Narodi koji zaboravljaju ili nipodaštavaju prošlost osuđeni su na neizvesnu budućnost. Spadaju li i Srbi među takve narode, pitanje je koje se s pravom može postaviti, i to upravo povodom 7. jula, datuma koji za neke građane ove zemlje predstavlja istorijski čin, a za druge pogubnu vododelnicu koja traje do danas. Jer, 7. jula 1941. godine, u Beloj Crkvi, ustanici sa Žikicom Jovanovićem Špancem na čelu ubili su dvojicu žandarma koji su pokušali da ih razoružaju. Srbija je godinama taj dan proslavljala kao svoj Dan ustanka naroda i narodnosti. Učinjeno je to i juče, ali mnogo skromnije nego ranije, u Beloj Crkvi i na Fruškoj gori, kod spomenika „Sloboda”. Okupili su se preživeli borci i antifašisti da podsete na doprinos naroda Srbije zajedničkoj pobedi nad fašizmom, ali i na aktuelnost antifašističkih ideja i danas.

Odnos prema ovom datumu i događaju koji se odigrao u Beloj Crkvi s razlogom može poslužiti samo kao povod za pitanje – kako se Srbija danas odnosi prema svojoj antifašističkoj prošlosti. Da li se ponosi nemerljivim doprinosom koji je dala pobedi nad fašizmom, ili tu slavu prepušta drugim narodima koji su imali mnogo manju ulogu u antifašističkoj koaliciji?

Odgovor je, nažalost, poražavajući. Proteklih godina, kada je cela Evropa slavila pobedu nad fašizmom, Srbije i srpskih predstavnika na tim proslavama nije bilo. Mi smo se i dalje bavili i još se bavimo otkopavanjem i zatrpavanjem grobnica, teretom podela na četnike i partizane koga nikako da se oslobodimo. Nije predstavnika Srbije bilo ni u savezničkim kolonama, ni na stratištima da odaju počast stotinama hiljada nevinih žrtava fašističkog zla. A Srbija upravo spada među zemlje koje su ponele najveći teret u otporu okupatoru, kako ljudskim žrtvama tako i u materijalnim dobrima. Može li se to – i sme li se – zaboraviti, prećutati? Može li ideološka i politička ostrašćenost, podela na četnike i partizane, na komuniste i antikomuniste, poništiti nepobitnu istorijsku činjenicu o ogromnom doprinosu građana Srbije pobedi nad fašističkim zlom.

Naravno, istorija jedne zemlje ne počinje i ne završava se jednim datumom, bio to 7. jul ili neki drugi, niti bi građani trebalo da se dele i svađaju zbog toga. Istorija je mnogo kompleksnija i čini je niz više bitnih i manje bitnih događaja po kojima se prepoznajemo ko smo i šta smo, odakle smo krenuli i kuda idemo.

Godina 1941. samo je jedna karika u lancu oslobodilačkih i rodoljubivih tradicija naroda i narodnosti Srbije, tradicija koje baštinimo i na koje možemo biti ponosni. Pogrešno je izricati sudove samo na osnovu jednog događaja i jednog hica. Presudno je ono što se potom dogodilo. A dogodio se oružani otpor naroda koji je doveo do oslobođenja zemlje. Nisu ga izborili ni četnici ni komunisti – već upravo rodoljubi i antifašisti kojima je sloboda bila važnija od svih ideoloških premisa.


Izvor; PolitikaOnline

Slažem se potpuno sa mišljenjem autora ovog teksta. [You must be registered and logged in to see this image.]
Ma koliko mi bili generacija koja koja se ne slaze ili slaze sa svim desavanjima iz nase proslosti, neka tradicija i istorija se mora poštovati. Pa tako i praznici koji su znacajni u nasoj istoriji.
Nije u redu da svaka nova vlast ili drustvo koje dolazi menja istoriju i veliča je ili ponistava po svojoj volji. To je nasa proslost i moramo je poštovati. Ako to svi na svetu smeju zasto ne bi mogli i mi. Nemamo se čega stideti i ne bi ni trebalo da se stidimo. [You must be registered and logged in to see this image.]