško Novaković: Tupan i njegov pedagog
22. Radmila Lazić: Izbor poezije
23. Boris Dežulović: Jebo sad hiljadu dinara
24. Lamija Begagić: Godišnjica mature
25. Svetislav Basara  : Sveta mast; Fama o biciklistima


Kako su nastale ove preporuke?
Projekat je pokrenut na inicijativu Ružice Marjanović, profesorke srpskog u Užičkoj gimnaziji
i organizatorke književnog festivala “Na pola puta”, a realizovala ga je Grupa 484. Projekat
je podstaknut istraživanjem po kom oko 70 odsto učenika pročita u toku godine bar jednu
knjigu van školske lektire. Nevladina organizacija Grupa 484 anketirala je veliki broj pisaca,
urednika, prevodilaca, književnih kritičara, profesora književnosti i bibliotekara, i zamolila ih
da predlože srednjoškolcima neku dobru knjigu koja nije u lektiri.
Sabiranjem i sistematizovanjem dobijenih odgovora kreirana je lista knjiga za čitanje tokom leta,
koja će biti popularisana u gimnazijama i srednjim školama. Od anketiranih se tražilo da predlože
dela iz oblasti: svetske književnosti, savremene srpske književnosti, savremene književnosti
nastale na drugim jezicima u Srbiji, savremene književnosti “bez prevoda” (knjige izdate u Hrvatskoj,
BiH, Crnoj Gori) i savremene književnosti nastale u drugim susednim zemaljama (knjige na albanskom,
bugarskom, mađarskom, rumunskom, makedonskom, slovenačkom…).

* Tekst preuzet sa sajta malenovine.com
e-novine.com

Čitajući dobre pisce, dešavaju se pred nama čuda





Koliko ima ljudi na čije bi se biblioteke, kao na bočice sa lekovima, mogao staviti
natpis: Samo za spoljnu upotrebu? Zašto danas, kada živimo u jednoj epohi koja
 nam nudi bezbroj načina da obogatimo svoj jezik, misli i dušu, i utonemo u more
 kvalitetne literature, ono čemu se mi okrećemo jeste televizija, računari u funkciji
 savetnika, prijateljima u u funkciji life coucha?


Ljudi su u stanju da provedu po 6h na računaru, ne čineći pri tome ništa osim osvežavanja
 svog Facebook i Twitter naloga i ronjenja po moru nebitnih slika, statusa, igara i sličnog
 sadržaja. Da li su ljudi izgubili svest koliko brzo život teče, kako se lako smenjuje jutro u
 veče? Da li su zaboravili da tokom prosečnih 70-80 godina života ne možemo okusiti svaku
 vrstu sreće, otputovati na sve destinacije koje su nam bile interesantne ili uspeti u svemu
 što smo zacrtali?
Nasuprot tome, kada čitamo jedno kvalitetno delo, pred nama se stvara jedan novi
 svet u kome nikada nismo bili, čije stanovnike upoznajemo sa okretom svake nove stranice,
 koji govore druge jezike od našeg, nose drugačiju garderobu i smeju se nekim drugim šalama.
 Milan Kundera je lepo rekao: “Čovek, pošto živi samo jedan život, nema mogućnost da
proverava hipoteze pokušajima, zato nikada ne može znati trebalo je ili nije trebalo da
 sledi svoje oseećaje”.


Kada čitamo…

Kada čitamo, mi upijamo brojne lekcije, brojne greške koje je neko drugi napravio možemo
 pokušati da izbegnemo, mnoge neprijatnosti da zaobiđemo. Iako je nemoguće izbeći svoju
 čašicu otrova, zašto je ne bismo popili sa kockom belog secera.




Kada čitamo, mi takođe uvidimo da nismo sami u svojim problemima, da su se mnoge generacije
 koje su bile pre nas borile sa sličnim. Uhvatimo se tako za neki događaj iz knjige, povežeo ga
 sa našim životom, pa nam prosto lakne, mislimo ako se neko iz toga izvukao i mi ćemo se već
nekako snaći.
Za ljubavne jade, nema boljeg leka od poezije Jovana Dučića, za čije se pesme često zapitamo
 da li su baš za nas pisane. Ovi prelepi stihovi malo koga ostavlja ravnodušnim:

Srce

Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadano i naglo javiće se meni -
Možda kad u duši bolno zastudeni,
I u srcu počne prvi sneg da pada.

Na usnama našim poniknuti neće
Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne ostaviše od negdašnjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.


Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer to srce hoće, to je njegov deo -
Uvek novi deo od nove minute.

Sećate li se i ove mudre misli velikog Dučića: “Svaki čovek može naći jedan jedini svoj dan
kada je odista osetio najveću sreću koju čovek može ikada doživeti”. Zašto onda ne bismo
 tu vrhunsku sreću skladištili u neke stihove, sakrili u neku knjigu, pa joj onda ne bismo
 produžili rok trajanja?



Svi ćemo jednog dana zavšiti naše putovanje ovom planetom, i sve naše želje, nadanja,
 strahovi i patnje će preći u neku drugu dimenziju. Ako već znamo da je sve prolazno i
kratkotrajno, da su ljudske sudbine u mnogome slične, zašto se onda ne bismo prepustili
dobroj knjizi i naučili još ponešto o životu?

modiranje .com