Sparta ...

 Sparta (lokalni naziv - Λακεδαιμων) je bila najmoćnija vojna država u Staroj Grčkoj pre uspona Atine posle Persijskog rata. U početku, Sparta i Atina su bili saveznici, ali su uskoro postali rivali. Drugi i treći sukob između ove dve države, koji su doveli do uništenja atinske države, opšte su poznati kao Peloponeski rat. Spartanski pokušaji da preuzmu ulogu Atine kao „branioci helenizma“ su propali, i doveli do prvog poraza spartanskih hoplita u bici kod Leuktre 371. p.n.e. U vreme uspona Aleksandra Makedonskog 336. p.n.e., Sparta je bila samo senka nekadašnje slave, koja je silom uključena u Ahajski savez.

Spartanci su nastavili svoj način života i posle rimskog osvajanja Grčke. Grad je postao neka vrsta „turističke atrakcije“ za rimsku elitu koja je ovde dolazila da posmatra „neobičan“ spartanski narod. Posle poraza rimske armije u bici kod Adrijanopolja, spartanske falange su porazile vizigotske horde. Ovaj događaj smatra se poslednjim velikim delom Spartanaca.


Državno uređenje
Postoji malo pisanih podataka o unutrašnjem ustrojstvu i razvoju spartanske države. Ovaj nedostatak informacija Grci su obično pripisivali „stabilnosti spartanske države“, koja je nepromenjena trajala još od Likurgovih vremena. Nije bilo pisanih zakona, a i njih je, po predanju, svojim dekretom ukinuo Likurg. S druge strane, tajnovitost je uvek pratila oligarhijsku vladavinu.

Spartanskom državom upravljala su dva nasledna kralja iz agiadske i euripontidske porodice. Kraljevi su bili jednaki po autoritetu, tako da jedan nije mogao ništa preduzeti ako bi drugi stavio veto. Ipak, agiadski kralj je, po Herodotu, uživao veće počasti zbog većeg ugleda svoje porodice.

Smatra se da je ova dvojna kraljevina, jedinstveni fenomen u istoriji, nastala u vreme Aristodemove smrti, kada su ga nasledili njegovi sinovi blizanci. Savremeni naučnici su razvili različite teorije da bi objasnile ovo odstupanje. Neki smtaraju da je ovaj sistem stvoren da bi se sprečio apsolutizam i paralelu ovome nalaze u postojanju dva konzula u Rimu. Drugi veruju da je do doga došlo kopromisom posle borbe dve porodice ili zajednice, ili da dve kraljevske porodice predstavljaju spartanske osvajače Dorce i ahajske starosedeoce: pristalice ovog mišljenja pozivaju se na izreku koje je zabeležio Herodot: „Ja nisam Dorac, ja sam Ahajac.“

Obaveze kraljeva su bile uglavnom religijske, sudske i vojne. Oni su bili vrhovni sveštenici države koji su prinoosili žrtve i održavali vezu s Delfskim svetilištem, koje je uvek igralo važnu ulogu u spartanskoj politici. U vreme Herodota (oko 430. P.n.e.), njihova sudska funkcija je bila ograničena sporove među naslednicima, oko usvajanja i javnih puteva. Građanske parnice sudili su efori, a krivično sudstvo je preneseno na efore i veće staraca. Moć dvojnih kraljeva se iskazivala više u vojnoj nego sudskoj oblasti.

Aristotel opisuje kraljevinu Spartu kao „vrstu neograničene i stalne vojne vlasti“ (Pol. iii. I285a), dok je Isokrat smatra „oligarhijom kod kuće, a kraljevstvom u ratovima“ (iii. 24). Kraljevski prerogativi su, međutim, vremenom sve više ograničavani. Od perioda Persijskih ratova, kralj je oduzeto pravo da objavljuje rat, bez saglasnosti dva efora. Njega su efori zamenili i u vođenju spoljne politike. Vremenom, kraljevi su postali samo figure izuzev kao vojni zapovednici. Stvarna moć je prešla na efore i na veće staraca . Razlozi ovih promena leže delom u tome što su efore javno birali svi građani, te su oni bili demokratski element državnog uređenja bez kršenja onih oligarhijskih metoda koji su bili nužni u državnoj administraciji. Razlozi leže delom i slabljenju dvojne kraljevske moći, koja je neizbežno izazivala ljubomoru i neslaganje između dva kralja, koja je često dovodila do praktiče blokade upravljanja. Sledeći razlog leži u gubitku prestiža kraljeva, naročito tokom petog veka, kada su za kraljeve često psstavljani maloletnici a u njihovo ime su vladali regenti. Ugled kraljeva opao je i zbog toga što su, s pravom ili ne, optuživani da su primali mito od neprijatelja države.


Vojna služba i obuka
Poreklo moći koju je imala skupština građana – apela je praktično nepoznato zbog nedostatka istorijskih izvora. Običan Spartanac je pre svega bio ratnik, obučen da izvršava zapovesti i da podnosi teškoće, a političar je postajao samo ako bi bio izabran za efora na jednu godinu. Mogao je biti izabran za doživotnog člana saveta staraca posle 60 godina starosti, i tada bi bio oslobođen vojne službe.

Sparta je bila, pre svega, vojnička država, a vojna obuka počinjala je praktično s rođenjem. Odmah nakon rođenja dete bi bilo odvedeno pred veće staraca, koji bi odlučili da li će biti uzgajano ili ne. Ako bi našli da je defektno ili bolesno, dete bi bacali sa stene zvane Apothetae, ili Mesto odbacivanja. Na taj način su osiguravani visoki fizički standardi u Sparti. Od najranijih dana život Spartanca je pripadao državi.

Do sedme godine dečake su kod kuće obrazovale dadilje, vrlo cenjene u Grčkoj, koje su ih učile da pobeđuju svoje strahove i sujeverja. Njihovu obuku je potom preuzimala država kroz sistem „agoga“ koji su nadgledalo „pedonomi“, posebno izabrani službenici. Ova obuka se sastojala najvećim delom od fizičkih vežbi, kao što je ples, gimnastika i igre s loptom, dok je muzika i književnost igrala podređenu ulogu. Ova stalni naglasak na fizičke vežbe stvorio je kod Spartanaca ugled „lakonaca“ (ljudi koji malo govore), reč koja je nastala po imenu njihove domovine Lakonije. Obuka je obuhvatala i žensku decu. I jedni i drugi su vežbali goli. Žene se, međutim, nisu mogle takmičiti na igrama prema starom olimpijskim pravilima. Postojala su i takmičenja da bi se videlo ko može da izdrži najsurovije šibanje: taj ritual zvan je „dijamastigosis“.

S navršenih 13 godina, mladići bi bili poslani van grada bez ičega, a od njih se očekivalo da prežive sopstevom snalažljivošću i veštinom. To je verovatno bio stari obred inicijacije, priprema za njihovu karijeru elitnih vojnika.

U dvadesetoj godini, Spartanac je počinjao svoju vojnu službu i članstvo u jednom od grupa za ishranu ili klubova, koji je imao petnaest članova i od svih građana se zahtevalo da budu članovi jednog kluba gde su se delili svi obedi. Spartanac je mogao da obavlja sva svoja prava i dužnosti građanina sa trideset godina. Samo su se rođeni Spartanci smatrali građanima u punom smislu, koji su morali da obavljaju dužnosti propisane zakonom i da učestvuju i doprinose u jednom od grupa za ishranu. Oni koji su ispunjavali ove uslove smatrani su „plemićima“, građanima u pravom smislu, dok su oni koji nisu uspeli zvani routtoves (niži ljudi), i oni su imali su samo građanska a ne i vojnička prava.

Spartancima, takođe poznatim i kao „homii“ (slični), bilo je potpuno zabranjeno da se bave trgovinom i zanatima, koji su bili u rukama „perikija“, i bilo im je zabranjeno (bar teoretski) da poseduju zlato i srebro. Spartanski novac sastojao se od gvozdenih šipki tako da je bila onemogućena svaka krađa, otežavana spoljna trgovina i obeshrabrivano bogaćenje. Bogatstvo je, bar u teoriji, dolazilo jedino iz vlasništva nad zemljom, i sastojalo se od godišnjih prihoda koje su stvarali „Heloti“, koji su obrađivali zemlju koja je dodeljivana Spartancima. Ali takav pokušaj izjednačavanja vlasništva nije uspeo: od najranijih vremena postojale su znatne razlike u bogatstvu, koje su postale još veće posle Epitadovog zakona, donešenog posle Peloponeskog rata, kojim su uklonjene zakonske zabrane primanja poklona i nasleđivanja zemlje. Heloti su nemilosrdno kontrolisani, posebno od strane tajne policije (Krypteria).

Žene su bile slobodnije nego u drugim grčkim zajednicama i mogle su da pregovaraju s muževima da dovode ljubavnike u kuću. Prema Plutarhu, u njegovom opisu Likurgovog života, muškarci su i dozvoljavali i ohrabrivali svoje žene da rađaju decu drugih muškaraca, prema opštim moralnim načelima zajednice da je važnije obezbediti potomke za dobrobit grada, nego ljubomorno čuvati vrednosti jedne porodice. Zbog toga je Plutarh tvrdio da je pojam preljube bio nepoznat Spartancima i citirao reči jednog starog Spartanca da je lakše naći bika sa tako dugim vratom da je s vrha planine mogao da pije vodu s reke u dolini, nego naći preljubnika u Sparti.

Pederastija, opšte prihvaćena širom Grčke, bila je prisutna i u Sparti. Spartanci su očigledno verovali da je ohrabrivanje starijih, uglednih ljudi da imaju odnose s mlađim ljudima bilo korisno za obrazovanje mladića. Jedna anegdota u Plutarhovoj biografiji Likurga odnosi se na priču o jedno spartanskom sudiji koga je grad osudio jer je njegov mladi ljubavnik plakao od straha u borbi, što se smatralo znakom da je mladić suviše razmažen jer ga njegov uvaženi ljubavnik nije dobro vaspitavao. Odnosi među mušlarcima služili su kao način jačanja muževnog obrazovanja spartanskih dečaka.

Punopravnom građaninu, oslobođenom bilo kakve privredne aktivnosti, davan je komad zemlje (klaros), koji su obrađivali Heloti. Kako je vreme prolazilo, sve veće površine zemlje su bile koncentrisane u rukama veleposednika, ali je broj punopravnih građana opadao. Početkom petog veka bilo je oko 8.000 građana, ali je do Aristotelovih dana spao na manje od 1.000, a kasnije je (244. p.n.e.) opao na samo 700. Bilo je pokušaja da se ova situacija promeni uvođenjem novih zakona. Uvedene su određene kazne za one koji su ostali neoženjeni ili su se kasno oženili. Ovi zakoni su, međutim, došli suviše kasno i pokazali su se neefikasnim.


Arheologija
Jedan poznat citat kod Tukidida kaže:

„Pretpostavimo da grad Sparta bude napušten, i da ne ostane ništa sem hramova i temelja; potonje generacije će teško poverovati da je moć Lakedemonjana jednaka njihovoj slavi.

„Njihov grad nikad nije izgrađen do kraja i nije imao sjajnih hramova ili drugih građevina; on je više podsećao na skupinu sela, kao sve drevni grčki gradovi, i zato je pružao jadan prizor.“

Prvi osećaj većine putnika koji posećuju savremenu Spartu je veliko razočarenje drevnim ostacima. Lepši je izgled vizantijskog grada Mistre, sa zatravljenim ulicama, propalim zgradama, razrušenom tvrđavom i velelepnom crkvom. Do ranog dvadesetog veka, najveća antička građevina bilo je pozorište, od čega je malo šta ostalo iznad zemlje osim dela potpornog zida; tzv. „Leonidinog groba“, četvorougaone zgrade, verovatno hrama, igrađenog od velikih blokova kamena koji se sastoji od dve odaje; temelja drevnog mosta preko reke Evrote; ruševine jedne kružne građevine; nešto ostataka kasnijih rimskih utvrđenja; nekoliko zgrada od cigle i pločnika s mozaikom.

Ostalo arheološko blago sastoji se od natpisa, skulptura i drugih objekata sakupljenih u lokalnom muzeju, koji je osnovao Stamatakis 1872. (i proširenom 1907). Obavljeno je nekoliko iskopavanja oko Sparte, na nalazištu Amikleum 1890. (Cunas) i 1904. (Furtwängler), kod Menelajevog svetilišta u Terapni (Ross 1833. i 1841. i Kastriotis 1889. and 1900.

Godine 1904. Britanska škola iz Atine je započela detaljno istraživanje Lakonije, a sledeće godine iskopavanja su vršena u Talameji, Gerontri i Angeloni blizu Monemvasije, gde je istraženo nekoliko srednjevekovnih država. Godine 1906. Počela su iskopavanja i u samoj Sparti, gde je bilo mnogo nalaza, koji su objavljeni u „Godišnjaku Britanske škole“, vol. xii.

Dokazano je da je mali cirkus koji je opisao Leake bila građevina slična pozorištu izgrađenom posle 200. oko oltara i ispred hrama Artemide Ortije. Ovde su održavana muzička i gimnastička takmičenja kao i čuveni rituali bičevanja (diamastigosis). Hram, koji se datira na kraj drugog veka p.n.e, počiva na temeljima starijeg hrama iz šestog veka, a u blizini su pronađeni ostaci još starijeg hrama iz devetog, možda čak i desetog veka. Žrtvene ponude od gline, ćilobara, bronze, slonovače i olova pronađeni u izobilju na okolnom terenu, a koji datiraju od devetog do četvrtog veka p.n.e. pružaju neprocenjive dokaze rane spartanske umetnosti; oni dokazuju da je Sparta dostigla svoj umetnički zenit u sedmom veku, a da je opadanje počelo već u šestom veku.

Godine 1907. otkriveno je svetilište boginje Atine „Bakarna kuća“ (Chalkioikos) na akropolju odmah iznad pozorišta, a iako je sam hram skoro potpuno uništen, na nalazištu su otkriveni najduži postojeći arhaični natpis u Alkoniji, brojn bronzani čavli i posude i značajan broj žrtvenih ponuda. The Nađeni su tragovi grčkog gradskog zida, građenog u periodu od četvrtog do drugog veka, koji je bio dug 48 stadija ili skoro 10 km. Istražen je i kasniji rimski zid koji je okruživao akropolj, a deo zida datora verovatno posle Gotskog upada 262. posle Hrista. Pored do sada otkrivenih građevina, lociran je veći broj mesta u generalnoj studiji topografije Sparte, zasnovan na Pauzanijinim opisima. Iskopavanja vršena 1920. pokazuju da se grad iz mikenskog perioda nalazio na levoj obali Eurote, jugo-istočno od Sparte. Naselje je bilo grubog trougaonog oblika, s vrhom okrenutm ka severu. Ovo područje je bilo otprilike jednako površini „novije“ Sparte, ali su razaranja skoro potpuno uništila građevinie, izuzev temelja i krhotina crepa.


Spartanski svet
Oko sredine šestog veka p.n.e. južni Peloponez je bio Spartanska teritorija. S površinom od 8.050 kvadratnih kilometara, bila je to najveća grčka država. Čitavo područje podeljeno na dva dela: Lakoniju i Meseniju, koje je razdvajala planina Tajget. Za razliku od drugih grčkih gradova, Sparta je kontrolisala većinu obradivog zemljišta. Najraniji arheološki dokazi dokazuju da naseobina u Sparti datira oko 950. p.n.e.

Klasični izvori kažu da je Sparta osnovana u desetom veku p.n.e. Činile su je četiri sela: Pitan, Mesoa, Limne i Konoura, koji su se kasnije ujedinili pod jednom upravom.

Oko 750. p.n.e. počela je lagana ali odlučna ekspanzija Sparte. Podjarmljeni stanovnici su postali ili heloti ili perijeci. Heloti su zadržali svoja imanja, ali su morali da polovinu svojih prinosa daju spartanskoj državi, dok su perijeci bili stanovnici grada, koji su ostali samostalni, izuzev u u pitanjima spoljne politike i ratovanja. Perijeci su činili vitalni deo spartanskog društva. Pošto je Spartancima bilo zabranjeno obavljanje nevojničkih poslova i zanimanja, Perijeci su radili kao trgovci, zanatlije i umetnici. Od 650. pne. do 620. pne. , Sparta je podjarmila i Meseniju. U prvoj trećini šestog veka Spartu su porazili najpre Arg, a potom Tegeja. Posle Mesenijskog rata i navedenih pobeda razvio se spartanski jedinstveni način života zbog koga je Sparta postala čuvena u Antičkoj Grčkoj.

Od 550. godine nadalje, cilj spartanskog sveta – izdržljivost tela i duha kao i ratnička umešnost – je bio postignut. Sparta nije trpela vladavine tirana i diktatora, a njene falange su smatrane nepobedivim. „Spartanci“ su ostali sinonim za svakoga ko je nemilosrdno samodisciplinovan ili hrabar u susretu s bolom, opasnošću i nevoljama. Sparta je, međutim, bila zatvorena za uticaje drugih naroda, nije prihvatala tuđe ideje, stvorivši svoju zatvorenu oskudnu kulturu, lišenu velikih muzičkih i književnih dela


Izvor:wikipedija

Spartanci

[You must be registered and logged in to see this image.]

Živeti kao Spartanac bilo je isto što i živeti kao ratnik. Nije bilo izbora. Osnovno zanimanje spartanskih muškaraca, koji bi prošli test na rođenju, bio je rat.

Kad bi se dete rodilo, kupali bi ga u vinu. Oni koji ne prođu test, bivali bi okarakterisani kao slabašni i defektni. Bacani su sa litice u podnožje planine Tajget. Za one koji bi ”preživeli vino”, tu bi priča samo počinjala.

Kratko u majčinom krilu

Do sedme godine , dete bi živelo sa majkom. Ali, ni tada nije moglo osetiti mnogo nežnosti. Nije ga smela oblačiti u specijalne dečje obuke kako mu se telo ne bi deformisalo, ili dete učinilo razmaženim. Od deteta se u tom periodu sklanjalo sve što bi izazivalo strah ili plač.

Spartanke su bile stroge i uspešne u vaspitanju. Toliko da su ih zapošljavali i Atinjani.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na rođenju su potapani u vino

Živeti kao Spartanac ili Spartanka, značilo je činiti sve za domovinu i njenu slavu. Tako su i Spartanke bile u službi ratnog polisa, koji je i danas sinonim za vojnu disciplinu i heroizam.

Kada su jednoj Spartanki javili, da je u jednom boju izgubila svih pet sinova, ona upita hladnokrvno : ”A pobedismo li ili ne?”

Obrazovanje na teretu države

Sa sedam godina, spartansko dete bivalo je prepušteno državnom vaspitanju ( Agoga ). Bili bi podeljeni u ”Ageles” ( bukvalan prevod : stada ). Tada bi za njih počinjala jos surovija disciplina.

Osnovna aktivnost bila je učenje rukovanja oružjem i borbe, ali i gimnastika, trčanje, bacanje diska itd.

Izlagani su gladi i studeni , kako bi što više očvrsli. Zanimljivo je da su pospešivani njihovi pokušaji da dođu do hrane krađom i tako nadoknade skromne zalihe koje su im bile dodeljivane. Ali oni koji bi bili uhvaćeni, bili bi i surovo kažnjeni.

Jeli su dosta meda. Mesec dana pre kraja obuke , učili bi da žive samo o medu ( ”mesec meda”).

Jednom godišnje su im testirali izdržljivost pred Artemidinim hramom u igri krađe sira dok su ih nemilosrdno bičevali. One koji su izdržali bez kukanja i plača u toj igri, gde je ne malo njih umrlo, krunisali su lovorovim vencima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Hranili su se medom, ali u borbama nisu bili tako "medeni"

Išli su bosi; kupali se u hladnim vodama reka, a i leti i zimi nosili isto ”odelo”, parče tkanine koje im je dodeljivala država jednom godišnje.

Od prikladnog obrazovanja , morali su znati samo osnovno : da čitaju i pišu; mada su se učili i kratkim, mudrim tzv ”lakonskim” odgovorima , ali i Homerovim stihovima.
”Punoletstvo” u dvadesetoj

Sa dvadeset godina bi završili Agogu, i to bi značilo dve stvari.

Početak vojne službe.

Brak.

Kada bi postao vojnik, Spartanac bi se pridruzio tzv. javnim klubovima od po 15 muškaraca sa kojima bi živeo u javnim barakama do 60-e godine. Sve je ovo uredio svojim zakonima Likurg, legendarni zakonodavac Sparte.

A supružnici su birani zanimljivo : mladići i devojke se zatvore u neku mračnu sobu i onda tako u mraku hvataju svoje buduće supružnike, bez predstave koga su uhvatili.

”Spartaaaaaaaaaaaa!”

Jedna od legendi o Spartancima kaže da su jednom prilikom dobili od Atinjana, svojih najvećih neprijatelja, oštru, preteću poruku koja je glasila:

“Ukoliko ne učinite ono što zahtevamo, povešćemo vojsku na vas i ako vas pobedimo, opljačkaćemo vam sva imanja, sravniti vaše gradove sa zemljom, a decu i žene porobiti.”

Hrabri Spartanski ratnici, poznati po svojim uspešnim vojevanjima, odgovorili su na poruku samo jednom rečju: “Ako…

[You must be registered and logged in to see this image.]

Surovost kao srednje ime

Leonidini lakonski odgovori

Leonida je jedan od najpoznatijih Spartanaca koji ih je vodio u Termopilsku bitku. Kada su mu rekli da su neprijatelji blizu , odgovorio je : ”Odlično, i mi smo njima.”

Kada su mu rekli da ima premalo vojnika, nasuprot protivniku, odgovorio je : ” Imam ih i previše da umru!”

A kada su mu poručili da ce neprijateljske strele biti toliko brojne da će prekriti nebo, rekao je: ” Bolje, borićemo se u senci!” Takvog ”hlada” se nisu plašili Spartanci.
Spartanska slava

Sparta je bila jedan od najznačajnijih polisa u Grčkoj, koja je kao vojni polis, sa malim brojem stanovnika uspeo da pokori mnoge oblasti u čuvenom Peloponeskom ratu. Slava iz 4.veka p.n.e kasnije je izbledela, da bi ih u 7.v nove ere uništili Sloveni u svom prodoru na Peloponez.

1834. godine, na temeljima legendarnog grada izgrađeno je novo, savremenije naselje koje nosi isto ime.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Lakonski rečnik i ubojiti mač: Leonida

A ono što je ostalo od starog su legende i simbol vojnog razmišljanja i življenja. Živeti kao Spartanac jeste značilo živeti kao ratnik. Smrt u borbi bila je slavna u Sparti, a služiti domovini svrha življenja.


Muskimagazin.

Spartanci, stanovnici Lakonije na Sparti u staroj Grčkoj i čuveni ratnici, ostali su u istoriji poznati po čeličnoj disciplini i oštrim vaspitnim merama, ali i po - škrtosti na rečima. Otuda danas izraz ‚‚lakonski govor“ ili ‚‚govoriti lakonski“ znači sasvim kratak govor, odnosno govoriti vrlo kratko i sažeto.

Jedna od legendi o Spartancima kaže da su jednom prilikom dobili od Atinjana, svojih najvećih neprijatelja, oštru, preteću poruku koja je glasila:

‚‚Ukoliko ne učinite ono što zahtevamo, povešćemo vojsku na vas i ako vas pobedimo, opljačkaćemo vam sva imanja, sravniti vaše gradove sa zemljom, a decu i žene porobiti.“

Hrabri Spartanski ratnici, poznati po svojim uspešnim vojevanjima, odgovorili su na poruku samo jednom rečju: ‚‚Ako...“