Nova izdanja knjiga

Nova izdanja knjiga

Ljubitelji knjige cesto nailaze na nova, interesantna, izdanja knjiga , razlicitih zanrova.
Medju nama ima sigurno takvih.Ovde mozemo, na jednom mestu, da imamo pregled
novih izdanja knjiga, bilo da su to romani, knjige poezije, putopisne knjige ili knjige eseja,
zbirka kolumni, knjige iz psihologije, filosofije.....
Krenimo...budimo radoznali, pratimo sta se dogadja u svetu Knjiga...


Novi roman Lasla Blaškovića "Razbrajalica"

Novi roman Lasla Blaškovića "Razbrajalica" objavljen je u izdanju "Arhipelaga" i Zavoda
za kulturu Vojvodine.





"Razbrajalica" je roman koji svojom višestruko ukrštenom pričom, smeštenom najvećim
delom u savremeni trenutak, ali i nekolikim tokovima u vreme Drugog svetskog rata i
decenije koje dolaze posle toga, čitaoce neće ostavljati na miru.

Blaškovićev roman je velika priča o Novom Sadu. Određena u podnaslovu kao "oktopod
-priča“, knjiga se grana u nekoliko moćnih rukavaca koje pisac vešto vodi oko junaka
izuzetnih sudbina, pri čemu oni do takvih sudbina dolaze u prostoru svakodnevice.

Otuda se pripovedanje ovog romana, snažno ukorenjeno u mistiku i magiju novosadskih
kvartova, smelo otiskuje i u posve drugačije prostore, ali i u sasvim drugačija vremena.

U prostornom smislu Blaškovićev roman seže od Novog Sada do obale Pacifika. Novi Sad
ostaje stajna tačka pripovedanja iz koje Blaškovićevi junaci sagledavaju svet i iz koje
nekad moraju da pobegnu, da bi se u nekom drugom času neminovno vratili na taj sudjeni
početak.
 
U vremenskom smislu priča se kreće sve do doba Drugog svetskog rata, susreće se sa
 velikim istorijskim izazovima kakvih ranije uglavnom nije bilo u Blaškovićevoj prozi, ali
 izazovi svakodnevnog iskustva i tragedije svakodnevnog života ostaju glavni izazov
ovog pripovedanja.
Napisan kao uzbudljiva priča sa nesvakidašnjim preokretima i razapet između svakodnevnih
udesa i prvorazrednih izazova istorije, roman "Razbrajalica" Lasla Blaškovića je priča
raskošnog jezika i pesničke snage, navode iz "Arhipelaga".

U Blaškovićevom romanu pleni čitav niz zapleta koji se ukrštaju u glavnu priču: sudbina
glumaca Pozorišta Dunavske banovine, eksplozija u Tvrđavi u okupiranom Smederevu,
ljubavna avantura po Srbiji u Drugom svetskom ratu, misteriozna smrt mladića pred
kojom staju i zvanična istraga i moćni obaveštajci...
 
Poznat kao pesnik, romansijer, pripovedač i esejista, Laslo Blašković (Novi Sad, 1966)
za ranije knjige proze dobio je nagrade Društva književnika Vojvodine, "Borislav Pekić“,
"Branko Ćopić“ i "Stevan Sremac“ za proznu knjigu godine.

Blaškovićev roman "Madonin nakit" izabran je među deset najboljih srpskih romana
napisanih posle pada Berlinskog zida koji su sastavni deo antologijske edicije "Sto
slovenskih romana“.
Proza i poezija Lasla Blaškovića prevedeni su na engleski, francuski, nemački, mađarski,
poljski, rumunski, slovački, ukrajinski, makedonski, bugarski i slovenački jezik.
Prethodni roman Lasla Blaškovića "Posmrtna maska", objavljen takođe u izdanju "Arhipelaga",
doživeo je odličan prijem kod publike i kritike. Osim što je bio veoma čitana knjiga, roman je
bio i u najužem izboru za NIN-ovu nagradu za roman godine.

blic.rs

Novi roman Orhana Pamuka

U utorak 9. decembra, turski pisac Orhan Pamuk će objaviti novu knjigu. Naziv romana
u originalu glasi “Kafamda Bir Tuhaflık,” što bi u slobodnom prevodu značilo “Neobičnosti
u mojoj glavi”.



Orhan Pamuk


Pamukov izdavač navodi da je u pitanju savremena ljubavna priča, na kojoj je pisac radio
6 godina. Kao i u većini njegovih romana, radnja ove knjige od 480 strana odvija se u
Istanbulu,. Glavni junaci su ulični prodavac Mevlut i njegova devojka. Pamuk opisuje
Mevlutov život na ulicama Istanbula u periodu između 1969. i 2012. godine. Tokom
tog vremena, Mevlut je svedok raznih transformacija kroz koje prolazi Istanbul, ali i
cela Turska.Svo to vreme, Mevlut se često pita koji je izvor te “neobičnosti” u njegovoj
glavi koja ga čini drugačijim od ostalih.

Roman će 9. decembra biti objavljen u Turskoj, što znači da ga tokom 2015. možemo
 očekivati u prevodu na srpski. Pamukov izdavač u Srbiji je Geopoetika.

Šezdesetdvogodišnji Orhan Pamuk je 2006. dobio Nobelovu nagradu za književnost. Neke
od njegovih najpoznatijih knjiga su “Sneg”, “Istanbul: Uspomeni i grad”, “Muzej Nevinosti”
i “Bela tvrđava”. Njegovi romani su se prodali u preko 11 miliona primeraka širom sveta,
a prevedeni su na preko 60 jezika.

b92.net

Novi roman Milete Prodanovića



Novi roman pisca i slikara Milete Prodanovića ''Vitiligo”, biće predstavljen u petak,
5. decembra u kući Đure Jakšića.






''Vitiligo'' predstavlja sintezu dosadašnjih Prodanovićevih knjiga i sadrži senke rukopisa
''Pleši čudovište, na moju nežnu muziku'', putopisa ''Oko na putu'' i ''Tranzicione galanterije''.

Stihom Konstantina Kavafija - ''Uvek ćeš u ovaj grad stizati'' otpočinje pripovest o
''belim mrljama balkanske istorije'' i (ne)mogućnosti iskoraka, navodi izdavač “Arhipelag”.

Knjiga govori o mladoj Beograđanki i Amerikancu koji su se otisnuli tragom misterioznog
rukopisa zagubljenog u Boki Kotorskoj i kreću se stazom kojom je u sedamnaestom veku
prošao barski nadbiskup Marin Bici.

Na kraju puta, prema opisu nadbiskupovog sekretara, nalazi se Zmajeva jaruga, a
prema dnevnom hroničaru to je ulaz u podzemlje.

Slučajno, zalaze u kafanu ''Jatak'' čiji enterijer, pored brojnih etnografskih predmeta,
ukrašavaju omotnice ''longplejki'' Džima Morisona, Dženis Džoplin, Boba Dilana, benda
Pink Floyd i Vorholovog dizajna za grupu Rolling Stones.

Vlasnik ovog lokala koristi tri imena - Aleksa, Ahmed i Antun, ali je zapravo Hefest,
hromi kovač, čuvar donjeg sveta.

Uverenje iz završnice Prodanovićevog romana ''Psa prebijene kičme” da su u regiji
Balkana mrtvi življi od onih koji misle da su živi, da se mrtvi svete živima, u romanu
''Vitiligo'' doživljava svojevrsnu nadgradnju.

b92.net

Slobodanida po prvi put među Srbima




Saopštenje za medije izdavačke kuće “Everest media”

Beograd, 11. decembar 2014.

Nakon uspešnog prijema kod čitalaca na Sajmu knjiga, počela je i nacionalna distribucija nove knjige Bobana Kneževića. “Slobodanida” je kontroverzni naučnofantastični roman o Srbiji u drugoj dimenziji, zemlji sa drugačijom, alternativnom istorijom, gde nama poznate ličnosti imaju iznenađujuću sudbinu.
Boban Knežević, ugledni pisac i urednik srpske i jugoslovenske fantastike, objavio je svoj peti roman Slobodanida. Ovo je 66. knjiga u okviru edicije “Znaka Sagite” koja već 30 godina donosi odabrana dela književne fantastike.
Autor visoko ocenjenog romana Crni cvet (šest srpskih i dva američka izdanja od 1992) i epskog romana Poslednji Srbin (2009), svojim novim delom smeštenim u alternativno-istorijski univerzum savremene Srbije, ponovo kreće u potragu za korenima problema koji su doveli do stanja u kome se sada nalazi srpska nacija. Premisa ovog romana je da jedna strana sila u Beogradu paralelne dimenzije otvara naizgled zabavni centar u kome ugledni ljudi privremeno ugrađuju svoju svest u avatare, androide nadljudskih osobina. Kod Kneževića mnoga poznata imena naše politike, kulture i estrade dobijaju sudbinske uloge kakve niko nije očekivao.
Osim edicije “Znak Sagite”, izdavačka kuća “Everest media” iz Beograda objavljuje i edicije posvećene remek-delima domaćeg i svetskog stripa, “Fantastičnu biblioteku” sa vrhuncima domaće fantastike, biblioteku “Signal ” o neoavangardnom pokretu signalizam, kao i ediciju “Ekonomske teme”.
Kampanja za Slobodanidu počinje u nedelju, 14. decembra u 20:00 časova, živim nastupom pisca u kultnoj radijskoj emisiji “Pogled iz svemirskog broda”, koju uređuje i vodi Vladimir Todorović, na talasima Radija Beograd 202.




Lazar Bodroža — “Novi SF roman Slobodanida Bobana Kneževića: divan pitak roman koji dokazuje da su teorije zavere u samom srcu našeg nacionalnog bića.”
Zoran Stefanović — “Slobodanida je misaona igra o alternativnim Srbijama, ali je i turobna satira, parodija na samoukidanje današnjih Srba. Koji god ugao gledanja odaberemo, on će posvedočiti o činjenici da pojmovi Srbi, srpski i Srbija trenutno nemaju suštinskija značenja. Moramo ih ponovo napuniti smislom — spaljivanjem hartijanih tigrova i rušenjem kumira. Ako je Knežević, taj anarhični motor srpske fantastike, želeo da o tome razmišljamo, onda je nesumnjivo uspeo.”
Dimitrije Vojnov — “Sa romanom Poslednji Srbin, Boban Knežević se nametnuo kao Dobrica Ćosić srpske naučne fantastike. Sa Slobodanidom sumnjam da je postao Mihiz naše žanrovske proze, ovo je naučnofantastična ‘Autobiografija o drugima’ kakvu je mogao ispisati samo neko ko je često žrtvovao svoj opus zarad afirmacije, upoznavanja i osluškivanja drugih. A Knežević je takav činilac u našoj književnosti.”
Miodrag Milovanović — “U epski gustom tkanju Poslednjeg Srbina Boban Knežević je po paralelnim svetovima tragao za korenima problema u koje smo mi kao narod upali. Za razliku od toga, pitko, vodviljski zavodljivo tkivo novog romana, Slobodanida, spremno vam se nudi da sa njega ljuštite dikovske slojeve stvarnosti. Ipak, veliko je pitanje gde ćete se zaustaviti, a još veće šta će vas tamo sačekati…”


Mladen Jakovljević — “Priča koja nepredvidivo meandrira kroz alternativnu Srbiju 2006. godine. Više puta pomislite da ste uhvatili tok, ali priča tera da se pretpostavke više puta revidiraju, kako zbog razlomljene narativne linije, tako i zbog postmodernog pastiša od kojeg je tekst sačinjen. U delo su utkane brojne aluzije na druge stvaraoce i dela – kako implicitne na Zelaznijevog Gospodara svetlosti, ili sheveningenske epizode koje podsećaju na njegova dramska intermeca iz On koji oblikuje, tako i posthumanističke tendencije i eksplicitne reference na Filipa K. Dika. Uz reference na lokalnu folklornu tradiciju, političke, istorijske i razne druge okolnosti, opet što implicitne što eksplicitne, čitanje zaista postaje zabavno dešifrovanje rasparčane alternativne stvarnosti u kojoj mesta, likovi i njihovi postupci uopšte ne moraju da imaju veze sa stvarnima.”

                O autoru

Boban Knežević je rođen u Beogradu 17. septembra 1959. godine. Pisac je fantastike, scenarista, urednik i izdavač. Član je Udruženja književnika Srbije. Enciklopedija naučne fantastike Zorana Živkovića ocenjuje da je Knežević jedna od „stožernih ličnosti“ jugoslovenske fantastike, a da njegove edicije odlikuje „reprezentivan izbor dela“.
Aktivan je na književnoj sceni od 1978. godine. Glavnu žanrovsku nagradu „Lazar Komarčić“ osvojio je šest puta, a američko izdanje njegovog romana Crni cvet visoko je ocenjeno u tamošnjoj kritici, kao značajan i originalan doprinos svetskoj epskoj fantastici.
Knežević je objavio pet romana i dve zbirke priča, kao i 60 priča i noveleta u antologijama i periodici bivše Jugoslavije (Galaksija, Eureka, Emitor, Sirius, Vidici, Gradina, Književna reč, Reč, Sveske, Politikin Zabavnik, Orbis…). Po njegovom scenariju u 1980-im nastao je stripski serijal „Jason“ objavljivan u RS magazinu i Našem stripu, čiji je crtač bio Ratomir Petrović   (Vjesnikova pres agencija, Zagreb).

knjizevnost.org

Leonard Koen u svetu divnih gubitaka





Piše: Mladen Savković

U susret 80. rođendanu Leonarda Koena (21. septembar) i novom studijskom albumu „Popular problems“ koji će biti objavljen dan kasnije, izdavačka kuća Geopoetika objavila je prvo srpsko izdanje Koenovog romana „Divni gubitnici“.
Za svojih osamdeset godina života Leonard Koen napisao je svega dva romana i to pre skoro pola veka. Posle „Omiljene igre“, koju je u Srbiji takođe objavila Geopoetika, sada je pred domaćom publikom roman „Divni gubitnici“, originalno objavljen 1966. godine, koji se već sada smatra delom kanadskog kanona i zvanično je proglašen prvom knjigom koja je u tamnošnju književnost uvela postmodernizam.
Teško prohodan i komplikovan roman, kako ga opisuje izdavač Vladislav Bajac, nastao je tokom Koenovog boravka na ostrvu Hidra u Grčkoj. Pisanje romana pratili su brojni događaji kako na ličnom, Koenovom terenu tako i na svetskoj mapi, koji su se odvijali dok se autor kretao na relaciji Grčka – Kanada – SAD.
„Ovo je tipičan primer knjige ukusa, knjige koja se ili voli ili ne voli, ali se ne dovodi u pitanje talenat i znanje autora koje je na ivici prepotentnog znanja“, tvrdi Bajac. To najbolje pokazuju i prve kritike romana koje su se pojavile sredinom prošlog veka, iako je od tada do danas prodato više miliona primeraka „Divnih gubitnika“ širom sveta.
Tako je Robert Fulford za Toronto Star zabeležio da je u pitanju „najodbojnija knjiga ikada napisana u Kanadi… važan promašaj“, dodajući istovremeno da je to „verovatno najzanimljivija kanadska knjiga u ovoj godini“.
Glavni lik romana je indijanska svetica iz XVII veka, a radnja se vrti oko ljubavnog trougla. U svem tom postmodernističkom vrtlogu svoje mesto našli su i separatistički pokret Kvebeka, sukobi kanadskih anglofona i frankofona, uz obilje ogleda seksualnosti, sa primesama droge i misticizma…
„On je poznat po velikim pauzama koje pravi, tako da je ovo samo poslednji od dva romana koja je objavio pre pola veka, i nakon koji je doneo odluku da više ne piše čistu prozu“, objašnjava Bajac. „Kada posmatramo to sa distance, deluje mi kao ispravna odluka, naročito ako se uzme u obzir da je Koen kao retko koji autor uspeo da napiše za kratko vreme dve toliko različite knjige.“

Naime, od objavljivanja romana „Omiljena igra“ do „Divnih gubitnika“ prošle su svega tri godine, a teško da obe knjige imaju mnogo zajedničkih tačaka, sem njihovog autora. Prema rečima Bajca, s obzirom na to da je uspeo da napiše dva tako različita kvalitetna romana u tako kratkom razmaku, bez iskustva jednog velikog romanopisca, „Koenu zaista nije bilo ništa više potrebno osim da se vrati poeziji“.
Kako izgleda Koenov povratak poeziji danas, dok se sprema za proslavu 80. rođendana, moći ćemo uskoro i da proverimo slušajući njegove stihove sa novog albuma Popular Problems.
„Retka je prilika da se neko bavi muzikom i književnošću, a da je vitalan i traje toliko godina“, primetio je Bajac koji Koenovih osamdeset leta vidi kao dečju mladost. „Raspon publike koja njega prati kreće se od tinejdžera do baklica, ali to nije onaj ’za svakoga po nešto’ kič. Ni on samo ne može da veruje ko sve čini njegovu publiku, pa sam ga više puta na koncertima gledao kako iskreno priznaje: ’Ali ja ne mogu da verujem da toliku ljudi dolazi da sluša ovo na koncertima.’“

fenomeni.me

Federiko Moća: Čarobna moć ljubavi

Italijanski pisac za „Novosti“ o novim romanima i potrazi za srećom:
Samo nas nemir podstiče da sagledamo život u pravom svetlu. Osećam
da u Beogradu živi jedan snažan narod koji je mnogo patio.






PRVE emocije i zaljubljivanje isto je u svakom vremenu, iako mislimo da su generacije koje dolaze posle nas drugačije. Menja se samo okruženje u kome živimo, pa danas imamo poruke sa mobilnih telefona, umesto razglednica nam stižu imejlovi, ali lepota tih trenutaka i potraga za srećom ista je kao što je nekada bila - kaže za „Novosti“ popularni italijanski pisac Federiko Moća.

Jedan od najčitanijih pisaca za tinejdžere u Beograd je stigao kao gost srpskog izdavača „Čarobne knjige“, koja je nedavno objavila njegova dva nova romana „Taj trenutak sreće“ i „Ti si ta“, u prevodima Svetlane Šmit i Biljane Kukoleče. Njegovi romani o traženju ljubavi širom Evrope dostižu milionske tiraže, a proslavio se knjigama „Tri metra iznad neba“, „Želim te“ i „Izvini, ali ti si moja ljubav“. Intenzivno radi i kao scenarista i režiser filmova zasnovanih na romanima koje piše.
Veliki krug čitalaca Moća ima i u našoj zemlji, a sinoć je bio specijalni gost na otvaranju knjižare „Čarobna šuma“, na Trgu republike.

* U novim romanima pokušavate da pokažete koliko je sreća važna, makar za jedan trenutak?
- U osnovi je čovekov nemir. Često pomislim da ljudi ne umeju da sagledaju ono što im se događa u pravom svetlu. Teško nam je da budemo srećni, a sreća ne bi trebalo da bude cilj kojem težimo, nego životni stil. Oba romana su putovanja unutar nas samih.

* Šta vas je inspirisalo?
Prošle godine upoznao sam mladića koji je u 24. godini izgubio oca. Moj otac preminuo je kada sam imao 42 godine. I onda sam počeo da razmišljam kako gubitak boli, kako bi moj život bio sasvim drugačiji da nisam imao oca uz sebe sve te godine, jer je to period u kom ti je još uvek potrebna podrška i neko na koga možeš da se ugledaš. Vrlo je teško da ponovo pronađeš harmoniju sa životom kada osećaš da te je život na neki način izdao. Ali u ovim romanima ima i veselih trenutaka, zato što je naš život uvek sačinjen od momenata zbog kojih plačeš i onih zbog kojih se smeješ. Posmatram život kao ljuljašku koja ide od kraja na kome je sunce do onog gde pada kiša. Ali izgleda da nismo sposobni da uočimo momente kada smo srećni, dok odmah primećujemo kada smo nesrećni.

* Kažete da ne pišete samo za mlade?
- Pišem o stanjima duše, životnim situacijama, radoznalosti, odnosu sa drugima i želji da se stvari promene. Roman je uvek dobar prijatelj koji je uvek uz tebe i navodi te na razmišljanje.

* Znate li kako vaše knjige utiču na tinejdžere?
- Među mladima je postalo popularno stavljanje katanaca ljubavi na mostove, kao u romanu „Želim te“, ali ne mislim da moje knjige posebno utiču na mlade u Italiji. Neki put, doduše, utiču i negativno. Ima onih koji neće da ih čitaju zato što su u modi, i to potpuno razumem, zato što sam i ja bio takav u mladosti.

* Prvi put ste u Beogradu, kako se osećate, kakvi su utisci?
Prelepo! Dolazeći sa aerodroma, prolazio sam kroz novi, moderni deo grada, da bih se onda obreo u starom, gde se oseća istorija i gde je ceo grad okrenut reci. Primećuje se kako se nekad u prošlosti tu sve odvijalo. Osećam da ovde živi jedan snažan narod koji je mnogo patio.

* Kako bi izgledala ljubavna priča koju biste smestili u Beograd?
- Svakako bi to bila priča o različitim karakterima i kontrastima. Ovo malo što sam video na ulicama, u prodavnicama i kafićima, govori mi velikim razlikama, o stalnom dodiru starog i novog. Unutar istog mesta osećaju se mirisi koji pripadaju prošlosti, dok je sa druge strane moderan ambijent. Dakle, bila bi to priča o dvema osobama koje su različite, ali ih objedinjuje ista strast.

STRASTVENE SCENE * KAKO nalazite meru prilikom pisanja strastvenih, erotskih scena? - Reč je o delikatnim trenucima, ali uvek dolazi do izražaja podela na ljubav i seks. U romanu „Čovek koji nije želeo da voli“ ima nekoliko takvih scena, gde sam se trudio da pokažem kako ti momenti mogu biti zaista fantastični, naročito ukoliko se između ljubavi i seksa uspostavi ravnoteža.


novosti.rs

Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače- Žoze Samarago



Format: 13x20 cm
Broj strana: 120
Pismo: Latinica
Povez: Mek
Godina izdanja: 26. novembar 2014.
ISBN: 978-86-521-1683-6
Nagradjena knjiga,drama izdavač Laguna
Dobitnik Nobelove nagrade. 

Poslednji rukopis portugalskog nobelovca.

Artur Paz Semedo je računovođa u čuvenoj kompaniji za proizvodnju oružja, zaljubljenik u svoj posao i vatreni obožavalac teškog naoružanja, velikih kalibara i dugih cevi, ambiciozan činovnik koji više od svega želi da iz tričavog odeljenja za municiju i lako oružje pređe u artiljerijski sektor. Nasuprot Arturu, njegova žena s kojom se razišao zakleti je pacifista, koja je promenila ime Berta u Felicija da njeno ime ne bi podsećalo na proslavljenu, bolje reći ozloglašenu nemačku haubicu iz I svetskog rata kojoj su tepali Debela Berta.

Kada u filmu Nada, po romanu Andrea Malroa, koji je gledao u lokalnom bioskopu, Artur Semedo otkrije da su tokom građanskog rata u Španiji, u jednoj fabrici u Milanu, streljani radnici koji su sabotirali izradu haubica, on shvata da mu se pruža jedinstvena prilika da napreduje, pa ceo slučaj iznosi svom šefu i dobija dozvolu da u arhivu kompanije istraži vezu ove sabotaže sa svojom voljenom kompanijom...

Početak poslednje Saramagove uzbudljive alegorije o trgovini oružjem sadrži još niz rukavaca i zapleta zamišljenih da razobliče ovu moćnu industriju koja postoji koliko i ljudska vrsta. Nažalost, kada već počnemo da se zabavljamo neponovljivim Saramagovim likovima i događajima upletenim u roman, bićemo surovo prekinuti... piščevom smrću.

Poslednji i jedini nedovršeni Saramagov roman Helebarde, helebarde, kremenjače, kremenjače, koji je dobio naslov po stihu jednog starog portugalskog pesnika, objavljen je u oktobru 2014. godine uz jedan osvrt i nenadmašne ilustracije književnog nobelovca Gintera Grasa i nekoliko propratnih tekstova Saramagovih mlađih savremenika i pisaca.

Oni na osoben način i ovim nesvakidašnjim povodom približavaju čitaocima poslednje delo portugalskog velikana i nude svoje viđenje njegovog nedovršenog rukopisa.

Zbirka palestinskih narodnih priča: Zapisi sa zimskih sedeljki

Knjiga „Zlatni skiptar“ otkriva neobičnu tradiciju, običaje, mentalitet jednog naroda.
Priče zabeležene na seansama održavanim u polutami seoskih kuća.




NAŠE čitalište, prvo posle anglosaksonskog i arapskog, dobilo je nedavno dragocenu zbirku od 45 palestinskih narodnih priča „Zlatni skiptar i druge priče“. Autori, ugledni palestinski filolozi i folkloristi Ibrahim Muhavi i Šerif Kanaana sakupljali su bajke i priče, beležeći ih u autentičnom obliku između 1978. i 1980, u raznim krajevima Palestine, na pripovedačkim sedeljkama upriličenim naročito za tu svrhu. Takvi skupovi održali su se u svim istočnim, pa i arapskim zemljama kao model društvene zabave znatno duže nego u zapadnom svetu. Knjigu je u sjajnom prevodu Srpka Leštarića sa arapskih narodnih govora objavio „Službeni glasnik“.

U stilu poznate arapske poslovice „Ne duvaju vetrovi kako je lađama milo“, ovo obimno i važno delo nije uspevalo da nađe izdavača. Muhavi, koji je studije završio u SAD i predavao na Berkliju, uz pomoć Alena Dandisa preveo je priče na engleski, i tako je knjiga ugledala svetlost dana. Arapski izvornik objavljen je posle punih 12 godina, jer se tek tada, pod utiskom visokih ocena koje je knjiga dobila na Zapadu, našao izdavač.
Po drevnom običaju, Arapi se u privatnom životu (što se vidi iz priča), međusobno ne oslovljavaju ličnim imenom, već vokativom imenice otac odnosno majka iza koje u genitivu dolazi ime deteta, obično najstarijeg sina. Imenu prvog sina po pravilu se daje ime očevog oca, čime se ovom još za života potvrđuje produženje njegove loze. Društveni identitet u biti je muški, dok ga žena nema, ona je - drugi i nikada nije slobodna samostalno da odlučuje ma o kojoj stvari u životu. Muškarcu je dozvoljeno, pod određenim uslovima, da zaključi više brakova, ali poligamija ni u jednoj priči nije predstavljena u dobrom svetlu.
- U pričama kao i u životu, mnogoženstvo je često faktor razdora u porodici - kaže Leštarić. - Ako je starosna razlika između žena inače velika, prva može „sačuvati obraz“ i pokroviteljski prihvatiti znatno mlađu podrugu. U javnosti ona se može pravdati i time da više nije u stanju da nosi teret bračne postelje i da sada ima sinove koji će se starati o njoj. Ali ako takve starosne razlike nema, sukob među podrugama postaje neizbežan, pa svaka od žena nastoji da rodi više sinova, ili da za svoju decu i sebe stekne veću muževljevu naklonost i imovinsku prednost. To jasno pokazuju priče „Premila i Nemila“ i „Zlatna kofa“.

PODJEDNAKA LjUBAV IAKO je muška glava neprikosnovena, majke u pričama ne pokazuju
 da manje vole svoje kćeri od sinova. U pričama „Tundžur, tundžur“, „Sumag, kurvin sine,
sumag“, „Džbena“ i „Bubica“ majka bez dece moli boga da joj podari kćer, radije nego sina.

Po arapskoj tradiciji , pa i palestinskoj, favorizuje se brak unutar bratstva, što znači da se od svakog muškarca očekuje da svoje kćeri čuva prvenstveno za sinove svog brata po redu starosti. Udajom, devojka dolazi u muževljev rod i pod njegov krov, od čega se odstupa samo u priči „Kraljević Nuajs“, u kojoj se sinovljev odlazak u ženin svet, iako pod uticajem natprirodne sile, predstavlja kao izraz nelojalnosti porodici i preti u svetu da rasturi očev dom. Devojka koja se uda izvan svog bratstva, uvek se gleda kao tuđinka koja preti da odvuče dotad lojalnog sina i brata u svoju orbitu. Ovaj sindrom često se nalazi u palestinskim narodnim pričama, a u knjizi najbolje u pričama „Žena uzela sina za muža“ i „Siročići i njihova krava“.
Kći nema nikakvog autoriteta u porodici, a kada se uda njene postupke nadziru i za njenu bračnu lojalnost odgovaraju otac i braća čak više nego muž, čije prezime stupanjem u brak ona ne preuzima. O tome svedoče priče „Zlatna kofa“, „Zelena ptica“, „Pametni Hasan“, „Pileća jaja“, „Trgovčeva kći“.
Jedan od ključnih događaja u pričama jeste pronalaženje bračnog partnera za mladića i devojku, i tu se nailazi na izrazit kontrast između realnog života i usmenog predanja. U pričama, devojke u više navrata ispoljavaju sopstvenu inicijativu, čak i protiv očeve volje. U stvarnosti, na to ne bi smele ni da pomisle, ali u pričama „Ibn Jazur Džumez, ptičiji knez“ i „Pametni Hasan“ se i to događa.

DžIN U PRSTENU OD čudesnih predmeta u pričama se javljaju kradljiva šerpa, makaze
 koje same skaču i seku, čarobni češljevi i ogledala, ćupovi za vodu koji govore, bočice
 sa zatvorenim dušama, mlin koji melje zlato i srebro, štap koji skače i mlati krivce. Među
 takvim predmetima, najslavniji su prsten u kome obitava džin, koji je verna sluga vlasnika
 prstena, leteći ćilim, kapa nevidimka i buzdovan kojim se može pobediti veliki broj protivnika.


- Možda najsloženiji odnos između usmene tradicije i kulture u kojoj ta tradicija živi, nalazimo u regulativama polnog ponašanja - ističe Leštarić. - Od svih oblika društvenog ponašanja koja porodice nastoji da uzme pod kontrolu, seksualnost ženskih članova je najvažnija, jer poseduje najveći potencijal da nanese štetu. Seksualna potreba prepoznaje se kao moćan motiv, jer je u biti individualna stvar koja se ne može kontrolisati, niti usmeravati od vrhovnog autoriteta. Na ovom konceptu počiva polna segregacija u arapsko-
-islamskom društvu, pojava koja, nije sasvim strana ni mnogim drugim društvenim zajednicama. Ako bi ženski članovi porodice dali sebi slobodu da postupaju po svojim individualnim potrebama i željama, to bi se smatralo pogubnim. Ženska čast je, zapravo, muška čast.
Posebno su zanimljive palestinske bajke, sa veoma raznovrsnim sižeima i motivima, koje su slične našim narodnim pričama. Kao i u drugim mitologijama, i u palestinskoj se pojavljuje veliki broj čudnovatih bića i čudesnih predmeta. U ovim bajkama to su džini, džinski carevi i džinske kćeri, čiji je svet organizovan u pogledu na ljudski, divovi (koji su obično priglupi), vodenjaci, zmije i zmijaći koji govore, škorpije gigantskih dimenzija, devojke gazele, krilati konji, zelena ptica koja govori, ptice koje znaju razne tajne, biće koje ljudima donosi san na oči...
- Pripovedačke seanse, na kojima su ove priče zabeležene, održavane su u kućnoj polutami seoskih zimskih večeri, uz igru senki i šarenu družinu okupljenu oko tople peći. Uživanje koje su takve sedeljke pružale, priređivač Ibrahim Muhavi poredi sa današnjim odlaskom u bioskop. Pripovedača dok priča, niko ne sme bezrazložno prekidati. Granica između stvarnog sveta i fikcije mora ostati nepovređena. Isto tako, neozleđen mora ostati i zapisani tekst. To, zaključuje Srpko Leštarić, ovoj zbirci daje vrhunsku vrednost, kakvu imaju samo malobrojne druge knjige arapskih priča.

novosti.rs

Poslednji voz za snove

Muharem Bazdulj, za "Novosti", o pričama "Jeres nominalizma", književnosti,
tranziciji i otetom vremenu. Namerno sam izabrao junake mojih godina, jer
svaki pisac želi da mu čitalac veruje.




GLAVNI protagonisti četrnaest novih priča Muharema Bazdulja (1977) u knjizi "Jeres nominalizma", koju je objavio "Rende", uglavnom su muškarci u tridesetim godinama života, a radnja se odvija u postratnom i periodu tranzicije na jugoslovenskom istorijskom prostoru.

Smeštene u našu savremenost, pisane živim i sočnim jezikom, u prvom licu jednine, uz samo jedan izuzetak, ove priče prate živote junaka koji su određeni istorijsko-političkim neminovnostima kao i privatno-emotivnim izborima.
- Junaci su im - kao u imenu onog davnog albuma, objavljenog uostalom u vreme kad su se ti junaci rodili – "too old to rock and roll, too young to die". Junaci su im, dakle, samo malo mlađi od onih mitskih četrdeset s početka romana "Derviš i smrt" gde se ista stvar kaže na malo drukčiji način - čovek je još dovoljno mlad da bi imao želje, ali je već previše star da bi pokušao da ih ostvari. Junaci ovih priča hvataju poslednji voz u pokušaju da ostvare svoje snove i želje - kaže za "Novosti" Bazdulj, pisac, novinar i prevodilac, autor desetak knjiga poezije, proze i esejistike, čija su dela prevedena na engleski, nemački i poljski jezik.

* Koliko ima autobiografskog u ovim tekstovima?
- I manje i više nego što na prvi pogled izgleda. S jedne strane, ja sam se namerno igrao s tim da pišem o likovima koji su otprilike moje dobi, pa sam im svesno pripisivao i neke biografske sitnice koje se mogu povezati sa mnom. S druge strane, u smislu nekog doslovnog opisivanja vlastitih doživljaja, one, naravno, nisu autobiografske. Svaki pisac želi, između ostalog, da mu čitalac veruje, a jedna od dobrih strategija tu može biti i pokušaj da se čitalac navede na to da se pita - a je li se baš njemu to sve tako desilo?

* U naslovnoj priči nailazimo na jedan citat koji poručuje da je sve lutrija, da jedino vredi uživanje u detaljima?
- Da, reč je zapravo o citatu iz filma "Reality Bites" iz prve polovine devedesetih, ljubavnog filma u kojem glavne uloge tumače Itan Houk i Vinona Rajder. Taj citat s jedne strane opisuje životnu filozofiju glavnog junaka te priče, ali takođe i kontekstualizuje način na koji on tu svoju životnu filozofiju definiše. On je neko ko se ne libi da navedenu rečenicu iz tog filma poveže sa nekom Andrićevom rečenicom, neko ko, nalik na onog slavnog Francuza, uzima ono što mu treba gde god da to nađe.


DALEKA BUDUĆNOST JA sam ne znam je li to posljedica rata ili je to nešto što
 bi u mom karakteru postojalo nezavisno od vremena u kom sam se rodio i mjesta
 gdje me je sudbina smjestila, ali jednostavno nisam sposoban da razmišljam ni
srednjoročno, a kamoli dugoročno. Ja ne mogu da mislim petnaest ili dvadeset
 godina unaprijed. Ništa meni ne znači što bi, kao, neki stan za petnaest ili
dvadeset godina bio moj. Nije to puka "ko živ, ko mrtav" filozofija; ja uopšte
 ne mogu da zamislim tako daleku budućnost. Nije da sam podstanar zato što
 nemam drugu opciju, zato što nemam alternativu, ja sam podstanar jer želim
 da budem podstanar - piše Bazdulj u naslovnoj priči "Jeres nominalizma".



* Da li je ljubav koju traže junaci priča mogući smisao života?
- Naravno da jeste, mada vam to isti ti junaci nikada ne bi priznali. Među prvim komentarima onih koji su ove priče čitali iskrsla je i fraza "novi ljubavni nered". I zaista, ovo su priče o "novom ljubavnom neredu", a da bi se taj nered, je li, sredio, da bi se stvari opet dovele u red, nužno je upravo ono što je nered i izazvalo, u drukčijoj formi i dozi.

* Čitamo na jednom mestu da je pesnik onaj kome je duševno iskustvo veće od životnog. Koje je od ova dva iskustva značajnije, potrebnije u savremenom svetu?
- Za uspeh, za takozvanu karijeru, za priznanje bilo koje vrste, za takozvanu reputaciju, važnije je, naravno, životno iskustvo. Ono što bismo mogli nazvati duševnim iskustvom, ne nosi sa sobom bilo kakvu pragmatičnu korist, ali nosi drugu vrstu ispunjenja i zadovoljstva, nešto što ipak ne treba potcenjivati.


* Emotivni i životni izbori opisane generacije određeni su i ratom u Bosni, odrastanjem u malim sredinama?
- Da. Radi se o dva važna momenta, pa i o dve važne sličnosti između većine glavnih junaka u ovim pričama. Kad je reč o ratu, a imajući u vidu dob tih glavnih junaka, on je u njihovim životima nužno važan rez, gotovo pa cezura, kao posle pet slogova deseterca. I vreme i život mere su uz pomoć fraza pre rata i posle rata. Odrastanje u malim sredinama pak, taj neki malomišćanski bluz, odredi čoveka i kad se zbiva u normalna vremena, a kad se još desi u prelomnim istorijskim epohama, ponese sa sobom posebnu vrstu sentimenta i patosa.

* Šta su najteže posledice tih ratnih godina, raspada zemlje?
- Ubedljivo najgora posledica i jedina zapravo istinski nepovratna su izgubljeni ljudski životi. Sve ostalo, pa i takozvana materijalna šteta, mnogo je manje važno. Ipak, među ono što muči preživele spada zasigurno i osećanje da su te ratne, a često i postratne godine, zapravo - izgubljene. Ljudi često imaju osećaj da im je te godine neko bukvalno ukrao. A za mnoge su upravo te godine trebalo da budu, kako se to kaže, najbolje. U psihološkom smislu to ispadaju skoro kao neke fantomske godine, u obratnoj analogiji sa tzv. fantomskim udom, odnosno osećanjem koji imaju ljudi nakon amputacije. U potonjem slučaju, ljudi više nemaju ruku ili nogu, a čini im se da je imaju, dok su u prvom slučaju ljudi te godine proživeli, na ovaj ili onaj način, ali su ih proživeli, a imaju osećaj da su im otete.

* Da li književnost i umetnost imaju moć da pomognu u pomirenju naroda bivše Jugoslavije, suočavanju sa krivicom, istinom i zabludama?
- Iskren da budem, kako vreme prolazi, sve više mi se čini da je u nekom kratkoročnom ili srednjoročnom smislu, a naročito kad je reč o širokim narodnim masama, ta moć zapravo vrlo mala. Književnost i umetnost deluju polako i pojedinačno, a u kontekstu društva kao celine to je presporo da bi na nekoj dnevnopolitičkoj ravni uopšte bilo percipirano. To, međutim, nije razlog za pesimizam. Književnost i umetnost imaju moć u nekoj drugoj sferi.

* U čemu vidite sličnosti, u čemu bitne razlike između stanja u kulturi u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini...
- Sličnosti izviru iz činjenice da su sve ove zemlje, do prije dvadesetak godina, bile delovi iste zemlje, Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i da su istovremeno ušle u tzv. tranziciju. Razlike opet izviru iz načina na koji se u tu tranziciju ušlo. U Hrvatskoj je u centru pažnje bilo utemeljivanje i učvršćivanje nacionalne kulture i njeno što veće udaljavanje od svega što ima veze sa Srbijom, Jugoslavijom, Balkanom. Bosnu i Hercegovinu je i u kulturi, kao i svemu ostalom, presudno obeležio rat, a zatim i etničke podele unutar zemlje. U slučaju Srbije postojale su faze: za vreme Miloševića, makar i pod sankcijama, u institucionalnom smislu održavali su se mehanizmi nasleđeni iz vremena socijalizma, posle Miloševićevog pada, a naročito nakon odvajanja Crne Gore i posledičnog osamostaljivanja Srbije, dolazi do razvoja različitih trendova i pomalo haotične situacije, ne nužno u negativnom smislu. Čini mi se da na srpskoj sceni ipak ima najviše prostora za različite, često i suprotstavljene pojave. Možda je to i posledica logike velikih brojeva. Srbija je ipak najmnogoljudnija od pomenutih zemalja.  


BEOGRAD JE NAJŽIVLjI


* KAKO žive kulturne scene Beograda, Zagreba, Sarajeva?
- Što se tiče ovih gradova, tu veličina i broj stanovnika definitivno igraju presudnu ulogu. Kako jednom reče Bregović, ako u Sarajevu nekog čoveka ne podnosiš, hteo - ne hteo, svako malo ćeš da ga vidiš na ulici jer se celokupni gradski život odvija u dve-tri ulice. Beograd je širi i u Beogradu to ipak nije nužno. Osim toga, Beograd ima i neku patinu bivšeg imperijalnog središta, poput Beča ili Istanbula. Po mom sudu, kulturna scena Beograda je i najšira i najživlja. U Zagrebu je, naročito u poslednjih nekoliko godina, u kontekstu ekonomske krize, došlo do priličnog pada, i kad je reč o izdavaštvu i kulturi uopšte, dok kulturna scena Sarajeva funkcioniše gotovo isključivo festivalski, odnosno u i oko letnjeg filmskog i jesenjeg pozorišnog festivala.

novosti.rs

"MENE NIKAD NISU PUŠTALI DA PRIČAM"

Isidoro Blajsten

Izdavač: Agora

Godina izdanja: 2014.



Blajsten pripada onoj rasi propovedača apsurda koji nas nagone, između dva
napada grohotnog smeha ili dva talasa jeze, da shvatimo sve nijanse životnog
spektra. čudno je osetiti toliku sreću od čitanja...jedan izvanredan čas
književnosti.

Sutradan posle detinjstva:

 Svet Mike Antića



Promocija romansirane biografije Miroslava Mike Antića “Sutradan posle detinjstva”,
čiji je autor književnik Nemanja Rotar, biće održana u sredu, 24. decembra u 19

časova u Domu omladine Beograda.






Knjiga "Sutradan posle detinjstva" (Arhipelag, 2014) bila je među nekoliko najtraženijih naslova na ovogodišnjem 59. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu.

O ovoj, nadasve zanimljivoj i suptilnoj romansiranoj biografiji, na promociji u Domu omladine govoriće Gojko Božović, urednik i direktor izdavačke kuće "Arhipelag", Sanja Domazet, književnica i Nemanja Rotar, autor. Gosti večeri biće tamburaški orkestar "Neven" iz Pančeva.

U toku večeri biće prikazani i kratki filmovi o Miroslavu Antiću kao i njegov kratkometražni film "Druga obala".

"Skoro nismo imali u srpskoj prozi ovako suptilnu i lepu biografiju jednog pesnika, koju piše neko ko mu je blizak i po srodstvu i po vokaciji i po senzibilitetu... Rotar se prosto ogrnuo banatom, zaronio u uspomene i napisao da "nigde na svetu nema ovakvih nebesa kad se na putu ka večnosti slučajno zakače za toranj pa padnu. (…) Evo knjige gde su pomešana putovanja, ljubavi, stranstvovanja, dopisne karte koje je Antić tako voleo da piše, vozovi, rastanci i fotografije, crno-bele, naravno, sa kojih nam se pesnik smeši i onda kada mu je lice ozbiljno. Jer Miroslav Antić je doslovno umro sa pozlatom na rukama. Želeo je da naslika još jedan suncokret. Ta pozlata ostaje na rukama čitalaca ove knjige", zabeležila je književnica Sanja Domazet.

Knjiga "Sutradan posle detinjstva" bila je među nekoliko najtraženijih naslova na ovogodišnjem 59. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu.

Nemanja Rotar direktor je Kulturnog centra Pančeva i sestrić Miroslava Antića. Autor je nekoliko knjiga eseja, pripovedne proze i romana, među kojima su najznačajniji: "Poslednja noć na Levantu" (roman o najvećoj opsadi Carigrada), "Netrpeljivost" (nagrada "Borislav Pekić" 2006. godine) i "Dnevnik ljudoždera", otkriva se publici kao vešt biograf i hroničar jednog posve drugačijeg vremena od današnjeg. Autor se pre ovoga pozabavio slavnim pesnikom kao priređivač njegove antologije pod nazivom "Pesme za Velike".



Miroslav Mika Antić prvi put se u književnosti oglasio sa svega šesnaest godina, objavivši pesmu "Majka" u časopisu "Mladost“ 1948. godine. Uskoro objavljuje prvu zbirku pesama "Ispričano za proleća“, čiji je recenzent Oskar Davičo.

Njegova kultna knjiga za mlade "Plavi čuperak“ (prvo izdanje 1965. godine) je u našoj književnosti neprevaziđena po broju izdanja u kratkom vremenskom periodu (30 godina). Čak 50 samo za pesnikova života, od ukupno 66. Ova zbirka poezije prevedena je u Rusiji u tiražu od 1 200 000 primeraka. Antić je održao preko 8000 književnih susreta sa decom od Istre do Makedonije.

Kao dugogodišnji novinar "Dnevnika" obraćao se čitaocima "Obično petkom“. Uređivao je časopise "Pionir“, "Ritam“ i "Neven“, kao i ediciju "Prva knjiga" Matice srpske.

Režirao je veliki broj kratkometražnih i dva celovečernja filma ("Sveti pesak“ 1968. i "Doručak sa đavolom“ 1971) koji su se zbog svoje izrazite kritičnosti prema ideologiji vladajuće partije našli u "bunkeru".

Čovek koji je dva puta varao i samu smrt (Mika je preživeo dve kliničke smrti), preminuo je 24. juna 1986. godine, jednog tihog predvečerja, u svom domu u ulici Mihala Babinke u Novom Sadu.

Antić je pesnik neobjašnjivog i nerazgovetnog. On sledi Jejtsa koji kaže: "Ono što se može objasniti nije poezija". Zato traži od života samo nestvarno, nedoživljeno i još neokrnjeno kako bi ga ulepšao, preoblikovao i podelio sa svima koji su radi da se vinu samo pedalj iznad tla svakodnevice.

Njegov pesnički šapat, prožet nesagledivom energijom metafizičkog zanosa, misao napregnuta između nevidljive, onostrane sfere tajnih zagonetki postojanja i ovostranog dionizijski razbuktalog vojvođanskog bekrijanja, šarmantni poetski jezik i uverljivost spevanog, krase pesnikov stil, neodoljiv po svojoj prodornosti, zavodljiv po svojoj jednostavnosti.

Filozofski nastrojen, ravničarski razbarušen i raspevan, oslobođen reskog cinizma i mračne melanholije, ali ne bez taloga gorčine i jezgra napetosti u sebi naspram stvarnosti, društvenog okruženja, naspram ljudske osrednjosti i banalnosti.

b92.net

Koraksova hronologija "trajnog prošlog vremena"

Promociju knjige karikatura "Trajno prošlo vreme: hronologija / 1990-2001" autora Predraga
 Koraksića Koraksa održaće se u sredu 17. decembra u 19h u Centru za kulturnu dekontaminaciju,
 Birčaninova 21.






O knjizi govore dr Branka Prpa, Dušan Veličković Ivan Čolović i Predrag Koraksić Koraks.

Koraksova knjiga karikatura, “Trajno prošlo vreme: hronologija/1990 – 2001“, u izdanju Alexandria Press iz Beograda, sa objašnjenjima i napomenama istoričara, na srpskom i engleskom jeziku, predstavlja jedinstveni vodič kroz prošlost koja traje. Knjigu je priredila istoričarka dr Branka Prpa, a uvodne tekstove su napisali Dušan Makavejev, Bora Ćosić i Vladimir Pištalo.

Legendarni karikaturista Predrag Koraksić Koraks, svojim duhovitim i ubojitim ctežima, bolje od svakog komentara i analize, opisao je zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije poslednjih decenija. Koraksova dnevna hronika najgorih godina našeg života ima efekat i otrežnjenja i moguće terapije.

“Čudesne i naizgled tako daleke zime ’96/97. desila se neobjašnjiva plima takozvanih šetača po mrazu… Niko ništa nije čak ni tražio, sem da se svaki glas broji kao jedan glas.Rado bih izjavio da su te zimske čarolije u mnogome dugovale po svojoj građanskoj pismenosti Koraksovom grafičkom iskazu,” Dušan Makavejev

“Ne znam nijednog karikatursitu koji sad radi bilo gde u svetu koji je neprestano tako inventivan i tako konzistentno dobar,“ Čarls Simić

“…silno oduševljenje izbija iz čovekova srca pri Koraksovim crtežima koji razotkrivaju zlo, mržnju, ubilački dar diktatora, nema tu grohota iz cirkuske arene…” Bora Ćosić

“Jedna od božjih zapovesti, u slobodnom prevodu, glasi: Ne budi lažni svedok! Koraks je ispunio tu zapovest. Bez oaza čistote kakvo je Koraksovo delo, naše brutalno vreme izgledalo bi gore,” Vladimir Pištalo

“Predrag Koraksić je najgori karikaturista na svetu. Kada gledam njegove crteže, dođe mi da više ne budem levičar,” Mirjana Marković.


b92.net

Utjeha noćnog neba:
 Predstavljanje nove knjige Dževada Karahasana





Predstavljanje nove knjige Dževada Karahasana Utjeha noćnog neba održat će se
 u utorak, 9.decembra 2014. u 18 sati u Megastoreu, Bogovićeva 7, 10000 Zagreb.
O knjizi će, uz autora, govoriti urednik knjige Velimir Visković. Promociju će voditi
 Tomislav Cvitković.



Utjeha je drugi dio romaneskne trilogije Dževada Karahasana posvećene Omaru Hajjamu,
 velikom perzijskom matematičaru, astronomu i pjesniku. Dok je prva knjiga, “Sjeme smrti”,
tematizirala život mladog Hajjama koji tek započinje znanstvenu i umjetničku karijeru, u
ovoj knjizi je on predstavljen na vrhuncu uspjeha: doživio je velika priznanja kao autor
novog kalendara, za koji mnogi autoriteti tvrde da je najbolji i najprecizniji dotad. To mu
 osigurava status dvorskog astronoma i velike prihode.
Međutim, u državi započinju nemiri: pobunjenici otkidaju velik dio carstva i osnivaju posebnu
 državu. Nekoć moćno carstvo potresaju dvorske spletke; pojavljuju se i terorističke skupine,
 ispočetka pod kontrolom vezira, ali koje se potom osamostaljuju.

Objavljeno u: Vijesti

knjizevnost.org

Mihail Šiškin: Pismovnik

• Biblioteka: Cicero
  
• Izdavač: Naklada Ljevak
  
• Godina: 2014.
  
• Uvez: tvrdi
  
• Jezik: hrvatski
  
• Prevoditelj: Igor Buljan
  
• Broj stranica: 336
  
• Format: 13,5 x 20,5 cm
  

»U svojem epistolarnom romanu Pismovnik Šiškin se pokazuje dostojnim nasljednikom Tolstoja, Pasternaka i Nabokova. Izvanredan roman.«
 
 
Jedini pisac koji je svojim romanima osvojio sve tri glavne ruske književne nagrade (uključujući »ruskog Bookera«) Mihail Šiškin je jedna od najuglednijih suvremenih književnih ličnosti u Rusiji. »Guardian« je Šiškinov stil nazvao »raskošnim i inovativnim«, proglasivši Šiškina najvećim živućim ruskim romanopiscem.
 
U ovom lirskom romanu s elementima magičnog realizma dvoje mladih ljubavnika, Vladimir i Aleksandra, žive razdvojeni, a svoju ljubav održavaju na životu razmjenjujući strastvena pisma. No kako se njihova korespondencija nastavlja, postaje jasno da par nije razdvojen samo prostorno, nego i kronološki (Vladimir sudjeluje u Boksačkom ustanku u Kini 1900. godine a Aleksandra je medicinska sestra u Rusiji sredinom 20. stoljeća) te da se njihova priča zasniva i živi kroz čeznutljivu razmjenu pisama koja prkosi ne samo zakonima prostora nego i vremena. Svojim književnim testamentom u slavu snage ljubavi koja nadilazi sve granice, najslavniji suvremeni ruski pisac stvorio je remek-djelo moderne književnosti, očaravajuću mješavinu stvarnosti i mašte, povijesti i bajke.

Pismovnik (za koji je 2011. osvojio prestižnu književnu nagradu Velika knjiga) pokazuje zašto Šiškina – kojega kao izvanrednog stilista uspoređuju s Nabokovim – smatraju vodećim piscem svoje generacije, živućim klasikom, te zašto je miljenik i kritike i publike te jedan od najprevođenijih ruskih pisaca.
 
 
 
 



Mihail Šiškin rođen je u Moskvi 1961. godine. Završivši studij engleskog i njemačkog jezika, 1995.  preselio se u Švicarsku gdje je našao posao kao prevoditelj. U književnosti se pojavio početkom 90-ih godina i odmah je zamijećen kao izvanredan književni talent. Već za prvu priču, »Sat kaligrafije«, nagrađen je kao najbolji  debitant. Godine 1999. osvojio je »ruskog Bookera« za roman Zauzimanje Izmaila, dok je za knjige Ruska Švicarska i Montreux – Missolunghi – Astapovo: Stazama Byrona i Tolstoja dobio ugledne švicarske i francuske nagrade za publicistiku. No širu prepoznatljivost Šiškin je stekao tek osvajanjem prestižne nagrade Nacionalni bestseler za roman Vilina kosa (2005.) – sofisticiranu prozu o jeziku, odnosno o pripovijedanju – te osvajanjem nagrade Velika knjiga koju je 2011. dobio za roman Pismovnik.
Šiškin slovi kao »neomodernist« koji se bavi dubinskim proučavanjem jezika zadržavajući pritom lucidan i jasan jezični izričaj. Izborom tema pokazuje da ne pristaje na diktat pomodnog tematiziranja vremena i prostora u kojem živi, te je umjesto toga zaokupljen bezvremenim pitanjima ljubavi, smisla života i smrti.

ljevak.hr

Faruk Šehić - "Knjiga o Uni"

Zelena, duboka i divlja. Zamislite najlepšu reku u kojoj ćete se udaviti.


To je knjiga o Uni.






Kako nam se bliži stogodišnjica početka Velikog rata i poduhvata Gavrila Principa, vreme Jugoslavije vraća se u modu. Nekako nam se ideja bratstva i jedinstva (ako zanemarimo partijski sistem) kada smo svi bili isti, ljudi od krvi i mesa, više dopada od ovoga što nam se upravo događa. Vreme stvaranja i raspada Jugoslavije inspirisalo je mnoge umetnike. Među njima je i Faruk Šehić, dobitnik nagrade „Meša Selimović“ za roman "Knjiga o Uni".

"Knjiga o Uni" mogla bi se okarakterisati kao ispovedni roman koji se bavi temama prolaznosti i besmrtnosti. Roman počinje hipnotičkim transom glavnog junaka, Mustafe Husara, koji se vraća u prošlost i na taj način traga za identitetom. Njegova ispovest deli se na dve narativne niti. Prvu celinu čini predstava rata, dok je druga posvećena dobu mira i nevinosti stare Jugoslavije. Ta dva sveta međusobno su suprotstavljena stilski, tematski i konačno ideološki.

U odnosu na većinu književnih dela koja se bave raspadom Jugoslavije, Šehić je zaobišao bojišta, pucnjave i rovove i rat prikazao kroz prirodu oko Une. „Bilo bi logično da se na početku vratim tamo odakle smo došli. U vodu od koje smo sazdani.“ Kao odgovor na unutrašnji svet junaka, romanom dominiraju prizori reke, zvezda, šume, tako da Una i njene vode deluju skoro fantastično. Slike prirode teraju nas da opipamo scenografiju njegovog dela. Skoro da nas njegovi ožiljci mogu zaboleti, skoro da možemo mirisati reku, tuđe telo. Osećanja melanholije i sreće, vizije prošlosti i sadašnjosti, književnosti i stvarnosti kao odjek života reke stvara emotivni lavirint u kojem se glavni lik nalazi.

Bujna, besmrtna vizija potonulog sveta otvara slojeve mašte, zbilje, sećanja i naslućivanja. Otuda Una simbolizuje ogledalo koje odražava podsvest, duševni i fizički život na čijem nas cilju neprikosnoveno čeka smrt, odnosno, rat. Slika rata u kontrastu je sa životom u reci i oko nje, a taj sukob gradacijski raste preko podele naroda Jugoslavije do konačnog cepanja unutar Mustafe Husara. „U mojoj rani na podlaktici živi i jedan lik suprotan meni – crnoputi Gargano, garave kose i plamenih očiju, nekad zamijenimo identitete, ali se meni to ne sviđa, jer je svijet viđen kroz njegove naočale još gori i mračniji od mog.“ Gargano predstavlja njegov alter ego koji priča o zločinu i ubistvu dok Husar naginje sećanjima iz lepše prošlosti.



„Ubijao sam zato što sam želio nadživjeti Haos. Kad pucaš, lagan si k'o pero i od tog zadovoljstva momentalno bi se mogao odvojiti od zemlje, zalebdjeti...“ Realnost rata čitalac posmatra iz perspektive lika koji je ujedno ubica i žrtva. „Ja nisam ja ponekad. Onaj drugi sam istinski ja. Onaj iz sjenke. Onaj iz vode.“ Niko ga ne tera da sudi čiji je stav ispravniji. Niko ga ne tera da bira strane. Sukob između dobra i zla, između fizičke stvarnosti i sveta ideja vodi se od samog početka, a knjiga nas polako nosi do moćnog klimaksa u kome se obe strane mešaju. Borba s „neprijateljem“, prerasta u borbu sa samim sobom. Kada ubija nekog s druge strane linije, Gargano ubija ljudski lik i u tom momentu suočava se sa ništavilom. „All those moments will be lost in time, like tears in rain.“

"Knjiga o Uni" može se čitati i kao roman o odnosu smrti naspram imaginacije kao obliku života, kao roman o sećanju. Za Šehića sećanje ima oblik mita, u kojem se ukidaju granice vremena. Sećanje je i oblik identiteta; ono se spaja s ličnom i kolektivnom istorijom kao tvornicom čoveka i nacija. Stranice knjige popunjavaju neobične biljke i ribe, bogovi reke, čudovišta iz vode i oni su vesnici doba mašte kao prvo i poslednje utočište ljudi. „Ipak, sve to je stvarno, čitav red riječi koji opisuje rijeku, i rijeka koja želi potvrditi svijet, naš svijet sklon cikličnom nestajanju.“
Snaga ovog romana nalazi se u čudesnom svetu gde se priroda, mašta i detinjstvo spajaju s materijalnim svetom sklonom uništenju. Faruk Šehić je čovekovu svest raslojio u ogledalima u kući strave i užasa tako da dobijemo kubističku sliku lika i konačno knjige. Ali to je način da se stvori velika umetnost. Suočavanjem sa stvarnošću iz naše podsvesti izlazi najlepše. „Tako će naše najjače oružje postati snovi i umjetnost.“

b92.net

Novo izdanje romana Srđana V. Tešina
 
Kuvarove kletve i druge gadosti

 
Beograd, 23. aprila 2014. – Novo izdanje najpoznatijeg romana Srđana V. Tešina
 Kuvarove kletve i druge gadosti upravo je objavljeno u izdanju Arhipelaga u ediciji
Zlatno runo.
 
Tešinov roman Kuvarove kletve i druge gadosti je snažna i uzbudljiva priča o zločinu
 i strasti, ljubavi i kazni u svakodnevici i istoriji naših dana.
 
Smeštena u stvarni i simbolički Mokrin na severu Banata, priča Tešinovog romana
 postaje jedna od najupečatljivih metafora srpske književnosti o poslednje dve
decenije našeg života.
 
Počinjući kao porodični roman, Kuvarove kletve i druge gadosti vrlo brzo postaju
 nesvakidašnja kritika društva i savremene, istorijom opterećene egzistencije, ali i
 provokativno romaneskno istraživanje ljudske psihologije.
 
Glavni junak romana je Pavle, ratni fotograf koji je obišao gotovo sve ratove koje su
obeležili moderno doba, od Iraka preko Bosne i Kosova do Avganistana, da bi se sa
najsnažnijim izlivima strasti i zločina, ljubavi i mržnje, opsesivne potrebe za drugim i
 perverzije suočio usred svoje porodice.
 
Roman Kuvarove kletve i druge gadosti Srđana V. Tešina poseduje dinamiku i snagu
najuzbudljivijeg trilera kao knjiga koja vas ne ostavlja na miru ni dok je čitate, ni kada
je pročitate.
 
Za ovaj roman autor je dobio stipendiju „Borislav Pekić“. Roman Kuvarove kletve i
druge gadosti preveden je na slovenački i makedonski jezik. Po odlomcima ovog
romana mađarski umetnik Geza Ric nacrtao je istoimeni strip.

plastelin.com

Slavoljub Stanković: Prvaci sveta!

| Piše: Vesna Radman


A to kako se raduje čovek koji nema mnogo prilike da se raduje, to je

nešto što se ne zaboravlja.

Nema ponosnijeg trenutka za malu naciju od onog kada dokaže da može postići velike rezultate i biti prva na svetu u košarci. I danas se po kafanama i TV emisijama priča o tome kako je Jugoslavija pobedila Amerikance i Ruse i osvojila brojne zlatne medalje, a bogami se o tome pišu i knjige. I to dobre.

Kako je izgledao uspon Jugoslavije veliko je pitanje isto kao što je i kako se ona raspala. Država koja je na prvom mestu. U košarci. Zato roman Prvaci sveta! (Geopoetika, 2014) Slavoljuba Stankovića za okvir koristi radio emisiju Vreme sporta i razonode koja je prenosila košarkaške utakmice iz 1970, 1978, 1990. i 1998. godine iz četiri velika grada Jugoslavije – Zagreba, Ljubljane, Sarajeva i Beograda. Nastao na temeljima novinarstva, roman se sastoji od četiri gradske priče koje se smenjuju u (najbolje rečeno) tri čina, zbog čega bi lako mogao prerasti u radio dramu. Uz prisustvo novinarskih šablona i komentara pripoveda se o događajima za vreme utakmica, a između dva glasa, radio voditelja i pripovedača, stvara se ironijska tenzija otvarajući problem objektivnog i subjektivnog izveštavanja.



Ova se sportska istorija povezuje sa društvenom unutar gradova čiji je simbol tramvaj. Na osnovu putanje tramvaja čitalac se, pre svega, upoznaje sa prostorom priče i stvara vezu sa političkim, istorijskim, pa i filozofskim odrednicama tadašnjeg društvenog uređenja. Topografija socijalnog prostora otvara i mrežu različitih značenja unutar priče, likova, države i romana. Konačno, tramvaj može simbolizovati i kretanje – kretanje u prostoru priče, kretanje na košarkaškoj utakmici, kretanje Jugoslavije ka pobedi i kretanje ka njenom padu.

Prva priča odigrava se u Zagrebu i predstavlja dobar uvod u čitanje i tumačenje romana. U centru zbivanja, na stanici tramvaja broj 10, dok se odigrava utakmica protiv Sjedinjenih Američkih Država, nalazi se udovac, profesor Karan. Može se reći kako groblje djeluje na profesora oslobađajuće. I, ne bez ironije, da se, eto, profesor tek na groblju osjeća živim. Bilo kako bilo, to ga stanje drži kratko, jer ga teške misli opet uzmu pod svoje. I one ga, na kraju, opet dovedu na groblje. Svakog dana. I tako ukrug. Kao tramvaj. Rekla bih da je scenografija džojsovska, atmosfera beketovska. I Vladimir i Estragon su ovako čekali. Subota je, večer, a tu je i drvo. I on čeka. Doduše, tramvaj. Ali ni njega, kao ni Godota nema. U kratkom pasusu Stanković nam je nabacio mnogo tema za razmišljanje. Junaku koji razmišlja o poretku i smrti autor dodaje dva lika, frizerku Koku i Mladića. Koka je predstavnik socijalističke, radničke snage, one koja veruje u život na zemlji, ali ne i u Boga, dok je Mladić njena suprotnost.

Gospod vjeruje u nas! – nastavi mladić. – Gospod vjeruje u čovjeka više nego čovjek u Gospoda!
Ja gospodina ne diram – odgovori Koka. – I to isto očekujem od njega!
Niste u pravu! – kaže mladić. – Bez Gospoda se ne može!
Koga nema, bez njega se može! – kaže i Koka.


Profesor Karan sedi nem između dve krajnosti – socijalizma i kapitalizma, života na zemlji i na nebu. On se trudi da ne sudi i ne bira, ali su dve sile toliko jake da uzrokuju pad profesora Karana, sa klupe. Mi možemo konstatirati da se to za profesora Karana večeras bore život i smrt. Bilo je to klasično sudačko podbacivanje. Što bi u sportskom žargonu rekli, mrtva lopta.

Za razliku od metafizičkih tema koje opsedaju zagrebačke likove, u Ljubljani se prati utakmica i za zlatnu medalju u košarci i za poredak. Večeras ... ništa posebno ne svedoči o tome da se igra utakmica za svetskog šampiona. Inventar je isti kao i svake druge večeri. Akteri ljubljanske priče u kafani Tramvaj su predstavnici zakona, proleteri, omladina Jugoslavije, ugostiteljski radnici i ljubavni par – timovi postavljeni kao na košarkaškom parketu. A njihova taktika glasi ovako:

Osnova današnje košarke je odbrana.
To su izmislili Italijani.
Kao i fašizam.

U ljubljanskoj kafani Tramvaj predstavnici jačeg nameću red koji ne poštuju, glavni moto je odbrana, a kontrola je na prvom mestu, isped života. U ovoj utakmici država bi mogla imati ulogu ljubavnice koja voli i da popije dok je (zapadnjački) zakon napadač. Tada na scenu stupa omladina Jugoslavije, rezervni igrači koji igru zakona posmatraju kao ples života i smrti. Koliko dugo taj neko može da plaća? I dok komentator prenosi utakmicu, mi, posmatrači sa bine bismo mogli da protumačimo da se u igri između socijalizma i kapitalizma Slovenija ne menja i ostaje devojka kojoj Jugoslavija ili EU (njoj je svejedno) plaća piće, a omladinu koja raste na ovoj simbiozi boli svet.

....

....




Posle teške utakmice u Ljubljani sledi duhovit predah u Sarajevu 1990. godine gde samo što bombe nisu pale, a dva šablonizovana lika Bosanaca igraju za pivo. Tipična komična situacija, najvedrija od svih priča, možda je zaslužila malo ozbiljniju radnju i raznovrsnije junake s obzirom na to da se nalazimo u mikrostrukturi Jugoslavije. Uspeo je ipak i ovde Stanković da napravi dobru scenu jer iz priča Ćune i Parmaka, dok nameštaju antenu na okretnici tramvaja 3, izbijaju smeh i jad ujedno i sve je to tako veličanstveno: gledati narod koji, i kad gubi, nikad se ne predaje. A to kako se raduje čovek koji nema mnogo prilike da se raduje, to je nešto što se ne zaboravlja. Ali se obavezno izbegava.

Komična situacija nastavlja se u jugoslovenskoj prestonici, na kružnom toku Slavija, gde je Stanković smestio Crnotravce, marginalne likove koje su životne okolnosti dovele u centar države. Nekada poznati kao graditelji Jugoslavije, Rac, Stojko i Đoka mešaju juneće meso sa sojom umesto malter sa vodom. Kuća može da bude neomalterisana, može da ostane neprskana, može da nema dimnjaka, može da bude bez trotoara! Ali ako nema krov, to nije kuća! Krov, to je gol u poslednjem minutu. To je koš u poslednjoj sekundi. To je kroše u poslednjoj rundi. Crep. Peškir. Pevac. Vrhunac posla. Pobeda! Krov! Veoma duhovito, sa vešto izvedenim jezičkim obrtima, Stanković je prikazao alijenaciju čoveka. Ovi se ljudi ne osećaju samo kao stranci u svojoj državi već kao stranci u svom životu. Proizvod ljudskog umeća više nije kuća ili zgrada u službi države kojoj likovi pripadaju nego vlasništvo gladnog pojedinca. Tipično odvajanje od svog rada, dakle od sebe, uzrokuje dalji tok radnje i pokazuje ljude i zemlju kako gube krov nad glavom.

Putanjom tramvaja, košarkaškim prvenstvom, državnom zajednicom povezujuju se ove četiri priče u jednu celinu; njihov redosled ide od ozbiljnog ka komičnom, od visokog ka niskom, od ćutanja ka blebetanju i od vrhunca vladavine jednog sistema do njegovog kraha. Nešto je mnogo loše u nama i oko nas. Nešto nas je jako skolilo i zauzelo. Nešto mračno nas pritiska i guši. Nešto nam sisa snagu i muti razum. Stankovićevi likovi bačeni su u svet stvari i mi ih posmatramo kako se bore da i sami ne postanu stvar. Mnogo je tu tema prisutno o kojima bi mogli da razmišljamo zato su Prvaci sveta! otvoreni za nekoliko slojeva tumačenja, ali isto tako uspevaju da komuniciraju sa širokom publikom. Ono što je za mene jedna od najvećih vrednosti ovog romana jeste umeće da se o velikim stvarima progovori komičnim tonom. Sve moguće probleme i zabranjene teme Slavoljub Stanković razbio je duhovitim dijalozima i likovima. I taman kada pomislite da je ozbiljan, on napravi zaokret (dovoljna su imena likova) pa da vidite da je ovaj roman sve vreme na granici između obične komedije i snažne tragedije (pojedinca u društvu koje se raspada). Zato su naši prvaci sveta ne samo one veličine koje su se upisale u sportsku istoriju već i likovi romana, mali ljudi koji su igrali igru za opstanak i nekako preživeli.

b92.net

Nezaboravno kucanje



Za sve one koji su sumnjali da su Branislav Zukić i Predrag Ž. Vajagić zapravo Buvar i Pekiše ovdašnje satirične (zapravo književne, što mu dođe na isto) scene – stiže ubedljiv i mekokoričeni argument u vidu nove knjige „Kucanj u prazno“ u nakladi pa vladaj opremi izdavačke kuće „Binder“ iz Beograda.
Ovo je knjiga kakvu svaki džep (zbog vižljastog formata, ali i pristupačne cene) treba da ima, knjiga u kojoj se iznova dokazuje da bauci marginalizma kruže Evropom, a ni ale više nisu tako daleko. Autori su, makar oni tako misle, upakovali skladan rečnik/ dojmovnik/ dosetkarijum i u njega, kako abeceda decidno zahteva, razvrstali bezmalo 600 pojmova koji su, ujedno, znaci unespokojenja pri hodu (ž)ivicom provalije koja je rastabano špaciralište za sve ljude margine, naučene da se zubima drže za svaki paranju sklon končić normalnog života.
„Kucanj u prazno“ je, dalje, prigodan poklon svima onima koji su deo svog čitalačkog i kritičkog truda posvetili iščitavanju tekstova objavljenih u proteklih šest godina na znamenitom sajtu www.marginalac.org, koji je, eto, prepilio par stabala i ispilio ovakav pojmovnik za koji čitaoci koji su sricali delo u nastajanju kažu da je knjiga načinjena po meri naše kolektivne propasti, a opet sposobna da vam, kaogod i luk ili škakljanje tabana, izmami i pokoju suzu u oknu oka.





Kao pobornici, ali istovremeno i žrtve teorije podliva mozgova, Zukić i Vajagić ovom knjigom zalaze u ne odveć naseljene literarne oblasti , nudeći čitaocima kombinaciju klasičnog rečnika, minijaturnih eseja, nestandardnih definicija i samostalnih fragmenata. Trudeći se da ne iznevere osnovne postulate Manifesta marginalizma (kad su već od svega drugog digli ruke, obadve, što bi rekao roker – dereglija) , autorski dvojac pred čitaoce izlazi čvrst samo u jednome – „Kucanj u prazno“ nepovratno oskudeva u pozi, kvaziliterarnom mrsomuđenju i pokušajima da se gromopucatelnim frazama prikrije popriličan zjap nigdine. Konkretnost je ovde nadređena izmaglicama, a na stvar se prelazi bez oklevanja i šepurećeg hvalisavog okolišanja (poput upravo pročitane rečenice).
Vesna Denčić, recenzent rečnika, čak jamči čitaocima i nešto više od standardnog satiričnog uživanjka: „Nakon i za vreme čitanja ovog „apokaliptičnog” dela ne samo da ćete imati utisak da ste prošli kroz vremeplov, ili možda kroz centrifugu, svejedno, nego budite uvereni da to uopšte neće značajnije uticati na Vaše zdravstveno stanje. Ipak, u slučaju da ste osetili simptome kočenja vilice, grč u želucu ili treskavac, to je siguran pokazatelj da ste uspešno preživeli kataklizmički napad smeha.“
Nešto ima da doda i koatorluk: “Nabavite, dragi prijatelji, ovu knjigu i postupite po onoj staroj poslastičarskoj: ‘Ako ste zadovoljni, recite nama, a ako niste, mi ćemo svima.’ Uz najavu promocija u svim mestima u Srbiji gde ima struje i besplatnog piva, sprdačno Vas pozdravljaju Vaši autori(jevci)!”

knjizevnost.org

Roman "Devet"






Snažan, filozofski potkovan, neobično svjež i zanimljiv Devet uvlači
čitatelja u egzistencijalni labirint i ne dopušta mu da iz njega iziđe
do posljednje stranice romana.
 
Prekaljeni, cinični novinar otkrije da baka koja ga je odgojila – nije
bila njegova baka. Shvaća da je čitava povijest njegove porodice
izmišljena, da je sve, od porodičnog stabla do fotografija iz obiteljskog
albuma, krivotvorina.Počinje istragu o svom podrijetlu, u čijem središtu
je tajanstvena figura njegove majke, koju nikada nije upoznao. Uskoro
povjeruje da je njegova majka bila ubojica jugoslavenske Tajne službe,
specijalizirana za likvidacije političkih emigranata, da je njegov život,
od rođenja, pod kontrolom i u vlasništvu opasne službe. Istraga ga vodi
do navodno okultne prirode ratnih zločina u Višegradu, čitavog niza
lažiranih samoubojstava počinjenih diljem Europe, biografija serijskih
ubojica, okultizma u Škotskoj, simbolike broja devet, pa sve do praznog
groba njegove majke…


bestseller.jutarnji.hr

Roman "Kafka na obali mora"








Paralelna dva putovanja – jedno, petnaestogodišnjeg dečaka Kafke Tamure, koji napušta dom bežeći od oca s kojim nema nikakav odnos i od njegove edipovske kletve, i drugo, vremešnog Nakate, koji se nikada nije oporavio od neobjašnjivog gubitka svesti u detinjstvu, za vreme
Drugog svetskog rata, što je imalo za posledicu da ne zna da čita i piše, ali ima sposobnost da komunicira s mačkama, čine zbunjujuću fabulu ovog remek-dela magičnog realizma koje nas od prve do poslednje stranice zapljuskuje slojevima najrazličitijih tema i motiva, čudnovatim, nadrealnim, uzbudljivim događajima i likovima. Džoni Voker koji ubija mačke da bi njihove duše smeštao u svirale, kiše riba i pijavica, koje se obrušuju s neba, vešta prostitutka koja citira Hegela, a čiji je makro – Sanders, lik kojeg je Murakami „pozajmio“ sa plakata američkog pilećeg carstva KFC, vojnici iz Drugog svetskog rata, i dalje mladići, za koje je vreme stalo a prostor ima drugu dimenziju...
Sve se u ovom romanu odvija u onom vakuum prostoru između sna i jave, gde uprkos surovim ubistvima i incestu, nema ni krivice ni greha, jer su ljudi samo prazne ljušture, promenljivi oblici koje popunjavaju duše u prolazu.
Ova knjiga je iznad svega slava slobode imaginacije, nesputanosti duha i kreacije, uživanje u putovanju kroz magični svet, jer „život je metafora“. Kao što je jedna junakinja u svojoj pesmi pod nazivom Kafka na obali mora „potpuno preskočila suvišne formalnosti poput značenja i logike i uspela da pronađe prave reči koje u pesmi baš tu treba da stoje. A te reči je uhvatila u snovima, kao što bi u vazduhu nežno zahvatila krila leptira u letu“, tako je i Murakami sazdao ovaj roman. A te slobodne reči tvore nekada i rečenice koje mogu objasniti i ljubav i istoriju i vreme i sećanje. Tako velike teme izrečene samo magijom. Na ovako originalan način, to ipak može samo Murakami.

geopoetika.com

Najnoviji 12. roman po redu, brazilskog pisca Paula Koelja “Pobednik je sam” od 6. jula našao se u prodaji, u izdanju Paideie. Novi roman slavnog pisca, izazvao je veliku pažnju , na prvom mestu zbog književne kritike, a zatim i zbog čitalačke publike. Razlog tome je što je ovo delo, za razliku od svih drugih, napisano u potpuno drugačijem stilu.

Smestivši radnju svog dela u zavodljivi svet mode i filma, u vreme Kanskog filmskog festivala, autor nam dočarava uzbudljivu sliku sveta prezasićenog glamurom i raskalašnošću i ukazuje na kobne posledice opsednutosti slavom. Naime, glavni junak novog Koeljovog romana, u kojem se pisac po prvi put oprobao u žanru trilera, jeste ruski milioner koji se razočarao u ljubav svoje žene, koja ga je ostavila zbog slavnog modnog kreatora. Kako bi povratio ljubav svoje žene i dokazao da je voli, na jedan paradoksalan način, protagonist romana organizuje seriju ubistava, za vreme trajanja filmskog festival u Kanu. Pitanje koje se postavlja na samom kraju, glasi : ko je pobednik? Da li glavni junak koji postaje masovni ubica ili pomenuti modni kreator koji je pridobio ljubav prelepe manekenke? Možda odgovor na ovo pitanje upravo nosi naslov knjige.
Paulo Koeljo rođen je u Rio de Žaneiru, 24. avgusta 1947. godine.Njegov prvi svetski bestseler Alhemičar, objavljen 1988. godine, premaGinisovoj knjizi svetskih rekorda, najprevođenija je knjiga nekog živogautora. Prema anketi BBC-ja, roman Alhemičar svrstan je u stonajomiljenijih dela svih vremena. Kritika je posebno naklonjenanjegovoj poetici, realističnom i filozofskom stilu pisanja, isimboličnom jeziku koji se ne obraća našem razumu, već našem srcu.
Nakon Alhemičara, Koeljo je objavijo još deset kniga, među kojimasu najpoznatije : Brida, Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala,Peta gora, Veronika je odlučila da umre, Jedanaest minuta. Deset godinasu svi romani Paula Koelja zauzimali najviša mesta na listamabestselera širom sveta.
U Srbiji su sva njegova dela bila na vrhu lista bestselera idobijala nagradu Zlatni bestseler (TV Beograd i Večernjih novosti) od1995. do 2002. Osim toga, prilikom posete Beogradu, septembra 1998.uručena mu je nagrada Specijalni zlatni bestseler, kao najčitanijemstranom piscu u prethodnoj deceniji.

Ona je njegova prošlost. On je njena budućnost.

Ema živi u Njujorku. Sa trideset dve godine, i dalje traži onog pravog.

Metju živi u Bostonu. Izgubio je ženu u strašnoj nesreći, i sam odgaja svoju četvorogodišnju ćerkicu.

Sudbinski susret u virtuelnom svetu dovešće ih do toga da veruju da su možda najzad pronašli sreću. Nestrpljivi da se upoznaju, dogovaraju večeru u malom italijanskom restoranu na Menhetnu.

Istog dana u isto vreme, oboje otvaraju vrata tog restorana i odlaze do istog stola. Pa ipak, putevi im se nikad neće ukrstiti.

Da li je to igra laži? Izmišljotina mašte? Manipulacija? Uhvaćeni u obliku stvarnosti koji ne mogu da pojme, Metju i Ema brzo shvataju da to nije samo propuštena prilika...

O Vedrani Rudan je na ovim prostorima već mnogo toga rečeno i napisano, kao i u svetu gde se njene knjige redovno prevode. Amaruši je još jedan od njenih romana u kojem se junakinje bore za život - na život i smrt. Junakinje? Nema junaka? Ili ipak ima jedan? Brak, preljuba, odlazak, povratak, deca, nezaposlenost, Avganistan… pa čak i ljubav, a sve to kroz oči devojčice Amaruši. Čitajte!

Vedrana Rudan je glas koji definitivno vredi čuti.

"Guardian"

Vedrana Rudan ujedinjuje Selinovsku grozničavost s besomučnom opsesivnošću Bernharda, ona provocira, ali to su istine koje pogađaju pravo mesto.

"La Matricule des Anges"

Vedrana Rudan piše oštro i beskompromisno, delimično i vulgarno, i pritom do kraja uverljivo slika život u tranziciji, u domovini 'koja je igračka data u ruke male skupine velikih razbojnika'.

"Mladina"